У Антологију је уврштено и 56 српских аутора: Александар Баљак, Милан Бештић, Борислав Богдановић, Радивоје Бојичић, Владимир Булатовић Виб, Милован Витезовић, Горан Гаћеша, Вук Глигоријевић, Здравко Гојковић, Ранко Гузина, Радивоје Дангубић, Весна Денчић, Слободан Добрић, Драган Јеремић, Миљенко Жуборски, Растко Закић, Небојша Иванштанин, Милан Илић Маја, Раде Јовановић, Перица Јокић, Вишња Косовић, Петар Лазић, Дејан Лопичић, Ива Мажуранић, Љубиша Манојловић, Илија Марковић, Томислав Марковић, Митар Митровић, Веселин Мишнић Лари, Александар Мијалковић, Филип Младеновић, Нинус Несторовић, Јово Николић, Александар Новаковић, Драган Огњановић, Ђорђе Оташевић, Срба Павловић, Миленко Пајовић, Милан Пантић, Раша Папеш, Ранко Пивљанин, Зоран Т. Поповић, Миливоје Радовановић, Душан Радовић, Драган Рајичић, Милан Р. Симић, Слободан Симић, Зоран С. Станојевић, Стеван Стојичић, Витомир Теофиловић, Милан Тодоров, Зоран Туцаковић, Брана Црнчевић, Александар Чотрић, Анђелко Ердељанин и Слободан Јанковић.

"Антологију мисли у афоризмима" приредио је руски књижевник Владимир Шојхер, а објавила је издавачка кућа "Вече" у тиражу првог издања од пет хиљада примерака.

Tamo gde je lice života, srećemo emotivnu prirodu pesnika, koji srećom obožava žene i to kroz svoj jezičko semantički prikaz jasno stavlja čitaocu do znanja, i sa druge strane, strane naličja, srećemo se sa surovom i sirovom istinom življenja, koja je skrivema i razotkrivena pod plaštom  duhovitosti i autorove ironijske  dovitljivosti, što kod čitaoca nerijetko izazove odobravanje i osmeh koji istovremeno znači potvdu nečega što se može nazvati  kvalitetom. Tomić jednostavnim jezikom govori o onome što  u datom trenutku preživljava i što u njemu ostavlja upečatljiv trag, dovoljan, da ga ako ništa drugo sam i sebe radi, upamti i sačuva od zaborava. Nema u ovoj knjizi neke velike pretenzije u smislu misaonosti, stilistike, jezika, metrike pri formiranju lirskog i svakog drugog zapisa. Mešaju se i deseterac i osmerac i šesterac i slobodan stih, međutim, to se ne može uzeti samo kao mera neznanja, nedoslednosti mladog autora ili  neprincipijelnosti  kod izvedbe nekog  kanonizovanog pesničkog zahvata. Zanat se ustalom stiče kroz iskustvo i u praksi, pa i pesnički. A za Tomića vreme radi. Bitnija je poruka koju nam autor šalje. On ne ulepšava ni sebe, pa ni život u kojem živimo. Njegove slike i prikazi otrgnuti iz stvarnosti su jasni, britki, oštroumni i nada sve duhoviti. Bez  ove jasno istaknute ironijske distance  ovakvi zapisi, zapisi naličja naših života, bili bi bespotrebni i besmisleni. Ovako, odevajući ih u ruho ironije, sarkazma i humora, nekako sve dolazi na svoje mestio i ima smisla. On se jednostvano s pravom ruga primitivizmu, prostoti, mediokritetima. Čini to u stihu na jedan duhovit način, kao da priča priču koja je nama svima dobro poznata ali nam nije znana iz ugla odakle je on preživljava, ili u istoj kao učesnik sudeluje.

Ništa novoga što već ne znamo nećemo sresti u ovim  satiričnim pesmama mladog Tomića, ali je važnija je poruka jednog mladog čoveka, koju nam on u svoje ime, ali i u ime mladosti i generacije njegovih vršnjaka šalje, poruka koja nije upućena samo nama koji čitamo ove njegove zapise, već baš onima kojima je pouka zbilja potrebna. Onima koji su  ostali bez morala, bez skromnosti, bez lepote, bez ljubavi prema čoveku uopšte, a koji i tako osakaćeni odlučuju o našom životima i sudbinama. E sa time se ne miri pesnik i satiričar Srđan Tomić. On, dakle, jasno svima stavlja do znanja da se ni njemu, ni generaciji kojoj pripada ne mogu ni sada ni ubuduće prodavati „rogovi u vreći“ ili nuditi „ rog za sveću“.

Gospodo foliranti, to više ni kod naivaca ne prolazi, kao da poručuje Tomić. Dakle ova knjiga je u stvari jedno malo, ali i značajno svedočanstvo vremena u kojem živimo, jedan prikaz  prljavštine u kojoj je savremeni čovek do guše ogrezao, konačno i  presek trule jabuke, gde nismo baš sigurni ko su u njoj crvi koji su je nagrizanjem razorili.

Pesnik nam samo ukazuje na ove nazovi ljude – crve. I da ih je obeležio i prepoznao.

Pisana reč je u ovom slučaju presuda svemu što jeste loše  i od čega se ljudi sa dobrim namerama moraju kloniti. Na kraju, možda ova Tomićeva knjiga ukazuje i na njegov budući književni put, jer prva knjiga je u stvari samo prvi korak za umetnika, ostale knjige, koje će možda uslediti trebaju da utabaju stazu kojom će ovaj mladi čovek verujmo, krenuti da ide.

U Beogradu 2 maja 2009

Veselin Lari Mišnić
književnik

Izgleda da je u Mišnićevom aforizmu bilo najvažnije razobličiti i, pre svega ostalog, šokirati političke i svake druge demone. Aforističar se potrudio da demaskira lice politike, i da demistifikuje politička svetogrđa. Ni na početku svoje spisateljske karijere, ni danas, kada je u punoj stvaralačkoj zrelosti Mišnić nije pisao aforizme zato što je samo nadahnuto čitao Bekona, Montenja, Paskala, Ničea,  Šopenhauera, majstore aforizma kao što su La Rošfuko i Stanislav Ježi Lec, ili naše stvaraoce – Božidara Kneževića, Vladimira Bulatovića Viba i Dušana Radovića, već stoga što to odgovara snazi njegove satirične imaginacije i prirodi kritičkog mišljenja. On stvara satirični aforizam kao relevantnu književnu formu i kao vid oštroumnog opredeljenja prema nedaćama naše političke zajednice i protagonistima sveopšteg propadanja.

Kad se zna šta se našlo u Mišnićevom vidnom polju i o čemu je aforizmom progovorio, postaje sasvim jasno da se nije domogao samo tematske raznovrsnosti već i da je ovladao idejama koje su do kraja relevantne za ontologiju naše stvarnosti, za prepoznavanje našeg usuda.

Zato nas iz knjige u knjigu suočava sa političkim pitanjima i političkim vokabularom, ali i sa filozofijom svakodnevice.

On ne pristaje na ćutanje, jer je to za njega najgori izbor. Ne pristaje na intelektualnu ravnodušnost i bespomoćnost. Pošto zna šta hoće, blisko mu je paradoksalno mišljenje; aforističar se gnuša lažnog života, užasavaju ga graditelji laži koji su učestvovali i učestvuju u uspostavljanju izobličenog poretka naše svakodnevice. Mišnićev aforizam i kad ima univerzalno i opšteljudsko važenje, dobija posebno značenje u mraku naše političke i svake druge zbilje. Skresao je Mišnić bez pardona optužbe vlastodršcima u brk. Rekao im je sve što je imao na umu i u srcu i rekao je sve to na osoben i ironičan način. To se posebno može sagledati kroz varijacije na ratne teme u knjizi Golgota sa srećnim krajem, makoliko bile sarkastične ove varnice uma ne iskazuje ravnodušni posmatrač i zajedljivi kritičar. Crnohumorne žaoke, koje nastaju na osnovu satiričnog konteksta, bliže su subverzivnim dosetkama nego političkim refleksijama. Otuda je aforističar nemilosrdan do surovosti u obračunu sa protagonistima političkog nasilja i autokratske strahovlade. Mišnićevo ubojito mišljenje može se učiniti kao krajnost satirične imaginacije, ali je ono daleko od dovitljivog šeretluka i neobavezne domišljatosti. Autorovom podsmehu, koji je proizišao iz antropološkog pesimizma nije umakla ni moguća politička promena, ni izobličena zbilja, u kojoj dominiraju glupost, samoljublje, primitivizam, mediokritetstvo, megalomanija, despotizam, uzurpacija, pakost, zlo i zločin. Svi su ti pojmovi tako izoštreni i toliko osvetljeni da se njihov socijalni kontekst podrazumeva i prepoznaje. Pošto živimo u anomičnom društvu, koje je izgubilo istorijski kompas i nije se domoglo identiteta, u nastojanju da bude rušilac dugotrajnih i tragičnih mistifikacija, Veselin Mišnić je u svom aforizmu eksplicitan, gde je direktnost i neposrednost u imenovanju ’’predmeta’’ kritičke opservacije karakteristika svih njegovih humornih refleksija.

Mišnić zna – ako se pojava želi odgonetnuti, onda se osvetljava iznutra. I kad je suočen sa našom lokalnom istorijom i njenim tragičnim ubrzanjima, juče, danas, sutra i ovde, on nastoji da je protumači kroz težnju ka univerzalnom. Jednosmernost i rigidnost sarkastične misli opušta svojom poetičnošću. Ipak, mnogo više je ostalo u britkosti iskaza i nemilosrdnom razobličavanju sveta bez savesti i časti, nego u elegantnoj i otmenoj leporečitosti. Zato je njegov aforizam ubitačan i tačan, a rez precizan i jeziv, poput uboda samurajskog mača. Njegova misao je snažna i munjevita, ali i sažeta do perfekcije. Prečišćena i uverljiva. To je razlog što i apokaliptične refleksije deluju kao odgonetke. Tako su i ove dve nove Mišnićeve knjige rečito obznanile autorovu istinu, za kojom je on predano, dugotrajno, pouzdano i strasno tragao. Ove dve knjige su obelodanile umetnikovo uverenje o neophodnosti čovekove saglasnosti sa sobom. Mišnić je na kraju pokazao kako se misao oslobađa pragmatike i kako se stiže do aktuelnosti suštine.  

Od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, taj biserni niz srpskih aforističara nastavili su ježevci - Milovan Vržina, Radivoje Bojičić, Milenko Pajović, Duško Petrović, indeksovac Petar Lazić...

Danas takve aforističarske veličine, koje su odolele svim izazovima i turbulencijama na ovoj balkanskoj vetrometini, su i dva Velika Aleksandra: Baljak i Čotrić. Dva Aleksandra, osnivača Beogradskog aforističarskog kruga, utiru i krče godinama trnoviti put plejadi drugih, takođe, dobrih srpskih i, ne samo srpskih aforističara.

Čotrić je kao aforističar odavno postao poznat, priznat i prepoznatljiv. Iz knjige u knjigu kod ovog gorostasnog mladog čoveka pratimo neverovatne umetničke i kreativne uzlete. Tako je i u najnovijoj njegovoj knjizi aforizama „Gola istina“.

Njegov humor je nepresušno vrelo koje osvežava svojim otrežnjavajućim žuborom, ono izbacuje biserne doskočice koje nemaju miljenike i ne štede nikoga, a ponajmanje one sa kojima Čotrić i druguje i ratuje. Kada postoji takva vrsta objektivnosti, onda se u nju bezrezervno veruje. Sve nedoslednosti, gluposti, prevare, obmane, podmetačine, ljudske slabosti, mediokritetstvo i pritvornost, koje manje-više svi mi primećujemo u svom okruženju, Čotrić sagledava brže i uvek je za korak ispred ostalih. Kao kobac i lovac na anomalije vidi oštrije, jasnije, misli ubojitije.

Zato i jeste aforističar čiji se aforizam prepoznaje, pamti i prepričava. Niko bolje od Čotrića ne razobličuje razularenu i nadobudnu političku elitu. Niko tako oštro, a opet prefinjeno i istinito ne prepoznaje obogaljenu duhovnu scenu, izvrgava ruglu prevrtljivce, otkriva, kao u kinematografu, sve što jeste za prezir i osudu, sve s čime se kao pojedinac može boriti samo kao satiričar. Čotrić je čovek na vetromentini, borac koji uspeva godinama da preživi tolike prljave igre i gadosti, u kojima ne učestvuje, ali ga one i ne mimoilaze. Otuda je svaki njegov aforizam svetleće tane upućeno s ciljem da razveje mrčaje našeg svakidašnjeg usuda. Njegovi aforizmi su zaista lakmus kroz koji se prečišćava svaka gadost, podvala, sve što jeste ružno, a nudi nam se kao lepota od koje treba ovo malo zdrave pameti da se zatruje.

Knjiga „Gola istina“ je, u stvari, ogoljena istina, preobučena u ono čuveno „carevo novo odelo“, samo što je Čotrić poput onog dečaka iz skaske koji bezazleno kaže da je car go. Čotrić nam svima otvara oči, kako bi prave vrednosti mogle da se prepoznaju i stanu na crtu svemu lošem o čemu ova knjiga govori. Navoditi aforizme ponaosob, bio bi greh prema aforizmima koji bi bili preskočeni, zato ovu knjigu treba čitati celu, i nanovo i nanovo.

Jednom pročitano nije dovoljno, iako je poruka uvek jasna, ali od poruke koju nam aforističar nesebično upićuje, do onoga što se može zvati i poukom ili naravoučenijem, treba mnogo vremena da prođe, a to je dug proces našeg svekolikog mentalnog sazrevanja. Čotrić je svestan toga, otuda nam na neki način daje mogućnost da se pomirimo sa činjenicom da naoko „mirna voda breg roni“.

Postoje knjige od kojih ne bi trebalo da se odvajao, koje su srasle sa našom prirodom i našim duhom, a u takve sigurno spada i Čotrićeva knjiga „Gola istina“.

Književnik Veselin Mišnić Lari,
Beograd, avgusta 2009.

[ Pogledajt originalni članak na www.cotric.com ]

Umjetnički savjet manifestacije, u sastavu – Aleksandar Baljak, predsjednik; Ranko Guzina i Jovo Nikolić, članovi - na osnovu prispjelih radova više od sedamdeset autora na javni konkurs, odlučio je da na „Satira festu“ učestvuju sljedeći aforističari iz sedam zemalja:

• Savo Martinović (1935), Beograd
• Ranko Guzina (1939), Beograd
• Rastko Zakić (1942), Beograd
• Ismet Salihbegović (1945), Sarajevo, BiH
• Raša Papeš (1947), Kragujevac
• Rade Đergović (1948), Šabac
• Dušan Puača (1949), Beograd
• Milan Todorov (1951), Petrovaradin
• Bojan Bogdanović (1951), Zenica, BiH
• Milan Beštić (1952), Beograd
• Božo Marić (1952), Banjaluka, BiH
• Mitar Đerić (1952), Beograd
• Milivoje Radovanović (1953), Svilajnac
• Aleksandar Baljak (1954), Beograd
• Veljko Rajković (1954), Podgorica, Crna Gora
• Veselin Mišnić Lari (1954), Beograd
• Jandre Drmić (1955), Zagreb, Hrvatska
• Vasil Tolevski (1956), Skoplje, Makedonija
• Zoran T. Popović (1957), Pančevo
• Jovo Nikolić (1958), Koraj, BiH
• Đorđe Otašević (1959), Beograd
• Dragan Rajičić (1960), Kragujevac
• Slobodan Simić (1963), Beograd
• Vesna Denčić (1963), Beograd
• Ninus Nestorović (1963), Novi Sad
• Ekrem Macić (1966), Konjic, BiH
• Aleksandar Čotrić (1966), Beograd
• Jadran Klanica (1968), Temišvar, Rumunija
• Dejan Tofčević (1971), Podgorica, Crna Gora
• Bojan Ljubenović (1972), Beograd
• Goran Mišković (1973), Temišvar, Rumunija
• Goran Mrakić (1979), Temišvar, Rumunija
• Srđan Dinčić (1984), Sremska Mitrovica
• Nenad Vučetić (1981), Kruševac i
• Vojćeh Vjerćom, Varšava, Poljska

Satira fest 2009.u Beogradu

Aforističari u Ruskom domu u Beogradu

U Ruskom domu u Beogradu 11. marta 2009. godine predstavljena je "Antologija mudrosti" ruskog pisca Vladimira Šojhera. 

Pored autora iz cijelog svijeta, u Antologiji se nalazi i više od šezdeset književnika i mislilaca iz Srbije i Republike Srpske.

Aforističar Aleksandar Čotrić je pročitao Šojherovu poruku, a o  Antologiji govorio je Vitomir Tefilović rekavši da je ova popularna knjiga doživjela više izdanja u Rusiji.

Program je vodio Dušan Puača koji je podsjetio da je tačno prije godinu dana održana Osnivačka skupština Beogradskog aforističarskog kruga.

Na književnoj večeri govorili su aforističari: Aleksandar Baljak, Milovan Vitezović, Milan Beštić, Jovo Nikolić, Veselin Mišnić, Vesna Denčić, Rastko Zakić, Dejan Milojević, Ninus Nestorović, Đorđe Otašević, Slobodan Simić, Zoran T. Popović, Vladimir Jovićević  Jov, Vitomir Teofilović, Aleksandar Čotrić, Dragan Ognjanović, Miodrag Stošić, Milivoje Jozić, Slobodan Stefanović, Dragutin Minić Karlo, Borivoje Ilić, Filip Mladenović i Milutin Mlađenović.