Svete i svetle upitnosti Milisava Milenkovića

Milisav Milenković „Šekspir - san i krv“, pesme, Prosveta, Beograd, 2016. god.

(Mali obredi velike svetkovine )

U trajanju više od pola veka, pesnički put Milisava Milenkovića odvijao se u potpunosti i uporedo sa složenim i ne uvek jasnim i razumljivim transformacijama društva u celini, a posebno na ovim prostorima, gde su turbulentne promene političkih, ali donekle i socijalnih odnosa kreirale pesničku svest u širem kontekstu i određivale jasniju relaciju između same umetnosti sa jedne i socijalne sfere sa druge strane. Kraj bipolarne svetske politike itekako se odražavao na stanje duha svakog pojednica, a pesnici kao svedoci ovih promena i svekolikog zamešateljstva u kojem i nisu imali udela a još manje uticaja, bili su primorani da se prilagođavaju novim simbiozama kojima većina i nije bila dorasla. Kada su se već zatekli u nezahvalnoj istorijskoj ulozi posmatrača, gde su trebali da budu učesnici, pa čak i kreatori novih kretanja u svetu, pesnici su postajali svedoci neposredne tragike i novih podela, i ponajviše nagomilanih bolnih iskustava. Pokušavali su makar poetskim iskazom (a čim bi drugo) da se suprotstave snazi moćnika i ukažu na evidentnost anomalija koje se nisu mogle iskoreniti.

Pesma je trebalo da bude štit i filter za dušu, a najednom je postajala omča, koju su pesnici u nemoći, sami sebi nabacivali na vrat. Nakon ovih i ovakvih oblika samožrtvovanja, nije sledio oporavak i nije se naziralo izlečenje. Samo su se umnožavali sve dublji i pogubniji vidovi otuđenja. Iza svake najave boljitka krilo se dodatno trošenje dehumanizovanih uslovljenosti življenja. Svi su se mirili sa onim što nije bio viši cilj, već veća sila.

Nošeni inercijom promena u neku ruku u tom kolu nepredvidivosti našao se i pesnik Milisav Milenković. U takvom novostvorenom miljeu, gde se nije znalo šta novi dan nosi, Milenković je stvarao svoju vlastitu, reklo bi se složenu poetiku. Čak i površnim analitičkim osvrtom uočavaju se izdvojeni tematski planovi, u kojima je pesnički jezik u potpunosti srastao sa životnom empirijom, iz čijih perspektiva se može jasno sagledati vreme u kojem je pesnik stvarao i prilike u tom vremenu. Milenković iz sopstvenog ugla sagledava ulogu i značaj poetskog iskaza kroz koji iznosi vlastita zapažanja. Pritom koristi jedan osoben oblik dijaloške strukture u kojoj se lirski subjekt izmešta sa strane, kao posmatrač posmatrača i tako uspeva da vrati unutarnji impuls bez kojeg samo pevanje ne bi imalo smisla. Odričući se zacrtanog puta, kumuliranog sudbinskom odrednicom postojeće datosti, koristeći simbolički potencijal osobenog iskaza, pesnik se pretvara u lirskog junaka, jasno stavljajući do znanja da su iskušenja koja se nameću očekivana, i da na tom putu tragalaštva nema zastoja i dilema koje se ne mogu prevazići.

Milisav Milenković je do sada objavio sedamnaest knjiga poezije. U bibliografiji ovog plodnog pisca udevaju se i tri knjige eseja i kritika, dve knjige priča i dva romana. Ako se tome pridoda velik broj objavljenih i izvedenih dramskih tekstova, dramatizacije romana „Proces“ i „Braća Karamazovi,“ najznačajnijih dela velikih pisaca Kafke i Dostojevskog, aktivne pozorišne predstava „Sablasni eros“, komotno možemo zaključiti da je Milisav Milenković jedan od onih najređih pisaca, koje kritika voli da svrstava u „univezaliste“ zbog uspešnog snalaženja i kretanja kroz različite književne žanrove. Ipak, Milisav Milenković je po vokaciji prvenstveno pesnik. Ne treba zanemariti ni ogromno životno iskustvo ovog nesvakidašnjeg stvaraoca, iskazivo kroz njegov politički i javni angažman na značajnim državnim funkcijama, a naročito u institucijama kulture. Mnogobrojne književne nagrade samo su potvrda kvaliteta poetskog iskaza pesnika Milisava Milenkovića.

„Šekspir - san i krv“, pesnička knjiga Milisava Milenkovića, započinje stihovima prološke pesme „Rani sonet“ i završava  „Ranom pesmom“. Obe su nastale pre skoro  pola veka, oko ponoći u jednom dahu moguće iskazivosti, gde jedna otvara, a druga zatvara stranice ove pesničke knjige. Milenković je apsolutno svestan prisustva mnogobrojnih pesnika obeležinih u vremenu i trajanju oreolom neporecive slave. Na čelu ili na samom vrhu besmrtnika svakako važno, a po nekima i najvažnije, mesto zauzima Šekspir. Mada se može steći takav utisak, svakako da nije reč o šest vekova od smrti velikog dramskog stvaraoca i pesnika Šekspira, niti se u ovoj knjizi radi samo o jubileju i obeležavanju ove značajne godišnjice. Iako se deo ove poetske ostavštine ipak udeva u jubilej viševekovne prisutnosti Viljema Šekspira i deluje kao omaž ovom vanvremenom pesničkom geniju, ne možemo se oteti utisku da je ovo još jedna zamka dovitljivosti pesnika Milenkovića. Možda to i jeste povod, ali ipak dočitavanjem knjige postaje jasno da je ona ishod dobro osmišljenog koncepta, što ni u kom slučaju ne dovodi njenu sadržinsku strukturu i upitnost u prvi plan. Koristeći vremenske zavese jedne kipuće Šekspirove pozornice, svojim vlastitim dramskim uzmasima, Milenković poznate književne likove udeva u ovovremenost, kojoj se neprestano podsmeva, izruguje, ukazuje na nakaznosti koje je modernost svetu donela. Šest vekova kasnije vidimo kako od savremenih bolesti pobolevaju manje više svi Šekspirovi junaci, nemoćni da svoju auru nedodirivosti očuvaju od razornog talasa prolaznosti a posebno novog vremena, koje srozava sve veličine i svako istorijsko nasleđe. Eho tih zanosa prema vrednostima, doplutao iz vanvremenih prostranstava, za sada je krhka barijera novom razarajućem talasu primitivizma. Dakle, u ovom našem dobu niko nije pošteđen, pa ni Šekspirovi junaci. U vreme sveopšte depersonalizacije, premreženom svetu digitalnom silinom opsenjivanja širokih masa, postavlja se pitanje zašto potezati Šekspira i njegove junake izvlačiti iz senki prošlosti na ovovremeno razdanjivanje. Svestan da ovom dimnom zavesom razdvaja neke nove učesnike sličnih igara i one druge koji su nepromenljivi u trajanju, pesnik se u stvari poigrava i sa svojim umom i domišljanjem. Metaforička prerada stvarnosti i  beznađa svakodnevice sa jedne strane i istorijska datost i mitsko nasleđe sa druge, čini da ove oprečnosti bidu aplicirane u kontrastu, ali i kontrapunktu osobenosti Milenkovićevog pevanja. Milenkoviću ne pada na pamet da se ruga Šekspirovim junacima, on samo kao plašt koristi pojavnost likova koje umeće u svakodnevicu kako bi ismejavao i rugao se prostoti i primitivizmu vremena u kojem živimo. Ovo doista jeste poezija metafore i kontrasta. Dostupna svima i otvorena prema konzumentu, ona i jeste poezija zavisnosti. Optočena verističkim detaljima haosa i košmara svakodnevice, kao u oklopu, kroz intelektualano i leksičko usložnjavanje, ukazuje na egzistencijalnu teskobu jedne  brutalne groteske svakodnevlja, zasnovane na empirijskim iskustvima materijalne opipljivosti. Spoznajom prisutstva apsurda, svoj kolokvijalni iskaz pesnik bogati  sarkazmom i ironijom, prateći utemeljene tragove tradicionalanog ironičnog diskursa  u našoj književnosti. Paradoks, nasilje, prividi lažne lepote, banalnost, erozija vrednosti, samo su elementi kojima se pesnik Milenković služi u želji da otvori neophodne teme i postavi pitanja svima koji misle da su nedodirivi. Svođenjem ironije na književno sredstvo pesnik nas uvodi u njenu sveobuhvatnost i moć razobličavanja pre svega. Zlatan okvir ma koliko kičasto izgledao, daje značaj ili ukazuje na delo koje je njime uokvireno. Šekspirove junake Milenković, onako bez glazure, koristi kao taj imaginarni zlatni okvir u koji ih umeće kao bitnu sadržajnost za našu posrnulu javu. Koristeći se slikarskim kolažnim postupkom i stalno prisutnom ironijskom paletom realiste koji sve vidi i koji uranja u svet nadrealnog i imaginarnog, sve to čini samo sa jednim ciljem da njegova poetika sada i uvek, bude opomena obezdušenom svetu, koji ne priznaje postojanje bilo kakvih emocija, koji ni pesnika nimalo nije štedeo i nije mu bio naklonjen. Treba samo malo zagrebati po životnoj biografiji ovog pisca i sve će onda biti sasvim jasno. Privrženost bilo kakvoj ideji se u konačnom sabirniku plaća nervima i životom. Srećom, i za sada, Milenković je samo trošio svoje nerve.

Ove pesme u knjizi „Šekspir - san i krv“, jesu u neku ruku oporuka, zaveštanje, i nasleđe iz daleke prošlosti, na koje se zaboravilo, i koje je i onda, kao što bi trebalo i sada da bude, još jedna opomena da čovekova zla ne zastarevaju. Pesniku Milenkoviću ne preostaje ništa drugo sem da otkriva jednu drugačiju pozornicu čija se scenografija može tumačiti i ovako i onako. On dobro zna da je pozornica i ono što se na njoj dešava samo iluzija života. I sam dramski pisac Milenković ne uspeva da odoli izazovu koji se pred njim nameće. 

Osvetljavajući vlastitu pozornicu, na nju izvodi manje više sve značajnije Šekspirove junake. Ne menja im već određene uloge, ali ih privikava na novi ambijent u kojem su ovi neočekivani posetioci iz daleke prošlosti i drugog sveta, najednom postali deo pesnikove sadašnjosti. Kako bi rekao veliki Andrić: „Ne postoji prošlo, postoji samo večito novo, koje se oblikuje iz elemenata prošlog“. Vođen tom premisom Milenković otvara portal vremena, vrata prošlosti, ali u nju ne ulazi, jer za to nije ni vreme ni mesto. A nema ni potrebe, sve da takva mogućnost i postoji. On je u ovom slučaju samo vešti iluzionista koji zbraja privide onovremenog, dajući im ruho svojstveno dobu u kojem pesnik obitava. Kostimografija je u potpunosti prihvatljiva sa pozicije savremenosti. A likovi su ovlaš izvedeni u šetnju, bila ona u marketu, samoposluzi, bioskopu ili nekom drugom mestu, svakako začudnom za Šekspirove, a u ovom slučaju i sa ove pozicije gledano i Milenkovićeve junake.

Kao nametima snežnim, Šekspirovi junaci su okovani toponimskim odrednicama. Otuda se sam po sebi nameće arhetip kao aktivni prostor individualnog, dovoljno začinjen i ispunjen beskrajnom složenošću međuljudskih aktivnosti. Milenkovićevom magijom poetskog iskaza uokviren je izuzetno dinamičan prostor urbanog miljea. Oslobođeni stega vanvremenosti, Šekspirovi junaci se udevaju u vremena sadašnja, takođe ispunjena protejski neuhvatljivim entitetima. Narator je osmislio novu pozornicu ne menjajući poznatu i prihvaćenu karakterološku matricu Šeksipirovih junaka. Transgresivna i nova uloga pojedinca biva izolovana kao anomalija u svetu, koji sve što sada jeste, temelji na anomalijama. Identitet subjekta je izdvojen kao strano telo. Nosilac ovih spoznaja i znanja o identitetu subjekta, dakle pesnik, konačno se domogao osmatračnice koja garantuje sigurnost, pruža mu na uvid jasniju sliku sveta, koja se kroz perspektivu jednog kotrljajućeg sna stalno umnožava. Uspostavljena je kakva takva instanca, gde zavesa koju pomera čas vreme, čas vetar, (drugim rečima slučajnost) u potpunosti ne zaklanja sagledavanje prizora koji se u jednoj kipućoj atmosferi odvija i na javnoj sceni, ali i izvan nje. Pesnički glas, neprestano prisutan, pokušava da dokuči kakav je identitet, pa i esencija nosioca znanja o subjektu, dakle naratoru, koji se uporno trudi da uobliči značenje tog samospoznajnog modusa. Nastojeći i na druge načine da se samoodredi, pesnički glas postaje svestan izazova sa kojim se suočava. Pokušava da odgovori na pitanja koja je postavio slučaj, pa i ona koja pripadaju istorijskom miljeu i nekoj odavno nepostojećoj, više vitrualnoj, ikonografiji. U tu svrhu, pesnik koristi prisutsvo sna i krvi, što donekle i jeste jedan u nizu modusa samospoznaje, doduše mitskog porekla, gde je krv u fenomenološkom značenju nosilac života. Dakle, krv nije oslobođena stega zatvorenog protoka i neprestanog kruženja, koje označava utemeljenje trajanja i opstanka. Onoga časa kad taj protok biva poremećen i kada tokovi krvi napuste svoje venske i vremenske puteve, usledi smrt. Uvođenjem sna u javu, san se pritom određuje kao paradigma čistote i željenog i ovde ima ulogu prečišćivača.

Govoreći o zamkama telesnog i putenosti, pesnik namerno ili nehotično anticipira posredovanje asocijativnih značenja koja najavljuju potrebu intuitivne potrage za sopstvom i esencijom koja subjekt pretpostavlja. I sasvim je razumljivo što putem intelektualne analize subjekt pokušava da sprovede do kraja ovaj proces identifikacije, kada pesnički glas sam po sebi nije dovoljno moćan da dosegne prag željene savršenosti.

Da bi se konačno moglo kazati koji su to pesnički zadaci i porivi sa kojima se u ovoj poetci suočava i nosi Milisav Milenković, nephodna je malo dublja i određenija značenjska doslednost uz navođenje konkretnih primera i kroz potpuniju analizu samih pesama. Uočljiva je tropičnost jezika svakodnevice, koja dovodi do promena pesničkog fokusa. Istraživanje arhetipskih struktura iskazivog prepušteno je samosvesnosti i jednoj kartezijanskoj meditativnosti koja u svojim valerima apostrofira jasnoću viđenog, pojamnog i preživljenog. Sve je na kraju udenuto u jedno subjektivno iskušavanje prividne nekonzistencije u kojoj se nekako sami od sebe ukidaju odnosi prostornog, arhetipskog i transcendentalnog. Ukoliko se sledi topološki pristup analize centralnih pesničkih simbola, sasvim razumljivo domen jezičkog postaje veoma značajan artefakt preosmišljavanja i preplitanja pesnikovog individualnog prostora sa miljeom svakodnevice. Milenković postaje sve više otvoreniji u svom pevanju, sa povećanom diskurzivnošću, izlomljenim stihom koji usporava dotok neiskazivog, što mu omogućava da bez poteškoća ukazuje na ružno i sve ružnije lice sveta o kojem peva. Tragajući sobom, postavljajući svoj pesnički alter ego naspram događaja čiji je svedok i događanja na koja se ne može imati udela, Milenković uvek uspeva da pronađe novu perspektivu posmatranja, novo i sigurnije osmatračko mesto, ono koje je osmislilo veliko životno iskustvo, gde samo pesma čuva dosluh sa onim što je stvarno i rečima iskazivo.

Povezujući u ovoj pesničkoj knjizi svoj poetski diskurs sa Šekspirovim junacima, čija reminescentnost pulsira prostranstvima i vremenima naročito, (jer svi smo zatočenici vremena, ali i pamćenja) ne treba da čudi i Milenkovićeva opčinjenost telesnom putenošću i erotskim asocijativnim prizvukom misterije obnavljanja davno minulih života. U fantaziji i pesmama je sve moguće. Dakle, sa Erosom u zaletu Milenković putuje svetom ove poetike. Samo što je iskazivo podložno mnogostrukim procenama, a provučeno kroz pesnikove vizire i filtere, ništa ne ostaje onako kako je bilo. Svet Šekspirovih junaka je svet u kojem duhom živi pesnik Milenković, i on baš iz tih razloga tim večnim junacima literature na tren daruje ovovremenost. Smešta ih u svoje najbliže okruženje.

Košmarna stvarnost nema prostorne, a ni vremenske odrednice. Svojom ironijsko sarkastičkom paletom pesnik doslikava zbilju, crnohumornim zamasima četki i bojila ukazuje na krhost ljudske duše i podložnost uticajima svega što je unižava. Otuda plamsaji žala za onim što je prošlo, naizgled bilo bolje, drugačije svakako i čega više neće biti. Ne može se zaobići ni prisustvo gorčine, što novo vreme ne mari za pouke i što je slepo i gluho za pogubnost koja ga je snašla i koja ga snalazi. Stalnim usmeravanjem sećanja ka onoj početnoj tački prošlosti, pesniku tako dalekoj, i opet udevanjem u sadašnjost i topos nove ispovedaonice, pesnikova upitnost, ponajviše brižnost se preliva u oba smera i nije lako odrediti momenat na koju će stranu ovo tragalaštvo prevagnuti.

Za Milenkovića ljubav ma koliko bila telesna, nije lišena kosmičnosti koja u svemu emanira životnu energiju. Modaliteti ljubavi u ciklusima pesama pri središtu i kraju knjige jesu različiti po idejnosti, ali struktura pesme je od početka do kraja ove knjige izvedena čini se i sa merom i baš onako kako treba i kako mora da bude. Neizbežno prisustvo Tanatosa ima zadatak da u prvi plan ističe ulogu Erosa, samo što sve to u konačnom sažimanju u potpunisti ne zadovoljava pesnikovu samosvest. Lično iskustvo transcendira „božansku perspektivu bivstva“. Za Milenkovića je bitnija egzistentnost u antropološkom smislu, gde Eros ima i ulogu nekoga ko preobražava, što i jeste put demitizacije, jer obogaćivanje duhovnim, etičkim pa i socijalnim smislom daje punoću bez koje niko ne može lagodno da živi, a ponajmanje pesnik kakav je Milenković. Uočavamo tada kako se iz tih ekstatičnih visina, ljubav kao antipod ostvarivog i preživljenog spušta u one niže predele svesnosti, gde konačno neposredna iskustvenost u potpunosti radikalizuje životne situacije, koje su svemu što je okrznulo sopstvene nerve dalo smislenije određenje. Žena je za Milenkovića sila obuzetosti, pokretačka energija, putokaz do iskonske i večne lepote. U njegovoj poetici lako je uočiti da je samo žena oslikana sa manjim prisustvom ironijskog naboja, kojem u većini ovih pesama Milenković ne uspeva odoleti. Kroz ljubav se doseže potpuna unutrašnja punoća i taj aspekt je prisutan u svekolikoj njegovoj poetici, pa i u ovoj knjizi koja u naslovnoj formulaciji ima istaknutog adresanta.

Ipak, za ovog pesnika istančanih čula žena nije samo simbol putenosti i neprestane muške čežnje. Ona je majka, rodilja, i nadasve ljubavnica i ljubav, otrgnuta iz prosečnosti, uokvirena i moćna kao ikona isceliteljka. Već u drugom planu ista žena je uhvaćena u vlastitoj biološkoj pojavnosti, na momente razbludna i otvorena, erotski stilizovana. Nameće se izazovnim gibanjem i magnetizmom koji pomera meridijane. Ona tako opuštena uspaljuje čakre muške maštovitosti. Istovremeno je i čekanje i čežnja i onaj večni Šekspirovski san Julijine nedosegnute sreće. Ljubav je dakle neprolazna kategorija, ona je deo vatre koja se nikada ne gasi i ne jenjava, ma koliko telo bilo sklono izdajstvu i bio u dosluhu sa prolaznošću.

Ljubav za pesnika je u ovom slučaju srećan zaborav na predstojeće urušavanje moćnog Erosa, koji, dok se veruje da postoji i dalje svojom snagom nadilazi gašenje strasti, jer samo se tako može telo obnavljati. Strast i jeste energija obnavljanja. Pesnik veruje, da je uloga Erosa determinisana vlastitom neodređenošću, što i jeste dijalektika telesnog i početak svake demitizacije ljubavnog zanosa izdignutog do nivoa stvarnosti. Kako neko reče i kako svedoče drevni zapisi, ali i nepouzdano pamćenje, u početku bi samo žena, a onda je usledila fascinacija njome, omama njenom pojavom, a tek kasnije se rodila ljubav kao nadoknada za one daleke i izgubljene rajske lepote. Potom se rodio pesnik, moćan da opiše tu lepotu i u pevanju o ženi umetne ljubav kao krunu uzvišenog emotivnog sažimanja. Nešto kasnije, duboko skrivana, u dosluhu sa tminama, najednom su neka druga i do tada nepoznata stanja uzela primat, potiskujući sve one lepe emocije koje su dušu i telo hranile. Usledili su emotivni lomovi, izdaje, ljubomora, strah, pohota, omama i sunovrati, čulno pijanstvo i nemerljivo ludilo. I sve se to navodno dešavalo u službi dubokih emocija što je čak i tako neprimerenim postupcima trebalo da ukaže ili potvrdi ljubav. I niko bolje o svemu tome nije pevao od Šekspira. Samo je on umeo da u svoja pevanja udene svekolika destruktivna stanja duha, istakne slabosti i razodene ludilo. Činio je to ukršatanjem sintenzija, vatrama metafora, nadgradnjom simbola, i prisutnom začudnošću u svemu što je ženu uzdizalo na tron neprolazne i večne žudnje.

(U dosluhu sa graditeljima grobova)

Pesnička knjiga Milisava Milenkovića „Šekspir, san i krv“ sem uvodne i završne pesme, koje samoj knjizi daju auru dvostruke ukoričenosti, u sebi ima još četiri ciklusa pesama. Ciklusi su prikazani ovim redom: „Šekspir - san i krv“, „Aprilske etide“, „Izvečeri“ i „Vatrene ptice“. Svaki od naslova ciklusa pesama komotno je mogao biti i naslov knjige. Milenković se odlučio da za naslovnu formulaciju koristi naslov prvog ciklusa ovih pesama, dakle “Šekspir - san i krv“. U prološkoj pesmi               „Rani sonet“, nastaloj skoro pola veka pre pesama koje su ispunile ovu knjigu, Milenković  onako vizionarski najavljuje knjigu  koja će svetlost ugledati skoro pa pet decenija kasnije, to čini stihovima /Ulazim u sate večne/ da vas osetim seni daleke/. Odmah  sledi i prva pesma, više je to poema, “Šekspir - san i krv“ gde se pesnik direktno obraća Šekspiru, kao savremeniku, što on svojim delom itekako jeste. I sledi upitnost / U talasu podmitljive istorije i vremena/ U talasi krvi/ kako to da se krv i san se gomilaju u plimi vremena. Dakle, pesnik Milenković se direktno obraća pesniku i ocu Hamletovu, i Bratu oba Ričarda, i Ljubavniku ledi Magbet, onima koji jesu svedoci genijalnosti njihovog tvorca. Pritom, svestan da je san koji  Šekspir neguje, baš taj koji uliva večnu ljubav pozlaćenih kruna. Pesnik je dakle preuzeo ulogu tvorca i roditelja, ali i dželata po potrebi. On je takođe i ljubavnik i onaj koji kruniše i koji vetrove rasipa prostranstvima (koji je  vetar u vetru), svedok  istorijskih datosti, i plamena krvlju gašenog. Jer pesnik Vilijam je i kralj svetlosnih godina, onaj koji je sebe rodio i koji je u večnost zakoračio obmanut opsenama iste te večnosti.

Ima li moćnije ljubavi od one koja je optočena večnošću, pita se pesnik Milenković, a isto pita i slavnog duhovnog pretka Šekspira. Nije li smrt drugo ime ljubavi. Otuda treba i razumeti zašto zaneta tajnim ukusima, ta i takva ljubav sebe proždire, za pesnika je takva ljubav nepouzdana kao i svaka tajna nosi prvo ime gramzive smrti. I ne čudi onda što u tom lagumu zajedno žive i dželati i žrtve, jer šta bi dželat bio bez bliskosti sa žrtvom, makar ona bila u krvi prekinuta. Zato je savim očekivan ropac ljubomornog Otela, i prihvatljiva praznina u Dezdemoninom srcu ispunjenom  bolesnom žudnjom, ili razumljivo Jagovo prisustvo, koji se onako sa strane, podmuklo okrepljuje iznuđenim porazom. Svakako da se gomilaju mrtvi gresi  onih koji se traže, ali i onih koji čekaju, i onih koji ponekad sebe daju, a ponajviše onih koji se hrane prazninom i zlim činom. I u tim magmama tajanstva, koje sve pred sobom uništavaju i prže, ljubav nije ništa drugo do lov u gustoj šumi, ili je i belo brašno sna, pa čak i rasuta svilena mesečina koja treba da prkosi smrti, jer sve što se sumnjama hrani i nadmeće zlim činom, nema dug vek. Narator ili pesnik (koji nije Šekspir) ove moćne nedoumice prebira i zbraja u nizove moćne zagonetnosti koja zadire u kružnice iz kojih kao da izlaza i nema. Ironijski svakako zamera moćnom Šekspiru, ili ne zamera teško je definisati, jer pesniku  Milenkoviću nije razumljiv poriv slavnog prethodnika da onima koji su zadojeni ljubavlju, da baš njima pod jezik otrov meće. Da od ružnog pravi lepotu, a od lepote ružno, da preuzima ulogu stvoritelja. Kakav god bio taj njegov svet, veliki pesnik, ali i njegovi junaci konačno dele u večnosti isti tron i zajedno vekuju. Nikome nije udeljena takva moć da se među zvezde useljava, i da na nebu svetli daleko od zemnog sveta i napaćenih duša. U sedmom pevanju ove uvodne poeme, naš ovovremeni pesnik, upozorava Vilijama da se ne pretvara kako ne primećuje šta se oko njega dešava i šta njegovo pevanje i stihovi prouzrokuju, stoga se poziva na nemilosrdni cinizam Kristofera Marloa i traži da scenu vanvremenu prvo mrtvi napuste, jer pobogu, mrtvi će uvek bi smetnja živim glumcima, koji na ovoj sceni beščašća žude da odigraju neko novo i moćnije krvoliptanje, posle kojeg će ponovo biti dovoljno mrtvih. Dramska dešavanja moraju da omoguće nosiocima glavnih uloga da i sami u jednom trenutku kroče u carstvo  smrti i krvi i sna. Dalje u osmom pevanju, pomalo setno, donekle sa natruhom zavidnosti, naš pesnik pita Šekspira kako može rešiti problem (ako je to za njega problem) sopstvene besmrtnosti. Kako se smrtan čovek može lečiti od nje i ako ga ova boljka na večno trajanje osudi. Svako putovanje skliskom nizbrdicom istorije ima i svoju cenu i svoje žrtve, pa ni onaj koji se domogao večne slave nije tom slavom zaštićen. Zato Milenković pomirljivo kaže: Vilijame /Čitaj zvezdane sudbine/  besmrtan ako jesi, grobno mesto te ipak neće zaobići, jer samo grobari imaju moć trajniju od večnog, samo oni znaju kako se grade kuće od strašnog suda. I nameće se zloslutno pitanje: zbilja, šta je strašnije od nepomaka grobnog mesta. Ima li veće teskobe i opakije kazne od one koju nam grobari namene činjenicom da kuće koje za pokojnike grade, u njih ne useljavaju mrtve stanare, već sahranjuju njihovu večnost. Možda je veliki i nenadmašni Vilijam, ili Viljem, iznad svega ovog, u dosluhu sa graditeljima grobova, jer i sam je u neku ruku krotitelj smrti. Samo je njemu pošlo za rukom da smrt uzvisi i ovenča je plemenitim činom, da svet  kada mu se prohte okrene na tumbe. Ovovremeni pesnik upozorava Vilijama da se isuviše ne razmeće. Ni večnost nije garancija za bilo koju smrtnu dušu. Jer samo /pusti razgovori u ludim ušima spavaju/ zato se naš pesnik, sa razlogom plaši da ga ne dosegne zla kob iz daleke večnosti, da i sam ne krene nizbrdicama ludila, tim strašnim putem u nepoznato.

U iskrivljenom ogedalu savesti sve su slike ružne i sva lica izobličena. Nema lekovitosti u zakasnelom i uspavanom mraku. I nema noći koja neće na kraju mačem sunca biti probodena. Ni Vilijam, iako okupan trajanjem svetlosnih godina, od svoje tame neće biti pošteđen.

Jutarnje kupovine iluzija

„Aprilske elegije“ su pesme drugačijeg specifikuma, gde pesnik Milenković sklanja Šekspirove junake sa poznate im pozornice sveta, izvodi ih u šetnju trošnim ulicama i bulevarima velegrada u obaveznu jutarnju kupovinu ilizija. Romeo i Julija nisu više ličnosti tragike, to su obični mladi ljudi u supermarketu koji guraju korpe sa točkićima i sa rafova skidaju predmete i stvari za kućne potrepštine, trpaju, narandže, orahe, jabuke već usahle, obrano mleko i mladi sir, integralne kifle, filete od soma, uloške, baš tim redosledom, a Hamlet, odsutna pogleda, sumnjičav kako njemu i priliči, pomalo kradom, pomalo gonjen nagonom inercije, ili spoznaje polne nedorečenosti u korpu ubacuje pakovanje vijagre i nekoliko raznobojnih prezervativa, za daj Bože ili neka se nađu ako se nekim čudom nešto i dogodi. I dok Julija, kao svaka savremena Julija današnjice, odgovara na SMS poruku a prodavačica provlači njenu platnu karticu i daje joj obavezni fiskalni račun, najednom postaje svesna da je i kartici, i Hamletu i njoj Juliji u ovom novom svetu odavno istekao rok upotrebe.

Taj, reklo bi se ubojiti humorni diskurs dominira u pesmi „Umesto litije“ kada Hamlet još ne beše izgovorio svoje čuveno „Biti ili ne biti“, kada je verovatno bio samo u fazi porodičnog nasilja, da samo bije i, kad svoju začudnost ispoljava kao svaki adolescent suočen sa nepoznanicama Venerinog brega, potpuno sluđen kada na Fejsbuk stranici njegove majke, otkriva stričevo prevrtljivo ime kao njenog novog prijatelja. I dok Ofelija pije sedative, a Hamleta, otrovanog mrtvog kralja unose u mrtvačnicu, ćutanje koje će uslediti najavljuje litije. Za to vreme Edip se priprema za gej paradu, i oca koji, gle čuda, ne razume ovu sinovljevu pometenost, onako sočno ljubi u usta. Ni Jelena prelepa, ni vilooki Paris, svakako ni hromi Manelaj ili pomahnitali Odisej, niko od njih nije pošteđen ovog svojevrsnog ironisanja, jer naš pesnik nema želje a ni moći da za sebe i svoje spasenje otvori ona uska vrata, dobro zamandaljena, vrata večnosti i nebeskog rajskog beskraja. Svakako da Milenkovićevom Hamletu spasa nema, zato ga pesnik preklinje da stiša svoje dileme i da ih kao neokrvavljen mač vrati u korice ćutanja. Jer, šta god na javi bilo, pesnik će nositi oreol Hamletovske upitnosti a Danska će za princa i kraljevića i dalje čuvati svu trulež koja nakon toliko vekova i dalje u njoj cveta. Ofelijine suze su ionako lažne, i bolje je Hamletu da veruje da jesu. I šta god na kraju bilo, onaj ko je sve to opisao, rekao je i kroz Milenkovićeve stihove da nema mesta strahu, mada će kao i uvek do tada što je bilo, krv biti prosuta u svakom vremenu i da će krvoliptanje sve zaseniti, pa i pozlaćeni odsjaj krune ovog princa tragike i sumnjičavosti.

Gospodar zaustavljenog vremena

Treći pesnički ciklus “Izvečeri“ u prvoj pesmi „Izazovi“ govori o tome da čovek uvek pravi neočekivane i jedine izbore, zato što su oni realizacija samih postupaka. Bez pritiska sa strane subjekt srlja u naručje mraka i memle, i krivicu nalazi u sebi, nikako izvan vlastitog sopstva. Samožrtvovanje se može opravdati samo novim nedelima, oštrenjem sečiva, podizanjem vešala, negovanjem otrova, makar kako to pesnik kaže ti otrovi bili čuvani pod jezikom. U pesmi Knut Hamsun sledi upitnost ima li moćnijeg kralja od onog koji gospodari zaustavljenim vremenom, jer samo retkima uspeva da zaustave vreme između živih i mrtvih. „Milenin španski češalj“ je pesma u kojoj pesnik lagano ulazi u ciklus pesama koje su obojene ličnim doživljajem i proživljenom intimom.

Barka ljubavi je ona neuništiva korablja, koja je u stanju da dosegne vrhove samog Ararata, pa makar se potom strmoglavljivala niz slapove Hadsona ili bila ukotvljena u lukama Gvadalkivira. Ljubav je ta pokretačka sila, ona je sama po sebi kretanje, ali i sredstvo kojim se kreće. Ona se premeće kroz svetove i vremena hranjena snovima, ona svuda zaviruje, ume da se ugnezdi u čestarima, skriva u senkama zidina porušenog grada Đurđa Brankovića, da se osveži na suvoj česmi u nekoj šumi u blizini drevne Sent Andreje, da se onako skitački kotrlja mokrim ulicama Krasnojarska, ili da osluškuje napeve Moravskih rečnih talasa. Ljubav ume da bude i tamnica uspomena, pramen magle i one selimovićevske rasejane mesečine, uvek nasukana na hladnoj hridi pesnikove udvojene sumnje.

I opet nezaobilazni ironijski naboj koji upotpunjuje pesmu „Moda ili ljubav“ koja poput onog pomenutog zapisa o Romeu i Juliji u supermarketu, ovde razmatra odnos i naivnost Samsona i lukavstvo i neverstvo, bolje reći izdaju, prelepe Dalile, gde kosa, to mitsko stecište svekolike Samsonove moći, na kraju postaje samo bezvredni frizerski trofej.

Treba pomenuti i nekoliko pesama u nizu, posvećenih Dunavu, njegovoj lepoti i snazi. Reka koja je topila rimska carstva, začeta u nerazgovetnim daljinama prošlosti u sebi, kako to pesnik reče, nosi blago doba Slovenske plaveti. Reka koja je tekla po svojim ćudima ne poznaje brane i ustave. I ništa je na dugom neumornom putovanju ne može zaustaviti. Ona je tajna. Nosilac smrti, ali i života. Reka ljudskih sudbina, bila je mera visini i nebu, stecište stiških vrtloga, za mnoge jesen života ili proleće olistale smrti, strast u krvi alasa, zavičaj tuge utopljenika.

Osmesi koji zastiru nebo

Poslednji ciklus naslovljen „Vatrene ptice“ nanovo zagoni u kružnicu iz koje je pevanje u ovoj knjizi započelo. Konačno, pesnik Milenković rešava možda svoju ranu dilemu začetu u ranijim pevanjima i uverava nas da je Šekspir bio prevareni ljubavnik i da je sebe tešio oklevanjem Romea, koje je opevano pod onim slavnim balkonom Verone, tako daleke 1303. godine, i tako utemeljio neizrecivost čežnje koju ni zaborav nije mogao otkloniti. Posle svega, ili pre svega, ostaje vreme sudija, vreme tumač, prevrtljivo vreme, vreme omame i vreme istine, kakvo god ono bilo, ponajviše je i vreme laži i obanjivačkog prestrojavanja. Ipak, u ovom pevanju dominatnije su pesme koje govore o ljubavi, gde je voljena vila čarobnica, koja osmehom zastire nebo i koja prolećnim oblacima hoda pesniku u susret. Pesnik je doziva krikom nemoćnika, istim onim krikom kojim umesto metkom, tim vapajnim dozivanjem leči obolelo srce svoje dragane. Šta god da je bilo, izvan bitka ili u njemu samom, pesnik Milenković kaže da je vredelo disati sve dok se njegovi vetrovi ljubavi ne usele u telo žene koju voli. Ni rastanak nije konačnost i kraj ljubavi. Sa tom spoznajom i spoznanjem pesnik se nikako ne miri. Jeste, otići će jednom i nekad svako na svoju stranu, na rastanku neće biti plača, ni suza, niti jauka, prepustiće se lepoti uspomena i zanosu trajanja i snazi trenutka koji je sva ta čudesa izrodio i baš onako opčinjavao, kako to dolikuje ubranom cvetu u njenoj maloj ruci. I više nije važno, gde će prebivati njihovi utihli damari. Tamo gde počinje i završava „vladavina usana“ i poljubaca, zavičaj je skrajnut iza zavese svetla u nekom polju punom zrelog žita, ili na proplanku između tmaste šume i plutajuće reke u daljini. Posle svega pesnik kao crni gavran predaje se trajnom bdenju. Tu pastoralnu osamljenost ništa neće poremetiti, jer tragovi večnog već su urezali moćne rezbarije, kako u sećanjima, tako i na javi i graktavi poj gavrana, pocrnelog od čekanja da se ono prošlo vrati, sa onom o kojoj se pevalo. Ništa od svega toga ako se i dogodi, neće umanjiti lepotu neizrecivog.

I na kraju u „Ranoj pesmi“, pesnik se nanovo obraća vlastitoj duši, zabludeloj na ispaši noći gde je moli da se prepuste tami Stiga i da se i on i duša njegova na vernost zakunu kolcu gloga.

Veselin Mišnić