Jedno blistavo hodočašće

Tekst objavljen 2017 god u Monografiji o Ratku Božovići „ Ideje i Ideali“, Čigoja...

Ne zna se broj poštovalaca dela i lika profesora doktora Ratka Božovića. Ja sam jedan od onih koji veruje da Ratka svi vole. Ako se Alan Fordovski izrazim, čini mi se da ga na nekakav išćašen način vole i oni koji ga mrze. Kažem, ako takvih uopšte ima? Možda je bilo onih koji nisu voleli oštrinu njegovih britkih misli i koji ga iz istih razloga ni u ovim vremenima ne vole, ali i kod takvih Ratko je svojom istinoljubivošću zavredio neosporno poštovanje. Poznat po doslednosti i pricipijelnosti  u iznošenju  vrednosnih sudova bitnih za svakodnevicu i uvek „ni po babu ni po stričevima“  Ratko nikada nije pokleknuo zarad bilo čijih i bilo kakvih interesa. On nikada nije bio čovek režima, pa ni dogme i religije. Svoj život je posvetio nauci i umetnosti i u tim vodama on i danas  moćno kormilari. Kada je istina i pravdoljublje u pitanju, kada se radi o humanosti, razumevanju, društvenosti, odanosti principima i  vrednostima, spremnosti da istraje u prijateljstvu, boljeg i predanijeg od Ratka nema.
     Ratko Božović je ugledni intelektualac, kulturolog, omiljeni profesor mnogobrojnih generacija studenata, pisac mnoštva knjiga i čovek sa bezbroj usputnih zanimanja. Ovo je jedam mali, lični i skromni osvrt na jedno nezaboravno druženje sa Ratkom Božovićem, koje srećom i dalje traje. Iz svega toga što Ratko jeste, izrodilo se naše trajno prijateljstvo.
     Pisati o bilo kome sa pozicije prijatelja nije nimalo lako, niti je zahvalno. Tada postajemo svesni da će golemi deo tog mogućeg zapisa, zbog bojazni  da može biti progrešno tumačen, biti pohranjen u nedorečenosti, jer kada  se govori o nekome sa  emotivnim nabojem, priča ume da se otrgne kontroli  i preobrati se u nešto što  nije primereno koliko samoj priči, toliko i onome kome je ta priča namenjena, ili pre svega onome o kome se govori.
      Šta god bilo  rečeno u ovom zapisu, ovo će ipak biti jedna nedovršena pripovest, jer sve priče koje se tiču ličnosti  i dela Ratka Božovića nemaju kraja, što je u neku ruku i logično, ako govorimo o čoveku sa bezbroj  zanimanja  a opet i o nekome ko  ne menja  vlastitu prirodu zarad bilo čega, jer svi koji su se makar na tren sreli sa Ratkom Božoviće, pamte jedno lice vedrine, prijemčivostii, karakterističnog osmeha, pa čak kada je njegovo lice  zaodenuto plaštom ozbiljnosti, ono nam deluje blago, umirujuće i sasvim blisko.
     Nemerljiv je njegov svekoliki udeo, uticaj  i  značaj za opštu kulturu.
     Mora  se reći da je profesor Ratko Božović  nesvakidašnji intelektualc i filozof, čovek neodoljivog šarma, beskrajne i neponovljive duhovne lepršavosti, njegova lepeza znanja i interesovanja je u mnogim oblastima koliko neistražena, toliko po značaju i značenju jedinstvena i nasamerljiva. Ni njegov protret   ukoliko bi bio izveden slikarskim tehnikama, ne može biti potpun,  jer bi i na njemu uvek ostati nešto nedorečeno i neiskazano u onoj meri,  koja  bi odgovarala pravoj suštini i sadržajnosti nosioca tog nesvakidašnjeg lika.
      Od prvog, pa do dana današnjeg, put kojim se Ratko Božović kreće je jedno neponovljivo i ujedno i blistavo hodočašće.
   Komotno i bez preterivanja može se kazati, koliko je on birao vlastite kreativne puteve, toliko su ti putevi birali njega. I pored svih nepredvidivosti koje se nižu na putu svakog tragaoca, danas, mi koji smo njegovi iskreni poštovaci i prijatelji, ponosno možemo reći da nema ni jedne mrlje u njegovoj radnoj i životnoj biografiji. Jednostavno rečeno: Ratko Božović je bio i ostao posebnost. Intelektualac koji je imao moć da vaspitava i prepoznaje kvalitet i talenat kod drugih ljudi, ali, umeo je da uoči i da nasluti ono što je naizgled bilo daleko i nevidljivo, što se kao opaka izvesnost „iza brda valja“.  Umeo je da upozori na opasnosti koje vrebaju ne samo  u svakodnevici. Zakulisne radnje i beskrajne igre moćnika nisu mogle da budu nepimećene od njegove strane i  nikada nisu ostajale bez reakcije, ma koliko takvi njegovi  nastupi bili neprijatni i bolni za vlastodršce. Od komunističkih vremena do ovih  poslednjih, navodno demokratskih, ništa se nije menjalo. I Ratko je prvo uočavao pogubnost i obmanjivačku retoriku onih koji su se smenjivali na vlasti, kao na magaretu koje svi rabe i jašu. To baksuzno magare je bio i ostao narod, koji je naivno verovao  u nemušte priče oligarha na vlasti. Postajalo je sve gore i gore. Otuđena vlast je gubeći razum, gubila i kontakt sa narodom. Svaki dolazeći režim se pretvarao u vladavinu autokrata, i samovolju vlastodržaca. Ratko nije ostajao po strani. Prvi se javljao kao kritičar i neko ko je prepoznavao ove podle igre moćnika. Samo što istina uvek ima i prisojno, ali i ono drugo osojno lice.  Godi pravdoljublju, ali one druge  unižava i tada se javljaju neretko neprimerene reakcije.  Na nesreću loši ljudi imaju dugo pamćenje.  I kada neko kaže istinu o njima, tek tada njihova pakost i zloba izađu na videlo. Takve Ratko nikada nije štedeo i nije pred njima kao mnogi zabijao glavu u pesak. Ratko se čitavog svog života borio i bori protiv poltronstva i mediokritetstva svake vrste.
     Njegova misao i reč je uvek oštra i utermeljena na činjenicama koje se nisu mogle osporiti.
     Kod Ratka se u svim kriznim vremenima dolazilo po savet i tako je i danas.  Drugo je pitanje koliko je jedan glas  bio moćan da doprinese boljitku i razotkrivanju  mnogobrojnih društvenih anomaličnosti, pa makar taj glas  pripadao duhovnoj gromadi kakav je Ratko Božović.
     Mnogi časni i umni ljudi nisu prepoznavali zamke koje su samo zbog njih unapred bile pripremljene i osmišljene i kada bi takvi pojednici postajali svesni svojih zabluda, obično je bilo kasno i splavarenje dnom života i mimo njihove volje se nastavljalo. Za razliku od njih, Ratko je kao vizionar uočavao sa lakoćom ove opasnosti, smišljane za ljude nalik njemu i svoju mudrost i kreativni zamah usmeravao je na drugu stranu. Onu koja je mogla ljudima da bude od koristi i pomoći.
     Umetnost svake vrste  za Ratka je bila spasonosno pribežište. Filter za dušu,  koji je uklanjao sve prljavštine i gadosti koje su onako uzgred i njemu bile podmetane.
     Bezbrojne generacije studeneta sa najvećim uvažavanjem govore i pamte briljantna predavanja profesora Ratka Božovića. Sećam se priča da su studenti sa drugih fakulteta odlazili da prisustvuju Ratkovim predavanjima.  Na mnogobrojnim književnim tribinama, gde je on govorio, nije bilo dovoljno slobodnih mesta za posetioce i slušaoce. Ratko je u svemu bio  nov, drugačiji i neponovljiv. Nema  u Beogradu a ni diljem  Balkana ni jednog značajnijeg intelektualca, koji nije makar jednom posetio neko Ratkovo predavanje, ili samo zbog njega došao na tribinu, gde je on po običaju nadahnuto govorio. U tom nizu  Ratkovih bisernih trenutaka, sažeto je hiljade i hiljade književnih večeri, bezbroj promocija novih knjiga, mnoštvo otvorenih slikarskih izložbi. Nizali su se neponovljivi kritički osvrti na sve vidove kulture, njegove kolumne u novinama i časopisima koje se pamte.
     Sve je to ugrađeno u stvaralački i kreativni portret Ratka Božovića.
     Prvi je na ovim prostorima govorio o značaju  igre i ne samo u odrastanju, prvi je  ukazao  i mnoge knjige ispisao, koje su se bavile slobodnim vremenom. Nema književnog žanra kojim se Ratko Božović na temeljan i kritičko-naučan način nije bavio. Od romanesknog pripovedanja znamenitih pisaca, pa onda putevima poetike i poetskog iskaza, uzdignućima dramskog teksta i dramaturgije, filozofije i psihoanalitike. Sve je ulazilo u opseg njegovih interesovanja. Ne smemo zaboraviti ni nemerljiv doprinos u tumačenju savremene satire i aforistike u Srbiji prvernstveno, ali i u zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije. Niko temeljnije, umnije i stručnije se nije bavio ovim književnim žanrom, dakle aforistikom, što svedoče mnogobrojne knjige Ratka Božovića. Ako je srpski aforizam najbolji na svetu, a jeste, onda on i zaslužuje najboljeg tumača, a to svakako jeste Ratko Božović. Ipak nije sve u našem životu prekriveno tminama i mrakovima.
     
       Srećom postoji i ona vedrija strana naše svakodnevice.
       E baš o toj vrsti angažovanosi Ratka Božovića bih želeo nešto da kažem.  Nema istinitije priče od one koju su preživeli vlastiti nervi. Moje poznavanje Ratka Božovića ima onu  ljudsku i  najiskreniju nit osobenog, koja se kao najveća dragocenost čuva u ličnim sećanjima. Kao njegov bliski prijatelj, bio sam svedok mnogih za Ratka značajnih dešavanja u njegovom životu.  Imao sam veliku sreću da kao golobradi mladić, odmah po dolasku na studije u Beogradu,  upoznam Ratka Božovića. Nikada neću zaboraviti taj naš prvi susret, a verujem da neće ni Ratko.  Naime,  kako sam silno želeo da upoznam Ratka, a sa radoznalošču koja se  uobličila dok sam još kao cetinjski gimnazijalac došao do jedne njegove knjige i malo potom i video Ratka kako umno i uživo govori u nekoj televizijskoj emisiji, zarekao sam se da tog čoveka moram  da upoznam. Naruku mi je išlo to što sam poznavao jednju Ratkovu rođaku iz Beograda, koja je leta provodila na Cetinju. Obećala je da će upriličiti susret sa  Ratkom čim budem došao u prestoni grad. I doista je tako bilo. Ohrabrila me je rečima da nema crnogorca koji je došao na studije u Beograd, i koji je imao naklonost ka nauci i umentnosti prvenstveno, a da Ratko  nije pomogao. Danas i sa ove vremenske distance,  uveren sam da niko drugi sem Ratka, ne bi pri tom prvom susretu ozbiljno prihvatio nekog mladog i nakaradno odevenog čoveka. A baš  takav sam ja banuo u prvoj poseti kod Ratka. Naime jedna moja poznanica iz Nemačke mi je donela na dar čizme sa belim krznom, beljim od snega, kao  od polarnog medveda. Takva obuća je možda priličila Eskimima, ili na severnom polu. Dan je bio bljuzgav i kišovit, što je išlo u prilog  tome  da niko normalan  po takvom danu bez snega, ne obuva  takve čizme i pritom po prvi put ide u posetu  jednom od nekolicine vodećih intelektualaca u Beogradu. Kasnije mi je Ratko priznao da se možda prvi put našao u čudu, misleći da mu je banuo u posetu neki tipični crnogorski psihijatrijski slučaj, neko izgubljen u vremenu i prostoru i da nije  bilo njegove rođake, koja je i sama verujem bila zbunjena mojim načinom odevanja, ko zna kako bi se taj susret završio. Začudo, priča je tekla nekim sasvim drugim tokom i ja sam  te večeri ostao sa Ratkom u njegovom stanu i u razgovoru skoro do zore. Nikada više te odvratne čizme nisam obuo, nekoliko dana kasnije sam ih bacio u smeće. No, možda su i te bele snežne čizme ukazale i na moj ekscentrizam i ne samo u odevanju i Ratko me prihvatio kao posebnost netipičnu sredini iz koje sam dolazio, toplo i ljudski, onako kako je samo on to umeo. Kao veliki poznavalac ljudske psihe  Ratko se držao one krilatice da se „suština očima ne sagledava.“Od tog momenta pa sve do danas naše prijateljstvo je raslo. Nisam napisao niti jednu knjigu, ( broj mojih objajvlenih knjiga je dosegao tridesetak naslova u raznim književnim žanrovima) a da nije skoro svaka od tih knjiga prošla strogu  Ratkovu cenzuru. Tek nakon njegove konačne ocene bio sam siguran da buduću knjigu mogu prepustiti i sudu čitalaca.
    Kao mladom pisacu, i u vremenima  kada početak nekog krerativnog delovanja u ma kojoj oblasti a naročito u književnosti, nije garancija da će se taj put uspešno nastavljati i da će se i u budućem vremenu  potvrditi kao bitnost, Ratko je bio onaj zamajac koji mi je bio neophodan da se oslobodim sumnjičavosti u vlastitu vrednost, sumnjičavosti svojstvene svakom početniku. No, talenat sam po sebi ne znači ništa, ako nema blagovremenog usmerenja i ako nema neko  umniji od  nas, da nam ukaže na nedostatke  i da nas uputi i ukaže na smernice budućeg kretanja.
     Moj duhovni učitelj je bio Ratko Božović.
     Kasnije sam uviđao da  je takvih poput mene bilo mnogo.
     Osvrnuo bih se kratko na nekoliko  anegdotarnih momenata iz tih bezbrojnih susretanja i druženja. Za nas mlade pesnike i pisce koji smo dolazili u Beograd, dom Ratka  Božovića u Dalmatinskoj ulici, br 58, bio je pribežište, stecište i duhovna oaza. Kod njega smo bili uvek dočenaki raširenih ruku, prijateljski i od srca, a ta ljudska toplina nas je hranila kao napentes, ona božja trava mudrosti, i mi smo iz njegovog doma odlazili  mirni, spokojni i srećni, jer svaka nova priča, a bilo ih je bezbroj, u pozadini je imala edukativno, ali i mnoga druga značenja. Ratkov brat Duško nas je dočekivao na vratima nevelikog stana u kojem je živeo sa Ratkom, sa osmehom koji se ne zaboravlja i tokom tih noćnih poseta dolazili su gosti, zvani i nezvani, i prostor bi se popunjavao čudnim i naizgled nespojivim energijama. Zahvaljujući Ratku  i tim druženjima u njegovom domu sam upoznao divne i časne ljude, velikoumne zanesenjake raznih  osobenosti i neočekivanih zanimanja.
     Pomenuo bih samo nekolicinu, koji su u  narednim godinama postajali i moji prijatelji. Jedan od onih koji se zauvek pamte, bio je genijalni profesor i  uvaženi teoretičar književnosti, pisac nezaboravnih „Sinteza“ Bato Josimovć,  kojeg je svuda pratila njegova plemenita supruga Mira. Bato je bi Ratkov blizak prijatelj, čovek briljantnog uma i nemerljivog znanja, filozof, književnik, slikar i pesnik u duši, đak  a kasnije i profesor Sorbone, veliki poznavalac i poštovalac Žaka Kasua i celokupne francuske književnsti, čovek beskrajno zanimljiv, koji je imao uvek novu i drugačiju priču. Bio je slabog zdravlja. Nije se dugo lečio i umro je u  bolnici Kliničkog centra. Izdahnuo je  sa mojom knjigom na grudima, romanom prvencem,“Bolest Vajara Gabrijela“ i nedovršenim tonskim zapisom,  koji je na  magnetofonskoj traci ostavio govoreći  o toj knjizi, što je bio i njegov poslednji zapis o nekom književnom delu. Smrt je bila brža. Ta  moja duhovna povezanost sa onostranim svetom u koji se Bata preselio nikada me nije napustila.
     Doktor Jovan Striković je u tim vremenim bio svakodnevni posetilac  Ratkovog doma. Tu je i sam začinjao ideje njegovih budući poznatih knjiga  Smijeh Igumana Stefana, i Apsurd i samoubistvo. Tu su baš u tom druženju  došli do izražaja prvi Strikovićevi pesnički pokušaji i poetski uzmasi.
     Mladi i genijalni kritičar iz Leskovca, Jovica Stojanović bio je za sve nas, pa i za Ratka duhovno otkrovenje i posebna atrakcija. Sećam se  kada je jednom televizijskom novinaru koji je od Ratka tražio da mu preporuči nekog, ko bi govorio, mislim da se radilo o ljubavi i seksualnosti, Ratko je odmah predložio da gost te emisije bude Jovica Stojanović i da  boljeg poznavaoca te teme od Jovice nema. Začuđen nivinar je Ratka pitao dali je to Jovičina struka, a Ratko je na njemu svojstven duhovit način odgovorio: Jovica je enciklopedija, a enciklopedijsko znanje nije znanje struke, dakle, Jovica je čovek koji sve zna. I doista  Jovica je kao gost u toj emisiji briljirao.
     Kod Ratka sam upoznao i Vesnu Mališić, prelepu i prepametnu mladu ženu, novinarku Duge, čija će karijera vrsnog novinara stalno napredovati, koja će ne dugo potom postati Ratkova supruga i njegov životni saputnik. Bio sam kum na njihovom venčanju i tako me sa Ratkom vezivalo duplo kumstvo, jer me je on  ranije krstio u manastiru u Rakovici. Kod Ratka sam upoznao još jednog novinara Duge Miška Kalezića,  koji je  nedugo potom kao i Dušan,  Ratkov rođeni brat,  nenadno preminuo. Kod Ratka sam takođe upoznao i Dušana Kosovića, Ratkovog ujaka, psihoterapeta svetskog glasa, koji je objavio i niz knjiga iz struke i koji je imao svoju ordinaciju u Njujorku. Zahvaljući Kosoviću, Ratko je među prvim beograđanima dobio bežični telefon a nešto kasnije i kompjuter.    
     Veliki srpski pesnik Aca Sekulić i njegov brat vrsni novinar i urednik u to vreme značajnog lista „Mladost“ Zoran Sekulić, obojica su bili Ratkovi prijatelji. Zoran je bio beskrajno duhovit čovek. Kako sam se ja u to vreme rane mladosti prilično uspešno bavio karateom, sportom pristiglim sa dalekog istoka, Zoran je u svojim novinama  u kojim sam i ja objavljiva prve pesme i pripovetke,  napisao omaž o tome kako sam se ja prvi put kod njega u redakciji pojavio u kimonu, pritom sam  tekst doneo umotan u crni pojas i  bacio ga ispred njega na  sto sa rečima:“ Hoćeš li  ti meni objaviti ovo, ili možda nećeš? Naravno odmah sam dao  Mišnićev tekst u štampu, pisao je  Zoran. I ja i Ratko smo se smejali do suza ovoj Zoranovoj  duhovitoj  improvizaiji.
     Svakako moram pomenuti i velikog barda svekolikog jugoslovenskog glumišta, Petra Banićevića, Ratkovog bliskog prijatelja. Ovaj veliki glumac je bio sjajan recitator poezije. Vajar Mijo Mijušković, zvani  „Dobri Mijo“ kad god je iz Nikšiča dolazio u Beograd, znalo se: odsedao je kod Ratka. Tu sam kao u svojoj kući, govorio je. U Ratkovom domu sam se i sreo sa prvim Mijovim skulpturama i čovek koji je ne bez razloga umesto imena nosio nadimak „Dobri“ i mene je  opčinio svojm neposrednošću i neospornim  vajarskim darom. Pomenuti roman“Bolest  vajara Gabrijela“  nosio je posvetu vajaru Miju Mijuškoviću. Jedne prilike Mijo se pobolio, morao je na hitnu operaciju žuči. Nešto se pri operaciji iskomplikovalo i  Mijo je kako bi rekli njegovi  Nikšićani, umalo pretekao.  Nekoliko dana pre operacije, ne znajući za Mijove zdravstvene probleme, poslao sam mu u Nikšić poštom knjigu koju sam  zbog specifične teme  baš njemu posvetio. Naime tom mom junaku Gabrijelu, vajaru, ( koji je kao i Mijo klesao svoje figure iz kamena,) u jednom trenutku život se izokrenuo na tumbe, jer sve što se negde u svetu događalo njegovim figurama, dešavalo se i njemu. Ako bi se neka njegova skulptura polomila i njegove kosti bi se lomile i pucale kao da su od stakla, Gabrijel bi završio u bolnici i činilo se  makar u samoj pripovesti, da kraja njegovim stradanjima nema. Tako je bilo u romanu. Odmah nakon opertacije Mijo je iz bolnice pozvao telefonom Ratka i doslovno mu reka: Slušaj Rale, onaj tvoj  prijatelj Veselin što je meni knjigu posvetio je pravi veštac. Iskreno sam zabrinut šta će mi se dogoditi.  I ja se pretvaram u kamen, izvadili su mi iz žučne kese  punu čašu kamenja, nego nisam pročitao do kraja ovu knjigu koja je meni posvećena, a znam da ti jesi, pa sada brinem  hoće li onaj Gabrijel preživeti, ili će ga kamenje dotući. I doista je Mijo verovao da su moje reči iz romana bile proročke i opasne po njegovo zdravlje i njegov život.  Ratko je reagovao na sebi svojstven način. Okuražio je prijatelja rečima da je roman samo  fikcija,  junak  romana izlazi iz bolnice zdrav i čio, i da nema razloga za brigu. Svakao je  Ratko znao  da Gabrijel u mojem romanu nije preživeo. Odmah me je nazvao i kroz smeh mi saopštio kakve je posledice umalo izazvala moja knjiga. Sreća je da Mijo pre operacije nije knjigu pročitao do kraja, kazao je Ratko. Sličnioh anegdota  je bilo  zaista mnogo  i  Ratko je voleo  da sa prijateljima sve okrene na šalu. Sećam se jedne duhovite zgode koju je jedne prilike Ratko pričao o zajedničkom putovanju u Francusku i boravku u  Parizu, gradu svetlosti. Na to putovanje  su krenuli skupa Ratko, Mirko Kovač i  Mijo Dobri.  Šetajući Pigalom, puni svakojakih utisaka, najednom su Ratko i Mirko primetili da  nema Mija. Vratili su se da ga potraže i ugledali ga kako razgovara sa jednom  damom lakog morala. Bili su iznenađeni jer je Mijo slovio kao puritanac i kada su  mu prišli ne bez čuđenja su otkrili da je  dama noći bila sa ovih prostora.  Zaustavila je Mija koristeći jezik  zavičaja. I kada je Mijo shvatio čime se ona bavi u belom svetu, krenuo je da je ubeđuje da napusti ovu nedoličnu i nemoralnu profesiju.  Imaš li ti braće nesrećnice, pitao je  Mijo, a kada je ova potvrdila da ima, Mijo je rekao  da nije u redu što  svoju braću i roditelje sramoti i bruka, da će joj on lično dati novac da se vrati u ondašnju Jugoslaviju,  da se okrene  životu koji  nije  nemoralan. Mijo je eto  u svojoj dobroti pokušavao da jednu prostituku privoli da se odrekne  večnog zanata zarad moralnih principa koje je negde usput ta mlada žena pogubila.
      Kod Ratka sam upoznao mladu i avangardnu  pijanistkinju Kseniju Zečević, i naravno čudesnu balerinu Jelenu Šantić. Od Jelene sam dobio karte za Pedrginta u kojem je ona igrala glavnu rolu. Bila je to prva  baletska predstava koju sam u životu odgledao. 
    Danas kada  ove zapise ( o ljudima koje sam  upoznao  zahvaljujući tome što su prvenstveno bili Ratkovi prijatelji,) unosim u ovaj brevijar linih sećanja,  i koji su me ponajviše  i zbog Ratka  prihvatali, sa  velikim žalom i prazninom u srcu moram da se pomirim sa činjenicom da među živima nema  neverovatnog Bate Josimovića, nema ni Ace ni brata mu Zorana Sekulića, nema Miška Kalezića, Dušana Kosovića, nema Ratkovog rođenog brata Duška, nema ni  Petra Banićeviča, Petra Kralja, Dragomira Brajkovića, nema ni Ksenije Zečević, ni Jelene Šantić. Nema ni  Danila Kiša, ni Mirka Kovača, ni genijalnog filmskog režisera Živka Nikolića, nema ni neponovljivo duhovitog dramskog pisca Veljka Radovića, nema ni maga kritičke reči, velikog gospodina i Ratkovog, ali i mojeg prijatelja Čedomira Mirkovića.
     Ostao je Ratko, i nas još nekolicina, da  ih pamtimo u čuvamo u najdubljim sećanjima i prelepim uspomenama. 
     Dok ovo pišem i pominjem ljude koji večnošću plove, sve mi se više čini kao ni da mene nema, sem u ovim zapisima, koji su spona sa vremenima koja su nestala i sa onima bez kojih bi ta vremena bila obesmišljena i pusta.  Ako se dar i  talenat od Boga dobijaju, možda se  i sa pravom pitamo ko nam onda meri i određuje dane i godine življenja?
     Sve su to pitanja koja u nemoći postavljamo sudbini  i na koja nema odgovora. 
     Točak života se jednom zavrti nošen i pokrenut igrom slučaja, a kada se će se zaustaviti to  niko ne može znati.
     U tim ranim godinama mog pesničkog i književnog sazrevanja pisao sam drugu po redu knjigu pesama. Zvala se „Oboljeli kameleon.“ Ratku se posebno dopao naziv knjige, jer je govorio o kameleonu koji se ne prilagođava, a ja sam bio taj „oboljeli“ kameleon kao što je i Ratko bio  čitavog života. Samo kameleoni koji se prilagođavaju sredini u kojoj žive, bili su zdravi  i  nisu bili izloženi opasnostima.  Sećam se da sam u toj drugoj knjizi poezije uspeo da se oslobodim od epskih zanosa donešenih iz zavičaja i ta modernost mog novog poetskog iskaza naišla je na razumevane i prihvatanje  velikog  pesnika Miroslava Mike Antića, koji za tu knjigu  napisao  jedan po svemu  nesvakidašnji i nadahnuti predgovor. Ipak  ta knjiga, pisana u nekom maniru sažimanja, pomalo nalik haiku  poeziji, zahtevala je moj poseban pesnički angažman i tada je Ratko, kao budući recenzent ove knjige, uzeo stvari u svoje ruke i pod kontrolu. Temeljit u svemu čime se bavio, Ratko je bio i strog kritičar  i njegovom očtroumom zapažanju ništa nije moglo da promakne. Greške se mogu odstraniti samo u rukopisu, kada knjiga ugleda svetlost dana, onda ispravki nema, govorio mi je. Noćima smo iščitavali svaku pesmu iz ove moje knjige. Svaku reč analizirali i tek kada bi pesma kao celina prošla kroz gusto sito Ratkove analize, kretali smo dalje. Sećam se da sam u jednoj pesmi koja se zvala“Trag“ imao reč“duboko“. U kontekstu samog poetsklog iskaza ta je reč zasmetala Ratku i rekao mi je da ona mora biti zamenjena.     „Ako je nešto duboko kako mogu da za taj opis nađem bolju reč, kazao sam pomalo tvdoglavo, ali Ratko je ostao pri svome. Ili zameni tu reč, ili ova pesma ne ide u knjigu. Dva dana sam  mozgao i uspeo da pronađem leksiču zamenu i Ratko ni tada nije bio zadovoljan. Ova pesma ima u sebi nešto, našao si rešenje, ali ovde nije kraj. Uzeo je jedna stih  koji je otprilike glasio: Vetar jer odnosio tragove koji su na pesku ostajali. Ratko je izbacio nepotrebne reči i ostavio stih: Trag na pesku i vetar... ostalo se podrazumevam zar ne, rekao je profesor zadovoljno. Ova mala zgoda samo delimično osvetljava Ratkovu predanost jeziku, njegovom beprekornom poznavanju  suštine teorije književnosti, i pre svega Ratkovom urođenom daru zapažanja  bitnosti. 
     Jedne prilike me je Ratko upoznao sa piscem i njegovim prijateljem Mirkom Kovačom. Kao veliki poštovalac dotadašnjeg Kovačevog književnog dela, nekako sam vremenom  postajao i deo „inventara“ u Kovačevom domu. Uživao sam u njegovim pričama, divio se  slikama njegove supruge i sjajne slikarke Slobodanke Matić. Često je tema naših razgovora bio Ratko Božović.  Jednom sam Mirka zamolio da mi ispriča od kada seže njihovo poznanstvo i prijateljstvo. Tada sam saznao da je Mirko po dolasku u Beograd bio na nekoj vrsti vetrometine, buntovne prirode, nije se brzo i lako uklapao u novu životnu a potom i radnu sredinu.  Rekao mi je tada da je presudnu ulogu u njegovom životu odigrao baš Ratko Božović. Jedne čitave godine bili su cimeri u Rankeovoj ulici, objasnio mi je. Pod  budnim  Ratkovim okom, tada je napisao jednu priču. Ujedno to je i bila njegova prva objavljena priča. Ratko  je pozvao Bucu Mirkovića, njegovog prijatelja i urednika u „ Mladosti“ i preporučio  Mirka Kovača kao jednog mladog i izuzetno talentovanog pisca. Mirkoviću se svidela Kovačeva priča i objavio  je ne sluteći da otvara velika vrata jedne buduće  značajne književne veličine. Tada mi je Mirko još rekao da je imao veliku sreću da ga je odmah po dolasku u Beograd prihvatio Ratko Božovič, da mu je kao piscu i mladom čoveku, u to vreme  je Mirko po sopstvenom priznanju bio pod velikim uticajem Foknera, Ratko mu ukazao na puteve  kojima u svom književnom radu treba da se kreće. Svaki Ratkov savet, a bilo ih je bezbroj,  bio mi je zlata vredan i toliko dragocen, a značaj tih saveta tek sam  shvatio u narednim godinama mog  stvaralaštva. Bio sam pomalo zbunjen a Mirko  je taj razgovor zapečatio rečenicom. Mene je kao pisca stvorio Ratko Božović. Valjda ću i ja jednom moći  tako nešto da kažem i za sebe, rekao sam pomalo stidljivo što nepromišljeno i brzopleto o sebi govorim  kao o piscu.
     Moja prva prozna knjiga“ Legende o ludilu“ na koricama je nosila imena recenzenata Ratka Božovića i Mirka Kovača. Svakako sam imao i blagoslov Danila Kiša, Ratkovog i Mirkovog prijatelja, koji me je prihvatio kao rod rođeni, prvenstveno zahvaljujući ovoj dvojici, a donekle  i  obostranoj povezanosti sa Cetinjem, naime i Danilova i moja majka su bile Cetinjanke  iz plemena Cuca.
     Tu skoro sam  došao u posed najnovijeg romana Mirka Kovača. Njegov avanturizam u turbulentnim vremenima  bliske prošlosto i na njemu je ostavo tragove stresnog života, što je za posledicu imalo urušavanje zdravlja i njegovu preranu smrt.  Nakon napuštanja Beograda početkom devedestih godina  prošlog veka, ( kako to sada samo deluje daleko,) Mirka više nikada nisam ni čuo, ni video.  Pratio sam  tragove  njegovih knjiga, koje su bile  drugačije po srukturi, leksici, jezičkom iskazu  i naročito po sadržajnosti. Negde u meni je i dalje tinjala ona davna bliskost koju sam jednom gajio prema velikom piscu, ali njegovo novo književno delo me nije dodirivalo. U tom poslednjoj  Mirkovoj knjizi objavljenoj nekoiliko meseci pre njegove smrti, trećina romana je posvećena  Ratku Božoviću i njihovom davnom drugovanju. Mirko je u ovoj knjizi, ostavljajući poslednje književne tragove za večnost, govorio pomalo i pokajnički i o jednom velikom i davnom prijateljstvu. Ratko je uvek za Mirka imao reči hvale i razumevanja, kakve god da je izbore pravio u životu.
      Ratko je takođe imao posebno blizak odnos sa Danilom Kišom. Svakako da je Ratkova povezanost sa Kišem bila utemeljena na  jednom višem i po samog Kiša značajnijem nivou intelektualne bliskosti, koju nameću neke bitne sudbinske  odrednice. Jednom mi je Ratko ispričao detalje zanimljive priče vezane za ovo  njhovo poznanstvo, druženje i prijateljevanje. Nekoliko godina dok je Danilo studirao svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, svakog dana su se viđali u Narodnoj biblioteci, tada smeštenoj preko puta Kalemegdana, pričao mi je Ratko. Nisam poznavao nijednog revnosnijeg čitaoca. Njegov mesto u ovoj biblioteci bilo je pretrpano sa knjigama, enciklopedijama i rečnicima. Prekidi čitanja bili su vrlo kratki i dešavali su se u pušionici, ili ispred bibloteke. Kada bi u tim pauzama započeli  razgovor, Kiš je uvek bio u dosetkama, sa humorom i osmehom, i tada je bio originalan i zagonetan. I pored toga što je živio u raznim sredinama, meni se činilo da je bar u to vreme na njemu bio najuočljiviji cetinjski uticaj. Nije bilo teško zapaziti da su u njemu pulsirala dva bitna svojstva: vita activa i vita creativa. To je bilo vidljivo, eto, i od njegovih studentskih dana. Sklonost muzici i rafiniranom hedonizmu, u dugim noćnima  bili su prisutni u njegovom najgospostvenijem boemstvu.
      Posle završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu, nastavljajući priču o sećanju  na  Danila Kiša, Ratko je kratko radio u  Klasičnoj gimnaziji u Beogradu, a zatim se zaposlio u Komisiju za kulturne veze sa inostranstvom. Neposredni rukovodilac mu je bila Filimona Mihajlova, žena Vlajka Begovića, a Ratkov najbliži saradnik bila je Judita Kraus. Ratkova poslovna obaveza je bila da u komisiji prati prosvetne, naučne i univerzitetske veze sa inostranstvom. Jedno vreme je bio zadužen za lektorate srpskohrvatskog jezika na inostranim univerzitetima. Sa naših fakulteta obično su na takva mesta  predlagali asistente, koji nisu bili previše opterećeni u lektorskom radu, pa su mogli da porade na dovršavanju svojih doktorskih disertacija i na svom stručnom usavršavanju. Ratko je spadao u one u Komisiji koji su smatrali da bi na lektorate, pored stručnjaka sa univerziteta, trebalo slati i naše talentovane stvaraoce. Tako su se na francuskim univerzitetima našli Zoran Mišić i Danilo Kiš.
Po nekom pravilniku i već usvojenoj praksi, za lektorsko postavljenje bilo je neophodno da  je ličnost koja se predlaže za lektora završila srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Ratko je Kišu sugerisao da se  prijavi za mesto lektora i pored toga što nije imao formalne uslove. Već tada su se pojavljivali  Kišovi tekstovi u „Vidicima“ i „Delu“. Pojavio se i njegov u javnosti zapaženi  roman „Mansarda“.  U Komisiji se razgovaralo sa budućim lektorima. Za to su bili zaduženi  Judita Kraus i Ratko, koji je o svojoj ideji obavestio koleginicu Kraus  i zamolio je da svesno previde činjenicu da Kiš nije završio odgovarajuću grupu, ali da ga i pored toga odaberu za  lektora za srpskohrvatski jezik u Francuskoj. Tako je Kiš zahvaljujući  Ratku i gospođi Kraus postavljen za lektora u Strazburu 1962. godine. Kasnije se pokazalo da je to bila prava odluka. I kad  više Ratko nije bio u Komisiji za kulturne veze sa inostranstvom, rekli su mu da je Kiš bio jedan od najuspešnijih lektora. To se moglo i očekivati, jer studenti slavistike nisu imali za lektora konvencionalnog nastavnika, već svestranu  literarnu ličnost i u najboljem smislu intelektualca, koji  je studente fascinirao i svojom erudicijom, šarmom i svojom kreativnošću.    
   Kada se pojavila knjiga“Sukob na književnoj ljevici“ od 1928-1952. Stanka Lasića u izdanju „Libera“ iz Zagreba 1970. godine, u Beogradu su se vodile žučne rasprave kao nikad tih godina. Slobodni umovi smatrali da je to bilo prekretničko i kultno  delo u osporavanju nasleđenog ideološkog i partijskog dogmatizma u tretiranju književnosti. Bili su veliki  otpori u prihvatanju ovog otrežnjujućeg dela. Treba reći da je bila fascinantna kritička pozicija kojom  je Kiš branio Lasićevo delo u Domu omladine u Beogradu i svuda gde je bio u prilici da to učini.  On je veoma argumentovano i lucidno branio slobodu književnog stvaralaštva i poricao dogmatsko nasleđe. Bio je to, pored ostalog, i gest iskrene i nepokolebljive intelektualne i ljudske solidarnosti.  Tada sam shvatio, kaže Ratko, da je Kiš intelektualac koji nije bio spreman da izusti ni jednu jedinu reč u koju duboko ne veruje. Bio je slobodan, hrabar i moralan čovek. Prijatelj ljudi od vrednosti i poštenja.
      Kad je ovo Lasićevo delo Ratko uvrstio u obaveznu literaturu za predmet Sociologija kulture i kulturne politike, jedan Ratkov kolega, koji je tada bio član  Gradskog komiteta, sugerisao mu je da izbaci Lasićevo delo iz nastavnog programa. Ratku nije padalo na pamet da to učini.
       I ovo Ratkovo sećanje na dane kada je svojim ličnim angažmanom  utirao  neke životne puteve slavnih pisaca, kakvi će postati i  Kovač i Kiš, otkrivaju Ratkovo vizionarsvo i prepoznavanje genijalnosti  kod ljudi koji će svojim delom trajno obeležiti epohu u kojoj su živeli i stvarali.
      I doista, niko nije bolje od Ratka prepoznavao talente. Bilo da je reč o književnosti, slikarstvu, muzici, pozorišnoj i filmskoj umetnosti. Ratkova procena je imala  neoborivi vrednosni sud. Ona je bila pouzdan putokaz ka uspehu. I to nije bila tajna. Oštrom oku Ratka Božovića ništa nije promicalo. Ratko se nije bavio samo hvalama, on se nije libio da ukaže na fatalno veličanje i uzlet prostote, koja je u najnovijom vremenima dosegla kulminacija i koja se kao korov uselila u sve pore društva. Počev od porodice pa sve do ustanova i sistema obrazovanja, sunovrat  osnovnih ljudskih vrednosti se nije zaustavljao.  Ratko je  u svojim knjigama koje su se bavile i ovom tematikom pokušavao i pokušava da ukaže na mnogobrojne nakaznosti sistema, na nedoslednosti, neznanje, primitivizam, nebrigu i mnogo toga još. Otuda su se umnožene rialiti papazjanije i idiotarije našle u opsegu  kritičke misli profesora Božoviča.
    
     Doduše, kao profesor na faklultetu, nije mogao da bira studente, i u tom moru naizgled bistroumnih ljudi, bilo je i onih koji su se kasnije svojom destruktivnom prirodom u našim realnim životima zapatili kao korov.  Niko nema jasnu predstavu šta buduće vreme donosi a još manje se može uticati  na duhovne i ljudske sunovrate pojedinaca, koji su u većini slučajeva kao mladi ljudi obećavali nešto sasvim drugo. Srozavanje na veliku žalost ne zavisi od onoga ko je u nekom periodu života nekome bio  učitelj i predavač. Moć  znanja i spoznanja je veoma krhka. Izbori u životu se prave po vlastitom nahođenju a tada je uloga onoga ko je vaspitavao apsolutno zanemarljiva.
     Kao što je na početku ovog zapisa već rečeno, ko god da je pripoveda, priča o Ratku Božoviću nema kraja, ona traje i sve više dobija na obimnosti, značenju  i značaju. Možda bi priča bila moćnija ako bi narator imao snage ili želje da zaćuti.

Veselin Mišnić, književnik,
jula 2017 god, Beograd.