Moja kritika
Savršena samoubistva... prikaz
Petar Lazić Objavljen 2013 u Savremeniku
...Roman „ Savršena samoubistva “ Petra Lazića, ( izdavač „Plato“, 2012 godina,) ima čvrstu idejnu i koncepcijsku strukturu. Roman monolog, ili knjiga monologa, jeste originalno koncipirana priča o nama samima, istovremeno je priča naše svakodnevice i naših aktuelnih događanja. Poput velikog Dantea i Lazić je opsednut brojevima, jer radnja ove pripovesti je smeštena u devet krugova, devet poglavlja. Kroz isprepletanu sudbinu troje arhetipski sučeljenih junaka, ovi Lazićevi bezimeni i utvarni likovi, čak ni u snovima i sanjarijama ni jednog trenutka se ne nalaze u raju. Oni su svesni svoje promašenosti i jalove borbe da se dosegne veći smisao bitka. Njih povezuju i zbližavaju jedino razlike i suprotnosti, nikako i nikada sličnosti i razumevanje. Ovi nesrećni likovi, ( a svako od nas ako ne u celini, ono delimično nosi usud ovih nesreća i promašenosti,) ne nalaze se ni u čistilištu, u tom predvorju nade i iluzija, ako ih i na trenutke bude tamo, to je opet više u sanjarijama, nego na javi.
Oni su zapravo zauvek i od najranijih dana smešteni u paklu, ličnom paklu, i jedino u tom bezizlazu, oni traže svoju jedinstvenu priliku izbavljenja. Na nesreću, vrata koja će se jedino otvoriti, nikuda ih neće odvesti sem u nedođiju, ili u novo trajnije ništavilo.
On, Ona, Ono, ( tako autor oslovljava i imenuje junake ove pripovesti ) nalaze se u tom začaranom krugu bezilaza, gde je „O“ izdvojeno kao omča, kao simbol kruga i svake druge teskobe i zatvorenosti. „O“ je istovremeno i praznina u koju je udenuta naša obesmišljena zbilja. U tome krugu ništavnosti obitava naša zaludnost, nemoć, zagubljenost, otuđenost, promašenost, tu se takođe izoštrava virtuelna slika naše nepostojeće realnosti u kojoj životarimo kao seni i duhovi nečega što nikada nismo bili i što ne možemo ni biti. Takvim zabludama se priklanjaju junaci ove knjige, u tu varku nažalost veruju i čitaoci, jer čitalac nije izdvojen i zaštićen od pogubnog delovanja novih pravila vaskolikog savremenog sveta, novih pricipa bitisanja, koji su snagom profita i odabirom moćnika lišeni svake duhovne emanacije. U tome krugu, ( Lazićevom paklenom prebivalištu prosečnosti, bezidejnosti i beznađa,) kao bastioni zaludnosti na površinu isplivavaju svakojake gadosti kojima nas taj urbani i moderni svet obasipa, kao darovima koji se ne odbijaju, iako donose sveopštu eoroziju i propast.
Ovim prikazom navodnog izobilja, pre ostalih, dominira slika rasturene porodice. U ovim krugovima ni snaga mladosti i lepote ne igraju ama baš nikakvu ulogu. Iluzije moralnih principa, kodeska ljudskih dobota, poštenja, humnosti i stamenosti, netragom su nestale. Ostala je ružna i teskobna zbilja u kojoj ubrzano trošimo obesmišljene i prazne živote, bilo da smo na samim počecima životnih ciklusa, bilo da smo zakoračili u neko zrelije doba.
Poruka ovog oporog romana nije jednostrana i jednoslojna. Velikom snagom naracije, pripovedač ukazuje na pogubnost prostote kojoj smo se poodavno priklonili. Tu cenu tehnokratske svesti i odrođenja od bilo kakvog prihvatanja duhovnosti, plaćamo svi i bez izuzetka. To je uostalom evidentirana katastrofa i neumoljiva erozija mentalnog sklopa savremenog čoveka. ( Savremenog samo po trenutku življenja i ni po čemu drugom.)
Lazić je kroz ovu knjigu našao načina da nam pokaže naša prava lica i odurna lica naše stvarnosti, lica koja nisu ničim a ponajmanje lepom pričom ulepšana, i to što sagledavamo čitajući ovu jedinstvenu knjigu, možda makar na tren može da zaustavi inertivno srljanje ka jednom sveopštem galimatijasu, jednoj propasti koja ima samo jedan put. Poslednji. Put koji i pre smrti vodi u nešto što je gore i od same smrti a to je besmisao takvog puta i ništavilo kao konačna odrednica.
Lazić je ovaj roman namerno i sa razlogom posvetio svim uzrastima i ljudima svih dobi, jer ovo zaista jeste univerzalna i na našu nesreću i istinita priča naše realnosti.
Veselin Mišnić , književnik
Beograd, marta 2012.