Časopis STIG

Gordana Vlahović roman „RAZODEVANjE“ Književna opština Vršac, 2016 god.

      „Razodevanje“, najnoviji roman Gordane Vlahović bez imalo preterivanja je knjiga koju smo dugo očekivali, i koja se mogla obdaniti samo iz pera jednog zrelog pisca, vrsnog pripovedača i prefinjenog književnog kritičara, a sve te jedinstvene osobenosti različitih književnih žanrova u svom misaonom sazvežđu i stvralaštvu nosi Gordana Vlahović. Ovo je definitivno knjiga za one retke čitaoce sladokusce, koji biraju književno štivo i koji su svoj čitalački ukus formirali na onim pravim i dokazanim književnim vrednostima.
     Treba reći da je Gordana Vlahović napisala roman nevelikog obima, što može da bude i zamka za sve one koji kvalitet neke knjige povezuju sa što većim brojem strana, ali i svojevrsna kazna za one koji prepušteni dokonosti, ne budu pročitali ovu knjigu.
      Dakle, obimom ovo delo Gordane Vlahović podseća na Geteove „Jade mladog Vertera,“ ili novije romane naše književnosti, recimo „Usta puna zemlje“ Branimira Šćepanovića, ili Kišovu „Mansardu.“
      Klodin, preosetljiva heroina ove pripovesti, junakinja svoga doba, ne može da izbegne okove primitivizma i pakosti koje nameće drušvena sredina i malograđanska svest. Bežeći iz Beograda u Pariz, ona se samo više približava ponoru od kojeg se može spasiti samo ako bivšem životu u potpunosti okrene leđa, što ona zahvaljujući razumevanju i pomoći oca i čini. Vrnjačka Banja (izbor njenog oca, a ne njen) sa svojim prirodnim lepotama je zamena za Beograd i Pariz, ujedno i novo pribežište za njenu napaćenu dušu. I ona se poput poput mladog Vertera okreće prirodi, utanjajući u novootkrivene lepote krajolika, gde ljudi dođu kao usputni dekor, ili bolje reći uzgredna nepogoda, od koje se po potrebi nije teško skloniti.
     Ovo jeste roman tananih duševnih raspoloženja, pre svega, jedna setna ispovest najintimnijih duševnih patnji. Patnje junakinje romana „Razodevanja“ na neki način sažimaju probleme vremena u kojem je radnja smeštena, odslikavajući širu sliku sveta koji je hrlio ka nekim novim stranputicama i pogubnijim udesima. Različiti ljudi reaguju na različite načine, ali sve njih pokreće ista sila, a ta nosi ime života. Otuda, posmatrano u širem kontekstu, može se reći da je i ovaj roman na neki način dokument, koji govori o društvenim prilikama jedne epohe.
     U pogovoru ove knjige Draško Ređep upozorava i kaže da je ovo: jedna od onih povesti, koje stanu u bezdan našeg kratkog pamćenja, nije dopušteno zaboraviti je... 
     Roman „Razodevanje“ ili po rečima autora “Banjska priča koja bi se mogla zvati i ljubavna“, po sadržajnosti u neku ruku to i jeste. Priča o ljubavi. Međutim, nije to očekivano sladunjava ljubavna priča sa srećnim krajem. Ono, da bi se dogodila ljubav, mora joj prethoditi mnogo toga, a prvenstveno, već kada je do „varničenja“ došlo, kao spona prethodi zaljubljivanje. Nekako tim redosledom se odvija i ova banjska priča, smeštena u jedinom mestu u Srbiji, za koje se i onda, a donekle i sada, može reći da ima sve odlike prelepog turističkog krajolika, stvorenog prvenstveno za užitak svake vrste, pa i onaj koji se hrani novim i nezaboravnim ljubavima. Ono Banja i jeste nastala na izvorima zdrave i lekovite vode, u ambijentu koji je i Gospodu zapao za oko, pa mu je nesebično darivao lepotu.
     Za poznavaoce dela Gordane Vlahović ovo je očekivano dobar roman, a za one koji je manje poznaju svakako predstavlja jedno prijatno književno osveženje. „Razodevanje“ je dobra knjiga, čitljiva, pitka, zanosna poput  junakinje u njoj, i svakako, ili sasvim, dovoljno banjski lekovita. Lekovita za dušu čitaoca. Pogodna za mentalno okrepljenje, za poneti svuda i za čitanje skoro na svakom mestu, gde se prilika za takvu vrstu osame uoči i nađe. A osamu u današnjem svetu nije teško naći, tako da onaj ko se lati čitanja ove knjige, namah biva uvučen i priču moćne sadržajnosti, lepog govora, koja pleni i opčinjava. Vešto, a opet nenametljivo ukomponovanom dozom intrigantnosti i tajanstva, misterije pogotovo, ponajviše slutnji, koje prate junake ove pripovesti, magijom veštog pripovedača, što Gordana Vlahović svakako i jeste, junaci ulaze u zbilju čitaoca kao posebnost, kojoj se veruje, a sama priča nenametljivo uvlači u sebe, bez pretenzije da zbunjuje ili negativnim nabojima iritira konzumenta.
     Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, odmah nakon Velikog rata, koji je skoro prepolovio živalj u Srbiji, Vrnjačka Banja je na neki način, sem oporavilišta bila i stecište ostataka staležno moćnije Srbije, dakle ljudi koji mogli priuštiti boravak u Banji. Oni  bogatiji su gradili vile i kuće u kojima se makar privremeno boravilo, gde su se skupljali viđeniji ljudi, ili bi se te vile izdavale gostima sa strane, kojih je u to vreme bio pozamašan broj. Ruske izbeglice, ljudi visokog i srednjeg staleža, begunci od komunizma i represije koja je usledila posle krvavog oktobra, plemstvo sa tragovima bivšeg sjaja i zavežljajima punim porodičnog nakita, zlata i bogatstva, što je bilo dovoljno da su mogli iznajmiti, ili čak i kupovati stanove po Beogradu i kuće i manjim sredinama, a Vrnjačka Banja je u to vreme bila idealno mesto i lečilište kako za telo, tako i za ranjenu izbegličku dušu. Starosedeoci, a sa njima i pridošlice, brzo su se uklapali u umrtvljeni milje palanačkog svakodnevlja. Svi bez izuzetka i preko noći su prihvatali novi način života, asimilujući se u nepoznatu im sredinu, koja je bez uzbuđenja i preterane radoznalosti prihvatala strance, mahom kao nove goste, pa i one misteriozne posetioce i došljake lišene biografske pozadine. Uostalom, Banja je učila da živi i da se razvija sa njima i uz njih. Posete srpskih ratnih generala, mnogih značajnih ljudi ondašnje vlasti, slavnih umetnika, naročito povremeni dolasci kralja Aleksandra sa dvorskom svitom, medijska pažnja pridavana ovim posetama, učinile su Banju poželjnim mestom za svaku vrstu odmora, a za mnoge izbeglice, povratnike i ine, trajnim mestom življenja.
     U takvom rajskom mestu i tom vremenu, takoreći omamljivom intermecu između dva najveća svetska rata, smeštena je radnja romana „Razodevanje“ Gordane Vlahović. Ovaj simbolikom zadojen naslov knjige, asocijativno je vezan za poznatu sliku postimpresioniste Anri de Tuluz-Lotreka, na kojoj je ovaj pojavno neugledni, a delom značajni, originalni i veliki francuski slikar, prikazuje razodevanje jedne od plesačica Mulen Ruža, tajanstvene i misteriozne žene, kakva je za onovremeni Banjski svet bila madame Klodin, junakinja ovog romana.
     Pojava lepe žene, gospodstvenih manira, a opet same i bez ikakve pratnje, pritom i bez priče koja bi bila makar onaj uzgredni tumač njenog neočekivanog prisustva u Banji, na trenutak će uzbuditi učmale duhove ove sredine. Klodin, koja će se po dolasku u Banju tim imenom predstavljati, bila je nešto što ipak iskače izvan okvira prosečnih dešavanja. Njena pojava je bila melem za oči, i mnogim muškarcima je nesvakidašnja lepota ove usamljene mlade žene bogatila potajne snove, dok su opet i žene na sebi svojstven način prihvatale ovu tajnama ogrnutu lepoticu. Sledili su komentari, pomalo filovani indignacijom, a mnogo više sujetom, jer lepota žene najveću zavist izaziva kod njenog pola, što je u suštini i za banjski svet bilo sasvim primereno ponašanje. Znalo se da je došla iz Pariza, jer je ubrzo po dolasku davala časove francuskog jezika, mahom devojkama i deci imućnijih roditelja, pa će uz svoje ime umesto prezimena dobiti i nadimak „francuskinja“. Elem, ta mlada žena, netipična u svakom pogledu, začudo ne beše nimalo sklona bilo kojoj vrsti avanturizma i samoisticanja, odmah po dolasku, na duži period zakupljuje jednu Banjsku vilu, kasnije saznajemo da je taj zakup osmislio, i cenu platio njen otac, beogradski ugledni profesor, koji svoju grešnu ćerku za vreme njenog banjskog života nikada neće posetiti. U takvom ambijentu uparložene realnosti i života koji naizgled nije podlegao stresnim situacijama, lagano počinje „razodevanje“ svake vrste. Svakako da uz ovu priču o Klodin, ide i lokalni bonvivan Mihajlo, mladić lepih manira i prijatnog izgleda, profesor klavira, nepriznati sin lokalnog bogataša, koji željan osvete sa zakašnjenjem dolazi u Banju, jer onoga kome je želeo pakost da nanese, među živima više nema. Useljava se u nasleđenu kuću i započinje opušteni banjski život, gde se poput Klodin izdražava od svog znanja i umeća. U takvom ambijentu, i sredini gde nema nepoznatih, očekivano dolazi do susreta ovo dvoje usamljenih ljudi. Sve ostalo nakon tog susreta je u neku ruku stvar inercije, prepoznavanje sličnosti, govor tela, znaci koji vode istom cilju.
     Strast, igra, tajanstvo, to je matrica u koju je smeštena ova priča. Razodevanjem i otkrivanjem nimalo lepe istine finalizuje se ova banjska ljubavna pripovest. Kraj svakako nije onakakav kakav bi poštovalac ljubavih romana očekivao, a takvim fantastama je pripadala i Klodin, koja i sama beše opčinjena životnom biografijom Aurore Dupin, alijas Žorž Sandove, žene sa muškim imenom i prvom evropskom feministkinjom, njenim romanima i besmrtnim ljubavima sa piscima, Žil Sandom, Prosper Merimeom, Alfredom de Miseom, kompozitorom Šopenom. Slušajući sa terase svog doma klavirsko muziciranje komšije Mihaila, kao da je njena podsvest upijala Šopenovu Sonatu u B molu, nastalu u vreme ljubavi ovog bolešljivog umetnika sa Sandovom, kao i nezaboravne note posmrtnog marša, kompozicije takođe nastale u domu Sandove.
     Iza svake misterije i nedorečenosti krije se stvarni život koji zna odgovore i rešenja za kojima se traga. Tako i priča u „Razodevanju“ svake vrste, otkriva tajnu lepe i misteriozne Klodin, žene koja svojom skromnošću i prvenstveno nečinjenjem, pali maštu dokonog banjskog sveta, jer oduvek tako biva, ono najlepše u ljudima krije se u nedorečenom. A tajne, ukoliko ih ima (a u ovom slučaju ih itekako ima) ne bi bile to što jesu, da nemaju nadgradnju čije temelje podupiru i svojim sadržajima doziđuju.
     Obuhvatajući opšti duh epohe radnja romana je smeštena u periodu nakon jednog tek završenog rata i drugog koji se sluti. Priča odslikava ondašnju građansku Srbiju, koja sa priličnim zakašnjenjem, iscrpljena minulim ratovanjem, osiromašena i unazađena, desetkovana u svakom pogledu, pokušava da se na svaki način približi kulturnim tekovinama Evrope. U ovom slučaju, kao prvo pribežište zaljubljive i naivne Katarine, beše privlačna magija Pariza. Ipak nisu svi izbori dobri, tako će i naša junakinja u tom gradu svetlosti plaćati veliku cenu svojim zanosima i naivnosti. No, i to je samo jedna kockica u mozaiku ove nesvakidašnje priče. Zalazeći u tradicionalnom maniru u istorijske, sociološke, lingvističke i druge sfere, kroz ovu pripovest izgubljenog pojedinca pratimo i poziciju srpskog naroda na novom istorijskom raskršću, gde se neminovno prepliće ono što je nasleđeno (a toga i nema mnogo) i nešto sasvim novo. A to novo dolazi izvana, iz sveta koji ostaje zatvoren i nedosežan, i to naizgled novo se događa isuviše brzo, u nekom magnovenju, udenuto između stvarnog i mogućeg sa jedne strane, i sa one manje prisojne, ali i dalje vidljive, trezni zanesenjake i sanjare suočavanjem sa istinama koje ne idu u prilog željama pojedinaca. Ulaskom u koncept ovih isforsiranih novatorija i kalamburnih dešavanja, (čiji ishodi se ne mogu jasno predvideti) istorijske ličnosti daju ovoj pripovesti autentičnost, a nosiocima glavnih uloga nude neophodnu glazuru, potrebnu za čitalačko prihvatanje. Ipak, ne može se reći da ovaj isforsirani sjaj svojim problescima ne osvetljava ustaljeni i prilično nezanimljiv palanački život.
     Ponirući u različite slojeve života svojih junaka, Gordana Vlahović vešto, a opet nenametljivo kombinuje imaginaciju i istorijsku frangmetarnost. Sledeći vlastito logičko načelo prema kojem su autoopservativne eksplikacije u tesnom odnosu sa istorijskim trenutkom, Gordana Vlahović odmereno reaguje na ova i ovakva istorijska zbivanja. Sa široko izražajnom lepezom ličnih poimanja i tumačenja, koja proizilaze iz njenog osobenog i iskustvenog zdenca mudrosti i nesvakidašnje i moćne maštovitosti, ona gradi vlastitu tvrđavu u koju izmešta svoje nesvakidašnje junake.
     Kreativno vezivanje za istorijske činjenice i reinterpretacijom minulog vremena, pomalo se oslanja na Andrićevu misao „da ne postoji prošlo, već samo večito novo, koje se oblikuje iz emenata prošlog“, tako i Gordana Vlahović svoju priču obogaćuje i nadograđuje elementima prošlog, dajući joj univerzalni smisao trajanja i u novim vremenima. I nekako je i logično što u prvi plan isplivavaju tragovi teških zadesa ljudi koji su begunci ili od sredine gde im nije bilo opstanka (ruska emigracija) ili od samih sebe i svoje ružne prošlosti, koja se po svaku cenu želi zaboraviti (Klodin-Katarina). U Banjskoj sredini, u toj oazi novootkrivenog mira i spokoja, novom pribežištu, taj eho bivših lepota i davno minulih srećnih trenutaka provejava kroz setne pripovesti po salonima onovremenih imućnih ljudi, kroz  nametljivo iskazivanje nečega što u neku ruku odavno ne postoji.
     Sjaj novonastalih obmana gubi polituru i samo je privid o koji se kao o čiviluk kače sećanjima i pričom istrošene uspomene. Takvi prividi sjaja, bogatstva i moći samo na tren zasene i zbune, ali u pozadini svega tinja surovo otrežnjenje od ovih veštački utemeljenih zanosa, koji samo na tren uspevaju da opčine običnog čoveka i slučajnog namernika, ali kada sve mine i novi dan osvane, ove igre privida, sem praznine u grudima, ne ostavljaju nikakvog drugog traga.
     Posebno treba istaći izuzetno bogat jezik Gordane Vlahović, koji je utkan u potku ovog romana. Ova knjiga vrvi od upitnosti, ali i nudi odgovore, obogaćena umetnutim iščuđavanjima, uz osoben iskaz, sa neočekivanim rečeničkim obrtima, koji strukturu ove pripovesti uvode u onovremenu leksiku i skoro zaboravljeni način pripovedanja. Takav vid razmišljanja piscu ove knjige pribavlja toliko željenu prepoznatljivost. Osluškujući vlastiti stvaralački puls, Gordana Vlahović doseže neophodnu strukturnu razigranosti i sasvim lagodno u pripovesti realizuje vlastitu poetičku kosmogoniju.
     Junake ovih pripovesti povezanih zamršenim klupkom dešavanja, vodi jasna staza koju osvetljava pripovedačeva moćna svetiljka, gde će u konačnom sabirniku ovo gordijevsko čvorište biti presečeno. Međutim, unutrašnje imaginarne projekcije pružaju iluziju potpunosti, i u njoj se umnožava registar glasova, ispunjen tajanstvom, koje nije moguće svrstati u jedinstvenu matricu prepoznatljivosti. 
     Narator svoje junake, a i nas, uporno podseća da je život stalno traganje za istinom, ma kakva ona bila. Odgovore na takva i slična pitanja najčešće daje slučaj. Ipak, preterano revnosna radoznalost ume da ubije lepotu doživljaja, da unizi najmoćnije i najčistije emocije, što će se dogoditi Mihajlu, kada se istina pred njime razodene. Ove se priče, kao pritoke reke, slivaju u jedan moćni tok, prepun života, živosti, čežnji, strasti, čekanja, prevara i emotivnih izdaja, osuda, snova svake vrste, stida, nadanja, sumnji, strahova, kako onih nasleđenih, tako i od onih koji se negde u dolazećem vremenu gnezde i neobjašnjivim signalima najavljuju. Ove priče su zatočenici obmana, istina i privida, i sve to izvire iz zavičajnog miljea naratora. Jasno se proteže autobiografskim slojevima koji ukazuju na etičke, moralne i običajne norme, kako pojednica tako i vremena koje je sve to iznedrilo. Dakle, osobenosti jednog doba koje autor ovih zapisa fakat ne pamti, ali ih zna po kazivanju drugih.
     Uvođenje istorijskih ličnosti u radnju romana, obilje banjskih toponima i nadasve onovremeni način pripovedanja, sve to u celini zavređuje posebnu pažnju u svakoj temeljnijoj analizi ovog romana. I doista, ova knjiga je i neka vrsta oporuke namenjene koliko istoriografiji Banje, toliko i vremenu koje nije uludo utrošeno, i koje se nije utopilo u bezglasje prolaznosti i nestalo bez traga u neizbežnim spremištima zaborava. Otuda, komotno možemo reći da je ova pripovest odraz samotnog sazvučja ljudi koji silom prilika, ili slučajnosti, kako god, ukrštaju svoje životne puteve i tim dodirom kanališu moćne energije. Događaji koji slede su nadgrađeni primesama setne egzistencijalne slojevitosti banjskog podneblja, koje nije tipično za ondašnju Srbiju. Dakle samo naizgled uobičajenim tokovima u toj slojevitoj gami učaurene lepote, teče život junaka ove pripovesti.
     Narator iz zavetrine same pripovesti vodi konce ove nesvakidašnje i zanimljive priče, učvršćuje romanesknu strukturu čvrstim povezivanjem objekta i subjekta. Taj glas rastrešenog subjekta emituje usamljeničke promisli autoopservacije koja podstiče želju za tragalaštvom, a sve to u sredini u kojoj se nova stvarnost obznanjuje i događa. Kod Klodin, junakinje romana, podstrekuje i želju i potrebu, da se ono lično i najintimnije, jednom preživljeno, zarad mira izbriše iz svakog pamćenja. Pa i onog vlastitog. Od istine se ipak ne može pobeći i taj zades neprestano prati kao tamni oblak junake ove pripovesti.   
       U odnosu na poredak stvari i dešavanja u svetu kojeg odavno nema, događaji podležu unutarnjim zakonima, čiji se tragovi skoro vek kasnije naziru u retkim i nepotpunim hronikama palanačkih zapisa. Činjenica je da ovi tragovi opstaju u onom što i jeste nevidljivo, mada je i dalje na neki način prisutno kao posebnost. U neku ruku ova pripost se doživljava i kao opredmećenje određene filozofske perspektive i životne koncepcije, nametnute prvenstveno istorijskim trenutkom. Kako svako kretanje i svaki put ima svoj  završetak, katkad najmanje očekivan, tako se i ova priča o ljubavi i teskobi, o usamljenosti i tragalaštvu, o nadanjima i nevericama, na osoben način i pomalo neočekivano završava.
     Ovaj iznenađujući kraj pripovedanja o sudbinama naših banjskih junaka govori o tome da ničiji život nije bajka i da je lepota u trenucima, a nikako u trajanju.

Beograd, oktobra 2017. god.
Veselin Mišnić