Slikar večnih trenutaka

Macanović Momčilo

Macanović je slikar koji minucioznom stpljivošću odslikava trenutak. Ali u tom trenutku otrgnutom od večnosti i sačuvanom za večnost sve je dadeno. Trenutak je postao priča koja traje. To je uvek neočekivan prizor, doduše odnekud poznat, u kojem namah postajemo svesni da ga je mogao uloviti samo  oko i svest umetnika. Macanovićeva slikarska priča jeste priča čudesnih obrta i preobražaja, priča  o prefinjenoj svetlosti  i neponovljivim senkama. Priča o prostoru i vremenu koje je  iskočilo iz svoje večne obrazine. Priča nesvakidašnjih detalja koji upotpunjuju životnu priču i nekako mimo nas promiču kao da i ne postoje. Umetnik te detalje naprosto vreba i hvata u svoju nevidljivu mrežu, vanvremene i naoko beznačajne  a suštastvene u životima mnogih ljudi. Ljudi graničnih navika, smeštenih  na margini svakojakih dešavanja, na periferiji bitnijih  zbivanja. Te detalje dakle Macanović lovi strpljivo i predano. Njemu ništa ne može da promakne, te sitnice, to trunje života postaje monumet. Na trenutak ova mimikrija zbuni posmatrača, a potom izazovu osmeh, jer prihvatamo činjenicu, da zahvaljujući senzibilitetu i daru umetnika koji svet zapaža i opaža  onako kako ga i treba posmatrati, neće ništa od mogućeg i stvarnog biti zaboravljeno. Ove krupne sitnice ukazuju na ljudski nemar i nebrigu, otuđenost, samštinu i nemaštinu, uopšte na čovekov neprimeren odnos prema svemu  sa čime u dodir dolazi, a ponajviše nemar prema drugim ljudima i prema prirodi koja barem za sada strpljivo podnosi i prihvata ove čovekove propuste i nepažnju u svakom obliku. Ovo su  pasaži nečega čega nema. Ili ga ima  tek da  jeste negde izmešteno izvan svake  smislenosti i uobičajenog zapažanja. Rđa nagriza svet na mnogo načina. I metaforički i stvarno, baš onako kako to  slikar macanović sagledava. Tragovi  i spiranje rđe na zidinama, na  kosturnicama mrvih brodova u raspadanju, koji su odavno mrtvi i za plovidbu i za one koji bi  želeli da plove.  Od dna života sve nekako počinje u ovom svetu kojim se Macanović bavi. Nijeli dno životak nagoveštaj za novi početak? Ili se tamo negde u nekom tunelu iscrtava i naslućuje kraj svih naših puteva. Šta poručuju ove slike. Na šta nas upoozoravaju. To je poenta celokupne  Macanovićeve  imaginacije.
Moramo zastati. Osvrnuti se oko sebe.
  Jer trenuci žive  u nestajanju.
  Njih u trajanju nema.  Zarobljeni su u sećanju koje bledi i  u koje se ne možemo  uvek pouzdati. Slika je tu da nas podseti da  postoje trenuci koji  traju.  Da nisu baš svi deo mrtvih priča i zaborava.  Da ljudska devijantnost ume  katkad i da zaprepasti nekom  nepoznatom unutrašnjom lepotom.  Ružno najedno  nije samo ružno.  O lepoti ružnog u umetnosti se mnogo pisalo i govorilo. O lepoti ružnog u slikarskoj umetnosti najlepše stranice je ispisao Umberto Eko. Sigurno bi u ove njegove stroge izbore  ušle i mnoge Macanovićeve slike. Ali to je ostavljeno  opet za vremena u kojima  ovih sadašnjih aktera neće biti. Ostaće slike da sećaju na  nas kakvi jesmo u stvari bili  i da nas  ni takvih, niti bilo  kako drugačijih  nema više.  Macanović nije slikar  mračnih ploha u širokig zamaha. On mukotrpno i strpljivo svoju slikarsku priču temelji na  minucioznom radu, perfekciji svojstvenoj  velikim umetnicim  zaboravljene renesanse, strpljenju i traganju za savršenstvom same  tehničke izvedbe,  gde je zanat  doveden do prepoznatljivog savršenstva svojstvenog retkim  izabranicima same umetnosti. Možda je Macanović izabrao slikarstvo kao svoj jedini poziv, ali pre će biti da je slikarstvo njega odabralo. Umetnost definitivno pravi svoje izbore i prepoznaje one koji će u njenu slavu  stvarati.
     Macanović je miljenik slikarske umetnosti. On slika predano i sa upornošću koja zapanjuje, hirurškom preciznošću, sa majstorstvom  koje se stiče, ali  i koje se po rođenju nosi kao dar uzvišenosti, otuda je njegov uhvaćeni trenutak uvek opširna i puna priča i nikada samo jedna i nikada do kraja ispričana. Macanovićeve slike su zagonetne i zagonetke, pitalice koje traže odgovor, i baš taj odgovor umetnik i nudi i sakriva istovremeno, a na nama je da uronimo u ovaj svet  fantazmagorija, tragajući  i za svojim bitkom i vlastitom suštinom. Macanovićeve slike, kao  i sve slike velikih majstora kičice, zahtevaju da se pred njima odstoji, u muku i sa pažnjom, kao kada zastanemo pred spomenikom ili pred pejzažom koji nikada pre nismo ugledali. Ove slike zahtevaju da se usredsredimo i na celinu i na detalje, da istražujemo, da otkrivamo i odgonetamo skrivene poruke, možda baš nama i samo tada i na takav način upućene. Tako, susret posmatrača i Macanovićeve slike postaje vrlo intiman čin koji otkriva na kraju onu iskonsku lepotu bliskosti i prisvajanja. Ništa tu nije slučajno. Ništa nepotrebno i suvišno.
       Oni koji Macanovića poznaju kao tihog, mirnog i nadasve povučenog i skromnog čoveka, koji kako bi pesnik Leso Ivanović rekao „ nečujno i tiho nogom stupaju kao da gaze po pamuku“ svakako će zbuniti eruptivna energija dadena kako u ideji tako i u izvedbi i ostvarenju  te ideje samim slikarskim postupkom.
         Macanović je definitivno  slikar večnih trenutaka.
        Slikar lepote, one naoko uspavane, koja se ne ogleda u estetskom savršenstvu, već baš sasvim suprotno, lepote apsurda, kao što je  već rečeno, lepote ružnjikavog i nesavršenog. Ništa na ovim  Macanovićevim slikama ne podleže skladu, proporciji i harmoničnoj predstavi naše stvarnosti, a opet niti jednog trenutka nećemo pomisliti da ta stvarnost, viđena umetnikovim očima, nije baš takva i da kao takva ne postoji. Možda to i nije stvarnost našeg života, možda nije ni umetnikovog života, ali nečijeg svakako jeste. Kakve god poruke da nam umetnik upućuje one su na neki način jasne, jer hteli to sebi da priznamo ili ne, one zadiru u našu zbilju. Komunikacija koju Macanović nekako nenametljivo i sa lakoćom uspostavlja  kroz svoje slike sa publikom je neosporna. Njegove slike se pamte i vole. One imaju moć magneta. Njihova suština  nudi opojnost i zamamnost. Ona pleni i oplemenjuje. Ona razgaljuje dušu i ima svojstva lekovitosti one legendarne biljke nepentes. Macanovićeve slike ne zamaraju oko posmatrača, one šire zenice koje upijaju darove što nam ih umetnik nesebično isporučuje. One nas svojom magijom teraju da ih negde u podsvesti materijalizujemo i da ih  nanovo i nanovo  sagledavamo, uvek na drugačiji način. One zahtevaju da im se vraćamo
       Kao čovek mediterana i sunca, Macanović ne beži od znanog mu ambijenta. On ne slika motive sveta koj mu je stran i koji ne poznaje, koji ga  i ne dodiruje. Macanoviću je dovoljna barka, more, čovek, dan i zrak svetlosti i sve ostalo će potom sa lakoćom naći mesto u Macanovićevoj slikarskoj priči i njegovoj slici.
     Treba reći da su humor, ironija i sarkazam nezaobilazan psihološki aspekt  u Macanovićevom slikarskom opusu. Oni dođu kao začin jelu. Oni su jednostavno nadgradnja  i lepa lazura  u poimanju ideje i značenja koja nam se nude. Kao  fenomenalan crtač, koji je u mladosti vežbao oko i ruku verno preslikavajući Direrove grafičke i crtačke motive, uz to još bolji karikaturista, Macanović kroz svoje slikarske vizije uvek pomalo iskarikira likove koje slika, izokrene predstavu stvarnosti, kao da je sagledavamo u nekom pomalo iskrivljenom ogledalu, tek toliko da se ova igra primeti i da se iz svega viđenog izvuče neka pouka. Pritom su Macanovićevi likovi omaži jedne dublje psihološke priče. Ovi likovi na osoben način govore o sebi ali i o drugima. Oni su postavljeni tako da budu posmatrani ali i da nas posmatraju, katkad  podsmešljivo i sa pritajenom ironijom. Macanović je zreo slikar sa čistom dečijom dušom, sa rečima neiskazivim i poetskim zanosom, sa osobenim nadahnućem, večni zatočenik sveta koji izgrađuje iz dana u dan , nanovo i nanovo.     Prepoznatljiv, osoben, poštovan kako od esnafa tako i od publike i svih koji na bilo koji način svoje duhovne trezore bogate njegovim delom.
     Poput slikarskih prethodnika, Lubarde, Milunovića, Dada Đurića, Macanović je svoju slikarsku priču započeo na drevnom Cetinju a potom  kao i njegovi slavni uzori stasavao u Beogradu, sazrevao u zavičajnom Tivtu, dok su njegove slike umesto njega lutale svetom i svetskim metropolama.
      Skorašnja izložba u Atrijumu biblioteke grada Beograda, na radost mnogobrojnih posetilaca i poštovalaca Macanovićevog dela, mesec dana je ulepšavala prostor namenjen samo slikarima. Macanović nas je nanovo osvetlio i prosvetlio svojim novim slikama. Veza između ovog  nesvakidašnjeg umetnika, njegovog dela i publike je svakako moćnija od svih lepih reči koje su  usputno pomagalo jedne po svemu kompleksnije stvarnosti. Macanović kao slikar sadašnjosti a verujemo i budućnosti, ušao je u svet naše svakidašnjice a to je bio i cilj i zadatak koji je umetnik ko zna kada sebi postavio.
      Kako god bilo, ljudi su prolazni, samo je umetnost koja živi uz te ljude večna.

Veselin Lari Mišnić
Juli,avgust.2011 Beograd