Povodom prve samostalne izložbe

Marija Jovanović (11 god) devojčice iz Beograda, učenice V razreda Osnovne Škole “Filip Filipović”

Govorio sam na mnogobrojnim tribinama. Pisao i objavljivao likovnu kritiku u katalozima, novinskim tekstovima, monografijama. Bavio se više od dve decenije esejistikom vezanom za naše savremeno slikarstvo. Otvorio do sada na desetine  izložbi eminentnih slikara, Od Milića od Mačve, Olje Ivanjicki, Željka Đurovića, Miloša Šobajića, Zorana Nastića i mnogih drugih. Bila je to čast  i zadovoljstvo za mene a pretpostavljam i za te slikare, čim su  želeli da ja pišem i govorim o njima i njihovom delu.
         Moram da kažem da mi je ovo večerašnje otvaranje  izložbe   11 godišnje devojčice Marije  Jovanović  najdraže od svih  na kojima sam  govorio.
        Kad to kažem, zaista sam  krajnje iskren i nimalo to nije kurtoazna izjava.
        Dakle godinama sam imao uvid u svako kretanje na našoj likovnoj sceni, i sam sam lično prvi  pisao i ukazao na nekoliko slikarskih talenata, na moju radost mnoga moja predviđanja su se obistinila i ti ljudi su danas poznata slikarska imena. Pomenuo bih  Dragana Ilića, Di Voga, Antovića, Macanovića.
      I moram da kažem da do sada u tako ranoj fazi likovnog stvaralaštva, pa ni u mnogo zrelijem uzrastu, nikada nisam sreo talentovanije dete od Marije Jovanoć.
     Njene prve radove video  sam kada je imala  devet,   pa deset i evo sada sa jedanajest godina.
      Iskremo mislim da će Marija Jovanović ako istraje, biti naša buduća velika slikarka. Veliko slikarsko ime.
   Za sada iza nje stoji njen neosporni talenat, i što je najvažnija, iako je takoreći dete, velika želja da slika i da uči  slikarski zanat.
      Dakle, kao što rekoh, sada je veoma važno da ona nastavi sa slikanjem bez  presije  i bilo kakvih nametanja mimo njene  volje. Realnost govori da će se i njene želje produbljivati a njen talent razvijati u dobrom pravcu. Uz stručnu brigu svojih nastavnika likovnog vaspitanja, pedagoda slikarstva u slikarskoj radionici gde usavršava svoj talenat, uz svesrdnu pomoć i razumevanje roditelja, naravno i pomoć sredine u kojoj odrasta, Mariju na  likovnoj sceni definitivno čeka svetla budućnost.
        Takođe bih ukazao na nesvakidašnji talenat Marije Jovaović.
       Verovatno je dar za slikanjem nasledila od porodice, naročito od oca Dušana, koji je  takođe bio posednik ovog talenta, ali ga je životni put odveo u neke vode daleko od umetnosti. Danas mu je jedina veza sa umetnošću to što poznaje neke ljude iz te profesije i naravno njegova ćerka, koja je  kao što vidimo odmah  i ovom izložbom zablistala, nagoveštavajući da je to samo prvi korak u osvajanju slikarske slave.
      Njen dar su odmah uočili i prepoznali i njeni učitelji i nastavnici likovnog vaspitanja i dali joj neophodno usmerenje,  potkrepili joj ljubav prema slikarstvu, jer, deca njene dobi  danas vreme provode za kompjuterom u igricama, i daleko su od  promisli na bilo koju umetnost, pogotovo ne za  slikarsku, koja zahteva strpljenje, disciplinu, rad, predanost, i pre svega talenat.
     Marija ima neverovatan, rekao bih urođen osećaj za boju. Ume da osmisli  kompoziciju koja već sada koloritno  zbunjuje, jer ona ume svoju  detinju maštu da  kontroliše i da joj daje  bojom i motivski novi smisao.
    Naravno treba ukazati na to da je ovo tek njen početak, prvi korak u osvajanju nečega što se zove umetnost.
     Slikarske tehnike i metologiju slikarstva Marija Jovanović tek počinje da otkriva i na tom putu  do punijeg sazrevanja treba još dosta vremena da prođe.
      U ovim njenim godinama, tražiti tematsku i motivsku opredeljenost potpuno je besmisleno. Takođe nije uputno govoriti o stilskoj prepoznatljivosti, jer za to je isuviše rano i  verujmo da će vremenom  i do toga doći.
       Mnogi će pomisliti da su ove njene slike samo igra talentovanog deteta, ali nije baš tako.
        Moj prijatelj, akademski slikar Željko Đurović, profesor, koji predaje na likovnoj akademiji studentima,  kada je upoznao Mariju i video neke njene radove, čudu nije mogao da se načudi i tu je Marija  od njega dobila kompliment za pamćenje.
    Đurović je reka da ona sada slika toliko zrelo, čak bolje od nekih njegovih studena i da, on ni sa 18 godina nije imao tako dobre  radove.
       Iskreno  se nadam da  će Maroja Jovanović istrajati na putu umetnosti i slikarstva.  Treba joj već sada reći da to nije lak put . I sami znamo i svedoci smo da su se na tom putu mnogi talenti ugasili.
     Na kraju niko ne može znati  koliko će se i u kom pravcu će se njen svet i njen život tokom sazrevanja menjati.
     Ostaje nada i verovanje da će ona  i pored svih drugih životnih izazova sačuvati ljubav prema slikarstvu, da će je želja za slikanjem ispunjavati tokom života i biti stalna njena potreba.
       Gledajući Marijine radove  od sedme godine, pa sve do danas, vidimo jedan stalni napredak, jedno pomeranje napred, ka nečemu, što će se verujem tek u budućem vremenu pokazati kao prava vrednost.
      Ostalo prepustimo vremenu i  Mariji, koja makar  na svojim slikama raste brže od svojih godina.

Veselin Mišnić, književnik
Beograd, 15 aprila 2013 god