Kradljivci vremena, ili kada je pogled goreo...

Slavica Jovanović i Golub Jašović „Nešto kao osmeh“, pesme 2017 Izdavači: Književno društvo Kosova i Metohije i Udruženje književnika Srbije

Dva odlična pesnika su se našla na istom zadatku. I tako je nastala knjiga pesama „Nešto kao osmeh“.
    Ova obimom nevelika knjiga, što možda u prvom trenutku upada u oči, u sebi okuplja dovoljan broj kvalitetnih pesama koji jednu ideju čine celovitom i potpunom, a u ovom slučaju i zaokruženom. U stihovima koji govore o strastima i ljubavi, o snovima i željama koje se kao erupcija izlivaju na javi tvoraca ove knjige, svaki budući čitalac može naći i neki njemu blizak i drag deo koji govori i o onome što je lično preživljeno.
   Sledeći unutarnju ritmiku kazivanja, koja se dopunjuje onim što  preživljavaju sopstveni nervi, ova dva autentična pesnika su se našla i pronašla na istom zadatku. Oboje zapeti kao strune na nekom nadnaravnom instrumentu večnosti, koji jeste dostupan svima, ali samo retki mogu, umeju i znaju da na tom instrumentu otkriju pravi ton, koji se vešto pretače u moćnu intonaciju ritmike, sazvučja, harmonije, nezaboravnih ličnih refleksija. Sve se u ovoj poetici prepliće kao bruj dva potoka, koji se sjedinjuju u jedan mirniji tok reke matice. Tako se samo čini da su i ove pesme dvoje autora zasebne, a opet iščitavanjem uviđamo da to i nisu, jer se ulivaju jedna u drugu i kada navrše poetski sud prelivanje se nastavlja, ali u novu pesmu i tako sve do kraja pevanja. Nakon svega ostaje samo slutnja i nagoveštaj nečega što će se u nekom budućem vremenu opet pesmi vratiti.
     Postoje tajne koje samo umetnici mogu da reše i da na njih nađu prave odgovore.
Žan Kasu je s pravom je delio moderne pesnike na vokaliste-crtače i konsonantiste-koloriste. Postoje i oni treći, to su polifoničari koji sjedinjuju i jedne i druge. Dakle, kako bi davno preminuli  teoretičar književnosti Radoslav Josimović rekao “pesnici sinteza“. U te spadaju Slavica Jovanović i Golub Jašović.
Oni pomeraju granice pesništva u prostornom i vremenskom značenju. Oni poput Remboa, izmišljaju nove svetove i nove alhemične reči. Iz tih skokova nepredvidivosti rađa se i ova izdisajna poezija. A kada već pominjemo reč kao polazište pri svakom stvaralačkom činu, Valeri duhovito kaže da nam prvu reč daje gospod Bog, a za sve ostalo moramo sami da se mučimo. Takva reč, iskovana i kaljena u umu stvaraoca, u sebi nema ničeg papirnatog, ničeg obezdušenog, već predstavlja dubinski izliv jednog duhovnog krvoliptanja, gde je čista emocija iznad svega. A moramo reći i to da je i ovoj pesničkoj zbirci prethodio slučaj. Slučaj je prvi čin nalaženja, on daje početnu reč oko koje se potom upliće telo pesme, i to su ovde pesnikinja i pesnik prepoznali. Sve što potom usledi je igra tragalaštva, igra zanosa i otkrivanje riznice emotivnog bogatstva. Ova dva pesnika na osoben i ličan način tragaju za onom večnom božanskom travom, nepentes-travom besmrtnosti. Ipak, svesni da je smrtnik ma koliko tragao neće naći, okreću se konačno sebi i čistoti emocija, spajajući egzaltiranu maštu sa sažetom preciznošću poetskog iskaza i tako postižu izvanredne efekte sadejstva poetske senzibilnosti i zvuka. Ovo je poetika sažimanja, ali i ukazivanja na onu ličnu lepotu doživljaja koja se retko i retkima događa i ostvaruje. Verujući u snagu  čula i svega što iz toga proizilazi, pesnici ruku pod ruku kreću u avanturu koja se plete u jedno neveliko poetsko klupko prepuno čulnosti. Nema u ovom poetskom iskazu ni traga od nadmetanja, jer ovo nije poetika koja se gradi na različitostima, već ona nastaje kao plod nečega što je duboko preživljeno, istinito i stvarno.  Poetski iskaz je samo odora koja treba da bude neka vrsta ukrasa nečemu što se nazire u pozadini i što samo njeni tvorci  znaju. Nečemu ličnom, samosvojnom u svakom pogledu. Jedina razlika je u načinu poetskog iskaza iste teme i istih sadržaja, što uostalom govori i o različitosti bez koje ne bi bilo ni lepote življenja, niti bilo kakve druge lepote.
      Sa jedne strane pesnik Golub Jašović stvara spoj između lirike i uzvišene tragike. Između lepote preživljenog, ali i senke moguće opasnosti, bola, pa i groteske i u tom sudaru fantazmagoričkih slika i tihih plamsaja preživljenog, pesnik pronalazi i razloge svoga postojanja, gde se njegov stoički optimizam ispoljava kao prkos izazovima svakodnevice, budući da urbana sredina teško može da inspiriše pesnika, on se okreće svojim ličnim putokazima koji vode ka jednom  danteovskom sfairosu. U svakom slučaju, pesnik uvek piše i svoj lični testament, sa nadom da on nikada neće biti konačan. Pesnik Jašović primećuje “zagledan u lepršave talase Dunavskih bistrika“ kako senke njegove dragane, koja u pesmama u ovoj knjizi jeste bezimena, zaslepljuju sjajem, šireći eho reči koje nosi sudbina i koje u refrenu ponavljaju da se konačno na obzorju ili u životu pojavila „ kraljica pesnikovih rima“ i u tom istom vrtlogu snova „nebeska mlada“ daruje nešto što se više sluti nego što se sagledava, a to je „nešto kao osmeh“. Pesnik Jašović, čvrsto hoda zemaljskim putevima i njemu samo misao može da se otrgne i sune u visine. Ipak, on je predan slušanju jecaja košave (pesma „Kad nam je pogled goreo“) u nedrima nedodira gde su skrivene tajne svih užitaka. I dok se „razvigor igra razviručjem“, ponoć vaskrsava kao pouzdano pribežište onog ko je tragao, ali i onoga ko je nađen. Dok pesnikova mati uspavljuje glad svoje dece izmišljajući za njih neka „bolja jutra“, pesnik sit ovih uspomena nadrasta ružnu javu. Zvezda pobegla iz okrilja svog nebeskog jata blista iznad pesnikovog uzglavlja, ustvari ona najavljuje  ono buduće vreme u kojem će njegovu dolazeću javu osvetliti i obasjati  lepotom neiskazivog. Ta zvezda, koja nije padalica, osvetliće lepotu one bezimene žene što će konačno dati smisao svekolikom pesnikovom životu. Nešto kasnije, kada se sve vremenske nepogode primire, u zajedničkoj pesmi „Kod Krsta“ ovo dvoje izabranih koje je pesma spojila, spotičući se o mesečinu slušaju nadnaravni šapat ustalasanih atoma, gde posle svega ostaju samo koraci praznične  tišine. Tragajući za bivakom i pribežištem pesnik luta vremenima prošlim i sadašnjim, pa je kad ustreba i velmoža sa dvorovima od magle i mesečine, gde njegovu Gospu dovode na gozbu, na Gračaničku večeru, gde čitavu procesiju prati svita dvorjana u odorama bleštavila i sjaja, a izabranici pesnikovog srca piće i okrepu prinose pesnik i car Lazar. Čitavu ovu sliku sa negodovanjem prate zbunjene velmože iz Dečana, koji ne razumeju sasvim ovu telesnu slabost i ljubavnu odiseju svoga podanika. Za pesnika je ova utvarna pojava žene čiju zadužbinu pesmama zida nedodirivi san iz kojeg ne uspeva da se probudi. Otuda, on moli starca Avakuma da njegovu dragu pomene na molebanu, jer nje svuda ima gde njega nema. Ima je među mudracima, isposnicima, inocima. Otuda je Jašović svojevrsni Prometej koji iz sebe mora da isijava stalno nove vatre da bi njegove pesme živele na javnoj sceni, i da bi poruke koje šalje kroz vreme, dospele onoj kojoj su i namenjene.
     Dakle pesnik nam kroz pesmu ukazuje i na činjenicu da je poetika sažimanje željenog i doživljenog, pesma je jezgro svega, i ma kolikog opsega bila, ona je istovremeno i beskonačnost, jer kako Novalis reče: poezija je sažetak svih umetnosti. Tako nam se čini da su i u ovoj knjizi sažimanja pesnici pisali i sanjali o obećanoj zemlji Arkadiji, gde ljudi svoje srce na rukama nose, i gde nema posedništva i podele na tvoje i moje. Tako su i ove pesme nedeljive, potekle iz istog emotivnog naboja, samo što su se rukavci poetskog iskaza razgranavali onako kako je to moralo da bude.
Moćni glas ove poetske rapsodije, glas pesnikinje Slavice Jovanović zbunjuje zaumnošću i čitaoca, ali i onoga kome se u pesmama obraća kao izvoru svetlosti za njene oči. Sledeći tok onog unutrašnjeg govora, reči koje izdisajnom lepotom iskazuju ono što se u najdubljoj intimi pesnikinje događa. Pesme Slavice Jovanović zrače lirskom svežinom i skladom kroz ponavljanje unutarnjeg monologa. Pesnikinja je vođena treptajima onostranog gde asocijativnim povezivanjem planova iskazuje jedno univerzalno načelo,  neretko sa etičkom konotacijom.  Dvoumeći se između suprotnosti gde se sve dešava u vrtlogu stvarnog i mogućeg, pesnikinja doseže najveće dubine emotivnog iskaza, otuda su njene poruke univerzalne i lako čitljive. Zato se Slavica Jovanović i svrstava u red pesnika koje je Rembo nazivao kradljivcima vatre, koji bez straha silaze u tamne regije podsvesti da tamo otkriju lepotu za kojom se od postanja traga. Pesnikinja ne uspeva sasvim da se oslobodi potištenosti, otuda su njeni stihovi prebogati ekspresivnim i intuitivnim slikama, koje bi trebale da budu zavesa na pozornici iza koje se ljubav  odigrava. Ta ljubav o kojoj peskinja peva nije sputana, ona je  slobodna i moćna, pomalo čedna, jer se i rodila nenadano iz čistote neokaljanog srca.
     Slavica Jovanović je zreli pesnik modernog izraza, ona Bodlerovski rečeno, život i pojave u njemu osvetljava svojim duhom. I ona je ta koja pesmom nadograđuje savršenstvo prirode, čini ga prijemčivijim i lepšim za sve one koji postaju sudionici ove njene poetske magije. Kafka jeste svetom hodio i nosio kavez za pticu ili čoveka, ili kako je govorio, kavez je bio taj koji je išao u potragu za pticom. Ipak,  naša pesnikinja ne primećuje taj Kafkin kavez, ona prati njegov osmeh koji će prepoznati na licu onoga kome je pesmom u pohode došla. Pesmom i svojom čulnošću, svojim telom i svojim duhom. Zagrljaj usledi kao nagrada koja se događa i ostvaruje na „prečici od mesečine“ jer ništa drugo ne bi ni imalo smisla. U Slavičinom  svetu postoji  kuća za vetrove, njoj je temelje i sve ostalo postavila pesnikinja. Ta kuća je i dom za onoga ko joj dolazi u snove, a potom i javu na mnogo načina ulepšava. Među vestalkama taj stranac umesto žene sreće belu vilu, koja okrepljena šakom pšenice, leti pod oblake noseći grumen zemlje iz Pećke patrijaršije, a onda se pesnik, kako to u bajkovitom svetu i priliči u sokola pretvorio.    Ipak, svako putovanje negde završava, pa i ovo po nebesima, i pesnikinja sa svojim princom ostavlja izmaštane uzlete i vraća se ovozemaljskim blagodetima i izazovima. Konačno, dodir sa vulkanskim kamenjem daje i vulkansku snagu i sve se utišava u sobi sa astraganom. Dodir onoga ko ljubav daruje donosi sunčevu svetlost i tmine razagoni. I kako to biva, u pesničkim obzorjima, ipak tinja strepnja da ova sanolika zbilja neće potrajati.
     Na kraju, treba reći da krećući se linijama magnetnih polja Slavica Jovanović svoj moćni poetski magnetizam prenosi i na konzumente ove poetike i ovih pesama.

U Beogradu, oktobra 2017.
Veselin Mišnić, književnik