Razno
Gola istina
(ili osvrt na Čotrićevo najnovije carevo odelo)
Aleksandar Čotrić je veliko aforističarsko ime u svetskim razmerama. Ako je srpski satirični aforizam najbolji na svetu, onda je Čotrić, bez sumnje, jedan od rodonačelnika i, uz Aleksandra Baljka, Milana Beštića, Radeta Jovanovića, Iliju Markovića, Vitu Teofilovića, Rastka Zakića, Slobodana Simića, postao i ostao aforističarska institucija. Oni su sada, što su nekada bili Vladimir Bulatović Vib, Duško Radović, Milovan Vitezović, pa i, pomalo zaboravljeni, Milovan Ilić Minimaks.
Od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, taj biserni niz srpskih aforističara nastavili su ježevci - Milovan Vržina, Radivoje Bojičić, Milenko Pajović, Duško Petrović, indeksovac Petar Lazić...
Danas takve aforističarske veličine, koje su odolele svim izazovima i turbulencijama na ovoj balkanskoj vetrometini, su i dva Velika Aleksandra: Baljak i Čotrić. Dva Aleksandra, osnivača Beogradskog aforističarskog kruga, utiru i krče godinama trnoviti put plejadi drugih, takođe, dobrih srpskih i, ne samo srpskih aforističara.
Čotrić je kao aforističar odavno postao poznat, priznat i prepoznatljiv. Iz knjige u knjigu kod ovog gorostasnog mladog čoveka pratimo neverovatne umetničke i kreativne uzlete. Tako je i u najnovijoj njegovoj knjizi aforizama „Gola istina“.
Njegov humor je nepresušno vrelo koje osvežava svojim otrežnjavajućim žuborom, ono izbacuje biserne doskočice koje nemaju miljenike i ne štede nikoga, a ponajmanje one sa kojima Čotrić i druguje i ratuje. Kada postoji takva vrsta objektivnosti, onda se u nju bezrezervno veruje. Sve nedoslednosti, gluposti, prevare, obmane, podmetačine, ljudske slabosti, mediokritetstvo i pritvornost, koje manje-više svi mi primećujemo u svom okruženju, Čotrić sagledava brže i uvek je za korak ispred ostalih. Kao kobac i lovac na anomalije vidi oštrije, jasnije, misli ubojitije.
Zato i jeste aforističar čiji se aforizam prepoznaje, pamti i prepričava. Niko bolje od Čotrića ne razobličuje razularenu i nadobudnu političku elitu. Niko tako oštro, a opet prefinjeno i istinito ne prepoznaje obogaljenu duhovnu scenu, izvrgava ruglu prevrtljivce, otkriva, kao u kinematografu, sve što jeste za prezir i osudu, sve s čime se kao pojedinac može boriti samo kao satiričar. Čotrić je čovek na vetromentini, borac koji uspeva godinama da preživi tolike prljave igre i gadosti, u kojima ne učestvuje, ali ga one i ne mimoilaze. Otuda je svaki njegov aforizam svetleće tane upućeno s ciljem da razveje mrčaje našeg svakidašnjeg usuda. Njegovi aforizmi su zaista lakmus kroz koji se prečišćava svaka gadost, podvala, sve što jeste ružno, a nudi nam se kao lepota od koje treba ovo malo zdrave pameti da se zatruje.
Knjiga „Gola istina“ je, u stvari, ogoljena istina, preobučena u ono čuveno „carevo novo odelo“, samo što je Čotrić poput onog dečaka iz skaske koji bezazleno kaže da je car go. Čotrić nam svima otvara oči, kako bi prave vrednosti mogle da se prepoznaju i stanu na crtu svemu lošem o čemu ova knjiga govori. Navoditi aforizme ponaosob, bio bi greh prema aforizmima koji bi bili preskočeni, zato ovu knjigu treba čitati celu, i nanovo i nanovo.
Jednom pročitano nije dovoljno, iako je poruka uvek jasna, ali od poruke koju nam aforističar nesebično upićuje, do onoga što se može zvati i poukom ili naravoučenijem, treba mnogo vremena da prođe, a to je dug proces našeg svekolikog mentalnog sazrevanja. Čotrić je svestan toga, otuda nam na neki način daje mogućnost da se pomirimo sa činjenicom da naoko „mirna voda breg roni“.
Postoje knjige od kojih ne bi trebalo da se odvajao, koje su srasle sa našom prirodom i našim duhom, a u takve sigurno spada i Čotrićeva knjiga „Gola istina“.
Književnik Veselin Mišnić Lari,
Beograd, avgusta 2009.
