Amarkord

Džoniju Hodžiću (pisano od 1981 do 2011)

Da me neko ubije ili obesi
ne znam da objasnio
otkud Ljiljani  stjuardesi
onako požudno da izjavim ljubav

I danas se pitam
sa čime je mogao da je iznenadi
jedan student praznodžepi
jedan mladić golobradi
A voleo sam je
kao kad glup voli
(da svi primete
da svi vide
da jednostavno boli)

Tada se u Beogradu davao
Felinijev Amarkord
sećam se: prodao sam
deset bonova od ručka
i kupio karte u tapkaroša 

(bila je jesen
tmurna i loša)

Ona je istog tog dana
za džemper od čiste runske vune
dala sedam krvavih konja
sedamdeset lipicanera belih
sedam stotina kobila

da bi uz džemper
satenski beo
i neku kožarsku radnju
u Mihailovoj oglobila

Tada mi je pred očima
nešto užasno bolno puklo
odjeknulo je umuklo
daleko se čulo
to zavijanje potmulo 

(ta rika
u srcu
ranjenog bika )

Govorio sam sebi
glupavi majmune
zar mora baš tebe da mune
to devojče  rođeno
u nekom vojvođanskom gradu
na obalama reke Tise
daj ohladi
priberi se

Tonuo je razum
gojili se snovi
dok stjuardesa Ljiljana
nebesima plovi
Čekao bih je kod Liona
Madere
kafane Londona
na Ušću
kod crkve Svetog Marka

u Ljutice
Bogdana
kraj kontejnera
u Đušinoj

(koji je mirisao na studentsku glad
i penzionersku smrt)

Besparica je glodala
Dlan je uzalud brideo

Nigde je nije bilo
i svuda sam je video
Poput gladnog hrta
tražio sam je u kavezima
zoovrta
u nekom zverinjaku
na Senjaku
i Čuburi

Danima bih je
budan snevao
Dok sam je uporno čekao
neko je u obližnjem parku
pevao
neko je glasno lelekao
Činilo mi se
kako pominje
i njeno ime

Decembar je od studeni pobolevao
kao svako dete zime
Grom je nad  Beograđankom
u po bela dana
sevao
Beograde
Dobro  jutro
Duško je ranom zorom
Zasmejavao  mamurnu rulju
On kralj  parade
i smeha
a ja pajac u mulju
rođen iz greha

I toga se sećam
jednom je
u Botaničkoj Bašti
dozvolila je da joj dodirnem
koleno belo
i sve je govorilo
imaću je celu i zacelo
makar  to bilo
i u mašti

Bila je to godina
Balkanske i drugih strmih ulica
Getsbi nonšalancije
trofrtaljki i zvoncarica
prepuna bosonogih dana

Godina obilnih kiša
turobnih kafana
i prosutog vina
razvučena kao paučina
od Poslednje  Šanse
do Prešernove Kleti
u kojima su lumpovali
pesnici
i svi ukleti

Ambrozije Krco Aca i Brančilo
Čude je pravio čuda
Grobarov spavao na groblju
Libero se kliberio svakom umu
Roko i Mariokov braća po čuturi
Vito drumovao  ba pustom drumu
Klejbezable i klokotristi
ludovala luda braća
po svemu različiti
a opet isti

I poneka devica
rođena u znaku dobre ribe
i tek okrivenog bluda
povremeno bi
dolutala
u ovo jato beskućnika
Gradom su jurili
neuki biciklisti
tuga je u svakoj čaši plutala

Bila je to godina hrane
jeftine samo za oči
u kojoj su trome noći
na dušak pile dane

Tada su se reke Dunav i Sava
odmarale ispog  Kalemegdana
jer je pesnik Žuborski
prepun nevidljivih rana
žuborio
nekoj Svetlani
na vrhu Nebojšine kule
a Moma kao Dante
veličao paklenu Unu
i  neke Folirante

Istina je
mora se i to reći
da je mutni Dunav
onako  šumeći
kao vetar u  žitu i travi
muvao  još mutniju Savu
(čas joj je skakao na leđa
čas joj se peo na glavu)

Jedna mlada žena je u zanosu
ne zna se čega
skočila u ambis
sa Pančevačkog mosta
meni je bilo svega
dosta

hteo sam sa rekama
u  Crno More
da bežim

Učio sam se da lajem
na zvezde
ili makar pseći da režim
hteo sam nečuj da čujem
hteo sam  pride
dlanovima koji gore
i bride
da osetim
da ljubim
da milujem

Sve što je moglo da leti
i imalo krila
podsećalo me
na Ljiljanu letačicu
moju pticu
selicu

Čekao sam je da se vrati
iz belog sveta
da donese  gumene bombone
Banane
Ananas
Tablerone
i druga čudesa

Molio je da  pročita
Za kim zvona zvone
Preklinjao sam je
da zauvek
zaboravi nebesa
avione
te  strašne ptice
od metala i čelika

Ubeđivao sam je da je moje ludilo
jedno po svemu normalno stanje
da moja čežnja korenje vuče
iz praistorije
da moju krv
svaka tvar na svetu nosi
da uzalud se brani
i prkosi
da me samo loš glas bije
jer drugi niko ne sme

da se zbog nje budim
moćan kao  Milkovićev stih
odlutao iz pesme
da me u svemu ima
i da me nigde nije

Ljiljana je umela
da se  anđeoski smeje
i kada kiši
i  kada veje

Znala je da zaćuti
kad bih se onako iz čista mira
dao u graju
Ubeđivao sam je da
karavani prolaze
zato što psi lutalice
na njih laju
(Od Karaburme do Zemuna
njihov lavež se čuje
laju  i zbog neke uspaljene kuje )

Rekla bi ljutito
svega mi je dosta
pun mi je mesec epike
poznajem sve bajke sveta
sve priče
ne podnosim skeptike
A najviše od svega
mrzi
mrzi pesnike

Znala je da bude prosta
onako kako to vaspitan svet
ume da bude
Znala je da kaže
gorštače kruti
ko te pa sad pita
za neka Ivanova Korita
za vaše čuvene ljude
Novaka Novicu Iva Ivana
Vasilija Svetog
Bože mi oprosti
I Petra Cetinjskog vladara
(Sve su to samo rasute kosti
onih kojih nema)

Šta meni
koja nebesima jezdim
znače
Lovćenske serpentine
i bistre jezerske vode
prepune utvara

Dosadan si čoveče
znala je da se okrene
bez pozdrava da ode

Danju mi je govorila: Zdravo Crni
a noću: beo si kao kreda
krv ti je sišla u pete
imaš dečačke pege oko nosa
ogromne
kao konfete

Pri susretu me pozdravljala sa  helou
čudila se istinski
kako mogu da me interesuju
neki Menjuhin  Britn
Sol Belou
Kad smo zapostavljali Dunav
i šetali obalom mutne Save
pominjala je obavezno reku Tisu
govorila da mesečno
ponekad i češće
onako sama
ide na pričešće
i na misu

Mada veruje Bogu
koliko i meni
ili bilo kome drugom
jer svi bi je hteli
onako na brzaka
s nogu

Kada bi se takli i njenog faha
govorili o vazduhoplovstvu
tu joj ne bi pomogli ni najbolji sufleri
i niko ne bi mogao da je uveri
da su pioniri vazduhoplovstva bili
Gijome i Egziperi
da se u nekom beznadežnom letu
stvarao Mali Princ

Baš si luckast
rekla bi mazno
to je opet neki tvoj vic
i smejala se
ko zna čemu
dugo i predugo
zarazno

Tada  sam razumeo
zašto joj ne prija
violina jednog Jehudija

Potom sam strpljivo i žudno
ka rubu sveta
ka otvoru pakla
stremio i strelio
no sve je bilo uzaludno
jer ona sve to vreme
moj tobolac nije ni takla

Dugo je umirala
preduga godina
prepuna stjuardese Ljiljane
godina kada se u Beogradu
davao Amarkord
i u njemu klince
fascinirala žena
sa ogromnim sisama

Bila je to godina
nekih tmurnih pisama
kada sam se i ja
mada teška srca
odrekao letačice Ljiljane
(nebeske ptice
Ljiljane letačice
i njenih  igrarija)

( AMARKORD znači : sećam se )