Demoni i drugi demoni

Dr Ratko Božović

Knjige aforizama Trešnje boje trule višnje, Kornjače Galapagosa, kao i ove dve najnovije: Revijalni genocid i Golgota sa srećnim krajem  Veselina Mišnića – pesnika, pripovedača i romansijera – mogu iznenaditi samo one čitaoce koji ne znaju da je ovaj naš umetnik i započeo stvaralačku čaroliju ovom kratkom književnom formom. Kritičari koji poznaju Mišnićev književni opus smatraće pojavljivanje ovih dela prirodnom posledicom polivalentnog značenja njegovih književnih tvorevina. U njihovim temeljima je višesmislenost, tajnovitost i zagonetka. Ali, kad se vraćamo začecima autorovog interesovanja za aforizam, kao krajnje redukovanu književnu formu, neophodno je prisetiti se da je on svojevremeno imao stalnu rubriku aforizama u crnogorskom listu ’’Omladinski pokret’’, pod nazivom ’’Romani u prahu’’. Tako, eto, otkrivamo poreklo naslova Mišnićevog najpoznatijeg romana, više puta objavljenog, izuzetno popularnog i kultnog dela. U tom opsežnom romanu, od sedam stotina strana, koji se doživljava kao oluja u punom zamahu, počesto zaiskri aforizam, kao blesak groma. Iz takve ’’opširnosti’’ Mišnić se ’’drznuo’’ da uleti na brisan prostor šokirajućeg aforizma i da tu potraži, makar za kratko, osveženje, da predahne na izvoru čiste i nemirne savesti, na kladencu,  gde se aforizam mreška kao opojno piće, koje samo retkima prija – onima koji su spremni na bliski susret sa surovom istinom. Polazeći od duhovnih intenziteta i mnoštva zgusnutih fragmenata, srećno uzglobljenih u ovim Mišnićevim knjigama aforizama, zbilja bi se moglo reći da je aforizam roman u malom, minijaturni roman ili ’’Roman u prahu’’.

Izgleda da je u Mišnićevom aforizmu bilo najvažnije razobličiti i, pre svega ostalog, šokirati političke i svake druge demone. Aforističar se potrudio da demaskira lice politike, i da demistifikuje politička svetogrđa. Ni na početku svoje spisateljske karijere, ni danas, kada je u punoj stvaralačkoj zrelosti Mišnić nije pisao aforizme zato što je samo nadahnuto čitao Bekona, Montenja, Paskala, Ničea,  Šopenhauera, majstore aforizma kao što su La Rošfuko i Stanislav Ježi Lec, ili naše stvaraoce – Božidara Kneževića, Vladimira Bulatovića Viba i Dušana Radovića, već stoga što to odgovara snazi njegove satirične imaginacije i prirodi kritičkog mišljenja. On stvara satirični aforizam kao relevantnu književnu formu i kao vid oštroumnog opredeljenja prema nedaćama naše političke zajednice i protagonistima sveopšteg propadanja.

Kad se zna šta se našlo u Mišnićevom vidnom polju i o čemu je aforizmom progovorio, postaje sasvim jasno da se nije domogao samo tematske raznovrsnosti već i da je ovladao idejama koje su do kraja relevantne za ontologiju naše stvarnosti, za prepoznavanje našeg usuda.

Zato nas iz knjige u knjigu suočava sa političkim pitanjima i političkim vokabularom, ali i sa filozofijom svakodnevice.

On ne pristaje na ćutanje, jer je to za njega najgori izbor. Ne pristaje na intelektualnu ravnodušnost i bespomoćnost. Pošto zna šta hoće, blisko mu je paradoksalno mišljenje; aforističar se gnuša lažnog života, užasavaju ga graditelji laži koji su učestvovali i učestvuju u uspostavljanju izobličenog poretka naše svakodnevice. Mišnićev aforizam i kad ima univerzalno i opšteljudsko važenje, dobija posebno značenje u mraku naše političke i svake druge zbilje. Skresao je Mišnić bez pardona optužbe vlastodršcima u brk. Rekao im je sve što je imao na umu i u srcu i rekao je sve to na osoben i ironičan način. To se posebno može sagledati kroz varijacije na ratne teme u knjizi Golgota sa srećnim krajem, makoliko bile sarkastične ove varnice uma ne iskazuje ravnodušni posmatrač i zajedljivi kritičar. Crnohumorne žaoke, koje nastaju na osnovu satiričnog konteksta, bliže su subverzivnim dosetkama nego političkim refleksijama. Otuda je aforističar nemilosrdan do surovosti u obračunu sa protagonistima političkog nasilja i autokratske strahovlade. Mišnićevo ubojito mišljenje može se učiniti kao krajnost satirične imaginacije, ali je ono daleko od dovitljivog šeretluka i neobavezne domišljatosti. Autorovom podsmehu, koji je proizišao iz antropološkog pesimizma nije umakla ni moguća politička promena, ni izobličena zbilja, u kojoj dominiraju glupost, samoljublje, primitivizam, mediokritetstvo, megalomanija, despotizam, uzurpacija, pakost, zlo i zločin. Svi su ti pojmovi tako izoštreni i toliko osvetljeni da se njihov socijalni kontekst podrazumeva i prepoznaje. Pošto živimo u anomičnom društvu, koje je izgubilo istorijski kompas i nije se domoglo identiteta, u nastojanju da bude rušilac dugotrajnih i tragičnih mistifikacija, Veselin Mišnić je u svom aforizmu eksplicitan, gde je direktnost i neposrednost u imenovanju ’’predmeta’’ kritičke opservacije karakteristika svih njegovih humornih refleksija.

Mišnić zna – ako se pojava želi odgonetnuti, onda se osvetljava iznutra. I kad je suočen sa našom lokalnom istorijom i njenim tragičnim ubrzanjima, juče, danas, sutra i ovde, on nastoji da je protumači kroz težnju ka univerzalnom. Jednosmernost i rigidnost sarkastične misli opušta svojom poetičnošću. Ipak, mnogo više je ostalo u britkosti iskaza i nemilosrdnom razobličavanju sveta bez savesti i časti, nego u elegantnoj i otmenoj leporečitosti. Zato je njegov aforizam ubitačan i tačan, a rez precizan i jeziv, poput uboda samurajskog mača. Njegova misao je snažna i munjevita, ali i sažeta do perfekcije. Prečišćena i uverljiva. To je razlog što i apokaliptične refleksije deluju kao odgonetke. Tako su i ove dve nove Mišnićeve knjige rečito obznanile autorovu istinu, za kojom je on predano, dugotrajno, pouzdano i strasno tragao. Ove dve knjige su obelodanile umetnikovo uverenje o neophodnosti čovekove saglasnosti sa sobom. Mišnić je na kraju pokazao kako se misao oslobađa pragmatike i kako se stiže do aktuelnosti suštine.