Nagrade ili nagrde …

Testament beskućnika… Da se od sreće obesiš i da te potom oplakuju kao Miljkovića…

Druga je priča kada se radi o nagradama.  Pardon  nagrdama.  Tu smo mnogo osetljivi. Srbija ima najviše knjižćevnih nagrada na svetu. Definitivno. Svaka mesna zajednica ima makar jednu nagradu.  O gradovima da i ne govorimo. Evo uzmimo Vranje kao primer. Malo im je jedna Borina nagrada pa su ustanovili dve. Od viška ne boli glava. Bećković je nosilac  998 nagrada, a još sve nije dobio. Ima ona u Prnjavoru a i jedna u Banji Vrujcima. Još te dve pa da zaokruži opus. Jubilarna hiljadita. Uostalom mlad je pisac i vreme radi za njega. Nagradica po nagrdica i nakupilo se. Šta reći, sem : svaka čast majstore, i sve čestitke. Bećković je tu najmanje kriv. Ćeraće se on sa nagradama još.

Ove koji žiriraju ( a ne hrane se žirom, što je za očekivati)  boli dupe za književnost. Oni su po potrebi takođe i pisci. Jedne nedelje kritičar, druge pisac, treće član žirija. Pa u krug.

Svako je u svom malom ataru ništavila, veliki pisac, kao velika P. ( P, može biti Planina, a može i nešto drugo, čataj po svom nahođenju. ) I veliki kritičar u brlogu punom izmeta i poganštine, kao veliki K. ( K, može biti Konj, ili bilo šta drugo, a da je recimo muškog roda ). I to je dovoljno. I to je dovoljno i za P. i za K.

Zajeban smo mi narod, da ne kažem jeben.

Nigde u Srbiji nema jedinstvene priče.

Rogovi u vreći su došli do koncezusa kad su ih strpali u još manju vreću.  Gore pominjani “ beogradski aforističarski krug” ima takođe  tuce nagrada.  Ona Domanovićeva je najprestižnija. Jedinstven je je način kako i kome se ona dodeljuje. U poslednje vreme Domanovićevu nagradu dobijaju pisci koje je negde, nekad, neko, video da su se nasmejali. Neko to video i prijavio članovima žitrija. To je humor na delu a ne delo humora i to treba nagraditi. Široko brate. Široko.