Lepota neba

Boban Marijanović Recenzija ili predgovor uz knjigu

Ljubav  kao poetski zanos i večna inspiracija.

Boban Marijanović  se ne bavi profesionalnim pisanjem. Njegova delatnost je nešto  isto tako humano, kao što su i poetski darovi. Ipak on ne može da odoli da se i sam ne iskaže poetikom i pesmom. Ono što treba odmah reći, Marijanović piše iz duše i ono što preživljavaju sopstveni nervi.  I piše za jednu osobu,  za ženu koja  je njegova  inspiracija i koju voli.

Njegova poetika nije pritisnuta zaumnošću, niti je opterćena jezičkim varijacijama i semantičkim ukrasima.

Svedena na jednostavnost, iskrena, onakva kakva i jeste ljubav u suštini.

Za ljubav da traje i da se iskazuje nisu potrebne velike i mudre reči, ona biva i opstaje, ona se hrani  sobom i time što jeste. 

Tada su pesme  i reči koje govore  o onome što dušu ispunjava samo prozirni velovi, koji otkrivaju obrise  iskrene emotivne preživljenosti i nepatvorene lepote.   U ovoj poetici nema ničeg izveštačenog, nema tragičnog mudroumlja. Pesme i pesnik u njima  žive jedan trenutak koji se multiplicira, dakle obnavlja na radost onoga ko taj trenutak prepoznaje kao lepotu i koji živi  sa njime i u njemu. 

Uostalom, i večnost je sazdana od  trenutaka koji se nadovezuju katkad u nešto što i ne primećujemo da nas ispunjava, a opet jeste  suština samog života.

Za Bobana Marijanovića taj ulovljeni trenutak se pretvara u pesmu koju kazuje u lice  onoj koja je makar u njegovoj čistoj emociju uvek u blizini,  ili uz njega. Mogu se i drugi tražiti i prepoznavati svoju emotivnost u ovim pesmama, ali Marijanović  pesme namenjuje onoj koja je izabrana bilo slučajem, bilo voljom  nekog većeg proviđenja.  On tu dileme nema. I zato  se i ne skriva pod okriljem opšteg mesta. Jasnoća iskaza  postaje  garancija da se u iskrenosti nije kalkulisalo, niti se  nešto što je samo po sebi bilo  lepo, naknadno i nepotrebno, nečim sporednim ulepšavalo.

Njegova pesma je podsećanje da se ne zaboravi lepota  koja je  njene aktere jednom, nije važno kada, hranila  i ispunjavala  emotivnim zanosima i  nabojem kojem  kao da nema ravna.

Za pesnika je to nešto najvrednije što mu se dogodilo u životu. I  tu dragocenost on nosi u svom srcu kao relikvijsko nasleđe, koje se ni po koju cenu ne sme otuđiti. Zanemarujući bilo kakvu analitiku pojedinačnih pesama,  jer to bi umanjilo njihovo značenje u svesti onih koji  budu čitali ove poetske darove  Bobana Marijanovića, treba se prepustiti lepoti same poetike, koja se  skriva  u onome što je pesnik rekao, ali katkad i u nedorečenom.  Iskrenost u iskazu, čežnja, (nikako i žaljenje što su neke lepote  deo prošlog vremena i preživljene,) bude nadu  kod pesnika, i ne samo kod pesnika, da se  lepota uvek vraća polazištu, ukoliko je želja postojana i iskrena, moćna i duboka, a u ovim pesmama vidimo da to jeste.

Kakve god zamerke  strogi kritičar nalazio za ovu poetiku,  nikada ne bi mogao da kaže  da ono što je čini i što se u njoj nalazi nije iskreno i preživljeno.

Kad ljubav čoveka hrani i spunjava, i kada ne prolazi, to je sasvim dovoljno merilo za opravdanost postojanja ovih  pesama, jer, one podsećaju  i nas ostale, na trenutke koje smo  iz nehata, ili ko zna zbog čega zaboravili.  Gone nas da zavirimo u spostvenu dušu i da se zapitamo gde su se pogubile niti  koje bi nas vezivale  sa minulom srećom i lepotom.  Sa ljubavima koje smo ko zna zbog čega prepustili zaboravu. Gde smo se mi pogubili. Suočavajući nas sa sopstvenom savešću, sa  pogubljenošću i nesnalaženjem u svetu munjevitih dešavanja, svetu  ponude koječega i potražnje  ničega, pesnik nas  osvešćuje, tera da  se otreznimo  i okrenemo onima  koji su nas  nesebično darivali ljubavlju, ili nas i dalje njome daruju, koji nas i dalje vole, a mi smo  na  te darove istinske  lepote i sreće, ko zna zbog čega zaboravili.

Boban Marijanović je znao i zna kome i zašto piše ove i ovakve pesme.  Žena kojoj su namenjene imaće trajnu potvrdu  iskrene i proživljene ljubavi, ali i ljubavi koja i dalje traje i ne gubi na snazi i postojanosti.

I šta je drugo čoveku potrebno ako zna da je voljen  i ako ume da voli. To je i suštinska poruka ove nevelike  poetske zbirke. A takva poruka nije  uzgredna i beznačajna.

Veselin Mišnić, književnik
Beograd , oktobra 2013 god