Gola istina

Aleksandar Čotrić knjiga aforizama „ Aurora“ Vranje, 2009. (Kitički osvrt na knjigu)

Bez ikakve pretencoznosti može se reći da je Aleksandar Čotrić veliko aforističarsko ime u svetskim razmerama. Ako je srpski aforizam najbolji na svetu, a jeste, onda je Čotrić besumnje njegov rodonačelnik, i uz savremenike Aleksandra Baljka, Milana Beštića, Radeta Jovanovića, Iliju Markovića, Vitu Teofilovića, Rastka Zakića, Slobodana Simića, Rašu Papeša, Ninusa Nestorovića, Ivu Mažuranića, Sava Martinovića i Čotrić je postao, ostao i opstao kao nezaobilazna aforističarska institucija. Ono što su pre pola veka bili Vib, Duško Radović, Milovan Vitezović, pa i pomalo zaboravljeni Milovan Ilić Minimaksa, zatim od sedamdesetih naovamo, taj biserni niz srpskih aforističara nastavljaju u kontinuitetu ježevci Milovan Vržina, Radivoje Bojičić, Milenko Pajović, Duško Petrović, indeksovac Petar Lazić i ima ih još da ih ne nabrajamo, danas  takve aforističarske veličine koje su odolele svim izazovima i turbulencijama na ovoj balkanskoj vetrometini, su i dva Velika Aleksandra: Baljak i Čotrić. Dva Aleksandra, osnivača beogradskog aforističarskog kruga, utiru i krče godinama trnoviti put plejadi drugih takođe dobrih srpskih i ne samo srpskih aforističara.

Čotrić je kao aforističar poodavno postao poznat, priznat i prepoznatljiv. Iz knjige u knjigu kod ovog gorostasnog mladog čoveka pratimo neverovatne umetničke i kreativne uzlete. Čotrić je u stanju da piše jedan aforizam na milion načina, da o jednoj temi govori  iznova i iznova, uvek svežije i ubojitije. Tako je i u najnovijoj njegovoj knjizi aforizama „ GOLA ISTINA“.. Njegov humor je nepresušno vrelo koje osvežava svojim otrežnjavajućim žuborom, ono izbacuje biserne doskočice koje nemaju miljenike i ne štede nikoga a ponajmanje one sa kojima Čotrić i druguje i ratuje. Kada postoji takva vrsta objektivnosti onda se u nju bezrezervno veruje. Sve nedoslednosti, gluposti, prevare i obmane, podmetačine, ljudske slabosti, mediokritetstvo i pritvornosti, koje manje više svi mi primećujemo u svom okruženju, Čotrić sagledava brže i nekako je uvek za korak ispred ostalih.  Kao kobac i lovac na anomalije, vidi oštrije i jasnije, misli ubojitije, zato i jeste aforističar čiji se aforizam prepoznaje, pamti i prepričava. „ Sve je otišlo do đavola, jer đavo je došao po svoje“, ovako svojim aforizmom u uvodnom delu ove knjige Čotrić upozorava sonorno, ironično, bezobrazno proročki, da se čitalac mora  sa dozom opreza upustiti u avanturu  čitanja ove knjige, jer tamo ga očekuje  samo „gola istina„  a ono što je obnaženo, a nije žensko telo, ne nudi  ni umu ni očima blagodeti užitka i lepote. Izrečeno u sažetoj formi,  kao primalni krik vanvremenskog tkanja, opominje, suočava nas sa zbiljom kakva jeste a ne sa onom  kakvom je zamišljamo  i kako bi želeli da bude. Čotrićeve ružičaste naočari imaj crna neprozirna stakla, i ono što se kroz njih može videti, sagledava se umom i pameću i ni na koji drugi način. Zato aforističar  i kaže:„ Mi ništa ne vidimo jer smo zagledani u budućnost“ i dodaje, „ Mesija je stigao, ali naroda više nema“. Istina, ogoljena do koske, do bola, do suštine, opčinjava svojom grotesknom bizarnošću zbilje koju svi živimo, a pretvaramo se kao da nas se ta istina naših života ne tiče i da nas uopše ne dodiruje. Tu je aforističar Čotrić, koji nas tera da pred tom istinom makar na tren skinemo maske i pokažemo svetu svoja prava lica, lica koja nisu unakažena fotošopiranom lepotom nestvarnosti, već otkrivaju i onu prisojnu, ali osojnu stranu sveta. Lica istine i bez maski nisu  i lica koja stalno srećemo i koja nam nude blagodeti.

Nama se permanentno servira laž i pritvorstvo, obmana i iluzija kao obrok  od kojeg  lažni dušebrižnici tvrde da ćemo na kraju srećni umreti.  Doduše srećno umiranje ne postoji, ali nas oni koje Čotrić razobličuje ubeđuju da je to  u svetu koji nam oni kreiraju sasvim moguće i da je to ustvari naša jedina realnost. Čotrić nam svojim aforizmima otvara ona zamandaljena vrata smisla, vrata iza kojih obitava istina, vrata koja su zaključana sa sedam brava, umotana lancima, kao ono baščelikovo bure, i kad ti uzlovi i te strege popuste i budu uklonjene, čeka nas samo gola istina, pred kojom nam zastaje dah, ne od omame kakvu nosi otkriće nove lepote, već od  onoga što prepoznajemo kao otelotvorenje naše suštine. Čotrić se koristi magijom apsurda, dubinom samoironije, snagom  jedinstvenog i jedva iskazivog nedorečja, providnošću jednog po svemu novog principa, pred kojim stojimo katkad pognutih glava, kao pred svakim spomenikom istini, spomenikom koji unižava naše postojanje, ali nam istovremeno otkriva grandioznost zaumnosti, snagu bitka, moć nedorečenosti  i lepotu dosanjanog. „ Lažnim patriotima usta su puna zemlje. Tako su je pretvorili u blato“. „Nemojmo više da se delimo! Dovoljno je što smo Srvi.  „Govore za mene da sam pošten i iskren čovek. Hoće da mi unište političku karijeru !“  „ Samo političari koji su sve pokrali imaju šta da nam ponude“ Niko bolje od Čotrića ne razobličuje razularenu i nadobudnu političku elitu. Niko tako oštro a opet prefinjeno i istinito ne prepoznaje obogaljenu duhovnu scenu, izvrgava ruglu prevrtljivce, otkriva kao u kinematografu sve što  jeste za prezir i osudu, sve sa čime se on kao pojedinac može boriti samo kao satiričar. Čortić je čovek na vetromentini, borac koji uspeva godinama da preživi tolike prljave igre i gadosti, u kojima ne sudeluje, ali ga iste i ne mimoilaze, otuda je svaki njegov aforizam svetleće tane upućeno sa ciljem da razveje mrčaje našeg svakidašnjeg usuda. „ U diktaturi postoji samo jedan diktator. Demokratija predstavljka značajan napredak.“ Čotrićev aforizam je zaista lakmus kroz koji se prečišćava svaka gadost, podvala, sve što jeste ružno a nudi nam se kao lepota od koje treba ovo malo zdrave pameti da se zatruje. Knjiga „ Gola Istina“ je ustvari ogoljena istina, preobučena u ono čuveno „carevo novo odelo“ samo što je Čotrić poput onog dečaka iz skaske koji bezazleno kaže da je car go.

Čotrić nam  svima otvara oči kako bi prave vrednosti mogle da se prepoznaju i stanu na crtu  svemu lošem o čemu ova dobra knjiga govori.   Zato ovu knjigu treba čitati  nanovo i nanovo.  Jednom pročitano nije dovoljno, iako je poruka uvek jasna, ali od poruke koju nam aforističar nesebično upućuje, do  onoga što se može zvati i poukom ili naravoučenijem, treba mnogo vremena da prođe, a to je dug proces  našeg svekolikog mentalnog sazrevanja, i Čotrić je svestan toga, otuda nam na neki način daje mogućnost da se pomirimo sa činjenicom da  će sve doći na svoje mesto, jer ovako ili onako „ mirna voda breg roni“.

Postoje knjige od kojih ne bi trebalo da se odvajamo, koje su srasle sa našom prirodom i našim duhom, a u takve  sigurno spada i  ova Čotrićeva  „Gola Istina“.

Beograd , 2009
književnik
Veselin Mišnić