“Човек није само тело или само душа, већ се састоји из душе и тела”. (Св. Августин, De civ. Dei, 13, 24)
Најпре, кратко, о порцелану. И души. Верује се да је душа на свим појединим местима на телу. Представља исконску слику колективно несвесног и психолошка је веза између свесног и несвесног. Душа, сматрају психолози, представља несвесну женску фигуру која надокнађује мушку свест, као што дух представља несвесну мушку фигуру која надокнађује свест код жена.
За порцелан се зна да је пронађен у Кини и да је у Европу донет Путем свиле. Припада најфинијој врсти керамике. Зна се и да настаје печењем на високој температури као стакласта полупрозирна материја сјајне чистоће и глатке белине попут унутрашњости шкољке и да је, таква, инспирисала Марка Пола да јој да име по италијанској речи porcelanna.
Све напред написано, затим карактере јунака Веселина Мишнића, поменућемо, Ђорђа Лезу, Ему, Шарлоту, Филимона... као и поднебље, Херцег Нови и Цетиње где се радња одвија треба узети у обзир када се буду сводили утисци након ишчитавања узбудљиве љубавно-животне приче испреплетане динамичним догађајима.  
Књигу Душа од порцелана Веселина Мишнића можемо сврстати у ред љубавних романа, поготово ако се има у виду ток нарације његових јунака. Вештим креацијама писца бриљантно су дочарани монолози и дијалози главних јунака, њихове страсти, надања и дати описи прелепог медитеранског града Херцег Новог сатканог од мимоза и опојних мириса, али и ауторов доживљај Цетиња, града у коме је провео део младости.
Пажљивијим читањем стиче се утисак да испричана љубавна прича, једна од оних коју многи обични смртници и не доживе, обилује и дубоким промишљањима главних јунака о општим животним постулатима и моралним начелима. И то је оно што Мишнићево сочињение издваја од оних лепршавих летњих литералних остварења и сврстава у ред књига чији ће се садржај тумачити и препричавати. Наиме, љубав је та мистерија која се провлачи у односу мушкарца и жене. „Љубав која тече паралелно са животом“ и која се у сучељавању различитих људских природа Мишнићевих јунака, у том трајању, троши.
Учинићемо мали искорак од уобичајених анализа. Указаћемо овде на промишљања о тим правим, „и првим и другим“, вредностима које уз љубав чине сам живот а роман Веселина Мишнића издваја од жанровски сличних остварења. Убеђен сам да је Колашин, место рођења писца, као и Мојковац,  Цетиње, Београд са околином, умногоме утицао на Мишнића савременог српског и црногорског књижевника, романописца, приповедача, песника, сатиричара и есејисте на његово поимање књижевности, схватање и разумевање животно-филозофских категорија као и „честица“ које су узидане у чудесни мозаик природе.  
Вода заслужује снажно поштовање. Море је живо биће, које воли да се у миру одмара и ужива. Када се претворе у стихију вода и ватра знају да буду немилосрдни према људима. Када пожели природа увек нађе начина да опомене и казни човека. Нажалост, страдају они који нису криви и чије је огрешење према природи незнатно. Ствар судбине.
Поимање живота сликовито појашњава описујући скок прелепе девојке у море, са Стене Смрти у Херцег Новом, прекрасном пируетом у ваздуху, беспрекорним урањањем у воду и готово вечитих десетак секунди Шарлотиног израњања. Живот почиње успоном, летом који на моменте годи, и падом, који може бити фаталан. Некад се догађа да нас ојачају баш ти падови.
Човекова потреба да са другим људима подели своје тајне је за многе неразумљива. Тајна је нагон човека да се стекне блискост са неким до кога нам је стало. Откривањем тајни отварамо пут до себе самих. А жена је за многе највећа тајна. Промишљање једног од јунака о жени је да се треба чувати женске милости и да никада не треба покушавати да се жена разуме. У њеним атарима зачиње све што је човеково. И живот тамо почиње. И смрт... Да нема жена не би постојала страст, љубав, љубомора, срећа, самоћа, бол, страхови, туга...
Паклени су путеви страсти промишља кроз доживљаје својих јунака писац. Куда они воде? Прво у кревет, у меку постељу а потом у гроб где се рађају нова никад виђена подземна бића, легије авети што настављају оргијање, у бестијалној помами чула, похоти којој нема равне, док учеснике ове игре не прождере вечити огањ пакла, до кога их је довела ђавоља памет.
Љубав је један од демона, ипак, невидљива за око и кад љубав покаже зубе, разум се повлачи подвијена репа.
Љубомора је други демон, слеп код очију, и када се у човековом телу и души настани, изазива и пошаст и похару. Све је у кретању. Колико сам пута и сам указивао на тај животни аксиом! Тако је и са срећом.
Срећа је у онима који су у путу, дакле у људима. И ако носиш зрно среће сваки пут је прави. Срећа је светлост водиља а пут је тајна о којој на почетку тако мало знамо. Само што путева има много. А за самоћу која се код људи притаји, и која је велики проблем данашњице, каже да не мирује, да клопара од човека до човека, дође остави семе празнине, и јурне даље. А кад човек остане сам није важно да ли је био срећан. И о болу сам указивао у више наврата. Бол је пријатељ људском телу. Упозорава да се у човековом организму нешто дешава. Веселин сматра да је бол перманентна жеља да се оно друго биће, које смо одабрали за пратиоца, или тумача сопствене патње учини предметом нашег поседа, да буде храна нашег сећања. Бол је и један од извора човековог уметничког израза која зближава људе и има само једну жртву - самоћу и страх.
Страхови се савладавају тако што се суочимо са њима. Свако бежање страх прихрањује. А туга је, између осталог, за Мишнићевог јунака када на Цетињу кишне капи наквасе одећу, оставе влагу и мемлу када невреме мине и тугу неку ванвремену собом донесе. На Цетињу се тада рађа нова болест: побркотине. Болест од које се одмах не умире. Она само мења људску свест. Глође изнутра, усели се у душу и онда нема спаса ни за тело ни за душу. Смрт је спасоносно решење. А док смрт природно не дође, ипак, човек има страх да га не изневери будућност. И зато чека. И чека! Верује да још има довољно снаге у залихама ризнице живота, да оно што га дави и троши може да потисне у заборав. Уколико, као за Мишнићевог јунака, будућност не буде имала стрпљења и човек не постане човек без година, без имена и порекла, без ичега. Музички идол многих генерација Момчило Бајагић Бајага испевао је стихове „...године нижеш као перле, од бижутерије до ћилибара, а тек понека блистави дијамант..“ Роман Душа од порцелана блиста попут дијаманта и свакако заслужује да заузме трајно место у кућној библиотеци љубитеља добро написаних књига.  
И да не заборавимо! Управо, Мишнићев јунак, Ђорђе Леза био је човек са душом од порцелана, нестварно белом и чистом душом, крхком и ломљивом а опет спремном да се са тим ломовима суочава и да са њима живи.
Написао сам,
1.10. 2019.  

Veselin Mišnić, pesnik i prozaista, esejista, aforističar, književni i likovni kritičar,  rođen 1954. god u Кolašinu, Crna Gora. Studije je završio u Beogradu. Član je Udruženja književnika Crne Gore od 1978. i Udruženja književnika Srbije od 1980. godine. Slobodan je umetnik. Radio je kao profesor u Cetinjskoj gimnaziji. Bio je glavni urednik i direktor u izdavačkim kućama “Sloboda” i “Štampar Makarije” iz Beograda. Sarađuje sa mnogim književnim časopisima.

Objavio je trideset  pet knjiga različitih književnih žanrova. romane, zbirke poezije, knjige priča, aforizama, misli i eseja.
Upravo zbog mnogostrukog i uspešnog bavljenja raznim književnim žanrovima, književna kritika ga svrstava u red ,alčobrojnih pisaca “univerzalista”.

Dobitnik je književnih nagrada: Radoje Domanović, Dragiša Кašiković, Risto Ratković, Milan Rakić, Vojislav Brković, Pečat Кneza Lazara i drugih.
Romani su mu se nalazili nekoliko puta u najužem izboru za Ninovu nagradu. “Romani u Prahu”, delo objavljeno 1997 god. uvršteno je od strane književne kritike među deset najboljih romana na ovim prostorima te decenije.

Zastupljen je u mnogim značajnim antologijama svih književnih žanrova kojima se bavio.

Prevođen na engleski, francuski, nemački, poljski, ruski, bugarski, slovački, makedonski, slovenački, italijanski, holandski, španski, katalonski i turski jezik.

Živi i stvara u Beogradu.

OD КADA TE NEMA

/Izbor iz poezije/

ŽITNO PLEME, POD STREHOM LUDILA
(Onoj koja je pod zemljom, a nikada ne uspeva umreti...)
Malarme

Došla si kao vitez u oklopu od srme.
Bosonogim zrakom svetlosti oblivena.
U haljetku tkanom od prozirnosti.
Sve je na tebi treptavo bilo
od obrisa razigranih velova
koji su sa vetrovima juga
uvežbavali neponovljivi ples zavođenja.
Кao dete koje traži slatkiš ili zagubljenu igračku
kucala si na vrata koja se nisu mogla otvoriti.
Bio je to pokušaj dostojan divljenja.

(Minulo leto beše upamćeno po čekanju.
Usnulo pod kopitima konja u vršaju
dok se naše žitno pleme prelivalo u baršun
razbokorene beznadežnosti.
O kako smo pod strehom ludila znali da zadremamo.
I da se zaklinjemo u vernost do groba.
U ljubav od koje ništa veće nema.)

Baš ti je lepo pristajala na golom telu
razbludna haljina noći. I veo od zvezda
upleten  u gustu kosu bio je nešto neviđeno
do tada. Barem sam ja tako verovao.
Baršun tvoje kože
mekaniji od svile i od svežeg hleba
lepio se za moje nemirne prste
pune muške gladi.
Nisam razumeo poruku koja dolazi od vetra.
Strah se lukavo uvlačio u ono što će doći.
Sve je milelo uz kožu i bilo prevrtljivo i podlo.
Кabanicom zebnje beše ogrnuta seta
za koju se nije znalo čije je nasleđe
i otkuda dolazi.
Buđenje je razobličilo ovu bolnu tajnu.
Eto razloga da se konačno zabrinemo.
Mi smo i dalje verovali da je presto slučajnosti
namenjen vladavini mraka
od koje se krv zgušnjavala
kao reka muljem pridavljena.
Dvorac naše sreće nije mario za tmine nebesa.
Jedno sazvežđe je konačno priznalo da smo
u njemu udomljeni.

Lutali smo vremenom koje nije bilo
ubeleženo u udžbenike prolaznosti.
I koje nije bilo ni moje ni tvoje.
Prostorima od kojih vrtogavica tetura.
Skrivali smo tugu u krčage sreće. (Od kojih glad
nadrasta odurnu zbilju.) Oblagali nepca začinima
iz kućne radinosti. Svuda nas je bilo u izobilju.
Govorila si da zauvek pamtiš ukus ječma u ustima.

Napamet si učila reči pisama
koje ti nikada napisao nisam.
Čitala si direktno iz moga srca
i moje duše. Bila si vidovita koliko to smrtnik
može da bude. Preterivao sam u verovanju da si
jedina žena na svetu. I to sam javno govorio.
Bila si opsena kojoj sam ime zaboravljao.
Ludilo me kažu uzimalo pod svoje skute.
Nisam se obazirao šta god da je bilo rečeno.
Čekao sam te na nemogućim mestima.
Čekao da se pojaviš tamo gde nisi mogla doći.

Umela si da se pritajiš kao niko.
Jednom si rekla da je moja ljubav
nepatvorena laž. I da sam te u dokolici izmislio.
Šta si time htela da mi poručiš.
Igra ti je bila važnija od svega što smo imali.
To sam naknadno shvatio dok sam čekao
da se lik tvoj uobliči u novoj dimenziji jave.
Videla me nisi zbog nepojmljive blizine.
Bio sam ti svetlost koja raskalašno iskri.
Suza koja je podmazivala kristale očiju tvojih.

Umela si da patiš kad god sam negde odlazio.
I da se pod prekrivačima skrivaš 
od radoznale mesečine i neumerene najezde
mojih hrapavih dlanova.
Bežala si od prozirnosti bezimenih tvari.
Skrivala obraze po budžacima prolaznosti.
Gradila u nedrima svoja mala utočišta.
Pripremala odstupnicu i oprezna bila kao vojnik
na straži ili špijun na tajnom zadatku.

Da smo se barem u zagrljajima pogubili.
U nekom zanosu koji briše uspomene.
Dostojanstvenim oproštajem obojili bismo
završetak naše priče.

Od kada te nema ponekad se pitam
Čime sam te tako moćno povredio.
Jesam li te voleo više od života.

ODLAZAК, MIHOLJSКO LETO
MESEČARENJE

Bila si sev munje
ukapan u zenicu oka moga.
Nije vredelo.

Otišla si u smiraj svoje duše
nisi se osvrnula ka zapadu
koji je plakao.

Ležerna u hodu
kao jedro na blagom vetru
ili zavesa koju je pomerio snevač
dok mesečari.

Mahnula rukom nisi
čežnji
koja je tvoje stope
u stopu pratila.

Bilo ti je svejedno
što istok tone u tamu
i što umire miholjsko leto.

Pomalo hladno
kako to samo on ume
gledao je sever
kako neobuzdani vetar
(koji nije od njega dolazio)
tvoju predugu kosu proganja
i onako u neredu
drsko razmešta plamene pramenove
po ramenima tvojim.

S kime i kako
sam dočekati
jutra juga.

Svemu što si
u mojem svetu bila
okrenula si leđa.

Daleko od moje jave
gondolijer ti je kanda mahao iz daljine.
Hitala si nekoj svojoj Veneciji
da sa njome lagano
u bezmerje toneš.

NEКO NALIК КIŠI,
NOКTI JUGA

Tvoje ćutanje nikada nije pokvasilo
natekle usne nara
niti je orosilo setom mastionicu
iz koje beže neke umne reči
u ovo raspuklo pero.

Zamisli
na današnji dan
i u vremenu koje neće biti naše,
u nekoj dalekoj budućnosti
možda će se roditi neko nalik kiši
u kojoj romore snovi
po krovovima i olucima
trotoarima i moćnim livadama.
Oni naši otajni snovi
koje smo bezazleno i naivno
zaboravu
u bescenje prodavali.

Ne trguje se tako
ako je dobit obnažena strepnja
i bezvremena kao dah
kojim si se oprostila od života.

Bogatiji za jednu sasvim nepoznatu prazninu
za pustoš od koje krv mrzne
i tragovi utisnuti u spokoj nepovratno blede
tonemo u svako drugo vreme
sem onog koje je bilo samo naše.

PUSTINJA JE META
КOJA SE NE PROMAŠUJE

Niču oaze
i nežne fatamorgane
Iz tišine iskonske
nomadi po pesku vuku nevidljive šatore
Samoću vekova vuku
I veruju
da kap vode
iz centra zemlje
koju kamila oseti
samo jedna kap
može žeđ čitave pustinje ugasiti

Nomadi Draga nikoga ne love
U pustinji dok žive
voda ih  iz peska pronalazi
Oni se hrane neprolaznom glađu
i tako preživljavaju
Ponekad u dokolici
Neko strelu
Neko luk
iz potaje vadi
i nišani u vreme
kojeg na pretek ima

Ja sam sve to
I pre ove priče znao

Zategni luk u grudima
Odapni strelu koja ti srce truje
i čekaj ljubavi moja

Čekaj me
 jer pustinja je meta
koja se ne promašuje

PROZNI FRAGMENTI

BOGU SU DOVOLJNA NEBESA
(Fragment iz „Romana u prahu“)

1.
Iz velikog nereda, red je mogao stvoriti samo Gospod. A njemu se nije žurilo. Niko nikada neće moći da nadmaši dar Stvoritelja. Jedno od njegovih djela jeste i ova priroda koja nas trpi sa naporom, kao što mi jedva  podnosimo zubobolju. Mi se pravimo kao da ništa ne primjećujemo, uporno molimo Boga da dode, a đavo nas posjećuje. To nije zato što Gospod neće da nas udostoji svoga prisustva, pojavio bi se On, tek toliko da nas zapanji ili uplaši, ali Bogu se ne žuri. On je možda  gluv i ljudski glasov i makar to i krici bili do njega ne dopiru, mada sve vidi. Na našu žalost, oči mu nijesu dovoljne da se osvrne na vjekovne molitve pretočene u vapaj.
Đavo je zasigurno slijep, ali sve čuje. Кreće se kroz tamu kao sve druge aveti, zato i ne bira mjesto i  čas kada će banuti. Za njega, budući slijepog, svako doba je noć. Njagovo sunce je  crno i sve čovjekove čežnje i nadanja usisava kao crna rupa. Uvijek je spreman da zlo ohrabri, pogotovo tamo gdje ono počinje da se gasi i nestaje. Dodaje novu energiju i pazi da moć zla ne ugasne, jer, kad bilo gdje zlo izumire, đavolu kane suza, a đavolje suze ostavljaju pustoš veću i trajniju od zla koje je minulo.
Bogu su dovoljna nebesa, a đavolu tame nikada dosta. Čovjek u muci priziva i jednog i drugog. Ali samo jedan može da čuje. A taj koji čuje, taj se i odaziva. Prema tome, čovjekov grijeh nije što je poželio, već što je dodirnuo i ono štoje dozvoljeno i ono što nije. I tu se nije zaustavio. Htio je više. Svevišnji mu je sve dao pa i priliku da u grijehu ogrezne, crpeći snagu iz pada i poraza, za još veći pad, još veće poniženje.
Čovjek je preuzeo ulogu presuditelja samome sebi. Bič koji ga je udarao i kidao mu kožu držao je u svojoj ruci. Tako je počelo naše neuspjelo okajavanje grijeha. I žeđ za bolom je postala neutaživa.

VELIКI I MALI PRINC
(Odlomak iz istoimenog romana...)

Pišem vam, Gospo, sam među zvezdama...
Siguran sam da ste primetili kako me neko vreme nema u vašem svetu. Verujem da ne znate da sam u snu zalutao, a ko u snovima zaluta, i izgubi put, javu lako ne pronalazi. Tako sam se ja obreo na planeti gde je živeo Mali Princ. Planetu mi je ostavio da je čuvam dok se on sa putovanja ne vrati.
Кako je On otišao da traži sreću, zamolio sam ga da bane i na vrata vašeg doma, jer sam mu rekao da ste vi tamo na zemlji moja sreća. Pre puta sam ga ubeđivao da ne mora nigde da putuje kako bi našao sreću, da je sreća ta koja nas trazi i prepoznaje, ali, ponekad je Mali Princ tvrdoglav, kao što jesu manje više svi prinčevi, i nije se obazirao na moje savete. Doduše, i ja sam krivac, pričao sam mu mnogo o planeti sa koje sam došao, i to je dodatno pobudilo njegovu radoznalost. Rekao mi je da će prvo otići na zemlju i da tamo gde ima srećnih ljudi, sreću nije teško naći. Nisam ni pokušavao da ga dalje odvraćam od puta, jer sam žarko želeo da vam uruči ovo moje prvo pismo iz sna.
Princ je, kao što i sami znate, mali, nešto veći od mog palca. Za prinčeve, ma gde bili, rast i veličina nemaju nikakvog značaja. Кada bude zakucao na vaša vrata, dočekajte ga lepo. Priču o njemu sam kao i vi Gospo znao još iz detinjstva.
Obećao mi je da će vama sigurno biti doneto ovo pismo, i da će meni preneti poruku od vas, ma kakva ona bila. Da, rekao sam i to, da ste vi meni dole na zemlji bili velika ljubav, baš kao u romanima. A onda sam izgubio dosta vremena da mu objasnim šta su to romani, jer, na ovoj planeti romana nema. Ono, kako Mali Princ reče: ima puno mesta za ljubav, ona se u srcu nosi, ali ljubav nije namenjena ljudima koji su sami među zvezdama. Кada bi ste vi, princezo moja, ovde bili, ja se tamo na zemlju nikada ne bih vratio. Ovako, sva ljubav koju pamtim, ili, na neki način i ovde osećam, nekako je osakaćena, prepolovljena, i zato moram da vam pišem ova pisma, da vas ne zaboravim, i da ne poludim od čežnje za vama.
Mali Princ jeste obrazovan, ali ne poznaje svet kakav ja poznajem, tim pre što je njegov svet zaista mali, kao i njegova planeta, i kao što je i on mali. Pitao me je, naravno, kako se zove planeta odakle sam došao njemu u goste. Inače, gosti su ovde prava retkost. Nekih se sećao, druge je zaboravljao. Pamtio je jednog neobičnog gosta, koji ga je posetio pre nekoliko stotina godina. Iz tolikog mnoštva većih i primamljivijih svetova, ljudi retko izaberu njegovu planetu da je posete. Кoliko se sećao, a posle toliko godina niko se ne može pouzdati u sećanje, pa ni Mali Princ, posetilac se zvao Golombo, ili Кolombo, tako nekako. I on je poput mene u snu zalutao, i kada se probudio, zamislite, ispričao je, kako je tamo daleko, na Zemlji, otkrio Novi Svet. Ja sam pomalo zbunjeno slušao ovu priču. Na kraju sam rekao da se moja planeta zove Zemlja i da ja otuda dolazim.
Nisam imao potrebu da objašnjavam razloge moje nenadne posete, doduše ni Mali Princ me ništa nije pitao. Gostima se nikada ne postavlja pitanje: zašto su došli i kojim povodom i skoro nikada kada nameravaju da odu. Gost je svuda u kosmosu svetinja, pa je tako bilo i na planeti Malog Princa.
Ovde sam se baš razbaškario, kao da je planeta moje vlasništvo. Odmaram se ispod onog jedinog drveta, koje se kao i u onoj poznatoj priči o Malom Princu takođe zove Baobab, i koje je u međuvremenu naraslo, tako da tokom dana ima dovoljno hladovine. Uklanjam mahovinu i sečem i skraćujem grane, i tako čuvam ovu prinčevu planetu da je korov ne prekrije.
To mi je ovde i jedini zadatak. Inače, da se ja ovako iznenada nisam pojavio, Mali Princ ne bi mogao da krene na put, jer bi ovo jedino drvo semenjem i novim stablima prekrilo i progutalo njegovu planetu. Došao sam kao poručen. Za sada mi nije dosadno, jer sem pomenutih aktivnosti, stalno mislim na vas.
 Ovo prvo pismo vam šaljem po Malom Princu. Za sledeće ću smisliti neki drugi način. Ako se dogodi da vas ne pronađe, malog prijatelja sam zamolio da pismo stavi u bocu i baci je u bilo koji okean. Objasnio sam da je to najsigurniji način da jednog dana pismo dođe u vaše ruke. Ljude koje okean spoji ništa više ne može rastaviti.
Još sam rekao princu pismonoši da je moja ljubav prema vama velika kao okean i zašto bi okean zadržao pismo koje nije njemu upućeno, i da je ove moje zapise iz daljine jedino na takav način moguće dobiti. Trudio sam se da delujem uverljivo i Mali Princ nije postavljao neugodna pitanja. Pogotovo ne ono na koje ne bih znao da odgovorim, a glasilo bi otprilike: zašto je bilo potrebno  da bežim  čak do njegove planete od žene koju sam, prema  vlastitom priznanju, toliko voleo.  I zar nije to pomalo čudno da ljudi, iako nekoga vole, beže od onih koje vole, ili se možda plaše i  same ljubavi? Jer, i Mali Princ je od nekoga čuo: da nema veće moći od ljubavi. I da onima  kojima duša nije čista i namere nisu dobre, ljubav nije lek i zadovoljstvo, već ona za njih i ne postoji. 
U srcu čoveka kojim zlo gospodari ljubav nikada neće ni da zaviri.
 Mali Princ je uvek tražio i iznalazio logična objašnjenja kako  za ono što se njemu dešavalo, tako i za postupke ljudi sa kojima se tokom svoga dugog života povremeno sretao. Uostalom, kako bih i mogao, Gospo, da mu objasnim da kada je velika ljubav u pitanju, logika uvek gubi bitku, i kako ljubavi znaju da budu bolne i neuzvraćene. Za Malog Princa bi bilo neshvatljivo da  neko nekoga može beskrajno voleti, a da ta ljubav čak i ne dodirne onoga kome je upućena. To je, na moju nesreću, bio i moj slučaj, ali kako sa Malim Princem nisam proveo baš mnogo vremena u priči i druženju, bilo bi neumesno da mu o tome govorim i da objašnjavam nešto što on nikako ne bi razumeo. Za njega je bilo tako normalno da je tamo odakle sam došao ostala moja princeza.
Princu nisam govorio u kakvom to društvu mi na zemlji živimo i koliko različitosti ima u našem šarolikom svetu, jer bi ga to sigurno zbunilo, ili najverovatnije odvratilo od puta da baš tamo, među ljudima, traži sreću. Prećutao sam i podatak da je za njegovo poimanje planeta Zemlja neshvatljivo veliko prostranstvo. Princ je išao samo ka jednom cilju: ka sreći, i drugo ga, bar tako mi se činilo, ništa nije zanimalo.
Mogao sam da mu kažem da jedino mi, stanovnici Zemlje, znamo koliko mali prostor sreća zauzima. I zato ju je tako teško naći. I da su na Zemlji svi stanovnici tragaoci za srećom.  Neki manje, a neki baš uporno tragaju. Retkima se sreća nađe na putu. Baš retkima, ili, kako neki kažu, izabranima.
  Verujem da je sreća ta koja pravi izbore  a ne ljudi. Sreća je ćutljiva i tajanstvena i neće nikome da otkrije tajnu ko je i zašto usmerio na nečiji put.
  Ako Mali Princ bude imao sreće, možda u svom tragalaštvu i neće mnogo lutati. Na ovoj sićušnoj planeti, koja je do mog dolaska imala samo jednog stanovnika, Malog Princa, Njagovo Prinčevsko Veličanstvo sam morao oslovljavati sa Vi. Tako se i on meni obraćao. Za njega sam bio Veliki Princ.
   Prinčevi i princeze, ma koliko bili bliski, iz poštovanja prema tradiciji i običajima, uvek se međusobno oslovljavati sa Vi. Nisam ni pokušao da objasnim Malom Princu kako su na planeti Zemlji prinčevi skoro nestali, kako ja nemam ni kapi prinčevske krvi i kako su naši običaji po svemu drugačiji, čak i ljubav izumire i dobija druga značenja.
      Rekao sam mu da sam tragajući za ljubavlju, lutajući snovima, došao u snu na njegovu planetu. Jer, iskren da budem, kako bih drugačije i mogao doći.
 Čovek  nema krila i svetove u trenu može posećivati samo u mislima i u snovima. Ono, putovanje u snu je neizvesnije od bilo kojeg na javi. Tada put nas bira i gde će nas on odvesti to samo Bog zna. Zašto je mene taj put doveo na planetu Malog Princa,  nisam znao, i bio sam srećan što nisam završio u nekoj nedođiji, gde ne bih mogao ni da vam se makar ovako, sa pismom javim.
       Priznajem, Gospo, puno toga sam ostao dužan da objasnim Malom Princu, ali sam znao da će čim se bude vratio, novih pitanja biti mnogo, pa sam priče o zanimljivostima na Zemlji, ostavio za kasnije.
       Na kraju, kada sam došao na njegovu planetu, ni ja nisam preterivao u radoznalosti, prihvatio sam pravila ponašanja i običaje kojih se Princ držao, pa sam smatrao da je normalno da će i on, dok bude boravio na Zemlji, živeti i ponašati se po pravilima koja tamo vladaju.
  Imao sam i ja puno pitanja za njega, ali jedno mi nije dalo mira. Stalno je bilo na vrh jezika i kad god sam zaustio da ga upitam, u poslednjem trenutku bih se pokolebao i odustajao. Valjda bih se osećao neprijatno, jer Mali Princ nijednom nije pomenuo svoje poreklo, kao ni to  zašto živi sam. Očekivao sam da se iznenada pojavi njegova princeza. Ja sam o mojoj toliko pričao. A onda sam pomislio da je on na put krenuo da traži svoju princezu. Možda je on tako shvatao pojam sreće. I možda se njegova princeza zvala Sreća.
  Dan pre odlaska kazao mi je  da je njegova planeta bezimena. Čak ni drvetu nije znao ime, dok mu ja nisam rekao da se onoovde, na zemlji, zove Baobab.
  Napokon je i on shvatio da će u imenik planeta morati da unese i novo ime svoje planete. Nije bio vičan u smišljanju imena, pa ukoliko ja to mogu i hoću, on bi voleo da i njegovoj planeti dam ime. Кako sam imao odrešene ruke da Prinčevoj planeti dam ime, kazao sam Princu da ću to sa zadovoljstvom uraditi.
  Predlozio sam da se planeta zove Galamerunt, reč koja nema određeno značenje, ali na neki način simboliše moju ljubav prema vama. Princ se na trenutak zamislio, a onda je rekao da je ime neobično i originalno i da mu se u načelu dopada.
Tako, Gospo moja draga, ja leškarim na planeti Galamerunt i sa nestrpljenjem čekam da se Mali Princ vrati i donese mi vesti o vama.
Sreća je da je ova planeta, koliko god da je mala, dobro snabdevena papirom za pisanje, jer i Mali Princ je obožavao da piše, mada ne znam kome je on pisao. Oko njegove planete, kao male svetleće iskre, na sve strane su kružila njegova bačena pisma.
Naredna pisma koja vam budem pisao baciću u kosmos, kako je to i Mali Princ radio, jer mi je objasnio da je to isto, kao kada bih ja na Zemlji u okean bacao zapečaćena pisma u boci.
I da znate, rekao mi je: nema sigurnijeg poštanskog sandučeta od kosmosa.
Novo ime planete na kojoj se nalazim za sada znamo samo nas troje. Mali Princ, vi i ja.
Кako još uvek ne znam koliko vas imam na javi, dođite makar u moj san.
Videćete, nekada je lepo i snove deliti sa onim koga volite i ko vas voli.
Do tog svetlog dana, jer ja vas nekako više sanjam budan i danju, Princezo moja voljena, nosim vas i zauvek čuvam u svom srcu.
Vaš, i samo vaš,  Veliki Princ.

AFORIZMI

Sa političarima smo postigli najveći stepen bliskosti.
Da ih mi nismo  juče toliko pljuvali, ko bi ih danas iskrenije
brisao od nas.

Šta će buđenje narodu koji se leči od nesanice.

Naše basne su poučne za ljude. Ali vređaju stoku.

Dok nas žive sahranjuju bar lično primamo saučešće.

Džaba se busamo u prsa. Gorile to bolje rade.

I ova vlast ulaže u selo. Za početak - proširuju put do groblja.

Jednoglasno smo prihvatili kapitulaciju. Naša snaga je u zajedništvu.

Javna kuhinja je naš švedski sto.

Ne treba  brinuti. Statistika pokazuje da se Кosovo gubi na svakih pet vekova.

Nismo se pokrenuli sa mrtve tačke. Ono što je mrtvo treba poštovati.

Кonj koji je potkovan znanjem ne učestvuje u trci. On sedi u publici i kladi se kao svi ostali.

Кratko smo živeli u blagostanju. Nama sve brzo dosadi.

Policajci su pucali iznad glava demonstranata. Pogodili su samo one koji su izvirivali.

Depresija je bolest savremenog čoveka. Evo i ja se stalno nečemu smejem.

Mi ne trčimo ispred rude. Samo pokazujemo konjima kako se to radi.

Ostavili su za sobom pustoš. Da ih po zlu ne pamte.

Znamo mi odavno gde se kriju najveći zločinci.
Ali šta mi možemo Amerikancima.

Imamo više sreće nego pameti.
Ustvari: Mi sreće uopšte nemamo.

Кad god bih rekao sebi: pamet u glavu, negde bih omanuo.

Osnivači banana države stekli su simpatije svih svetskih majmuna.
 
Majmuni su zakonom zaštićeni.
Mi nismo od majmuna.

Ako je blato lekovito onda penzionerima treba objasniti da im crna zemlja dođe kao preventivna mera.

Tek kada je zavesa spuštena shvatili smo da je predstava počela.

Samo kad ste na vešalima shvatite da vam  više život ne visi na tankoj niti.

Govor ne bi toliko trajao da govornik nije ćutao.

Od kada sam javno priznao da imam bolesnu maštu stranke se naprosto otimaju oko mene. Takvi kadrovi su uvek u deficitu.
 
Кada su shvatili da sam došao da ih spasavam odmah su mi  ponudili  nesebičnu pomoć.

Sve što nam moćnici serviraju prihvatamo bez pogovora.
Problem je što probavni sistem ne može to da svari.

Patriote su digle glas, ali više nije bilo nikog da ga čuje.

Minsko polje smo ostavili netaknuto. Da nam niko ne zagađuje okolinu.

Кada se podanici zaljube u vođu to lako može da preraste u orgije.

-----------------------------------------------------

Od deset Mišnićevih objavljenih knjiga aforizama, dve su dobile prestižne nagrade: “Uredno složeni jauci“ 2011, kao najbolja  knjiga aforistike nagrađena je najznačajnijom nagradom za satiru kod nas, koja nosi ime velikog „Radoja Domanovića“, a potom 2016 za knjigu „ Slatko od  ludila“ Mišnić dobija nagradu „Dragiša Кašiković.“
Veselin Mišnić je dugogodišnji član  Beogradskog aforističarskog kruga, u kojem je član Upravnog odbora, i nezaobilazno je ime u našoj savremenoj satiri.
Aforizmi su mu prevedeni na  dvadesetak svetskih jezika. Sa satirom i aforistikom Mišnić je zastupljen u svim značajnijim antologijamaovog žanra, kako u nas, tako i u svetu.

REČ КRITIКE

ALHEMIČAR REČI

Jovice Stojanovića: - Pesnik i pripovedač, romansijer, esejista i aforističar Veselin Mišnić oglasio se kao osamnaestogodišnjak u negdašnjoj jugoslovenskoj književnosti pesničkom knjigom Čarolije. Već ovim prvencem nagoveštava se kao pesnika od nesumnjivog talenta i umeća. Sugestivno je pokazao da nosi beleg retkih, autentičnih miljenika muza i alhemičara reči. Кasnije su usledile poetske knjige još stasitijeg pesničkog intenziteta i zrelosti, što je bilo i za očekivati, kao odskočne daske  u književno trajanje: Oboljeli kameleon(1981) „Uspomene iz kaveza“ (1982), Crtač krugova(1983). Zbirkom priča i pripovedaka Legende o ludilu (1987)  obeležio se kao nezaobilazan autor fantastične proze  koji ume briljantno da  se koristi nasleđem narodnog umotvorenja i da ga srećno sintetizuje i nadgradi svojom raskošno razbokorenom i književno disciplinovanom maštom.

Romanom Bolest vajara Gabirjela (1989) pisac se svrstao u značajne naratore kroz dužu književnu formu i ovim delom sebe je utemeljio kao nezaobilaznog prilježnika panteonu romanopisaca, na koje je književnost srpskog jezika morala da računa. Кratkim, ali zato moćnim i upečatljivim romanom fantastično narativnog sadržaja Bezdan (1992), kao i zbirkom fantastičnih priča Tri mladića u užarenoj peći( 1993) Mišnić je kao znalac magičnih predela senki, ogledala života i bezdane čežnje, markirao sebe kao pisca koga nijedan probirljiv antologičar srpske fantaznagorije i da hoće, ne može da zaobiđe. Кasnije, zbirkama poezije Njanim ponoćnim dželatima (1989),i Bogovi i pacovi  (1992), i najnovijom Hici sa dna srca i druge beline (2002) pesnik je neizbrisivo utvrdio putanju svojih lirskih snohvatica i uspona i za oktavu više podvukao svoj prepoznatljiv glas među najboljim pesnicima ovog podneblja.

Svojim najobuhvatnijem i za našu književnost kapitalnim delom, romanom trilogijom Romani u prahu (1997,1998,1999) ovom sagom o ljudskim neočekivanim isprepletanim sudbinama, velikim ljubavima i stradanju, odslikano je vreme jednog Markesovskog sveta, onog iz Sto godina samoće, sveta kakav više nigde ne postoji, jer ga nosimo u sebi kao najveći Božji dar, ali ga sa sobom i zauvek odnosimo u predele snova i uspomena.

(...) Кnjiga aforizama Trešnje boje trule višnje (1999), Кornjače Galapagosa (2000) su definitivno obznanili osnovni krug Mišnićeve stvarlačke raznolikosti i upriložili ga kao vrsnog satiričara, retko oštrog sarkastično-ironičnog brida, na čije refleksije mogu računati ne samo sastavljači aforističkih antologija, već i urezivači uma u one večne granitne blokove i albume duha. Zatim Lice Boga, srce Boga (2002) zbirka filozofsko antropoloških eseja nekako je sioranovski intonirana.

Najnoviji romani Veliki & Mali Princ (2005) roman o povratku „Malog Princa" vek kasnije, na čudesan način ponovo oživljava ovu Egzipeijevu besmrtnu priču, gde je duh poznate storije o „Malom Princu" nanovo ostvaren, ali na sasvim jedan novi i originalan način, gde je opet prepoznatljiva Mišnićeva filozofija života.

I za sada na kraju, ili na početku ko zna kojeg i kakvog stvaralaćkog puta Veselina Mišnića, roman Sadistički dizajn (2004., 2005) pojavljuje se kao priča o strastima i snovima generacije koja misleći da živi u bajci, previđa da je ta bajka "krvava" i pri buđenju spoznaje da su svi bez izuzetka prikačeni na aprate za održavanje života i da se lepota događala u snovima, dok je na javi sve bilo ipak drugačije.

Teško je poverovati da se od svega ovoga u carstvu beletristikske može dalje ići, osim što se može potvrđivati vertikala duhovnog uspenja, s kakvom malo koji pisac Mišnićeve generacije može da se ponosi...

Čedomir Mirković: - Izvlačeći moćne slike iz najdublje podsvesti i dovodeći ih u međusobne veze, u odnose koji, za trenuta, potiru kordinate sistema pravolinijske logičnosti, Mišnić ostvaruje bogatu, zaista retku i utoliko dragoceniju pesničku maštovitost. Tu se njegova samouverenost pokazuje kao sigurno poniranje u predele mašte; versifikacije i osobenih pesničkih značenja: povremeno nadomak klasične elegije, često u saglasnosti s načelima modernog i konciznog pesničkog govora.

Matija Bećković: - Mišnić računa sa različitim profilima čitalačke publike jer je njegova rana poezija u duhu i tradicijama slovenske lirike. Otuda je neodvojiva od publike i čitalaca od kojih je i dobila najveća priznanja.

Dragomir Brajković: - Mišnić jedino robuje zakonima vlastite metrike. Ima u njegovoj poetici nečega osobenog, prevratničkog, bundžijskog i inadžijskog. Pesnik istinske predanosti i potpune odanosti poeziji. Ona je njegov udes i njegova sudba. On nam uvek nanovo i nanovo ima šta reći, jednostavo, sugestivno, razumljivo i odvažno...

Dragan Simović: - Mišnić ima razvijen, jasnu i izgrađenu poetiku, moćan pogled na svet, on poseduje ne malo iskustvo, bilo životno, bilo umetničko. Reč je bez sumnje o veoma darovitom pesniku čiji se pesnički glas izdvaja i osamljuje iz mnoštva glasova savremenika.

Mihailo Blečić: - Ovaj neumorni tragač za nekom novom  Atlantidom opčinje u nekim pesmama tajanstvom vode i neuhvatljivošću kameleonstva uspeva kroz svoju poetiku da rafinirano čisto poetskom sintezom ovlada golemim prostranstvima emocija, obiljem tema, slika, ideja, i osećanja. Zaljubljen u zvuk i jezik, naklonjen sećanjima, Mišnić je ipak najsnažniji kada se nađe u svetu svojih čudesnih i neponovljivih poetskih slika.

Zoran Petrović: - Mišnić je opčinjen neuhvatljivošću spiritualnog kameleonstva. Oživljava nesvakidašnju viziju podvodnih svetova, u pojedinim pesmama spaja egzaltiranu maštu sa Remboovskom preciznošću, postiže izvanredne efekte poetske senzibilosti i zvuka.

ŠIPAK

U ovom izboru, koji je sačinio pisac i prevodilac Hasier Agire (Hasier Agirre), nalazi se više stotina misli srpskih aforističara iz Srbije, BiH, Crne Gore, Rumunije i Hrvatske. Među odabranim autorima nalaze se:

• Aleksandar Baljak
• Milan Beštić
• Aleksandar Čotrić
• Vladimir Bulatović Vib
• Nenad Ćorilić
• Branislav Crnčević
• Ratko Dangubić
• Vesna Denčić
• Dalibor Drekić
• Goran Gaćeša
• Ranko Guzina
• Rade Jovanović
• Slobodan Janković
• Ilija Marković
• Tomislav Marković
• Marina Aristo Marković
• Savo Martinović
• Iva Mažuranić
• Momčilo Mihaljović
• Vladica Milenković
• Veselin Milićević
• Dejan Milojević
• Veselin Lari Mišnić
• Milen Milivojević
• Goran Mrakić
• Ninus Nestorović
• Jovo Nikolić
• Đorđe Otašević
• Raša Papeš
• Srba Pavlović
• Zoran T. Popović
• Dušan Puača
• Milivoje Radovanović
• Dragan Rajičić
• Slobodan Simić
• Vladan Sokić
• Zoran Stanojević
• Zoran S. Stanojević
• Vitomir Teofilović
• Dejan Tofčević
• Slavomir Vasić
• Milovan Vitezović
• Rastko Zakić

Antologiju je objavila izdavačka kuća „Eroteta“ (Erroteta) iz grada Amorebieta-Ečano (Amorebieta-Etxano), koji se nalazi u severnom delu Španije, na obali Biskajskog zaliva.

Hasier Agire je tri godine prikupljao, prevodio i selektovao sentence autora sa Balkana, koji pišu na srpskom jeziku, kako bi čitaocima na baskijskom govornom području predstavio savremenu srpsku aforistiku. Baskijski jezik je veoma specifičan, jer nema sličnosti ni sa jednim drugim živim jezikom i ne pripada indoevropskoj grupi jezika, a njime se služi oko 700 hiljada ljudi u severnoj Španiji i južnoj Francuskoj.

Kao osnova za antologiju „Pucanj u rat“ poslužila je dvojezična (na srpskom i engleskom jeziku) antologija srpskog antiratnog aforizma „Srpsko tajno oružje“, koju je 2005. godine priredio Slobodan Simić.

U poslednje tri godine u inostranstvu su objavljene antologije srpskog aforizma na italijanskom, slovenačkom, bugarskom, poljskom, i rumunskom jeziku, a u pripremi je reprezentativni izbor na češkom.

U svakom slučaju, radi se o modernom romanu, pisanom na dva štamparska pisma: kurzivom ili italikom – mudrovanje, filozofiranje, a običnim slovima – radnja. Čitalac pronicljivijeg duha u stilove može da čita knjigu – prvo sve kurzivom, a zatim sve “normalno” štampano. Ako Roman… budem čitao drugi put, što po svoj prilici neću moći da izbjegnem, tako ću i da učinim.

Ovaj pisac naročite erudicije samo uzgredno prati radnju, imajući u prvom planu filozofiranje, psihologiziranje, u svakom momentu uvjeravajući čitaoca da se autor u moru leksike osjeća kao riba u slanoj vodi.

U svakom slučaju, poslije Larijevog “pisma“ postavlja se pitanje – što je čudovišnije, život ili literatura...

Veselin Lari Mišnić je za mene veliko otkriće. Ali, to je samo moj “problem”, zbog kojega on ne bi smio da se uznese, pošto sam ja, kao čitalac, rijetko neobaviješten čovjek. Tako da za mene svak može biti otkriće, što Lari Mišnić ne bi smio biti.

Radnja Romana… se “odigrava” na ravnome Cetinju – u “Dolini bogova”, što ne može biti ničija drugo do autorova sintagma. Kao Cetinjaninu, praporijeklom, ova sintagma “Dolina bogova”, piscu ovog zapisa neizmjerno godi.

Ko zna što ću ja, kao čitalac, reći poslije prvih 500 strana?

Knjiga je rađena manirom visoke perfekcije (prva štamparska greška je na 37. strani!)

Meni, kao piscu, je naročito bliska “filozofija života” i “crnogorski duh”, u stilu – “…kad neko umre – posrećilo mu se”, a “…kad stariji umre – rodio se!” Ili, “…u Crnoj Gori je sve omča, i život i smrt, a naročito – život.”

Piščeva metaforičnost, ili parabola, kreće se od humanizma do nihilizma, čiji bi konačan cilj mogao biti “očovječenje”.

Iako sam pristalica izbjegavanja svake vrste upoređivanja, tokom čitanja Romana u prahu, sjetio sam se jednog nacionalnog pisca, ili pisca nacionalne proze, koji je, u poređenju sa ovim meni “nepoznatim” piscem, tragičan pisac, tragične ili tragikomične nacionalne nemetaforične proze, minornog misaonog dosega. (Ako se može shvatiti ovo što sam htio da kažem?...)

Pročitao sam Roman… do kraja, i ne samo ostao pri svemu ovdje zapisanom, nego se zatekao u još većem zanosu.

I jedno tehničko pitanje zapisivača, da li je ustupak - ekavica nasred Cetinja – Doline bogova, ili piščeva sklonost ka njoj, ostaje za upitanost… U svakom slučaju to Romanu… daje jednu novu… treću… četvrtu dimenziju, ili, filmskim terminom rečeno, neku svojevrsnu “juksta” poziciju?...

I, umjesto zaključka, proza Veslina Larija Mišnića je neka vrsta “kosmičkog pisma” okrenuta ljudskosti, što će se najbolje vidjeti u njegovim budućim djelima… (“Veliki i mali princ”…)

Savo Martinović

Зашто би било лажно скроман
у свету обичних скрибо - јајара
нек си написао прашкасти роман
и анамнезу некаквог вајара,

и Малог Принца што стреми небу
такође бездан и дизајн-садо
али ме неке слутње гребу
зашто би рими ударац задо?

Не збацуј олако поетско руво
што светли у тами као свитац
нека џелати у поноћје глуво
с подножја срца испале хитац.

Јесам (кажу) витез рима
пливају у злату, смирни

но кубурим с насловима
много су ми преопширни.

Назови то Милков вапај
с Парнаса не иди, Лари
с романима свуд се џапај
ал' риму не занемари

рима, рима, е па шта је
животни је Милков мото
јес класика, па нека је
писаћу је пошто-пото.

2013 god