Crna senka koja bešumno leti, Tumaranje po vremenu, Drugom stranom meseca...

Petar Žebeljan Zapis uz novu pesničku knjigu „Lov srećnih trenutaka“

Tek u šezdeset i trećoj godini života Petar Žebeljan je objavio prvu knjigu priča elegičnog naslova “Jednom u Perlezu“ za koju je dobio nagradu Neven. Deset godina kasnije pojavljuje se njegova prva pesnička knjiga “Pozni glasovi“. Simbolika ovog naslova donekle govori i o tome da je pesnik bio sasvim svestan ovog okasnelog ulaska u svet poetike. Retke su književne pojave da se u svet poetike krene u godinama koje ozbačavaju sasvim zrelo životno doba. Zašto je Žebeljan čekao više od sedam decenija da se oglasi pesničkom zbirkom, verovatno samo on zna. Po vokaciji pesnik, Žebeljan se u ranoj mladosti zajedno sa Ršumovićem, cimerom iz studentskih dana i prijateljem, oglašavao u nekim književnim časopisima, a onda je jednostavno zaćutao. I napravio greh i prema sebi, i prema poeziji. Toga je možda tek sada i sam postao svestan. Lepota i vrednost njegove poetike nas tera na ovu vrstu prekora koju mu upućujemo zbog žala za nedorečenim. U našem književnom stvaralaštvu je bilo primera kada je neki pesnički glas blesnuo, pa se onda sasvim utišao i nestao sa književne scene. Pomenimo kao primer pesnički i životni izbor Raše Livade koji je posle tri objavljene knjige naprosto zaćutao i više se kao pesnik nije oglašavao. Uzalud su se očekivale njegove nove pesme i knjige pesničke. Nije ih bilo. Žebeljan je za svoj povratak toj mladalačkoj ljubavi, dakle poeziji, izabrao zrelo doba, ono u kojem se životna iskustva sumiraju i kada se ulazi u neke mirnije tokove i lagodnija kretanja, gde strasti čile a iskustveno uzima primat. No, poezija je koloplet vrtložnih kretanja, nepredvidih i nikada završenih, i ti tokovi su ipak na kraju pobedili i snagom omame obuzeli Petra Žebeljana.  Nakon „Poznih glasova“ dve godine kasnije, dakle 2015, pojavljuje se knjiga neobičnog naslova „ Flore i Fauni“ koja je donekle najavljena u Žebeljanovoj prvoj knjizi pesama „Pozni glasovi“ u kojoj od osam pevanja, šesto nosi naslov ove buduće knjige. Nekoliko pesama kao što su „ Čuvarkuća, Ždral, Konj, Ćuk, Vrabac, Lasta, Riba, Crv, Jarac,“ ponovo će se naći u mnogo obimnijen prikazu pesnikove flore i faune. Pevanje o živom svetu, dakle biljkama i životinjama, kako u pogovoru ove knjige reče Radivoje Konstantinović, po ideji i tematu predstavlja novitet u srpskoj poeziji, kojim se u ovoj knjizi pesnik i njegove pesme bave. Priroda i život u njoj opčinjavaju pisca, koji se prirodi uvek vraća i kojeg urbano nije zaposelo i udaljilo od zavičajnog miljea Perleza. On zapaža u ovim pesma sve što se u njegovom vidokrugu dešava, ali i uočava zabrinjavajuće otuđenje koje u novom svetu tehnokratskih đavolija obuzima savremenog čoveka, kojem priroda i dešavanja u njoj više i nisu opseg interesovanja i ne predstavljaju doživljaj lepote. Prizivajući naizgled nasumično odabrane izdanke prirode, pomalo i retke i zaboravljene, izgubljenih naziva, vezanih tu i tamo za toponimsku prepoznatljivost, pominjući životinje, ptice i insekte, Žebeljan oživljava vlastitu oazu lepote i spokoja, baš onu u kojoj je odrastao i koje se tokom svog života ni po koju cenu nije odricao. Doista u pesničkoj knjizi „Flore i Fauni“ Žebeljan je sav okrenut svetu prirode, lišću i travama, plavom nebu, reci. Vezanost za rodno tlo i smisao za pejzaže, ali mnogo temperamentnije, emocionalno razuzdanije, Žebeljan je izrazio osećanje spokojstva u nedrima prirode, jedinstvo s biljem, radost u povratku reci detinjstva.
      Okretanje prirodi oblik je bega iz grada, iz civilizacije, način da se nanovo uspostavi narušeno jedinstvo pesnika i sveta. Ovaj oblik suprotstavljanja bio je tradicionalan: pesnik se okreće ličnim emocijama, ispovedajući se, otkriva trenutke svoje intime. To i jeste poezija subjektivnog misaonog lirizma koji je prožet stalno prisutnim doživljajem prolaznosti.
     Pevajući o tim prirodnim fenomenima, a život je najveći od svih fenomena koje znamo ili ih slutimo, Žebeljan podiže monumentalni spomenik svemu što čini lepotu i smisao života samog, a po njemu priroda je kruna lepote vaskolikog živog sveta.
     Godinu dana kasnije, Žebeljan objavljuje svoju treću po redu i poetski najzreliju knjigu „Drži me neizdž“. Sama naslovna formulacija knjige ukazuje da je pesnik itekako svestan brzog vremenskog protoka i naprosto ima potrebu da govori o onome o čemu je tolike godine ćutao. Njega ne drži mesto na kojem se nalazi, i ova dosetka uzeta iz narodnog folklora za naslov knjige, ukazuje da je pesnik spreman da se i dalje suočava sa nepoznanica i izazovima života i da nema nameru da ustukne pred bilo čime. Neizdrž ga tera da govori i kada bi možda trebalo malo zaćutati i odahnuti. Svestan da najlepše leži u nedorečenom u ovim pesmama Žebeljan ostavlja jednu vrstu zapitanosti i nedorečenosti uz nagoveštaj da se odgovori kriju negde u pesmama, koje kao vrelo naviru, ili u onim pesmama, koje će se tek pojaviti. „Na početku“, tako je dakle naslovljena pesma na početku ove knjige, pesnik se obraća svom lirskom subjektu, ili svima nama, rečima: „ Naumio sam da pretražim sve svoje kutke, da poberem pregršt lepih uspomena“ u tom  tumaranju po vremenu koje mu je udelio usud, pesnik bez bojazni ide ka kraju, gde vreme vodi na povodac, kao što se vodi neka pripitovljena marva, ili omiljeni pas. Treba probrati iz tog mnoštva iskustava one lepote koje su vredne pamćenja i koje se mogu i drugima poklanjati kao dar i kao čarolija života i življenja.
     Upuštanje u pojedinačnu analitiku Žebenjanovih pesama zahtevalo bi mnogo vremena i mnogo truda. Kako je ovde reč o izboru najboljih pesama ovog stvaraoca, čini se da ako ne sve, ono većina pesama iz knjige „Drži me neizdrž“ mora da nađe mestu u ovom izboru.
     Konačno, u novim pesama, a to se sreće i u ranijim pesničkim zbirkama Petra Žebeljana, aporije kao pesnički izbor u formiranju stiha, ovde uzimaju primat i posebno značenje. Ove upitne nabrajalice, anafore, daju značaj suštastvu pesme, čine nejasnu poruku jasnom i svima vidljivom, što je verujemo i bila pesnikova namera. U pesmi „Groznioca“ pesnikova upitnost je i upitnost svakog čoveka...“ / Koje stradanje/ koje grešne misli/ koje pogubno posrnuće/ koje bežanje od istine/ koje bolesti neprebolne/, pesnik postavlja ključna egzistencijalna i životna pitanja, surova i ogoljena doduše, ali pitanja koja ne smeju i ne ostaju bez odgovora. Otuda na kraju pesme sledi pitanje koje je u prenosnom značenju i odgovor na sva prethodno postavljena pitanja, a ima ih mnogo, pesnik kaže/ Čemu se nadaš/ kada te je zaposela groznica u očima/. Od te groznice koja može biti uzrok svemu što razara, treba se čuvati, treba se od nje distancirati, jer ono što sledi, ako se toj groznici predajemo, može biti kobno i pogubno. U pesmi “Poruke“, pesnik uzima ulogu mudraca savetodavca, jer govori sa pozicije nekoga ko je to o čemu peva preživeo, pa je ako ništa drugo, njegova pozicija takva da može da uputi na oprez i opomene buduće konzumente svega i svačega. Utopizam vodi samo propasti, nema potrebe juriti “vlastitu senku, ili rep,“ / Odustani od nade / da ćeš jednom pronaći/ detelinu sa četiri lista/ pa dalje.../Odustani od sna/ u kome si pobednik/ u bitkama koje si izgubio/ Smiri se i gledaj/ da ne trošiš uludo/ to malo snage što je preostalo/. Pesnik je svestan da „jarost“ ne donosi ništa dobro i zato od nje treba na vreme uteći. / Kada sam u jarosti/ stigao do predvorja ludila/ pojavile su se sive mrlje/ na sve što sam gledao/, pesnik je / sam sebi zlotvor/ koji pokušava da svoje telo i svoju dušu iščupa iz čeljusti košmara kojem služi, ili u kojem je zapao. Nije lako doplivati do obala spasa ako se na tom putu neizvesnosti tragalac u pesniku prepušta snazi pogubnog posrtanja. Utopljenika samo jedna misao održava u životu, da jedino što treba da radi i na čemu mora da istrajava jeste da glavu drži iznad vode. /Smrt je svuda oko nas/ Naši progonitelji biće daleko/ Odustaće i otići će/ znaj da si izabranik/ reči su pesnikovog alter ega, ili pak izgubljenog oca, kojeg možda još uvek nosi kao večni teret na svojim plećima. I opet anafore, pesma „Spas“ ).../ pokaži drugu stranu svog meseca/ Pokaži šta si u sebe zakopao/ zamke u koje si upadao/ kuću u kojoj ćeš se zaključati/ Pokaži zbog koje ljubavi uspravno ideš/ Pokaži prijatelje kojih je sve manje/ Pokaži knjigu koju ne smeš da pročitaš/ slutnje od kojih boluješ/ Pokaži ašov koji si dobro naoštrio./ Sve ove poruke a ima ih mnošvo, dolaze iz onog vlastitog i osobenog torbaka koji krije tajne života i Žebeljan povremeno vadi ove biserne misli, koje u pesmama amanetno ostavlja u nasleđe vremenu i ljudima. Vremenu koje dolazi i ljudima kojima će ovi saveti jednom biti zlata vredni, dragocenost bez koje se neće moći ići dalje, pa možda ni živeti. Pesnik svoje upitnosti seje svuda oko sebe pa i u svom poetskom vrtu i na vlastitom perleskom paorskom imanju, u svojim voćnim baštama i vinogradima, među kajsijama i šljivicima, jabukama i kruškama, koje kada rode, a rađaju često i preko mere, ovo Žebeljanovo voće, niklo iz samena duše, ima slast one božanske trave napentes, jer su to plodovi kojima sam pesnik daruje život, slast i određuje smisao. Ti plodovi nisu hrana telu ali i jesu onoliko koliko su i duhu neophodni.
     Slika groblja ( pesma „ Susret“) je nekako nezamisliva bez vetra koji fijuče, a pesnik verujući da onostrano nije nemoguće, da svet zagrobni ima svoju logiku i postoji, pa se pita, o čemu misle oni kojih nema i koji su odavno zemlja, prah i pepeo, hrana crva i gamadi, zatočenici tame, dakle o čemu oni u svom svetu nedodirive astralnosti razgovaraju, zaplaču li ponekad i kao nekad, možda zapevaju, ko bi to znao, teše jedni druge svesni nemoći i večnog nepomaka, možda se ispovedaju, kaže pesnik, jer nema moćnije ispovedaonice koja ima više tajni od grobnih mesta. Te duše ujedinjene uzburkaju vetrove koji bez prestanka grobljima huje i zloslutno fijuču, izazivaju trajnu nelagodu, studen i drhtavicu kod onih koji su sa zebnjom došli, da nekoga isprate na večni put nepokretnosti. Pesnik se ne miri sa spoznajom da ima više onih dole, nego ovih gore, i čini mu se kao da čuje nekakve otajne pozivajuće glasove, kao da je samoća istrošila sve priče podzemnog sveta, pa je potrebna nova samrtna svežina da ovu dosadu razagna. U ovim novim pesmam uočavamo stalno prisustvo urbanog, mada se negde iz pozadine naziru makar kao nagoveštaji, tragovi ruralnog, kao daleke, skoro zaboravljene slike zavičaja, koje po potrebi mogu biti sačuvane i izmeštene izvan glavnih dešavanja, negde tamo i svuda gde je pesnik hodio, pa čak se skrivaju i na onim mestima gde je samo pesnikov radoznali i neukrotivi duh dospevao.
     Svakako da je bilo neophodno ovo hronološko osvrtanje na prethodne Žebeljanove poetske knjige, mali upliv u sadržajnost nekih njegovih pesama, jer ova najnovija knjiga, naslovljena „Lov srećnih trernutaka“ čini sabirnik najboljih Žebeljanovih pesama iz pomenutih knjiga, da bi pesnik konačnu glazuru ovoj poetici dao sa jednim poglavljem sasvim novih i do sada neobjavljivanih pesama, koje su ovde većim delom bile deo konkretnije analize.
     Ipak o Žebeljanovoj poetici se može govoriti na mnogo načina pa je izlaganje koje sledi samo još jedan vid tumačenja njegove pesničke prirode.
     Dakle, poetski svet Petra Žebeljana nije izmaštani svet. Ništa u njemu se ne skriva u onostranom i nedorečenom. Njegova poetika nije odvojiva od života. Ni u jednom segmentu njegovog pevanja nema očekivane otuđenosti, svojstvene mnoštvu drugih pesnika. Kao što je rečeno, a nije naodmet to i ponoviti, ovu novu Žebenjanovu knjigu, naslovljenu“ Lov savršenih trenutaka“ čine nove i izbor pesama iz ranije objavljenih knjiga ovog autora. Spajanjem starih pesama koje su već doživele čitalačku proveru i procenu, pa i kritičarsku svakako i koje su nosioci ove pesničke zbirke, Žebeljan udeva sasvim novi ciklus pesama, time zadovoljava čitaoce koji već poznaju njegov raniji pesniočki opus a za one koji se iz ko zna kojih razloga nisu ranije sreli sa njegovom poeziojom, tu je izbor i onih po njemu ponajboljih pesma, svakako tvorcu važnih.
     Ovaj sasvim zreli pesnik jednom prefinjenom nenametljivošću (kako u životu tako i u poetici) ukazuje na svet koji u ovom vremenu ne zapada za oko savremenom čoveku i kojem se ko zna zašto ne pridaje značaj i značenje koje Žebeljan uočava i na koje ukazuje. Zarad istine o nama samima, on peva o stvarima i pojavam iz okruženja, osvetljava momente, lovi trenutke bez kojih život i ne bi bio to što u stvari jeste. Nema ničeg pretencioznog, ničeg nametljivog u njegovoj jednostavnoj a opet osobenoj poetici. On je poput onih velikih umetnika koji vide nevidljivo i koji nam prvi ukazuju na bitnosti, zakone prirode i samog života, na lepote nemarom skrajnute u stranu i ko zna čime još, na radosti zapretene u dalekim i davnim uspomenama, i na ishodišta koja jesu izlaz i nude rešenja. Konačno i na odgovore za kojima traga i pesnik ali i onaj koji to i nije. Jer život nije slika nečega što se samo u okruženju pesnika i samom pesniku dešava. Svestan toga Žebeljan ne poseže za velikim temama, njegovu pažnju okupiraju male stvari bez kojih opet života ne bi bilo. Njegova pesma uvek ima poruku. I nikada nije igra reči ili domišljanja koje bi se moralo tumačiti. Poruka je jasna kao svetlost sunca, nema u njoj upitnosti koja zbunjuje. Ona je tu da opomene, da ukaže na slabosti koje čoveka od postanja prate, i koje se zbog toga sklanjaju u stranu i zanemaruju. Lepota ove poetike je i u tome što je ona namenjena svima, nisu za nju potrebni oni učeni tumači poetskog iskaza, da bi se razumela poruka koju nam pesnik daruje.
    Nimalo anahronom, a opet pomalo starinskom melodijom, uvek setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se opet opire padanju u banalnost i sentimentalnost, Žebeljan je iskazao nemir pesnika u modernom dobu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz samosvesti o prolaznosti i osećanju vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu koji nema miljenike.
     Tradicionalno polazište ove poezije postepeno se menja pod uplivom vladajuće modernističke struje ali i u individualnim istraživanjima, svojstvenom nastojanju svakog pesnika da otkrije neko svoje privilegovano područje, gde će najviše biti kod svoje kuće. Otuda nimalo ne čudi što je Žebeljanovo poetsko ali i životno pribežište smešteno u Perlezu. Svi drugi iskoraci su kratkotrajni izazovi koji se možda i ne mogu prevideti, ali pesnik se kako u poetici, tako i u životu uporno vraća zavičajnom miljeu. Istorijska tradicija, folklor, nacionalni i opšti mitovi – to su stara pesnička vrela što nisu presušila. Svakako da ne presušuju ni arterski bunari ljudske nepredvidivosti u kojima utočište nalazi i nepojamna dubina ljudske duše. Ipak, ne možemo reći da je Žebeljan pesnik naracije, on jednostavno lovi trenutke i u njima pronalazi one tragove nezaborava, večne tragove koje ne ostavljaju uvek ljudi i događaji, već mnogo toga zavisi od nepredvidivosti slučaja.
     Ovaj pesnik mirnih životnih tokova progovara izbrušenim oporim jezikom, aritmičkim stihom i izrazom u kojem su sve naglašeniji racionalni elementi, tu i tamo u prvi plan isplivaju prozaizmi i narativni kratki postupci.
     U pesmama Petra Žebeljana se implicitno uspostavljaju dva vremenska toka: prošlost i sadašnjost. U prošlosti je smeštena istina i ono što je duboko proživljeno, a sadašnjost je prepuštena seti. Sa stanovišta sadašnjosti, kako bi se reklo „mirne glave“ pesnik govri o prolaznosti i onim vremenima i pojavama kojih odavno nema a koje su bile deo njegovog minulog života. U njegovoj svekolikoj poetici iskustveno neretko nadrasta opažajno. On pritom svesno pretače vlastitu poetičnost u igru ideja i jezika, poetske domišljatosti, ličnog poznavanja datosti.
     Poput Miodraga Pavlovića, Žebeljan u minulom traži korene savremenosti, samo što on za razliku od slavnog prethodnika koji to čini, sam ne zalazi u daleku prošlost. Istovremeno u njegove pesme prodiru predmeti savremene potrošačke civilizacije.
     Igrom odabranih privida, nasleđem prošlosti, koje se ne može uniziti nikakvom modernošću i utuljenom javom, pesnik iznalazi željeno pribežište, sastavljeno od mnoštva izazovnih momenata, čija priroda nije uvek jasno odrediva.
     Kako god, sopstvena izvesnost vlastitog fenomenološkog redukcionizma definitivno utiče na utemeljenje primarne strukture intimnog, jezičkog i individualnog prostora i navodi pesnika da sebi svesno udeljuje ulogu subjekatskog glasa.
     Razlike neminovno nastaju između preživljenog, viđenog i govorenja, gde prostor onog minulog, ali i ovog sveta, nije stvoren deluzijom, već je sve sadržano u samom procesu sažimanja tog istog prostora i vremena. U takvom iskrivljenom ogledanju stvarnosti u povezivanju nespojivog pre svega, izvor svetlosti je samo usputno ozarenje, pomoću kojeg pesnik na novi način sagledava i analizira svoje, ali i ono daleko mitološko vreme. Čovek kao nosioc spoznaje biva skrajnut u stranu a lirski subjekt više nije piščev šanac i u polju vidljivog u prvi plan iskače spektakl kao moćno polje taktilnosti. Poezije najednom ne robuje utopijskom narativu, već je sažimanjem uplivala u neke nove poetske strukture, gde je sada dominantniji mikro narativ. No ovo tek ustoličeno poetsko jezgro ima i onu osojnu stranu iskazivosti, jer u prvi plan iskače potreba za beskrajnom igrom različitosti.
     Sudbina sveta u Žebeljanovoj poetici data je u napetosti između dva suprotna pola, seoskog ili palanačkog, sa jedne, i modernog velegrada, sa druge strane, od kojih je prvi simbol izgubljene vedrine i spokojstva, a drugi – rastrojstva i dehumanizacije savremenog sveta. U Žebeljanovim pesmama uočljive su inovacije u leksici i sintaksi, umetnosti reči, što podseća na veštinu rezbara. Njegov poetski jezik je kontemplativan, diskursivan, retoričan, s stalnim prizvukom blage nostalgije.
     Pojačavajući sliku negativnog toka stvari, moglo bi se reći da pesnik uspostavlja novi prostor, podmećući govorno lice kao neposrednog tumača drame koja se sagledava dvojako: dakle i kroz svoje, ali i tuđe oči, prevaljujući dugo rastojanje od polazne tematske ravni, na kojoj se poetska rasprava prevodi u sferu morfološko-književnog teksta, gde su artističke igrarije domišljanja ograničene rečima, koje imaju simboličko-semantičku podlogu, gde opet, u novim sklopovima, te reči odevene ruhom nekog novog smisla, imaju i ulogu filtera savesti, ali su napokon i moćno sredstvo za tumačenje ljudske sudbine.
     Nadilazeći duhom sve ono što se nađe u pesnikovom fokusu, put tragaoca nikada do kraja nije definisan izvesnošću, niti je utemeljen na premisama nepogrešivosti. Naprotiv, istina kojoj se stremi i odgovori za kojima se traga, izmešteni su na nekoj imanentnoj verikali, uzvišenju koje je dosezivo samo u fantaziji stvaraoca. No ako se makar na tren cilj dosegne, osvrtanje nije škodljivo, jer se u svim perspektivama konačno jasnije sagledavaju slike istine a zablude i obmane postaju uočljivije. Tek tada imaginativno i čudesno konkretizuje pesničku egzistentnost i samosvojnost.
     Vrednost ima samo ono što je vidljivo a emocije na nesreću ljudskog roda nikada nisu za sebe izborile potrebnu vidljivost. Morale su da se oslanjaju na reči i opise, a to su oduvek bili nepouzdani svedoci. Pesma, tako se verovalo, mogla je delimično da bude filter za unakažena duševna stanja, mada ova utopistička vizija poeta entuzijasta u realnom svetu nije mogla zaživeti. Srećom nije zaživela ni u Žebeljanovom poetskom svetu.

Veselin Mišnić, književnik,
Beograd, februara 2018 god.