Tranzicija

društvena kritika, kratak osvrt

Ovo je vreme stalnih tranziciji i vreme od danas do sutra. Pre  dvadeset godina niko nije ni upotrebljavao tu sada već famoznu reč tranzicija. Nismo  ni znali šta ona u suštini znači. Ne znamo doduše ni sada šta znači ali se baš odomaćila.  Seljak koji prodaje povrće na kvantašu misli da je to transport robe do pijace, i to mu je dovoljno. On je svakodnevno u tranziciji.

Građanih misli da  je ta reč  označava prelazno stanje između plate koja se dobija na vreme i one koja kasni, ili je uopšte nema, spoj između  realnih troškova i imaginarno boljeg života.

Za političare, tranzicija je bogomdana floskula, ova reč je barikada, ali i štit iza kojeg se kriju, barem dok su na vlasti. Kad god nešto nije kako treba, nije kriva kriza, već tranzicija. Iz nje treba da se izađe. Samo što nismo. To kaže predsednik države, to kaže premijer, to kažu svi ministri i oni sa i bez portfelja, o tome guguču i gagolje poslanici.  Tribine i forumi na svim televizijama su pretrpani  prilozima o tranziciji, živim emisijama od kojih  načisto zablentaviš. Svi objašnjavaju neobjašnjivo.   Problem je što niko ne zna ni kako smo se mi našlji  na putu tranzicijie, ni zašto je nama ona toliko bitna. Ona je bauk kojim se plaši narod. Ako ne budemo poslušni ima da nas tranzicija slisti sa zemljom. Ćuti, dok prođe, posle će svima biti lako. Običnom čoveku možete pretiti rečima, oružjem , sudom, silom,  i ne reaguje, bre. Ali  ako mu kažete da ima sa tranzicijom da ga progonite, pomenete reda radii  onako uzgred Strazbur, ili, ne daj Bože, Hag, tu je kraj daljim pretnjama, al i otporu.

Ljudi podviju rep i ćute. Sa tranzicijom se ne treba zajebavati. A trajaće dok se ne odomaći neki drugi takođe  po ljude poguban pojam.

A do tada ko  ovo traniziciono čudo preživi ima da  uživa doveka.

Veselin Mišnić