Odlomak iz recenzije

…"Pljuvanje po bontonu" Mišnićevog najnovijeg satiričnog romana, u podnaslovu knjige "Rekvijem mrtvom podstanaru" je druga knjiga satirične trilogije, dakle u neku ruku nastavak prvog Mišnićevog satiričnog romana "Metamorfoza jednog običnog srpskog vola". Ova knjiga prema rečima autora čini trilogiju satiričnih romana, koja će se u skorije vreme završiti romanom koji će se zvati "Knjiga pogrešnih utisaka." Ova tri romana su nastajala u periodu poslednjih dvadeset godina, ali se prema mišljenju autora tek sada može sagledati značaj onoga čime se autor ovih knjiga bavio i što je baš sada, u ovom vremenu kulminiralo kao jedna surova završnica, pa je objavljivanje ovih knjiga i bilo moguće samo sada i u ovom vremenu.

U ovom romanu Mišnić se na jedan krajnje sarkastističan način obrušava na sve prisutniji primitivizam, čije se razmere jedva naslućuju i koje je kako vreme prolazi skoro nemoguće kontrolisati. Taj primitivizam je ušao u sve pore života, a najviše stradaju umetnost, i ustaljene tradicionalne vrednosti duha i zaumnosti.

Sve čemu se nekad divilo je palo u prašinu i izloženo je razarajućem cunamiju opšteg i masovnog primitivizma.

Doduše, taj primitivizam uobličuju oni ljudi koji su gospodari javnih glasila i svih vrsta medija, koji mogu i uspevaju da kreiraju svest onih koji ih i svesno ali i nesvesno konzumiraju. Zato ova knjiga govori o tim anomaličnim i pogubnim pojavama u društvu i našim životima.

Oštro oko autora uočava sve ove oblike primitiviza u kojima se besmislu daje smisao a nevrednostima vrednost. Pa eto i "pljuvanje" i ne samo ono retoričko, već stvarno u ovom našem svetu, u neposrednom okruženju, postaje važna i cenjena pojava, konačno i sportska disciplina gde se nadmetanje u pljuvanju podrazumeva.

Ni "bonton" nema značenje koje nekad imao. Pljuvanje na sve i na svakoga. I pljuvanje svih, od onih na vrhu ovog sistema ludila, koji su na vlasti, u politici, i koji se i ne takmiče jer su u ovoj disciplini, dakle "pljuvanju" daleko odmakli svima, oni su najbolji, profesionalci, dok svi ostali lagano napreduju i usavršavaju se u pljuvanju, pa sve do najnižih slojeva društva na ovoj lestvici opšteg bezumlja.

Moralne i sve ostale norme pred ovom novom pošasti "savremenog sveta", padaju u kloaku, koja kao potpora prati razvoj svake stupidnosti. Književnost postoji u tragovima zaostalim od "mrtvih podstanara", i "dvojnika" koji su osuđeni na propast od najezde "superiornijih" bića, koja svaku nekada tako bitnu profesiju, dovode do apsurda, a kada je apsurd okosnica i oslonac onda nema kraja bestijalnosti.

Glupost dobija krila i energiju i sve što je imalo smisla ona prekriva svojom zarazom. Mišnić se maestralno igra, a reklo bi se i zabavlja, jer je u stanju da se izolovan i sa distance upusti u rasvetljavanje ovih tmina, svestan da ukazivanje na anomaličnosti ne znači i njihovo otklanjanje. Narator je u ovom slučaju samo onaj koji sve posmatra sa strane, vidi kuda se ide i čemu se u ovim vremenima pridaje značaj, kako se nevrednosti umnožavaju na svim nivoima života. On pokušava da ih ovom surovom satirom rasvetli, ukaže na nakaznosti koje su nam nametnute kao vrednosti i kojima se isti takvi, mentalno obogaljeni, bespogovorno dive. Ova knjiga ma koliko delovala pri čitanju da je jednostavna, i netipična za Mišnićevu "ozbiljnu", mahom misaonu prozu u njegovim ranijim romanima: ("Romani u prahu", Bezdan,"Bolest Vajara Gabrijela", "Veliki i Mali Princ", "Sadistički dizajn", "Lice Boga Srce Boga", "Svetionik uma") nimalo nije lagana i lagodna, jer razobličuje nakaznosti i našu nesrećnu realnost prikazuje u njenom pravom svetlu.

Ovo je u suštini knjiga apsurda, jer se i bavi apsurdom kao okosnicom nečega što će izroditi neke još gore i pogubnije pojave. Ova priča o prostoti i primitivizmu svake vrste je mnogostruka i upozoravajuća u smislu opstanka i vrednovanja bilo čega što je povezano sa kulturom i duhovnošću. Dakle priča zadire u univerzalno zlo, ne samo ovo naše, i u neku ruku je i sama vapaj nemoćnika koji je njenim obdanjivanjem i dalje svestan da se ništa na bolje neće promeniti. Ipak, pisac, umetnik, čovek od duha se nada da se upornošću mogu zaustaviti tokovi ove reke pošasti koja nosi sve pred sobom, da se mogu postaviti neke brane i ustave, i da neće sve otići u bestragiju i do đavola. No, izgleda da je samo umetnicima omogućeno da se nadaju i sanjaju utopističke snove. Dakle, jedan od takvih nametnutih snova, koji se bavi primitivizmom i beskrajno se umnožava, prikazan i je i u ovoj nesvakidašnjoj knjizi.

M. Petrović

Preporuka

Svetionik uma - Misli

Svetionik uma - Misli

2014.
Mnoga od mojih promišljanja su se našla u ovoj knjizi. Naravno, izdvojena iz konteksta nekih kompleksnijih i opširnijih priča... [detaljnije]

DNK Hana

DNK Hana

Plato, 2013.
Ova najnovija knjiga pripovedka Veselina Mišnića, za razliku od svih prethonih ima tri naslova: “DNK HANA”, “SUŠENJE VETRA” i “ ŠKOLA ZA VEZIVANJE PERTLI”, takođe sve priče i pripovetke u ovoj knjizi imaju tri naziva. [detaljnije]

vidi sve