Velička odnica

Radenko Bjelanović Udruženje pisaca Kragujevaca, „Svet knjige“Beograd, 2016 godina

Pesnik Radenko Bjelanović je definitivno jedinstven po mnogo čemu ili kako bi Mika Antić rekao, jedna grafološka usamljenost,  glas među glasovima, koji su se poslednjih decenija izdvojili osobenošću i originalnim pesničkim i poetskim  iskazom. Prvenstveno bogatim i bujnim i autohtonim jezikom čiste poetike, koji zahvaljujući ovom pesniku i dalje traje i uvodi nas u vremena  kojih odavno nema. U svetove o kojima  znamo malo, ili nimalo, što je naš lični greh kojeg možda nismo ni svesni.
     Malo je pesnika koji su pomerali granice  jezičkog iskaza a Bjelanović svakako pripada tom nizu retkih i odabranih. Poput Vaska Pope, Bećkovića i Pavića, koji su u svom delu progovorili  na drugačiji i osoben način i koji su zahvaljujući ličnom pečatu dali poetici i književnosti nove zamahe, novi   jezik i prepoznatljivost, tako je i Bjelanović  progovorio jezikom specifične leksike, jezikom pomalo zaboravljenim i skrajnutim, vezanim za jedno podneblje, delimično i za lokalitet njegove zavičajne Velike, jezikom koji nije on osmislio i nije njegov tvorac, ali ga je nanovo oživeo, dao mu zamah i krila, versifikacionu, leksičku i semantičku lepotu i osebujnost, novi smisao i svakako mu je  kroz svoje pesme udahnuo novi život.
      Bjelanović se drznuo da se prikloni onostranom i da  kroz poetski iskaz oživljava  jezik  koji je lagano  nestajao iz sveta svakodnevice i sa onima koji su tom jeziku služili ili bili njegovi konzumenti. Dakle, govoreći jezikom zavičaja, ne samo u „ Veličkoj odnici“ već i u svojim prethodnim poetskim knjigama,  jezik je bio i ostao štit i čuvar tradicije jednog podneblja i naroda u njemu. Jezik kojim se i danas u izvesnoj meri govori  u Velici, mestu u podnebesju Čakora, koje je specifičnom geografski graničnom odrednicom, kroz svekoliku istoriju minulih vremena, izdvojeno i osuđeno da prkosi silnicima i osvajačima, da se suprostavlja moćnim vojskama i zulumima, koje su ove činile, kroz sva minula vremena. No, podnebesje i prostorna odrednica ne bi imale ulogu i  značaj da u tom  izmeđenom svetu nisu živeli ljudi posebnog kova, ratnici i domoljubi, čuvari tradicije, ljudi slobodarskog duha, što ne reći i specifične zaumnosti, uvek spremni za žrtvu više  i zarad  cilja  koji  se nazirao u dolazećim vremenima.  Ti naizgled mali lokalni junaci su  u  tim prelomnim trenucima donosili dalekosežne i herojske odluke, stradali i ginuli na braniku domovine, ma kolika ona bila, ne mareći za vlastite živote i preko noći i zauvek ulazili u legendu.
     No, od kada je sveta i veka, sem što uzima živote, smrt se hrani zaboravom. Žrtvovanje, ma koliko i kakvo bilo, takođe tone u mrčaje zaborava. U vremenu zemni prah i plesan prikrije i zatamni svako sećanje. Osećajući na vlastitoj koži taj nalet vanvremenog, pesnik Bjelanović kroz svoju specifičnu poetiku ponovo oživljava ono što odavno nema života. Ali takođe i sve ono što ne sme nikako da bude zaboravljeno.
     U te večne borbe Davida i Golijata, tako svojstvene  narodu Crne Gore, delimično  opisane u „Čojstvu i junaštvu“ Marka Miljanova, te i takve, naizgled  uzaludne borbe, našle su pribežište u poetici Radenka Bjelanovića. Svestan da je reč najmoćnija u trajanju, da odjek  zapisa ne jenjava i da nosi  trag koji se ne može izbrisati, pesnik Bjelanović u ovo Gordijevsko čvorište suštastva  samog života upliće niti koje  sem pesnika niko drugi ne ume i ne može razmrsiti. Te naizgled paučinaste niti imaju  moć dostojnu trajanja, moć koja svoje utočište nalazi u  zaklonu od večnosti, jer, živa pesnička reč je moćna kao voda koja menja agregatno stanje, ali nikada ne nestaje.
     Ono što se jednom u pesmi nađe postaje večno i toga je Bjelanović itekako svestan, i zato on  uprono  gradi  ova mala gnezda u kojima  se rađaju  neki novi uzmasi, bolje reći životi  mimo života, ili u neku ruku ponovna rođenja onih koji su davno umrli.
     Pesnik ne preuzima ulogu Tvorca, jer niti to može, niti ima pravo da se igra nečim što nije u domenu ljudskog poimanja, ali ipak ima moći koje mu Tvorac obilato daruje, moći da  uklanja prašinu zaborava sa  svega što zaslužuje odoru  večnog sećanja. Dakle, istina je da smrt briše život, ali isto tako  ona herojska smrt u sećanjima i uspomenama  gubi svoju opaku ulogu, jer život uvek nađe  izlaz, pa i onda kada se čini da tog izlaza nigde nema. Pesnik je u ovom slučaju glasonoša i nosioc dobrih vesti, on je ona nevidljiva i produžena ruka slučaja, koja  se udeva u temelje svekolikih i moćnih sećanja.  Pesnik čupa reči iz svoje duše i svog srca, reči nemušte i naizgled zaboravljene i sve  to što je  nastalo iz krvoliptanja udeva u temelje pesme, jer  samo tako se može prkositi zaboravu. Tako je od prve do poslednje pesme U Veličkoj odnici, i ne samo u ovoj vrednoj knjizi, već i u ranije objavljenim knjigama ovog autentičnog pesnika. I doista ako se imalo uđe u misteriozni svet Bjelanovićevog  kazivanja, sa lakoćom se uočava tematska i jezička povezanost svih njegovih prethodnih knjiga, ovaj pesnik ispisuje stranice jedne večne priče, koja govori o stradanjima i nezaboravu,  o nadanjima i verovanju, o snoviđenjima i poharama, o uzletima i fenisovskim uzdignućima iznad svakog zla, ma kolike ljudske žrtve bile prinošene, kako bi se sačuvalo ono malo života, koji je  reklo bi se o niti visio i  čudom, kako drugačije, opstajao u Velici a i diljem Crne Gore. Pesnik je svoja kazivanja smestio u tom naizgled pitomom i nevelikom  mestu gorštaka,  omeđenom nebesima, prekrivenom krvavim tragovima koje su za sobom ostavljali silnici, od  onih osmanlijskih dilavera, koji su sekli glave, slažući iza sebe na gomile obezglavljena ljudska tela, do najnovijih vremena u kojima ni jedno zlo nije mimoišlo Veliku i Veličane. O tome govori istorija i ta svedočanstva se ne mogu izbrisati  iz istorijskih čitanki, ali ni iz sećanja, ne samo Veličana. Zauvek će da traju i da se pamte te priče o herojstvu pojedinaca, o masovnim grobnicama, o teskobi i nemoći, o junaštvu, o nemanju straha od smrti, koja u tom  mestu kao da nikada nije dolazila prirodnim putem i kada se životni ciklusi završavaju. Smrt je iz samo njoj znanih razloga “itala“ da zapuhne Veličku nejač, da osakati mladost, da unizi dostojanstvo življenja, da zatre.
     O tim vremenima kojih srećom više nema, i koja se ne mogu, ali i ne smeju zaboraviti, prvi i jedini, Bjelanović je pevao i progovorio u knjigama: Crnom vodom, Sjutra dolazi  Periša, Ćilan, Maglenik, Velika. Ova poslednja knjiga, dakle Velička odnica, iz ovog osobenog niza poetskih i književnih bisera Radenka Bjelanovića je višestruko nagrađivana. Opčinjen bogatsvom  i osobenošću Bjelanovićevog jezika, prateći i iščitavajući književni opus ovog plodnog stvaraoca, pisac ovih redove nikako ne uspeva da se oslobodi utiska da čita jednu te istu knjigu, koja se nastavlja kroz celokupnu Bjelanovićevu poetiku. U pogovorima i kritičkim opservacijama na ovu  najnoviju  pesničku zbirku Radenka Bjelanovića, nailazimo na tekstove eminentnih književnih znalaca, akademika Ignjatovića, koji se nadahnuto i prilježno bavio analitičkim osvrtom na  pojedinačne pesme ove zbirke, pa preko  kratkog i sažetog teksta doktora Jovana Strikovića, koji  ovu knjigu preporučuje kao  osobeno i autentično delo Radenka Bjelanovića, do  studioznog i moćnog teksta književnog kritičara i pisca Vidaka Maslovarića, koji daje  jednu sveobuhvatnu analizu dela koje je pred nama, i koji govori o   svemu što je prethodilo ovoj  pesničkoj zbirci.  Bjelanović je davno otkrio svoj pesnički put, njime ga vodi  odnica, taj put prepun imaginarnog kretanja uvek zagoni u kružnicu i čini se da nema kraja.
     Treba reći da je pesnik Bjelanović bio naprosto predodređen da progovori ovim jezikom Veličke sredine, jezikom ukorenjenim u njegovo biće, odakle  je u svet otišao sa nasleđem iskaza, kao bremenom, koje nikada ne uspeva da u potpunosti skine sa svojih leđa.
     Jedini način da olakša i sebi i svojoj duši, Bjelanović je pronašao u jezik svoga kraja, u pesmama kojima je kao draguljima ukrašavao svoje svekoliko poetsko kazivanje.
     Samo čovek uspeva da  metne uzde vremenu i da  opravda njegovo postojanje u životu uopšte.
     Knjiga pesama „Velička Odnica“ može da služi autoru na čast i za ponos što je  iza sebe ostavio delo velike i autentične književne vrednosti, ali takođe i kraju iz kojeg je Bjelanović u svet zakoračio, dakle  Velici i Veličanima,  jer svaka od pesama iz ove knjige jeste spomenik kako vremenu kojeg odavno nema, tako i ljudima tog kraja, bez kojih to vreme ne bi ni bilo  vredno pomena i upamćeno. Bjelanović je bio i ostao pesnik posebnog jezičkog bogatsva i osobenog iskaza.  Svakim stihom u ovim pesma to se potvrđuje.
     Postoje knjiga koje se zaboravljaju i koje se pamte. Ova Bjelanovićeva pesnička  knjiga, dakle  Velička odnica je pisana za sadašnjost, ali takođe i za budućnost. I zato  je kao i njen tvorac „osuđena“ na nezaborav i trajanje.

Veselin Mišnić, književnik
Beograd, 2017 god.