Poligon za rugalište

Milko Grbović Uz knjigu pesama “SA SRCEM NA LERU”

Kada sam neke davne godine, (još u prošlom veku,) pročitao prvu pesmu Milka Grbovića, zanavek sam bio kupljen njegovim talentom i pesničkim darom. Uverio sam se tada, a i bezbroj puta kasnije, da Milko sve može pretočiti u pesmu, ali ne samo pesmu koja zadovoljava pesničku formu, već onu koja u sebi nosi iskaz koji nas nikada ne ostavlja ravnodušnim.
    Pesnik Milko Grbović, koji ne skriva da je njegovo poetsko srce uvek “na leru” čitaoca, ma ko to bio, tera da se stalno vraća nekim njegovim pesmama, a to je najpouzdaniji znak kvaliteta pesama i samog pesništva.
     Ironijska obojenost je potka njegove pesničke zaumnosti i nju ni u kom slučaju ne sme čitalac da zanemari. Jer, ta sonorna gorčina,  gorko-slatki poetski nadevi, onako Njegoševski izmešani, ispijaju se u u slast. Milko nije pesnik doskočice, mada tako na prvi pogled izgleda. On jednostavno obožava da se, kao što to dete čini klikerima, igra rečima, da ih pretura i premeće, i da ih slaže u neverovatne nizove, koji dobijaju uvek novi, drugačiji i po svemu neočekivaniji smisao.
      Taj Grbovićev dar ga čini osobenim u srpskom pesništvu, a u srpskoj satiri pogotovo. Kada je satirična pesma u pitanju stavlja ga, po mojem skromnom sudu, na sam vrh. Uz umornog veterana Rastka Zakića, i Milkovog savremenika iz Republike Srpske, pesnika i aforističara Miladina Berića, naravno.
    Ostali mogu samo da uče od ove trojice, a naročito od Milka.
   Poezija Milka Grbivića jeste predodređena za lagodno čitanje, ali nije svima laka za razumevanje. Naizgled surovo jasna, ogoljena na momente do banalnosti, ona naoko vodviljskim iskazom zamajava čitaoca. Ova opsena kratko traje, dok se na kraju poenta svekolikog poetskog nadahnuća otkriva kao reminiscencija nečega što nam je pri prvom čitanju izmaklo pažnji. Najednom sagledavamo onu ubojitost jezičke igrarije, dostojne velikih majstora pesništva, čije smo stihove prepisivali i naizust učili, jer su oni govorili sve ono što smo i sami hteli nekome i nekada da kažemo.
     Tako i ove Grbovićeve domišljate jezičke bravure, ogrnute kao pokrovom crnim, jednom neobuzdanom i razigranom ironijskom težinom, ostavljaju gorak ukus nakon čitanja i još veću nedoumicu kada se vratimo ponovo ovim stihovima i strofama, (a stalno im se vraćamo) čije nam poruke kao eho nečega bezimenog, a opet vanvremenog, odzvanjaju u unutarnjem sluhu.
     Nema Milkove pesme koja u prvom trenutku neće izazvati osmeh pomešan sa čuđenjem. Nekad i grohotan smeh nije dovoljan da  dočara naše intimno mentalno zadovoljenje, jer, poetika prema Grboviću je poligon za rugalište, gde se naočigled promatrača izvode ogledne vežbe, koje treba da nas zbune, ali i okuraže. Pesniku koji sve vidi, nikakve podvale ne promiču i ne ostaju izvan njegove potpune kontrole. On nenametljivo a opet jasno i pomalo surovo, ukazuje na mnogostruke i mnogoznačne ljudske slabosti. Na mentalno i duhovno posrtanje, na  prostotu. Pesnik se ruga otvoreno svakom obliku primitivizma.
     Grbović svoju pesmu odeva ruhom neponovljive ritmike i melodioznosti, tako, dok čitamo,  osećamo reči kako kao bistar potok žubore kroz našu zbilju i utiru  put nečemu što nije uvek novo korito, ali jeste  putokaz za bujicu, koja će mnogostruke ljudske gadluke i gadosti odneti u bestragiju. 
     Prema tome ovi poetski darovi Milka Grbovića mogu da posluže kao lakmus za dušu, za savest, da budu prečišćivači mnogostruke  mentalne i svakojake druge zagađenosti, koja jeste delo ljudskog nemara i primitivizma. Ipak, ono spasonosno usmerenje daje sama pesma porukom, koju nam pesnik kao testament u amanet ostavlja. Ona takođe jasno ukazuje na neverovatnu domišljatost i dovitljivost pesnika, koji sve to sa strane, kobajagi uzgred i neutralno posmatra, rekonstruiše, beleži, kako bi opomenuo da se preterano ne opustimo i zaigramo u bestijalnosti, koja se od kad je sveta i veka hrani  prazninom, prostotom i glupošću.
    Poetika Milka Grbovića nas čuva od nas samih, tako što naše slabosti nemilosrdno raskrinkava, onako narodski rečeno “ni po babu ni po stričevima”, skida svakojake maske koje kriju prevrtljivu prirodu, ukazujući na neke smislenije puteve, ne uvek one koje su za nas neki drugi utabali. Pesnik nam jasno stavlja do znanja da je pravi izazov u tragalaštvu, koje je izvan trenutka sadašnjeg, i koje je daleko od iluzije ostvarenosti koju donosi vlast, moć i novac.
     Kada je “Srce na leru” momenat kočenja i zaustavljanja kao da i ne postoji, prepušteni smo slučaju i neizvesnosti, uz neznatan utrošak energije, odnosno tog “pogonskog goriva”. To svesno varanje sebe, ta mala podvala, može skupo da nas košta. Na onim krivinama, gde se sa druma neminovno izleće i propada u ambis, uspevamo onako letimično, više u magnovenju, da sagledamo sve ono što nam promiče sa strane i što možemo kasnije da slažemo u neke prijemčivije slike. Naravno ukoliko se iz ove avanture izvučemo živi i bez posledica.
       Ono što se dešava u magnovenju uvek u sebi nosi tajanstvo i opasnost.
     Možda u sebi skriva onu najbitniju poruku, od koje nam baš sve zavisi. E ta magnovenja pesnik Grbović bolje uočava, jasnije ih sagledava i kasnije slaže u vlastite okvire celovitosti, gde mi ostali, zaslepljeni i zabludeli, možemo povremeno da zavirimo i tako naknadno i sa strane otkrivamo  odgovore  koji su nam izmicali.
       Vožnja na leru, makar se srce kretalo izvan tela, nošeno emocijom, strastima, zanosom i koječime, uvek nosi opasnost i nikada ne možemo pouzdano znati hoće li se i može li se to naizgled imaginarno putovanje srećno završiti. 
        Ako čovek na tom putu zaobiđe zamke stradalništva, to ne znači da ga neko nepoznato i novo ludilo neće odvesti do stranputice, na kojoj se ubrzanje umnožava, i onome ko se na toj vrletnoj strmini nađe, opet se čini, kao da spasa nema. 
     Poetika Milka Grbovića izbegava zamke koje život postavlja, ona ima specifičan, uvek edukativan zadatak i pesnik se tih premisa drži od početka do kraja bilo kojeg svog jezičkog i poetskog iskaza.
     On nas pesmom opominje, upozorava, ukazuje na greške i zablude, na sve ono do čega bi i sami morali doći, i čega bi se morali osloboditi, ali iz nekog razloga to skoro nikada ne činimo. Čoveku današnjice je svojstveno da se kreće putem jednoličja i jednostavnosti, nošen inercijom a ne željom, navikom a ne potrebom.
     Ove pesme se naprosto obrušavaju na našu stvarnost, raskrinkavaju  sve ono što je anomalično u nama, podlo i pokvareno, hranjeno pakošću i prostotom odeveno, sve što unižava pristojnost i dostojanstvo svake vrste baca u prašinu. Milkova poetika nosi prosvetljenje, ona je prefinjeni čistač suštine zagađene nemarom i nebrigom. Grbović je pre svega čuvar naše savesti. On stameno stoji pred  adskim tminama jedne poodavno posrnule i izgubljene čistote i koliko je to pesniku moguće, pokušava da nas zaustavi na tim vratima, koja vode u propast svega u šta se verovalo. Kako god, tumačiti poetiku koja sama sebe tumači je krajnje nezahvalno, i nepotrebno.
      Treba i to naglasiti: da se u ovom kratkom osvrtu na poetiku Milka Grbovića, uz njegovu novu knjigu pesama ”Sa srcem na leru”, namerno nije ulazilo u analizu pojedinih pesama, jer to zadovoljstvo treba prepustiti budućem čitaocu. Ili pak nekom drugom, ko bude  hteo da se bavi kritičkim osvrtom i  analizom književnog jezika unutar samog poetskog iskaza. Nekako  se nameće zaključak: da će  se pesnik Milko Grbović i ubuduće svetom I životom kretati sa srcem na leru.

Veselin Lari Mišnić, književnik.
U Beogradu , decembra 2013 god.