Dogodiće se ono što nebo odluči

Доц. др Мирко Јаковљевић, комуниколог

Веселин Мишнић, Душа од Порцелана, (2019),Dinex doo, Београд

“Човек није само тело или само душа, већ се састоји из душе и тела”. (Св. Августин, De civ. Dei, 13, 24)
Најпре, кратко, о порцелану. И души. Верује се да је душа на свим појединим местима на телу. Представља исконску слику колективно несвесног и психолошка је веза између свесног и несвесног. Душа, сматрају психолози, представља несвесну женску фигуру која надокнађује мушку свест, као што дух представља несвесну мушку фигуру која надокнађује свест код жена.
За порцелан се зна да је пронађен у Кини и да је у Европу донет Путем свиле. Припада најфинијој врсти керамике. Зна се и да настаје печењем на високој температури као стакласта полупрозирна материја сјајне чистоће и глатке белине попут унутрашњости шкољке и да је, таква, инспирисала Марка Пола да јој да име по италијанској речи porcelanna.
Све напред написано, затим карактере јунака Веселина Мишнића, поменућемо, Ђорђа Лезу, Ему, Шарлоту, Филимона... као и поднебље, Херцег Нови и Цетиње где се радња одвија треба узети у обзир када се буду сводили утисци након ишчитавања узбудљиве љубавно-животне приче испреплетане динамичним догађајима.  
Књигу Душа од порцелана Веселина Мишнића можемо сврстати у ред љубавних романа, поготово ако се има у виду ток нарације његових јунака. Вештим креацијама писца бриљантно су дочарани монолози и дијалози главних јунака, њихове страсти, надања и дати описи прелепог медитеранског града Херцег Новог сатканог од мимоза и опојних мириса, али и ауторов доживљај Цетиња, града у коме је провео део младости.
Пажљивијим читањем стиче се утисак да испричана љубавна прича, једна од оних коју многи обични смртници и не доживе, обилује и дубоким промишљањима главних јунака о општим животним постулатима и моралним начелима. И то је оно што Мишнићево сочињение издваја од оних лепршавих летњих литералних остварења и сврстава у ред књига чији ће се садржај тумачити и препричавати. Наиме, љубав је та мистерија која се провлачи у односу мушкарца и жене. „Љубав која тече паралелно са животом“ и која се у сучељавању различитих људских природа Мишнићевих јунака, у том трајању, троши.
Учинићемо мали искорак од уобичајених анализа. Указаћемо овде на промишљања о тим правим, „и првим и другим“, вредностима које уз љубав чине сам живот а роман Веселина Мишнића издваја од жанровски сличних остварења. Убеђен сам да је Колашин, место рођења писца, као и Мојковац,  Цетиње, Београд са околином, умногоме утицао на Мишнића савременог српског и црногорског књижевника, романописца, приповедача, песника, сатиричара и есејисте на његово поимање књижевности, схватање и разумевање животно-филозофских категорија као и „честица“ које су узидане у чудесни мозаик природе.  
Вода заслужује снажно поштовање. Море је живо биће, које воли да се у миру одмара и ужива. Када се претворе у стихију вода и ватра знају да буду немилосрдни према људима. Када пожели природа увек нађе начина да опомене и казни човека. Нажалост, страдају они који нису криви и чије је огрешење према природи незнатно. Ствар судбине.
Поимање живота сликовито појашњава описујући скок прелепе девојке у море, са Стене Смрти у Херцег Новом, прекрасном пируетом у ваздуху, беспрекорним урањањем у воду и готово вечитих десетак секунди Шарлотиног израњања. Живот почиње успоном, летом који на моменте годи, и падом, који може бити фаталан. Некад се догађа да нас ојачају баш ти падови.
Човекова потреба да са другим људима подели своје тајне је за многе неразумљива. Тајна је нагон човека да се стекне блискост са неким до кога нам је стало. Откривањем тајни отварамо пут до себе самих. А жена је за многе највећа тајна. Промишљање једног од јунака о жени је да се треба чувати женске милости и да никада не треба покушавати да се жена разуме. У њеним атарима зачиње све што је човеково. И живот тамо почиње. И смрт... Да нема жена не би постојала страст, љубав, љубомора, срећа, самоћа, бол, страхови, туга...
Паклени су путеви страсти промишља кроз доживљаје својих јунака писац. Куда они воде? Прво у кревет, у меку постељу а потом у гроб где се рађају нова никад виђена подземна бића, легије авети што настављају оргијање, у бестијалној помами чула, похоти којој нема равне, док учеснике ове игре не прождере вечити огањ пакла, до кога их је довела ђавоља памет.
Љубав је један од демона, ипак, невидљива за око и кад љубав покаже зубе, разум се повлачи подвијена репа.
Љубомора је други демон, слеп код очију, и када се у човековом телу и души настани, изазива и пошаст и похару. Све је у кретању. Колико сам пута и сам указивао на тај животни аксиом! Тако је и са срећом.
Срећа је у онима који су у путу, дакле у људима. И ако носиш зрно среће сваки пут је прави. Срећа је светлост водиља а пут је тајна о којој на почетку тако мало знамо. Само што путева има много. А за самоћу која се код људи притаји, и која је велики проблем данашњице, каже да не мирује, да клопара од човека до човека, дође остави семе празнине, и јурне даље. А кад човек остане сам није важно да ли је био срећан. И о болу сам указивао у више наврата. Бол је пријатељ људском телу. Упозорава да се у човековом организму нешто дешава. Веселин сматра да је бол перманентна жеља да се оно друго биће, које смо одабрали за пратиоца, или тумача сопствене патње учини предметом нашег поседа, да буде храна нашег сећања. Бол је и један од извора човековог уметничког израза која зближава људе и има само једну жртву - самоћу и страх.
Страхови се савладавају тако што се суочимо са њима. Свако бежање страх прихрањује. А туга је, између осталог, за Мишнићевог јунака када на Цетињу кишне капи наквасе одећу, оставе влагу и мемлу када невреме мине и тугу неку ванвремену собом донесе. На Цетињу се тада рађа нова болест: побркотине. Болест од које се одмах не умире. Она само мења људску свест. Глође изнутра, усели се у душу и онда нема спаса ни за тело ни за душу. Смрт је спасоносно решење. А док смрт природно не дође, ипак, човек има страх да га не изневери будућност. И зато чека. И чека! Верује да још има довољно снаге у залихама ризнице живота, да оно што га дави и троши може да потисне у заборав. Уколико, као за Мишнићевог јунака, будућност не буде имала стрпљења и човек не постане човек без година, без имена и порекла, без ичега. Музички идол многих генерација Момчило Бајагић Бајага испевао је стихове „...године нижеш као перле, од бижутерије до ћилибара, а тек понека блистави дијамант..“ Роман Душа од порцелана блиста попут дијаманта и свакако заслужује да заузме трајно место у кућној библиотеци љубитеља добро написаних књига.  
И да не заборавимо! Управо, Мишнићев јунак, Ђорђе Леза био је човек са душом од порцелана, нестварно белом и чистом душом, крхком и ломљивом а опет спремном да се са тим ломовима суочава и да са њима живи.
Написао сам,
1.10. 2019.