Uzgredno

Bogić Rakočević knjiga kritika i eseja, autorsko izdanje, Pogdorica 2014. godine (Objavljeno u „Savremeniku“ 2014. god.)

NEKA NOVA VREMEN

Knjiga eseja i kritika Bogića Rakočevića „ Uzgredno“ može se posmatrati kao svojevrsni lament nad posrtanjem i uništavanjem kulture kao javnog dobra, u vremenima  tranzicionih  nejasnoća i nedoslednosti, kada se  u nedodirivim, nepoznatim i nedefinisanim centrima moći i moćnika, unapred osmišljava igra, i kada se ne razmišlja o njenim akterima, a pogotovo ne o posledicama pogubnosti koju svaka nepromišljenost,  pogotovo ova i ovakva, iza sebe ostavlja. Silom su određena i nametnuta pravila koja se moraju poštovati, bez obzira na posledice i u takvom duhovnom utamničenju i zamešateljstvu nejasnih predstava, pre ostalih, kultura  plaća danak, jer  je njeno postojanje svedeno na  puko preživljavanja, na floskulu  koja  ne odslikava  intelektualne i duhovne porebe  čoveka, ma koliko glas  nemoći i nemoćnika bio vapijući.

Kako god, za ove „Uzgredne“ zabeleške Bogića Rakočevića, niukom slučaju se ne može reći da su uzgredne. Pojam koji nagoveštava površnost, sporadičnost,  nešto što smo na tren zapazili i što ne zavređuje našu pažnju u kontinuitetu, u ovom novom        „ Rakočevićevskom“ značenju otkriva i nudi postojanost, jer se u koncizno izbalansiranim tematima jasno sagledavaju poruke koje nam pisac, i u ovoj knjizi kritičar Rakočević šalje i nameće. Ove poruke, ili pouke, svejedno je kako ih sagledavamo, bitne su i nezaobilazne, bilo da se radi  o fenomenološkim predstavama  mnogobrojnih kulturnih matrica, pa i same kulture u celini, do osvrta i stavljanja akcenta na pojedinca, koji se svojom  kreativnom i stvaralačkom osobenošću izdvojio. Ostvarujući željeno i zacrtano pojedinac pokušava da  svojom zaumnošću nadvisi ustajalost i nemoć sredine, da udahne novi život tamo gde je ognjište ugašeno,  da svoju kreatuvnu snagu usmeri  tamo gde je ona zbilja neophodna i gde je nema. Takvi, retki pojedinci, poput Rakočevića pomeraju granice i nemoguće čine mogućim, jer svojim nadahnućem, upornošću i voljom, svojim stvaralačkim činom  urezuju neizbrisive tragove na svom  putu neizvesnosti, prkoseći izazovima i preprekama kakve god one bile. Nemerljiv je značaj ovakvih poslenika za kulturnu baštinu, bilo da je reč o određenom podneblju, lokalitetu, ali i u mnogo širem okviru sagledavanja  vrednosnih  karakteristika, kako  sredine, tako i tog pojedinca, koji se  svojim delom izdigao i uzdigao iznad opšteg, postajući u trajanju svetionikom i lučonošom, koji mrakove običnosti  i prostote razagoni sa nesvakidašnjom upornošću, ali i lakoćom.

Na samom početku ove izuzetne Rakočevićeve knjige kritičkih misli, knjige retke u ovim i ovakvim vremenima, knjige koja bi zbilja u nekim  delovima mogla da posluži kao udžbenik, ili bolje reći: stalni podsetnik, za sagledavanje uzročno posledičnih veza, koje su  kulturološku misiju, ako ne  i uništile, ono zasigurno marginalizovale, kako bi Radovan Treći rekao dovele je „do imbecilnosti“.

U uvodnom poglavlju, naslovljenom „Kulturna Politika“ Rakoćević  otvoreno i bez dlake na jeziku govori o tome kako bi se u Crnoj Gori nakon obnove državnosti rešile važne nedoumice  koje se tiču  kulture, književnosti i umetnosti uopšte.

Govoreći o svojevrsnom „hibridnom kulturnom identitetu“ gde vlastodršći vedre i oblače, onako kako im se pothte i bez imalo mere, lišeni makar elementarnih manira lepog ophođenja prema nečemu što je očigledno  (i što oni ne razumeju,) ali i ne prihvataju kao  zavetnu obavezu, ili  neospornu potrebu u civilizacijskom  bitisanju svakog društva, pa i onog o kojem Rakočević, ne bez razloga, sa gorkom ironijom ovde govori. Sprega  vlasti  i poslušnika, koje ta vlast delegira na vodeća mesta  i funkcije i „po babu i po stričevima“, Ove sprege same po sebi u toj konstelaciji nemaju nikakvog smisla i značaja za opšte dobro, ( što kultura uvek jeste, ) one kao svoj konačan produkt nude  urušavanje svega, na čemu se  ne samo decenijama unazad, već i vekovima, temeljila i gradila  svaka tekovina  poimanja kulturne baštine, kulture i samosveti, koja je u tim vremenima održavala njenu nužnu samobitnost. Pominjući „multikulturalizam“ Rakočević govori i o tome kako je taj  projekat  sveden na verbalnu heraldiku,  i u suštini u ovom vremenu nema  skoro nikakvo značenje za nacionalnu kuturu. Ovde pesnik i kritičar Bogić Rakočević govori o  onome što se dešava na kulturnoj  i javnoj sceni  Crne Gore, kao nove države, koja  je svesno, ili nesveno upala u čeljusti  kojekavih uticaja sa strane  i zemalja koje  nemaju skoro nikakvih dodirnih tačaka sa crnogorskim nacionalnim bićem a pogorovo ne sa crnogorskom kulturom. Nije  bilo tih dodira ni u vremenima kada  je kultura na prostorima Balkana imala mnogo rukavaca, da ne kažemo ogranaka i nije bila definisana kao celina, koja bi određivala  nacion jednog naroga i samo jedne države. Svako je vukao na svoju stranu, posrćući pod bremenom nasleđa, nemajući dovoljna snage i znanja da se oslobodi terata. Takav odnos išao je na štetu onih kojima je kultura u svakom obliku nudila nešto više od nametnute i neželjene obaveze. Ono što se dobijalo sa strane, svodilo se na ogoljenu ideju, koja u suštini  nigde nije vodila i nije imala nikakvog značenja, koje bi se moglo primeniti  u novonastalim sredinama. Taj obrazac  pogubnih uticaja komotno je bio primenljiv na sve novonastale zemlje u regionu i tom recidivu pogubnosti,  koja  srozava kulturu i svodi je u atare beznačajnog, niko nije odoleo.  Zarad kalkulantstva i kakve-takve dobiti, ovo udvoričko ponašanje i dodvoravanje moćnicima, stiglo je u paketu kaznenih mera, koje su se nudile kao  alternativa, ali i obaveza  da se iste  striktno sprovode. Ukazivanje  na ove i slične anomalične pojave, koje su se  na poražavajući način odrazile  po kulturu i koje su u svim sredinama prihvaćene bez razmišljanja i bez pogovora, jedan je od  ubedljivijih osvrta autora ove knjige, koja se u njenom prvom delu bavi  koliko uzrocima koji su doveli, ili i dalje dovode do urušavanje temelja na kojima mora da opstajava svaka klturna tradicija, toliko se bavi i posledicama, ukazuje bez lakirovke i ulepšavanja  na pogubnost ovake političke demagogije onih, koji donose odluke u Crnoj Gori i koji su kreatori nečega što se teško može podvesti pod pojmom  kulture. Drugim rečima, to je omča oko vrata, ili, kako  to primećuje Rakočević  „gubitak kulturnog nasleđa jednog naroda koji predstavlja njegovu istorijsku smrt“. Svakako jedna od mogući dilema jeste i ta jesu li  „nacionalni monopoli prevaziđeni“? U moru  sličnih dilema i pitanja na koja  skoro i da nema odgovora, Rakoćević kaže, poželjna je  kulturna razmjena ali samo  po principu  ravnopravne i korektne doslednosti. Sve drugo je farsična lakrdija koja urušava sisteme vrednovanja i postulate na kojima je zasniva kulturološka matrica  jednog naroda, pa makar on u  svetskim okvirima bio  periferičan i za one koji uzimaju pravo da vrednuju i presuđuju, bio minoran i krajnje beznačajan. Zbog tako evidentne izolovanosti i svođenja na  sporedni kolosek, male  sredine su prinuđene na kompromise i pokušaje da  uspostave neke pravednije odnose sa kulturama koje su svojom grandioznošću odavno zasenile sve oko sebe.  Senka koja natkriljuje  ne nudi nagoveštaje spasonosnih rešenja i iz nje se ne izlazi  na bezbolan i lagodan način. Nekada se čini da izlaza i nema. Pogotovo ako se nastalom problemu prilazi na pogrešan način i gde se oni koji se suočavaju sa odlukama, ponašaju kao slepci, koji u svojoj nevidelici  sve oko sebe vode u još veću tamu. Govoreći o urušavanje kulture Rakoćević se kratko osvrće na estradizaciju svega postojećeg, pa i politike, koja  prizemnom scenografijom pokušava da prikrije  kako svoje slabosti, tako i nemoć da se sa njima na pravi način suočava. Rakočević kaže da se moramo pomiriti sa činjenicom da je  „kič kultura“ uzela toliho maha u svim segmentima savremenog života, da je postala  neiskorenjiva i da se  samo u njenim okvirima  određuju vrednosti nečega što je  u suštini bezvredno.  Uostalom uloga kiča jeste u tome da  prikrije slabosti i da istakne prostotu kao princip vrednovanja, što joj na žaljenje malobrojnih i polazi za rukom. Kič kultura se svodi na ispraznu medijsku halabuku, na  lažno bleštavilo i spektakl, koji treba da zaseni sve oko sebe a naročito da istakne prostotu  kao vrednosni princip. Šta god da se dešavalo, Rakoćević kaže da se ne može zanemariti uticaj ekonomske moći nad  simbolima kulture, gde do izražaja dolazi evidentan procvat malograđanštine i provincijalizma, u kojem se  merilo vrednovanja obezbeđuje snagom kapitala.  Različitost između kapitalista koji su „nekada bili gospoda,“ zaključuje Rakočević i ovih  skorojevića, je toliko očigledna. Ovi novi bogataši vide samo jedan cilj a to je enormno bogaćenje i na tom putu ni prema kome nemaju milosti, pogotovo ne prema  kulturi,  koja  nikada nije bila sluškinja  kapitala, ali je  umela da se njime  u izvesnim trenucima osveži i okoristi.

Pisac  ovih inovatnih „uzgrednih“ zabeležaka, ne može da se ne osvrne na gušenje književnih časopisa, koji su bili lučonoše i  sabirni centri mnogobrojnih i raznorodnih kulturnih aktivnosti. No, ionako smo odavno naviknuti u svim sredinama i to nije specijalitet crnogorskih političkih oligarha, da se kida tamo gde je najtanje, a kutura je decenijama unazad visila o koncu i ljuljaškala se na nitima od paučine. Lomovi u kulturi se nisu događali odjednom, bio je to nemilosrdan, ali i dugotrajan proces, koji se svešću i savešću pojedinaca nije mogao zaustaviti. Na nesreću kulture i onih koji su joj  davali zamajac, drugog oružja sem želje, volje i sanjarija nije bilo. Citirajući  Spensera, Rakočević  se slaže sa njegovom opaskom da od svih političkih predrasuda nijedna nije toliko rasprostranjena kao mišljenje da je većina svemoćna u svakom smislu. I da tu pogovora nema. Ukazujući na to da je književna periodika  nezamenjljiva, Rakočević govori o „globalnom paradoksu“ gde se pojavljuju novi oblici komunikacije a sve na štetu  pisane reči, jer, kaže on, književna periodika doživljava kolaps i potpuno uništenje, a to znači  da se bilo koja književna aktivnost svodi  na neuverljivo tumačenje  nekih novih vrednosti,  koje sem po ambalaži i izvikanosti ni po čemu drugom to nisu. Kritička misao  je svedena na mizeriju i povlađivanje  takozvanim „novim i svima pristupačnim kreativnim trendovima“ gde se pod kreativnšću podrazumeva svaka konceptualna nebuloza, nastala iz očaja i nemoći pojedinaca, lišena bilo  kakvog  stvaralačkog čina. Foliranje inovativnih zamisli prolazi kod  osiromašenih duhom, a takvi su većina.

Pojedinci poput Rakočevića ništa ne mogu da izmene, njihova borba sa vetrenjačama je osuđena na poraz, jer vetrenjače  ne poseduju čula i emociju, nemaju duhovnu potku i nadgradnju, ne poseduju prerogative svesnog i svakoj donkihotovskoj maštariji i zanosu  mogu sa lakoćom da dođu glave i pravo je čudo kada se piscu poput Rakočevića koji nema spuštene vizire  na očima i čija svest ne priznaje  metodologiju okivanja, dakle, kada se ukaže prilika da  nekim zapisom, poput ovih  „uzgrednih“ upozori na pogubno delovanje kiča, prostote i svekolike estradizacije naše  i ne samo naše javne scene.  Književna periodika koja je čak i u doba procvata književnosti bila  u neku ruku pastorče  i periferična pojava u kulturološkom vrednovanju, slobodno možemo reći, više ne postoji ni u jednom obliku.  Ona živi samo u sećanjima ljudi koji imaju dugo pamćenje i sa njihovim životima  koji se lagano gase i ona u svakom pogledu izumire. Kao i kod svakog zanesenjaka  i kod Rakočevića na kraju provejava optimizam, ali kao svaka vejavica na njegovu žalost i ne samo njegovu, tragovi tog  provejavanja nisu  više bitni i vidljivi. Posle svega utihne kao krik, ma koliko moćan i bolan bio, nakon čega ostaje da prkosi i istrajava ogoljena misao, „ uzgredno“ zabeležena u nekoj knjizi.

U eseju „ Provetravanje stvarnosti“ određenije „u fragmentima o južnoslovenskoj satiri“  Bogić Rakoćević gobori  o satiri i njenom  ranom razvoju na prostorima  Balkana, dakle od  njenih početaka pa sve do  sadašnjice. Ipak akcenat je stavljen na primere iz klasične književnosti i znamenite pisce, koji se svakako po svom književnom opredelenju ne mogu svrstavati u pisce  humora i satire, sem  nekolicine, poput Nušića, Jovana Sterije Popovića, Domanovića i donekle Matavulja. Ipak žaokama satirične misli nisu odoleli  ni velikani  žanrovski raznordne književnosti, poput Njegoša, Đure Jakšića, Jove Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Vojislava Ilića, , Disa, Milovana Glišića, Vraza, Kranjčevića, Ante Kovačića, Vjenceslava Novaka, Franca Prešerna, Janka Kersnika, Konstantina Miladinova, Antona Aškerca.

Rakočević se na trenutak osvrće na  savremenike, poput Predraga Čudića, i niza crnogorskih satiričara novije generacija na čelu sa Radomirom Rackovićem, Savom Mmartinovićem i  drugima.

Navodeći primere iz dela pomenutih pisaca, Rakočević  ukazuje na potrebu književnika da se kroz ironijski osvrt razgoliti anomaličnost i salabost  društva u celini, ali ukaže i na pojedinca sklonog  kompromisima zarad  malih i sitnih zadovoljstava.  Taj ironijski naboj prisutan je bio i u prošlim vremenima i koliko vidimo ništa se nije izmenilo ni u ovim novijim, samo što je satira postala britkija, ponekad i surovija, ali nekako uvek u službi pravičnosti i istine.  U ovom eseju sačinjenom od reklo bi se zbilja „uzgrednih“ fragmenata, Rakočević  se možda slučajno a možda i namerno  nije upuštao u  analizu i procenu  vrednosti i opsežnosti, pa i značaja savremene  satirične misli, koja evidentno doživljava neverovatnu ekspanziju na ovim  sadašnjim izdeljenim prostorima, gde se žaoka humora nije  istupila i gde ta oštrica humora ne štedi baš nikoga. To bi za autora ovog eseja verovatno značilo novo i dublje promišljanje, što je verovatno odudaralo od zamišljenog koncepta i prvobitne postavke eseja o kojem se ovde govori. „Provetravanje stvarnosti“ je i za autora očigledno  dug i iscrpljujući proces. Kao što je rečeno, akcenat u ovom eseju je  ipak stavljen ne na autore, već na korene satirične misli  kod južnoslovenskih naroda i verovatno autor nije imao  za cilj da se bavi razvojem nove savremene satire, jer bi svakako pomenuo jednog Ćopića, kasnije Duška Radovića, Viba, Vitezovića, Baljka i mnoge druge. Ovako, ovlaš se osvrćući na nekoliko imena  savreme satire, Rakočević je i sebi a i drugima ostavio dovoljno prostora za neku  opsežniju i drugačiju  priču  o  današnjoj satiri, koja je postala nezaobilazni deo naše književne i ne samo književne svakodnevice.

U zanimljivom i uvek aktuelnom eseju „Šta ćemo sa pravopisom“, Rakočević govori o tome kako se nalazimo u centru  potrošačke civilizacije sa nemerljivom  tržišnom ponudom „u kojoj se gubi osobenost malih naroda“, a pre svega, kako Rakočević lepo primećuje, nestaje jezički i kulturni integritet, gde je prema nekim tumačenjima označavanje jezika u teritorijalnom smislu legitimno, mada,  jezik ne mora uvek da bude znak nacionalnog identiteta. Postoje države koje nemaju svoj matični jezik ni u teritorijalnom smislu, niti ga stavljaju u ravan nacionalnog prepoznavanja i bez poteškoća  funkcionišu u okvirima svojih država, ali su  takođe nezaobilazni  deo velike interkontinentalne zajednice. Možda je manje poznat podatak koji Rakočević navodi da je termin srpskohrvatskog jezika još davne 1842 godine osmislio Jakob Grim. Uostalom i sama ideja jugoslovenstva je bila zasnovana na jezičkim i kulturnim osnovama. Na  poznatom  Bečkom književnom dogovoru  srpskih, hrvatskih i slovenačkih filozofa i lingvista 1850 godine  koji je organizovala Austrougarska monarjija, ustanovljen je jezik zajedništva, a pozadina ove ideje išla je u korist Austrougarske, jer je svojoj administraciji u slovenskim zemljama olakšavala posao. Ustavom  Kraljevine Srba,Hrvata i Slovenaca iz 1921 godine ustanovljen je srpskohrvatski, kao službeni jezik novonastale države. U vremenima socijalističke Jugoslavije sporadično se javljaju zahtevi o razdvajanju jezika po nacionalnoj pripadnosti, mada se dalje nije išlo,  nadnacionalno je  uspevalo da se odžava i potiskuje nacionalno u drugi plan. No to nije dugo trajalo. Sa rasopadom   Jugoslovenske zajednice u niz manjih država, stvorili su se okviri  da nacionalno uzme primat i da svako u svom ataru  pravi izmene  u jeziku koji je i dalje bio svima razumljiv i očito vukao korene iz iste izvorne matrice. Pitanje koje i danas ostaje bez odgovora jeste: jesu li to i dalje veštačke, možda i nepotrebne podele i na koji način su formalizovani standardi jezika koji svi  tako dobro razumemo. Ipak, Rakočević zaključuje da  je jezik u neraskidivoj vezi sa politikom  i da u suštini  zavisi od „dominantnog političkog stava“, gde je Hrvatska najdalje otišla u pokušajima stvaranja novogovora, gde mnoge izvorne reči u novoj obradi  izazivaju podsmeh i ne nailaze na odobravanje čak ni u Hrvatskoj.  Crnogorci, valjda da bi i oni akcentirali različitost, ubaciju u svoju azbuku dva slova više, takozvano meko „ž“ i meko i meko  „š“, mada su oba pisma i ćirilično i latinično  ravnopravni. Kako god, palniranje  jezika bi trebalo da ostane u okvirima stručnosti, ali  nažalost ni tu nema posla bez udela politike. Rakočević na kraju kaže da u svim sredinama nasilje nad jezikom je nepremostiva konstanta, jer to nasilje sprovodi  zbilja veliki broj medijskih  i drugih vulgarizama. Jezik koji živi u realnom svetu doživljava svakodnevno izmene i prilagođava se  trenutku, mada Rakoćević sa razlogom zamera prekomernu upotrebu tuđica, iako  i u Crnogorskom, Srpskom, ili Hrvatskom jeziku postoje reči koje  odgovraju sredini  gde su  uobličene i gde su nastajale i svakako bolje  određuju  pojam  od reči koje se najčešće pomodarstva radi  uzimaju iz stranih jezika i  nepotrebno koriste u medijskoj ali i u  običnoj komunikaciji.

Znimljiv je esej, naslovljen“ Između estetike i politike“ u kojem Rakočević govori o klanovskim strukturama uvreženim u  koren savremene književnosti. Klanovska pripadnost izbacuje na površinu dela i pisce koji  ne nude kvalitet i ni po čemu ne pripadaju kulturnoj baštini, iako u sprezi  sa medijskom podrškom ostavljaju dojam  nekakve vrednosti. Moćne klanovske strukture u okviru svojih  zatvorenih sredina  odlučuju o književnim nagradama i priznanjima, i ta pošast je uzela toliko maha i na crnogorskoj ali srpskoj književnoj sceni, i tu za sada leka nema. Ni ova igrarija nije oslobođena uticaja politike. Naprotiv.  Kako reče Rakočević,  političari od svih umetnsti najviđe vole da se vežu za književnost,  i neretko imamo priliku da se uverimo kako trećerazredni pisci, koji ni dok su stvarali nisu ništa valjano rekli i napisali, nejednom  bivaju tetošeni od političkih dušebrižnika, što  takvim nazovi piscima produžava  veštački književni život, ali je vreme ipak objektivniji sudija, i istina na kraju izađe na videlo.

Prave književne vrednosti odolevaju pogubnim uticajima  onih koji voljom politike pokušavaju  da  neku istinsku vrednost unize i u prvi plan izbace neko književno strašilo prispelo iz budžaka prosečnosti. No koliko god se pisci trudili, oni se ama baš ništa ne pitaju  na književnoj sceni. Ima ih. Postoje. Kobajagi jesu prisutni na paradnim  skupovima, kao neophodna scenografija i tu se sve završava. Političari odlučuju koje će projekte podržati, koje pisce nagrađivati. Uostalom, poznato je da se „klanovi uvek formiraju na mestima gde ima novca“ zaključuje Rakočević. Definitvno, proces pisanja, lišen stvaralačkih i umetničkih pretenzija je postao potreba svakog pojedinaca. Svedoci smo ekspanzije  beletristike i takozvane ispovdene, pomalo memoarske proze, gde svako pokušava da ovekoveči svoju životnu priču, uz malo dodataka sa strane. Umesto da se u književnost ulazi na početku životnog veka, danas je masovna pojava takozvane „voditeljske“ književnosti i ne samo nje, gde  novopečeni pisci kreću u avanturu pisanja  na kraju svoje životne, pa i  stvaralačke dobi, kada su sve druge domaćinske poslove ostavili  dovršene i iza sebe, a pisanje im dođe kao uzgredna zabava, igra domina, karata  ili monopla i najljuti se čoveče. Za njih je pisanje definitivno oblik  okasnele razonode.  Zahvaljujući inovativnim tehnologijama štamparska produkcija  je postala svima dostupna, tako da svako ko poželi može da se šepuri objavljenim  delom u ličnoj produkciji. Velike izdavačke kuće sa renomeom  i ljudima koji su kontrolisali i davali vrednosne sudove nekom delu odavno ne postoje. Knjiga je postala potrošačka tvorevima i njen plasman zavisi samo od kupovne moći  građana, gde se uz hibridne proizvode na policama samoposluga nude  hibridne knjige, sa divnom ambalažom, mada lišene svakog umetničkog sadržaja. Niko više i ne obraća pažnju na nedostatak književne kritike, kaže Rakočević, i zbog toga što je ona  izgubila trku sa novim vremenom, koje se ne obazire na njihove vredonosne sudove. „Kritički smisao je sveden na običnu reklamnu poruku“ kaže Rakočević. Iako se samo u književnosti “ beskrajni svetovi mimoilaze“, u ovom vremenu zabavnije je i zanimljivije ono što je nekulturno, što se ogrće prostotom. Rialiti stupidarije su zamenile sve druge zabave na javnoj sceni. Savremeni čovek se zatvorio u svoju mimikrijsku realnos iz koje posmatra svet kojem  ne pripada i koji u suštini kodtakvog obogaljenog pojedinca izaziva samo prezir i gađenje. Sama činjenica da postoje ljudi koji svoju realnost temelje na brutalnoj depersonalizaciji, ovima koji sve to rialiti zamešateljstvo pomno prate, daje kakvu takvu nadu da  sami nisu dotakli dno života i da  se još uvek nisu našli u kaljuzi sveopšte prostote.

U proznom zapisu  o Tari, Rakočević se vraća  mladosti  i zavičajnim zaostavštinama, nudeći kroz sanoliku ispovest večnu priču o prolaznosi i trajanju.

U drugom delu ove knjige, naslovljenom „Sabiranje Utisaka“, Rakočević stavlja akcenat na pojedinca koji se  svojim delom izdigao iznad sredine i na delo koje se ne sme zaboraviti. Govoreći o crnogorskoj književnoj sceni prošlog veka, Rakočević sa posebno pažnjom se osvrće  na književnu ličnost  i književno delo Boža Bulatovića,  Mojkovačkog pisca, koji je ne samo u svom zavičaju, već i šire, iako nevelikim književnim opusom ostavio dubok i značajan trag. Takođe, pisac ovih „Uzgrednih“ zapažnja se osvrće i na delo  Čeda Vukovića,  pisca crnogorske i južnoslovenske književnosti, veoma plodnog i raznorodnog, koji sem u maniru tradicionalnom klasične književnosti zalazi i u mnoge druge književne sfere, naglašavajući istorijsko nasleđe  kroz poziciju crnogorskog naroda u  nezaobilaznim, mahom minulim civilizacijskim tokovima. Pisac o kome Rakočević govori je za života bio obasut najznačajnijim književnim nagradama toga vremena  i u književno ostavštini  Crne Gore je ostavio neizbrisiv trag. Žanrovski  raznovrstan pisac Čedo Vuković je prema Rakočevićevim rečima, odavno se profilisao kao pisac „ozarenja“ u čijem delu nema govora o  „jednostavnom lancu značenja“ već njime provejava jedna“ zvezdolika cirkulacija misli“. Kombinujući imaginaciju, dokumentarnu i istorisku građu, Pisac Vuković ponire u različite slojeve života istražujući vilajetne  tmine  i u sebi samome ali i oko sebe. Analizirajući svekoliko delo Čeda Vukovića, Rakočević nam približava  i rasvetljava jednog  kompletnog i kompleksnog pisca moćne imaginacije i bogatog jezika, koji se u novim vremenima  ne pominje mnogo i često.

Da se ponaosob ne bi govorilo o svakom eseju u ovoj knjizi, dovoljno ih je samo pomenuto. Ipak  treba reći da  je u opusu Rakočevićevog kritičkoj i esejističkog intereovanja svoje vidno mesto  zauzeli i pesnici  Vukman Otašević, Žarko Đurović, Radonja Vešović, Milić Popović, Dubravke Velašević. Tu se nalaze i zapažanja o  stvaralačkom i naučnom delu Vuka Minića, zapis o delima Borislava Jovanovića, esejima Lidije Vukićević,  kao i  književnim prikazima na knjige Milovana Đilasa, Rajka Cerovića, Viktora Vida, Pavla Goranovića, Bosiljke Pušić, Slobodana Vukovića, Svetozara Perazića, Željka Rutovića, i mnogih drugih.

Kao što je Andrić uzgrednim zabeleškama pratio znakove iz života, i „znakove pored puta“ i tako iza sebe ostavio  remek delo, tako i Rakoćevič  na sličan način,  nečemu što naoko  možda samo deluje da nije toliko bitno, ustvari, nenametljivo a opet  moćno  daje  značaj i značenje, koje se ni na koji način ne sme prevideti. Ovim bisernim nizom  „uzgrednih“ zabeležaka, pesnik, prozni pisac, kritičar, esejista i antologičar Bogić Rakočević  i ovom knjigom ostavlja iza sebe jasan i dubokoumni trag  u svetu  savremenog  književnog stvaralaštva.

Veselin Mišnić
Beograd, 2014 god