Simetrija vrtloga

Dragan Jovanović Danilov Mali prilog uz čitannje tvoje knjige „Simetrija vrtloga“

Oduvek sam se plašio vrtloga.  Tačnije od svoje druge godine, kada se u jednom takvom, nimalo metafizičkom, utopio moj otac. Imao je dvadeset i dve godine. Kasnije, svaki strah  sam uspevao i naučio da nadvladam sem tog, jedinog. Strah od vrtloga. Ne samo vodenog, već vrtloga svake vrste.

Naterao si me da uronim u tvoje vrloge. I strah je, gle čuda, magično nestao. Možda zbog tvoje lične simetrije,  kojom si  vrtloge omeđio.  Napokon uživam dok splavarim  po nekoj smislenijoj vertikali pojamnog i nepojamnog sveta. Ionako me horizontale nikada nisu privlačile. 

Vrtlozi su kao levak tornada, upijaju i lome sve što im se na putu nađe.  Tako sam ih ja oduvek video. Samo reči,  taj večni okot duše u njima opstajavaju.  I simetrije, matematički gledano,  koje se okom  ne mogu sagledati.  One su  kao i pesma začete u sferi astralne prozirnosti, u okrilju  obnaženog duha.

No drugo nešto sam hteo da kažem. I dalje nisam siguran i ne znam  jesam li uspeo da se u potpunosti oslobodim straha  od vrtloga. Pa i onih virtuelnih  koji  se ne hrane životima. Dimenzije straha, ma kojeg, pogotovo onog urođenog, nisu merljive kategorije.  Ni u težini oslonca nemaju. Ni strah nije mera naše konačnosti. Kako god, možga je srce straha u onoj, kutiji, koji su pominjao. Zašto bi se duša hranila vriskom, ako nije tako?

Hteo sam u stvari da objasnim zašto volim tvoju poeziju.  Nije reč samo o  ljudskoj simpatiji, ( ona jeste neosporna) slabosti,  ili naklonosti prema  bliskim zaumnostima.  Jednostavno, u minulim decenijama  u čijoj god poetici da zalutam, naučio sam  na kraju da se vraćam tvojim pesmama i tvojoj poeziji. Onako spokojno kao što se vraćamo, gde god da smo bili, u svoj dom i svojoj kući. Lep je to doživljaj. I nezamenljiv. Povratak u to malo okrilje mira i spokoja gde se jedino sigurnim i zaštićenim osećamo. U svoju kuću ( ako je  imamo) . U neko jedinstveno pribežište, kakvo god ono bilo. Pa i ono u kojem se dešavaju one lične pretumbacije, ili kako ti lepo  reče „unutrašnje seobe“.  Dakle, poetsko  pribežište. Eto, toliko sam  imao da kažem. Ni malo, ni mnogo. Ali sasvim iskreno.

Veselin  Lari Mišnić,
2014 god, Beograd