Pričinjavanje

Aleksandar Čotrić SUNCE U KAPULJAČI (Kritički osvrt na knjigu kratkih priča, „Pričinjavanje“ Aleksandra Čotrića, satičara i književnika iz Beograda, izdavač : VUK, Loznica, 2011 god., objavljen u “ Savremeniku” 2011 god.)

Kaže narodna skaska: sve se slilo u pričini. Dakle u priči, u priviđenju u opseni. Knjiga kratkih, veoma kratkih priča Aleksandra Čotrića,  može se čitati na više načina.  Kao zabavno štivo. Kao duhovna i duhovita igrarija. Kao vešta domišljatost.

Ovo jesu opore priče. Instatnt priče.

Knjigu možemo čitati u svakoj prilici i na svakom mestu.  U gradskom prevozu.  U parku. U čekaonici: autobuskoj, železničkoj, bolničkoj. Na plaži. U vlastitom domu, gde kratka priča  dođe kao spasonosni intermeco između dešavanja kojima nas, kako medijski, tako i na sve druge načine, svakodnevno i u svakoj prilici, bombarduju i bombarduje  stvarnost koju živimo.

Za Čotrića: sve je priča i sve je u priči. Priča koja to jeste i nije. Iskaziva i neiskaziva. Događaj naoko nevažan a itekako  važan. Priča pouka. 

Kako god,  najkompletniji srpski satiričar  Čotrić, makar u ovoj knjizi i  pričinjavanju njenom, ne nudi  samo odgovore, koje možemo, ili, ne moramo apriori da prihvatamo. On svojom oporom pričom budi nadu.  Opominje. Njegovom oštrom vidu i  zapažanju ništa ne promiče. Senka  nekog oblaka ako se nadvije, on je prvi primeti i kaže, pozove, prozove i upozori da se na vreme sklonimo.

Svet jeste začarani krug u kojem je sve moguće ni ništa nije moguće. Ponajviše  začarani krug iz kojeg kao da izlaska nema.  Čotrić nas maestralno i nenametljivo pritom, uvuče  u svoju priču a da toga skoro i nismo svesni.  Dovoljno je  radoznalo zaviriti na nekoj stranici knjige,  zastati na tren i već smo u priči. Ulovljeni. Takoreći sudionici i akteri iste. Njeni učesnici i konačni konzumetni.

Čotrić kroz sve svoje  dosadašnje književne iskaze ne pravi kompromise, ne kalkuliše, ne zamajava. On nema vremena za bacanje i nikada  i nikome ne pokušava da se dodvori i ide uz dlaku. Uvek i uporno ukazuje  na društvenu anomaličnost, bezidejnost,  pogubne političke i svake druge zakulisne igrarije. Ukazuje, dakle na ono, naoko nebitno i ne toliko važno, što nam  jednostavno promakne. Kasnije, kada se nađemo zbog te previđene sitnice u virovima i kada se davimo, i kada nam spasa nema, Čotrić  pruži onu  vihornu slamku svoga duha, a na nama je opet, možemo li i želimo li je dohvatiti.

Kako u lokalnom, nama poznatom i znanom, tako i u globalnom miljeu življenja i bitisanja, ove Čotrićeve jezičke i misaone bravure dođu kao otrežnjenje i kao putokaz koji nagoveštava mogućnost izlaska iz apatičnosti , iz nemoći,  iz gliba  u koji smo voljom  bezimenih moćnika poodavno  kao bezvrednosti bačeni i odbačeni. Ove čudne  priče, kojima se  odmah veruje, jer u njima sebe prepoznajemo i otkrivamo, dakle, one  prizivaju  sve one lakoverne, prevarene, (a ko to od nas nije bio,) da se dozovu  pameti i da  i dalje ne srljaju u nevidelicu u mrak koji nije  prirodni, već je delo konstrukcije  one nedodirive i trajno prisutne grupacije  moćnika. Bilo da je reč o tajkunima, koje Čotrić  zaista ne štedi, i o kojima ponešto  i znamo, do  onih glavnih menekena kreatora, koji nam presoljavaju  odavno presoljenu čorbu i pritom veruju da  ćemo ovu papazjaniju koja truje, u slast jesti. Ovi kreatori naših sudbina svojom manipulativnom i opsenarskom  političkom i svakom drugom demagoškom angažovanošću, zavedene uporno vode  na stratište i u propast.  Oni su lažni spasioci. Prevaranti sa stilom. 

Treba  preživeti ova teška vremena  o kojima i u ovoj knjizi na podrugljiv način  piše Čotrić. Preživeti danas. Preživeti sutra. I ako se bude sreće imalo i neki sledeći dan.

O mesecu življenja u prividu  ispunjenosti, ili godini,   besmisleno je i govoriti. Jer ništa nije kako izgleda. Mi smo u svetu privida. Pričinjavanja. Mi svi bez izuzetka živimo iskrivljenu sliku nestvarnih života. Mi se  ustvari ne pitamo  hoćemo li i do kada ćemo živeti. Naši životi nisu naše vlasništvo. Oni su u sistemu i deo sistema, i samo kao takvi opstajavaju. Ogledamo se u krivim ogledalima nepodnošljive stvarnosti. 

Ova Čotrićeva knjiga, koliko god čitalac verovao da je lagodna i za brzo čitanje, ona to  apsolutno nije. Njoj se moramo vraćati, lagano, uporno i skoro svakodnevno, kada god  se uljuljkamo, ili nas uljuljkuku  obećanjima od kojih  ništa neće biti. Čotrić po običaju nikoga ne štedi. Kod njega  nema povlašćenih. On kritički polazi od sebe sama, jer sticajem ko zna kakvim okolnosti, često se nalazi  ako ne u centru, ono blizu, veoma blizu dešavanja koja odlučuju o  nama i mimo nas, koji se činjenica je, ništa i ne pitamo.

Pisac ove knjige nas upozorava da je čovek  današnjice puki statistički podatak u izbornoj koloni grupice bezdušnika.  Ni manje ni više od toga. U centru njihove pažnje samo onda kada zatreba  neophodno  glasačko telo.  Mi smo horda onih bezimenih i  po njima beznačajnih, koji se  u retkim trenucima kao utvare i na distanci priviđaju. Ili kako bi to Čotrić određenije rekao, pričinjavaju se. I samo u trenucima kada im  trebamo za neku unapred osmišljenju igrariju, suludu doduše, začetu ko zna kada i ko zna zašto u najmračnijim depoima njihove pomračene svesti.   

No, kako god bilo, ni moćnicima nema života bez ove horde  koja se  zove  narod.

Jer narod je je bio i biće i ubuduće neiscrpno rudno bogatstvo, uvek neohodno i pogodno za svaku obradu, manipulaciju  i iskorišćavanje. 

Bogati i moćni  ne uzimaju jedni od drugih. Kad je to bilo. Nikad. I gde je bilo. Opet: nigde. Njima je potreban narod, jer od koga drugo mogu otimati.  Zakoni nikada nisu štitili ni pojedinca, ni narod u celini, ni državu. Zakone  prema svojim potrebama i aršinima  pišu  baš oni kojima su  takvi zakoni potrebni, kako bi isisali poneku preostalu  kap krvi i tako prihranili svoju opaku kanibalsku prirodu. Njima, kako oni tvrde,  ništa ljudsko nije strano. Njima su samo stranci ljudi.  Oni dobro znaju da samo nemoć, beda i siromaštvo mogu sputavati bunt naroda i na tome se istrajava. Njima se stalno događa narod,  ali bez posledica  po njihovu vladavinu i bogatsvo, jednostavno, kada zafali  malo  transfuzije, pojavi se novo mesto, markentiški osmišljeno za buduće davaoce. Narod bio svestan toga ili nesvestan, uvek će biti dobrovoljni davalac, svega i svačega, jer oni koji jesu glavni kreatori postojećeg, drže konce u svojim rukama, i znaju kada neko novo klupko treba mrsiti i kada u  vešto ispletene mreže treba  namamiti  lovinu. A lovina je samo i jedino narod.

Pojedinac  se u svakoj prilici tretira kao bezvrednost koja svojom pojavnoću remeti postojeći red i poredak. Otuda  vidimo  u jednoj Čotrićevoj priči, gomilaju se tajni dosijei o  potpuno nevažnim i bezimeni pojedincima, ali neka, hleba ne jede,  neka budu  u sistemu, ko zna kada im neki  takav odabranik po slučajnom uzorku može zatrebati. Uostalom i takvi  se  povremeno busaju u prsa, ali povrede koje tako izazovu moraju da leče o svome trošku, i oni dakle  traže  svoje mesto pod suncem, ako za takve nesrećnike sunca uopšte ima. To sunce, ono lično, najređe, nosi se  u duši kod onih retkih ljudi, koji svoju  ljudsku toplinu umeju i mogu da podele sa drugima.

Čotrić i kao pisac i kao čovek, pripada toj grupaciji  najređih. Dakle ljudima koji svoje sunce nose u kapuljačama, i ono povremeno, eto i za njih a i za one  koji  su im  naibliži zasvetli,  na tren zasvetli, tek da nataloženu višedecenijsku tminu ovi violentni zraci razagnaju i osvetle prizor u kome se obitava.   Čotrić pre ostalih, brže i slojevitije uočasva problematiku sa  kojom se srećemo, zamke koje nam se postavljaju. Govori  o događajima koji su doveli  do katastrofalnih posledica, sa nadom i verom da ne radi zaludan posao, zato ponovno ukazivanje    na greške i propuste, na rasejanost i bezvoljnost, na klonulost generacija, ima za cilj: izvući kakvu - takvu poulu. U tome i jeste poenta ovih Čotrićevih kratkih priča.

Jednostavno, Čotrić  nam nudi  prečišćivač i filter za savest, lek za otrežnjenje, on neće da zaboravi i nama neda da zaboravljamo i da se skrivamo iza kratkog  pamćenja i bledih sećanja. 

Ne, pisac i satiričar je eksplicitan, ubojit, jasan,  realno surov u momentima, jer zbilju ne doteruje i ne ulepšava. Koliko god  tekuća vlast i moćnici ulepšavali  pokojnika,  onaj koji mora biti upokojen, nikada neće imati lepotu živih.

Čotrićev svet je naš svet. Svet koji deli sa nama, ali  je u stalnoj trci sa  vremenom i dešavanjima, za korak  brži, za misao hitriji, pa  njegove  priče, poruke, pouke i oporuke, imaju  otrežnjujuće i lekovito dejstvo. 

Knjiga Pričinjavanje je  sačinjena od destina i destina kratkih osvrta  na sve što jesmo bili, što sada jesmo i što ćemo verovatno biti, ukoliko  svako ponaosobom, pa makar i malim koracima išao, ne dosegne prag vlastitog otrežnjenja. 

Kad se zamke otkriju i na vreme uoče, onda se one  mogu  uklonioti, ili jednostavno zaobići.

Čotrič nam otkriva ove zamke, a na nama je da  bilo kroz smeh i pošalicu, ili kroz  posed gorkog iskustva, krenemo napred i dalje, celovitiji i snažniji.  Izbegnuti mentalno i svako drugo osakaćivanje u ovim vremenima, kada  kada se život ne krčka, već kada sve oko nas i u nama vri, jedina je nada u preživljavanje bez  trajnih i pogubnih posledica.  Sve  izgleda kao da nam se „pričinjava“ ali iza ovih privida, vrebaju surove i  večno gladne čeljusti i naših i svetskih moćnika, ma ko oni bili.

Ove paklene krugove u koje voljno i nevoljno zalazimo, Čotrić darom tragaoca i vizionara, prepoznaje i ukazuje  da tim i takvim putevima  ne treba ići.

Ovde  namerno nije bilo govorao Čotriću  satiričaru.  Kad se o Čotriću govori, satiričnost, ironijski stav, se naprosto podrazumevaju.  Čotrićev ironijski pragmatizam nikada i  ni u kojoj njegovoj knjizi nije i ne može biti  doveden u pitanje. On ne gleda smešno i  ne ruga se, da bi izazivao  sporadični blic efekat, ili opori vodviljski smeh, on samo dosledno i uporno dokazuje i ukazuje na svakojake pogubnosti kojima smo izloženi.

Ironijski naboj je samo začin koji se ubacuje  glavno jelo.

Već je rečeno, ali nije naodmet  ponoviti: ovu  zaista dobru knjigu  Aleksanda Čotrića treba dugo i pažljivo čitati i iščitavati, i nositi je uz sebe, jer ona u nekim momentim, bez preterivanja, zaista može poslužiti kao lek. Malo je knjiga u moru knjiga, za koje možemo sa sigurnošću reći da je sreća što su napisane i objavljene. Verujem da je  knjiga, „Pričinjavanje“ jedna od takvih vrednih i retkih knjiga. Treba čitati ovu neobičnu knjigu, da nebi ona nas čitala.

Možda je  i izlaz  iz  tame naših svakodnevnih mimikrija, baš negde  pripremljen i nalazi se na  stranicama neke od ovih poučnih Čotrićevih pripovesti.

Veselin Lari Mišnić
Književnik
Beograd 2012