O pragrehu i amanetnom zaveštanju

Снежане Ћосић Запис уз роман „Станица Балкан“, објављен 2017 год.

Drugo prozno ostvarenje Snežane Ćosić, „Stanica Balkan“ spada u one dobre zabavne i čitljive romane. Ništa u ovom romanu nema suvišno a opet ništa mu ne nedostaje. Forma romana uz sadržinsku i tematsku strukturu je u potpunosti i do kraja izvedena manirom zrelosti i sposobnostima pisca koji zna šta želi, šta hoće i šta može. Snežana Ćosić se snašla u putovanju uvek vrletnim romanesknim stazama i bogazama, i mada se njeni junaci u romanu gube na tom putu životne neizvesnosti, ona ostaje kao svevideće oko, koje sve prati i kontroliše sa strane. To treće oko njoj ne dozvoljava da i sama skrene sa zacrtanog puta i da se negde u nekoj nevidelici pogubi, (što će se desiti junacima ovog neobičnog romana.)
     Ovaj roman je svakako osoben i originalan po temi, ili temama kojima se bavi. I nije bilo piscu lako da u jedno po strukturi misaono delo udene prepoznatljivu priču naše svakodnevice.
     Snežana Ćosić je u tome zaista uspela. Narator, dakle pripovedač se bavi anomaličnom prirodom pojedinca, sklonom bludu, razvratu i podlostima svake vrste. Recimo, neetičkom principu lekara, koji je zarad profita u stanju da u svojoj praksi uradi grozne stvari. Ukloni takoreći već živ fetus iz neke nesrećne i naivne osamaestogodišnje devojke. Pritom lekar ne ulazi u lične moralne dileme i ne mari kakve posledice po tu mladu i unesrećenu ženu ostaju posle ovog nehumanog i bezdušnog čina. Važan je novac i dobit koja se deli sa beskrupuloznim saučesnicima u zlodelu. Sveštenik koji oprašta grehe školskom drugu u predsmrtnom času, (blud svekra i snahe) iako se to kosi sa dogmom, moralom, religijskom etikom, svime što vera propoveda.
(Mateja, Jovan, Marko i Luka su glavni junaci ove pripovesti, korumpirani , manipulativni i pokvareni ljudi). Imena dovoljno asocijativno govore o svecima, ali i o prevrtljivosti koja obuzima urbanog čoveka, kome svetinje ništa ne znače. Za te nemoralne ljude vera je očigledno nekakva apokrifna tvorevina izmišljena u dokolici, i ko zna u kojim vremenima. Korumpirani advokat (kao i svi ostali) zarad profita baca pod noge sve ljudske principe, primorava ženu unakaženu u porodičnom nasilju da potpiše papire koji krivice oslobađaju njenom supruga mučitelja, pritom moćnog čoveka, i tako redom. Svuda i kod svakog zlonamernika zakržljala savest kljuca iz podsvesti. Kakve god dileme da se jave na kraju je zlodelo učinjeno. Savesti nema, niti ona može biti prepreka. Kad sve mine, kod tih ljudi-neljudi, ni duša nije prljavštine pošteđena. Niti je više spona sa čistotom, i ona je ogrezla u kal i mulj svakodnevlja.
     U urbanom svetu, upozorava spisateljica, ne postoje svetinje, a navodni principi su samo ogolele floskule, pogodne za povremenu javnu upotrebu. Svi junaci, njih četvorica glavnih, a po imenima mogu biti četiri apostola, ili po potrebi i onome što čine drugima oko sebe i četiri jahača apokalipse, što u sutšini i jesu, svi oni dakle idu ka istom cilju. A taj je : smrt na putu. Udesna, nepojmljiva, oslobađajuća, valjda.
     Sumnja da đavo svakome od njih čuči na ramenu, ( možda i svakome od nas, gricka školjku uha, uvek željan da čuje i da spozna naše slabost svake vrste.) Vide ga negde u pozadini, i kada su u pokretu i kada stoje, i kada obmanjuju i kada su naizgled savim dobri. Vide to nepojmljivo i nakazno lice, koje je možda i njihovo lice, koje tako izobličeno ne prepoznaju. Ne treba se tu mnogo kolebati. Đavo, jer ko bi drugi, sve te gadosti potkrepljuje, i jeste i nije začetnik ljudske zlobe, vide ga u osvrtanju, u ličnom strahu, tu u blizini, u retrovizoru automobila, u lika ljubaznog prodavca na benzijskoj pumpi. Svuda i uvek negde u bliskoj pozadini, samo što taj nečastvi ne spusti ruku odanosti i poverenja na njihovo od krivice povijeno rame. Taj gest đavolje dobre volje, vražje pameti, udvoričkog prijateljstva, odavno ovakve ljude ne zabrinjava, jer oni su ga prećutno prihvatili kao saputnika. Zahvaljujući njegovoj podmukoj prirodi lakše su se orodili sa zlim delima koja čine.
     Nema dileme: u koritu pragreha izniklo je đavolje seme. I sam đavo u ovoj knjizi, u većem njenom delu nije uočljiva pojavnost, već je jedno astralno stanje unakaženog duha svakog pojedinca.
     Za naratora nema dileme: Đavo je čovek ogrezao u grehu. Grehu svake vrste, ponajviše onom skrivenom u koristoljublju, i nadasve: Đavo je stanar u tom naizgled moćnom i uspešnom čoveku. On je njegova pokretačka sila, istina i njegova sumorna realnost. Čovek-grešnik veruje da Đavo a nje on koji to uistinu radi, povlači one najgore i najpodmuklije poteze.
     Sklanjajući se iz urbanog sveta, sa terena gadosti, od obaveza, ličnih prevara i obmana, svaki od ovih leterarnih, a što ne reći i realnih junaka, ide nekom svom imaginarnom cilju, gde namernika očekuje zadovoljstvo i telesni užitak, a sve se događa u poslednjem decembarskom danu. Ipak nisu svi putevi oni kojima mislimo da se krećemo i ne dovode svi do željenog cilja, pa ni junaci ove pripovesti ne kontrolišu ni vreme a ni vlastito putovanje. Finalno usmerenje određuje neka viša sila, putnicima nepoznata, a tako moćna. Da bi se računi podmirili, svima je kao amanetno zaveštanje zacrtano da se u toj noći, tik pred novu godinu, nađu u toj sablasnoj kafani na sred druma, ili pored druma, kako god, u nedođiji svakako, poslednjem pribežištu za putnike čije se ovozemaljsko životno putovanje uveliko završilo.
     I onda se otkriva jedna bizarna pozorišna atmosfera u kafani, može biti ludnici, a pre će biti čistilištu. Izdvaja se osmišljen mizanscen, gde ini moraju zastati, kako bi razvrstavanje bilo konačno sprovedeno. Grešni i oni za koje više leka nema, idu pokorno tamo gde ih vodi zlo koje su činili, u večnu tamu, gde svetla iskra opraštanja ne postoji. Očigledno svi ogrezli u nekom grehu, koji poput ove četvorice poznanika i prijatelja iz različitih vremena, (ratnih ili poratnih) iščekuju nešto bezimeno, što će ih pokrenuti iz mrtvaje večnosti i sprati naslage prljavštine sa njihovih jadnih duša. Hleb i so,  kao hrana pročišćena ovde nisu od koristi, niti mogu utoliti iskonsku glad. A ta je glad u spoznaji istine a ne u praznim stomacima. Svako od njih ponaosob vaga količnu neiskrenosti sabrata i druga, upoređuje sa vlastitom pokvarenošću zlo koje je onaj drugi činio.
     Kafana u nedođiji, nosi ime Vranja Stena. Ona je mngo više od obične kafane, ali to  posetioci u njoj ne znaju. Ona je za njih samo je usputna stanica, sklonište od kijameta i nevremena a u stvari ona je omeđen prostor i posledlja šansa da se neko čudo konačno i njima dogodi. A čuda se pripisuju samo Bogu, smrtnicima ona ne priliče i ne pristaju. U tom prostoru, muziku koju svi iščekuju kao nagoveštaj zabave, ne prizvode ni instrumenti, a ni svirači. Zvukove proizvode heruvimi noći i bezimene sablasti. Ta željena muzika se rađa iz vanvremene tišine, dopire iza zavese koja skriva posetioce od onoga što ih čeka vani, ili ih deli od trenutka sudbinskog određenja, od kojeg svima ponaosob mnogo toga zavisi. Cilj kojem su se uputili (sasvim realni Kopaonik) nije daleko, tu pred nosem, ali kroz večnost se ne putuje kretanjem koje se meri vremenom. U tom kafanskom prostoru su svi oni zalutali i pobegli od svojih nedela. Zastali izvan vremena, da se okrepe, predahnu i nastave putovanje. I nisu oni, pomenuta četvorica bezdušnika, jedini gosti ove kafane. Tu su partizani i četnici, seljaci i građani, obesmišljeni intelektualac. I svi su oni zajedno gibajući vanvremeni dekor u jednom prostornom okviru i kipućem vrtlogu prošlog, sadašnjeg i budućeg.
     Greh ih je  smestio u ovaj vanvremeni tor bestijalnosti. I gresi koji su svi činili. Svi bez izuzetka.
    Konačno sve dileme i nedoumice rešavaju i odgovore daju poslednji gosti koji se sa zebnjom čekaju, dakle mlađani Gavrilo ( čitaj anđeo), prispeo iz samostana, čista duša, i njegov rođeni brat Armen (đavo), ovoga puta stvaran, gnojnih ruku kojem nokti stalno opadaju a novi izniču, došao iz nekog drugog sveta. Njihova priča uobličava ovu fantazmagoričnu skasku, iako ovo nije roman fantastike, a možda i jeste.
     Kako god Snežana Ćosić je našla obrazac da pomiri nepomirljivo, da razmrsli zapleteno, ( ono što je sama uplela) uz jasnu poruku da očigledno živimo u svetu u kojem normalnosti nema.
     Zarad razumevanja ove pripovesti, bilo je neizbežno da se malo dublje zaviri u sadržajnost romana, i ljudima sklonim ezoteriji ukaže da je (iako u borbi sa životnim nemoralom i mrakovima duše,) u konačnoj oporuci ovaj roman nije oda zlu i beščašću. Na kraju, ovo štivo ima afirmativnu poruku, koja ne oslobađa grešne od greha, ali greh raskrinkava, čini ga vidljivim svima.
     I na kraju nema upitnosti, jer ovaj roman Snežane Ćosić nije bez razloga naslovljen kao „ Balkan  Stanica“. Jeste da se radnja događ tu u okruženju, u prepoznatljivom miljeu, ali poruke koje se šalju sežu mnogo dalje, izvan ovih balkanskih vilajetnih tmina. Zlo nadire u najezdama iz svih delova ovog našeg i jedinog sveta. I to i jeste opomena i još jedna od vrednosti ovog romana.

Veselin Mišnić
30 mart 2018, Beograd