Šta je luđe, sport ili svet

Momičilo Jokić Predgovor za knjigu

… O GLOBALNIM POSRNUĆIMA  MINIJATURNIH VELIČINA
O ISKRIVLJENIM OGLEDALIMA STVARNOSTI
O ISTINITIM LAŽIMA U SPORTU
O OLTARIMA I SPORTSKIM ŽRTVAMA…

Dugogodišnji urednik  najpoznatijih sportskih glasila  na našim prostorima,  Sporta i Žurnala,  svima poznato ime iz sportskog novinarstva, Momčilo Jokić, kroz prizmu svojih  zaista širokih interesovanja vezanih za sport, (prvenstveno  za fudbal, igru  nad igrama, igru koja nadrasta okvire  lokalnog i  kontinentalnog, koja se može porediti samo sa planetarnim uzdignućem ) ovom knjigom eseja , kritičkih tekstova i  studijom o opštim mestima, dosegao je onaj maksimum kojem teži svaki intelektualac, koji se u bilo kojoj oblasti  profesionalno bavi pisanom formom iskaza.

Dakle, ovaj vrsni pregalac  kroz jedno filozofsko promišljanje,   ukazuje  na ono što je  u savremenom svetu pogubno za dalji razvoj sporta uopšte.

Uticaj potrošačkog društva, ( obezdušenog stalnom surovom i nemilosrdnom borbom i trkom za profitom i postizanjem  ciljeva koji profit obezbeđuju,) je nemerljiv.  Sredstva se ne biraju, niti se robuje bilo kakvim moralnim i drugim normama,  koji sport  u sebi nosi  i po difoltu podrazumeva. Pojedinci  u sportu, bili oni učesnici kao takmičari, ili gravitirali kao konzumenti, što će reći : gledaoci i poštovalaoci, u oba slučaja i jedni i drugi, bivaju istureni ispred ideje, ispred svega bitnog, sa namerom da kad se ukaže pogodno vreme, budu  žrtvovani zarad  celofanskih ciljeva kojima je sve podređeno.

To je okosnica čitave priče kojom se ova najnovija Jokićeva knjiga bavi. Ako makar i letimično bacimo pogled na izdvojena poglavlja koja čine  srž ove  zaista zanimljive i bitne knjige, i ako krenemo od nadnaslova: Kako sport objašnjava svet, shvatićemo da nas Jokić uvodi u lavirint iz kojeg  kao  da nema izlaza.

Slika sveta viđena  i tumačena sa gledišta  jednog sportskog promišljanja nimalo nije lepa i obećavajuća, kao što nije ni slika sporta viđena  očima  sveta u kojem živimo.

Ovo  iskrivljeno ogledalo još iskrivljenije stvarnosti, nudi  jednu nakaznu performansu nečega što je jednom bilo, ili  je barem u svojim počecima imalo plemenitu  ideju, koja se hranila vizijom nečega što se u praksi izobličilo i nikada nije ostvarilo.

Knjiga je na neki način podeljena tematskim odrednicama na dva dela. U prvom se govorio o fudbalu i svemu što ovu igru u svim njenim segmentima čini i posebnom i frustrirajućom.

Drugi deo se bavi ( takođe na globalnom nivou ) fenomenom sportskog apsuda, sportskim zabludama i manipulacijama u vrhunskom sportu. Naravno reč je i o retkim vrhunskim sportistima  male zemlje Srbije, o nepravdama i ujdurmama koje ih prate i onemogućavaju  da se do krajnosti iskažu  u ostvarenju kako svojih tako i nacionalnih ciljeva, gde po  mišljenu autora ove knjige “paradoks i kompromis” idu ruku pod ruku. Krug ove beskrajne priče se opet završava pričom o fudbalu. Kako god, ipak je fudbal  glavna tema ove knjige.

Posmatrajući svet vrhunskog sporta, u ovom slučaja fudbala, na drugačiji način od bilo koga pre i do sada, iz centra  dešavanja, gde se pripremajju  neretko nepojmljive zakulisne igrarije, dakle, sa one strane koja nije u vidokrugu obično posmatrača, gledaoca i konzumenta, koji upija  lepo upakovanu varku kao jedinu  moguću istinu i realnost, Jokić  sa manirom gospodstvene prefinjenosti, ali  bez imalo sentimentalnosti razotkriva ovu veliki globalno upakovanu laž, laž koja se nameće iz dana u dan i koja truje i ubija svaku lepotu oko sebe zarad  profita i nekih recimo “viših interesa”. Jokić dobro primećuje i prepoznaje snagu i moć ovog prevratništva, ove  podvale koja postaje utemeljenje za svekoliko planetarno  ludilo.

Takođe Jokić ne štedi ni konzumente ove prevare, jer samo golom istinom  možda se mogu dozvati pameti horde zaglupelih obožavatelja  lažnih idola i podmetnutih veličina. Jokić već na početku knjige ukazuje na sve očitiju i pogubnu opčinjenost pojedinca fudbalskom igrom, koja je zahvaljujući  strašnoj moći i uticaju televizije i mnogobrojnih štampanih medija,  postala najrazorniji „ opijum za mase“. Otuda autor ove knjige  ne bez razloga citira omiljenog filozofa Žana Bodrijara, gde veliki mislilac kaže da je “ dobro prozirno”, i da se kroz njega može videti, ali zlo je moćnije jer se prozire. “Ono se vidi skroz”. I doista, pisac ove knjige  je svestan činjenice dominantnosti zla u svekolikom svetu. Zla  čije je temelje čovek postavio i  i od postanja u to nerušivo zdanje  užasa i pokore, ugrađuje strpljivo i uporno, svoje meso, svoju krv , svoje snove i svoje živote. Uziđujući u ovu piramidu haosa deo po deo svoje opakosti , čineći pritom svaku promisao i potrebu za dobrotom  besmislenom i nemogućom. Jednom sam zapisao : da u činiju gde se zlo sprema kao glavno jelo, dobro se ne stavlja kao začin, čini mi se da je ova uzgred rečena maksima  donekle našla utemeljenje u ovoj rekao bih  isuviše hrabroj knjizi  Momčila Jokića. 

Pisac raskrinkava ovo mentalno posrnuće  na svim nivoima ljudskog razvoja, sporta pogotovo,  posrnuće koje se preliva  kao u spojenim sudovima u jednu kipuću haotičnu masu, lišenu pre svega razuma a potom i  one veoma važne pokretačke i pozitivističke energije, masu haosa, ponajviše zavisnosti od koje  leka nema.

Ironijski i nadahnuti osvrt u eseju “ Bekstvo od slobode”  poželjno bi bilo da pročita svaki fudbalski selektor, pogotovi  onaj koji ima i najmanji poriv i želju a i mogućnost da to i postane. Jer tu se o njima govori. Ovakve tipove ljudi Jokić svrstava “ u vodeće mazohiste spremne da po ceo dan bičuju sopstveno telo”. Pominjući poimenice nekolicinu najpoznatijih, kroz njihove golgote i upokojenja od strane istih koji su ih veličali i u zvede nekoć okivali, sagledavamo surovost  vaskolikog sveta u trenucima kada  zadati ciljevi nisu dosegnuti i ostvareni. Koplja se  tako uvek lome na selektoru, jer on je unapred određen da bude žrtveno jagnje. Na kraju  onaj  kome su pisane “ode radosti” biva živ pojeden od krvožednih i nikada dovoljno sitih moćnika, koji iz potaje diriguju ovom strašnom i kanibalskom predstavom za mase. To je onaj jedinstveni trenutak kada imperator “ iz ljudskog prelazi u kokošinji oblik” kako duhovito zaključuje Jokić, misleći  pritom na francuskog selektora Rajmona Domeneka. I ne samo u ovom eseju punom  humora, koji možda uz onaj o Maradoni prednjači u ironijsko sarkastičnim dosetkama, isto je i u svakom drugom  tekstu koji čini meso i kostur ove knjige, jer taj humor, taj kritičko ironijski naboj poput ljutog dima štipa za oči, baš one, kojima je i upućen. Bez te ironije,  dosetljivog  i vrcavog  humora, bez te oštrine u iskazu, (bez dlake na jeziku, narodski rečeno,) ova knjiga bi bila  samo još jedan važan dokument o vremenu beščašća u sportu i  životu savremenog čoveka, ali sa ovim  “ začinima - žaokama“ ona je nešto sasvim drugo. Pre svega i na čitaoca a i na one kojima je kritika upućena,  može, a verujem i mora da deluje kao lakmus, kao prečišćivač  za dušu. Ova knjiga je istovremeno i svojevrsna opomena, ona ukazuje na crno beli svet današnjice u kojem  sve manje ima belog, jer kad crno nadvlada uzalud  će se neko zapitati, gde je tu  belo. Prikazujući tužno žalosne sudbine ovih pojedinaca nestalih kroz  umožene kanibalske svetkovine razularene mase vešto rukovođene i usmeravane iz  nesagledivih centara moći, pisac ove  knjiga,  za koju  nema druge odrednice do da se mora pročitati, govori i o  “ vašaru taštine, sudaru patologije i frustracije” kroz simuliranje događaja koji  imitiraju stvarnost kakva u realnom svetu i ne postoji.

Sjaj je lakirovka, veliko bleštavilo donosi slepilo, sve ima cenu koju  ne možemo platiti, i sve  ima žrtve koje se ne mogu izbeći.

Jokić nije ostrašćeni čovek koji napada sve i svakoga. On jednostravno barata činjenicama, dokazima i piše o uzročno posledičnim vezama. Nikoga ne štedi i ne libi se da prstom  pokaze na  FIBU i njene čelnike kao  najmoćnije kreatore propasti fudbalske igre, sudijske zavrzlame  i odluke koje direktno kroje  fudbalska dešavanja  na najvišim nivoima, dakle svetskim prvenstvima, on govori i o selektorima kao šupljoglavim marionetama za potkusurivanje i “ reciklažu” kad za to vreme dođe, a dolazi; o fudbalskim veličinama koje to nisu, sa porocima plitkoumnih narkomana i probisveta; govori o gledaocima koji izazivaju podsmeh i sažaljenje zbog masovne umnožene otupelosti; sve je tu kod Jokića svima dostupno, na  otvorenom, na vetrometini, javno i transparentno.

Možda Momčilo Jokić i nije najbolji sportski novinar, u tu procenu  ne  treba ulaziti, ali svakako jeste najveii intelektualac među sportskim novinarina, uz to bi trebalo obavezno dodati reč : pisac. Jer, Jokićevo delo  jeste književno delo pre svega.

Argumentovano, zabavno, misaono, filozofsko.

Ko je iole zavirio i u njegove prethodne knjige to ne može sporiti. Jokić nije  “plitak potok  i za lako pregaziti”,  njegove knjige a naročito ova, zahtevaju predanog i obrazovanog čitaoca. Jokić je pre svega vrhunsli intelektualac koji isključivo kritički posmatra ovo sve pogubnije, reklo bi se“globalno zagrevanje  unutar sporta“ ponajviše fudbala.  Posmatrajući haotičnu sliku sveta i sporta u jednoj ravni, paralelno, možda i sučeljene, Jokić, pronicljivo i mudro postavlja u prvi plan ovu drugu realniju i dostupniju sliku, fudbalsku, ukazujući na anomaličnosti postojeće stvarnosti vezane za ovu modernu igru i uz igru,  raskrinkavajući  ono  potmulo pozadinsko nazovi svetlo, koje  nažalost ne otkriva i ne osvetljava ama baš ništa i nikoga, već služi da sakrije istinu, kako bi njena zamućena predstava  još pogubnije zamutila ionako zatrovane mozgove i  zagubljene duše onih za koje postoji samo jedan Bog i jedno  Božanstvo: Fudbal i fudbalsko. Za one koji ovu zamućenu sliku stvarnosti prihvataju kao spasonosnu i jedino istinitu.

Pisac  će se nostalgično i nakratko prisetiti magije i  lepote kojoj se nekad verovalo i koja je ovu igru činila najlepšom na svetu. No tih vremena više nema ni u sećanjima i to ponajbolje zna autor ove knjige.  Jokić ovde sebi ne daje za pravo da je sveznajući, niti se nudi  ulogom spasioca, on je tu samo  da kao narator i mislilac da kako je već rećeno : upozori, opomene, ukaže na malignmitet koji je možda izlečiv.

Ator ove  povesti  posrtanja kroz jednu  tako moćnu i omasovljenu sportsku disciplinu, kakav je fudbal, (kao igra miliona,) na velika vrata uvodi čitaoca na pozornicu ništavila, ali ne da bi se sablaznio i  u tom beznađu zagubio, već da bi sagledao i dokučio delić istine, zarad spasa, ako ne ličnog ono onih  koji možda mogu da se menjaju i donose promene. Pišući jezikom Sioranovske i Bodrijarove promišljenosti, koji nije svojstven sportskom izražavanju, već je  i misaono i na svaki drugi način bliži filozofskom poimanju i iskazivanju,   čitaocu se na nekoliko nivoa ukazuje na bitno i nezaobilazno, prisutno  i zbog svoje ogromnosti nesagledivo.

Jasno vidimo kako se bore, sa jedne strane već zakržljale ideje o sportu kao plemenitoj pojavi i bitnosti za razvoj svake zajednice i svakog društva i sa druge, kao u kinematogtrafu otkrivaju se i prikazuju  mnogobrojne zakulisne igrarije koje isti taj sport unižavaju, obesmišljavaju i uništavaju.

Pisac  lepo kaže: “da planeta u zagrljaju sa loptom nije u stanju da prezentira realne činjenice”, jer i planeta je jedna lopta sa kipućom masom u sebi, koja je može u svakom trenutku uništiti.  Tako i fudbalska lopta biva ispunjena kipućom masom koju je  moćni pojedinac osmislio zarad interesa i ničeg drugog. Sve je idolatrija i idolopoklonstvo. Govoreći o  Globalnom ludilu , pisac kroz letimičan pregled fudbalske igre ukazuje na “višeslojnost elemenata na kojima ona počiva “ raskrinkava  doktrinu, uticaje novca, korupciju, elitizam, govori  o odbacivanju iskorišćenog i istrošenog fudbalskog materijala,  takođe  Jokić govori o eroziji fudbalske igre koja kulminira baš u ovom našem vremenu.  Ukazuje na činjenicu da su ogromni profiti ovaj sport  doveli  u  “ red industrijskih grana”. Infantilnost moćnika pretvorila je publiku u poslušne robote ,kaže autor, i ovaj status  potčinjenosti je evidentan  u svim segmentima  koji čine fudbalsku igu, ponajviše onu zakulisnu, koja niti je  fudbal, niti je igra.

Otuda za Jokića vrhunski sport  nema nikakve veze sa poštenom igrom. Da citiramo autora: “On je ( vrhunski sport) usko povezan sa zavišću, hvalisanjem, nepoštovanjem pravila i sadističkom uživanju u nasilju. Drugim rečima to je rat bez oružja”.

Orvelovska apokaliptična vizija  ljudskog posrnuća kako u životu tako i u sportu se odavno obistinila.

Veliki Brat i njegovo svevideće oko je uteralo strah u kosti i onim najodvažnijima.

Ispiranje mozga je usledilo kao uzročno-posledična pojava, a za sve ostalo bi se moglo  reći da je tekuća istorija već viđenog.

Vrhunski sport, u ovom slučaju da ponovimo, fudbal, ovakve postavke čine   minornim baš na tom planetarnom nivou, ( što u neku ruku predstavlja paradoks,) jer nešto što u sebi nosi tako veliku energiju, istovremeno tom energijom uništava svaku ideju o lepoti i plemenitosti, koja je nekada i u počecima pogotovo, bila utkana u matricu ove  drevne igre.

Današnji fudbal  samo se kiti slavnim imenom iz prošlosti i tu svaka sličnost sa igrom plemenitog nadmetanja i fer pleja netragom nestaje.    Fudbal je postao meta moći i moćnika, jer pruža svakojake mogućnosti manipulacije koja direktno udara na  svest konzumenata, dakle  poštovalaca fudbalske igre, tačnije  gledalaca, iliti zavisnika od nje.  Igrajući na “adut kartu” sigurnog dobitka u jednoj poker partiji sa obeleženim kartama, gde se izgubiti ne može, moćnici  vešto barataju ogromnim, čak i nezamislivim resursima novca, koji jednu igru zamišljenu da bude plemenita, časna i čista, čini opskurnom, prevratničkom, opasnom i podmuklom, igru kojoj je obnoć ukonjena aura zanosa i privlačnosti, obesmišljena novcem, transferima i koječime.    Jokićevo polazište  i njegove premise i zaključci se baziraju na ukazivanju i raskrinkavanju ove globalne anomaličnosti.

On mudro, pribrano i vešto, a istovremeno  stručno, ( jer je reč o čoveku koji je decenijama iz neposredne blizine pratio ova  kako će se  u vremenu pokazati suluda vremena,) manirom urođene pronicljivosti i inteligencije, sagledavao je i onu osojnu stranu ovih neprekidnih lakrdijaških igrarija, video je ono što je zabašureno i prikriveno od očiju javnosti, mogao je da prati ova kretanja tu na izvoru informacija, onako sa strane, nepristrasno, kao  lucidni  i pronicljivi posmatrač, da se direktno i sam  susreće sa fatalnim posledicama koje bi usledile kako prema pojedincima koji su izmanipulisani, katkad i surovo uništavani, tako i na nivou kolektiviteta jedne papazjanije, kojoj se nije moglo stati na put, ali  na koju se moglo ukazati kao na pogubnost ( što Jokić i čini ) čije su katastrofalne posledice po  kulturu sporta  nesagledive.

Jokić je pre svega majstor lepe reči, čiste, pitke i jasne misli, on ne teži senzacionalizmu, iako sve o čemu govori i piše ima prizvuk i boju senzacije.

Njegovi potezi nisu očekivani, oni zbunjuju, teraju na promišljanje i upitnost što je i zadatak  koji svako dobro čitalačko štivo mora da ispunjava.

On je čovek izvan scene, koji  očima tragaoca, bez pristrasnosti sagledava zbilju, jer njemu je jedino istina bliska i dostupna.

On je povremeno i zanesenjak, sanjar i idealista, ali  i onaj koji  ni zbog čega neće  ćutati.

On se svesno kreće  opasnim putem zameranja belosvetskim moćnicima koje raskrinkava i ukazuje na njihove ujdurme i pogubnost. Njegove misli su  kristalno jasne, katkad do bola surove,  precizne kao hirurški rezovi koji  treba da uslede pre uklanjanja  maligniteta.

No nisu  sve operacije uspešne, pa se s pravom postavlja pitanje, koliko će ova  Don Kihotovska upornost Momčila Jokića dati rezultata.

U svakom slučaju Jokić je prvi, i to ne samo na ovim prostorima, već najverovatnije i na svetu, hrabro, umno i vešto ukazao na one najbitnije elementarne pogubnosti koje razjedaju suštinu  jedne  divne igre, koje je od temelja urušavaju i čine je vazalom sumanutih ideja i blago rečeno  zavisnom od  onih koji  i na drugim, pre svega političkim nivoima  drže sudbinu čovečanstva u rukama. No Jokić ukazuje da to nije sigurno i prijemčivo okrilje, da u tom zagrljaju  moćnika i tetošenju poslušnika nema  perspektive koja će i koja može doneti boljitak.

U svakom slučaju evo još jedne fantastične i neočekivane knjige Momčila Jokića, knjige koja je dugo pisana i koja je dobrodošla u ovom vremenu i koja pokazuje da kod očiju nismo baš svi slepi, i da je carevo novo odelo lažno i da golotinja svih imperatora fudbalske igre nije prikrivena maglom i prašinom, koja se  baš na tom globalnom nivou  vascelom svetu baca u oči.

Ovu knjigu ne treba čitati samo kao zabavno štivo, ( iako se bavi nečim što bi pre svega trebalo da bude zabava,) već je treba čitati  kao udžbenik  iz kojeg se mnogo toga mudrog, istinot i vrednom može naučiti.     Publicista i pisac Momčilo Jokić je otškrinuo vrata jedne  moćne globalne megastrukture, dao nam priliku da  sagledamo  nesagledivo,  da  boravimo u zabranjenom, da nam se istina ukaže kao spasonosno pribežište.

Na dobronamernima  i hrabrima poput Jokića, će pasti teret daljeg produbljivanja do suštine i srži problema, do konačnog raskrinkavanja, koje bi jedan sport u odumiranju vratilo u život i ciljevima  kojima se nekoć i davno stremilo.

Veselin Lari Mišnić, književnik
Beograd, februara 2011