Moja kritika
Smrt je neprovjerena glasina
Emir Kusturica Književni pregled, godina II, broj 5, oktobar 2011.
U ovom autobiografskom romanu, Kusturica je progovorio jednostavnim jezikom svakodnevice, onim jezikom sa kojim je odrastao i koji je živeo u njemu od detinjstva i nije se menjao, ostajući trajno kao jedan od njegovih prepoznatljivih znakova. Izneo je jednu ljudsku, iskrenu priču, punu preživljenog, emotivnog naboja.
Priču kojoj se veruje.
Priču prepunu slika koje dočaravaju jedno minulo vreme, možda ne na nov način, ali svakako poznatu i blisku svima koji su živeli na ovim prostorima koji su nam makar u sećanju bliski, a sada pripadaju nekom drugom svetu. Dalekom donekle i samom Kusturici.
Nikada ničija mašta neće moći da osmisli scenario kakav je u stanju sam život da napravi. Toga je i pisac ove knjige svestan. Otuda ne preuzima ulogu onoga koji izmišlja, ukraja, meri i određuje, već samo smernog zapisivača doživljenog. Ovu prvu ulogu prepušta životu, koji će uvek neke nove i nepoznate priče udevati u našu zbilju, kakva god ona bila. Kusturica je takođe svestan da svaki čovek nosi u sebi priču dostojnu umetničkog prikaza i vrednu da se upamti i zabeleži.
Kusturica ne ulepšava, ne šminka i ne doteruje svoj preživljeni život. On piše baš onako kako je sazrevajući spoznavao život i istine koje su ga učinile osobenim. Život nimalo idealan, više turbulentan i buran, a opet zanimljiv i vredan priče i pamćenja. Ovo je knjiga traganja, lutanja, izazova, maštanja, mladalačkih snova, stradanja, teskobe, nemoći, uspona i padova. Knjiga "Smrt je neprovjerena glasina" počinje pričom odrastanja i sazrevanja uz ljude koje narator voli i u ambijentu kakav je bio Sarajevska Gorica, a kasnije Sarajevo.
Umetnosti su zbilja povezane. Pisana reč je večna. Trag da nas je bilo. Neizbrisiv. Slikarstvo prati život od postanja kao i reči. Pozorišna iluzija je lepota kojoj nema premca. Muzika je umetnost, možda i najizazovnija i najfleksibilnija. Misteriozna i neprolazna u svakom slučaju. Filmska umetnost je spoj svih pomenutih i poznatih umetnosti, ona je u jednom veku trajanja izborila status i značaj, uz sve ostale, postala je naujupečatljivije ogledalo naših života i priča naše stvarnosti, a opet ostala u domenu izmaštanog i u okrilju fantazije. Kusturica je sebe ponajviše pronašao u ovoj najmlađoj od svih umetnosti. Tu se dokazao i u njoj dosegao vrhove kao niko na ovim prostorima. Vremenom su i neki drugi izazovi mamili Kusturicu i nije im mogao odoleti. Muzici, naprimer. Kasnije, samo po sebi, nametnulo se pisanje kao neka esencijalna igrarija ovog radoznalog čoveka. I Kusturica je (po mnogima neočekivano) napisao knjigu o sebi, i o drugima. Knjigu o našim naravima, o balkanskom specifikumu, dajući jednu rentgensku dijagnozu koja otkriva suštinu stvarnog života ljudi izgubljenih u promašenim životnim investicijama, u snovima, sanjarijama i lagarijama režima koji naočigled dece koju je izrodio i po mnogo čemu unesrećio, lagano i neumitno umirao. Ovu propast nečega što je građeno na temeljima od paučine i po svemu nakaradnog, Kusturica je sagledavao na pravi način i pre svojih sugrađana. Kusturica ne krije da je u ranom detinjstvu i sam bio pritisnut ovim snovima koji su ispunjavali njegovu javu. Takav sanjar je bio je jedan od junaka ovog romana, Kusturičin otac Murat. On svoje utopističke snove odnosi sa sobom u grob iako sina jedinca pokušava da sačuva od razorne i nepredvidive moći smrti, udevajući u njegov životni kod sudbonosnu misao da je smrt samo prevara i "neprovjerena glasina".
U ovoj autobiografskoj priči, izdvaja se ona glavna koja se odvija na nekoliko planova. Kroz priču života jedne porodice, u ovom slučaju piščeve, kao da sagledavamo priče bezbroj sličnih porodica i zato se ovoj priči od početka veruje. Kusturica ništa ne ulepšava. Crno je crno, ponekad i crnje. Belo je belo, ako nema neku nijanstu tamnog koja ubija tu belinu. Pričajući vešto i uspešno o svom životu, na onom drugom, naoko manje važnijem planu, baš kao u kinematografu, odmotava se paralelna priča o vremenu zanosa, iluzija, verovanja, snova, i ponajviše gluposti. Ova knjiga govori i o vremenu haosa, vremenu besmislenih ratova, i prošlih i ovih novih i svake demagogije zarad demagogije. Kusturičin ironijski naboj, a bez njega bi ova priča bila osakaćena, daje priči analitičku doslednost čoveka koji je video dalje, i sagledavao brže, koji je u neku ruku imao viziju, ili makar predosećao i slutio šta će se sve dogoditi u vremenima koja su ostala za nama i koja nikome ne služe na čast. Ponajmanje onima koji su bili kreatori, što će se i obistiniti, ove apokaliptičke misije, i koji su se na kraju izvukli od suda naroda, ali ne i od suda istorije. Smrt je bila spasonosna i blagonaklona u slučaja vođa, kako bi ih Kusturica nazvao "tutumraka", koji su zlo iz sebe umnožili zlom bezumnosti obezglavljene rulje i idiota poput onog Kustinog "tutumraka" koji u nemoći da svoju mržnju iskali na Srbima, ruši Andrićev spomenik, sanjajući pritom večni utopistički san malih, prostih i glupih ljudi o potopu, koji će sa lica zemlje ukloniti sve inoverne i sve one koji se iz nekog razloga nalaze sa druge strane barikade. Koristeći se povremeno fragmentarnom snagom dokumenta, Kusturica osvetljava onu recidivnu zaostavštinu jednoumlja nasleđenu iz Titovih vremena, kojoj, čim uklone jednu glavu, odmah nikne deset opakijih. Nema u ovoj priči patetizma niti lamentiranja nad nevoljama koje dolaze kao oluja i stihijski, koje lome sve što nema samo po sebi ukorenjenu čvrstinu porodice, koja se u ovom slučaju pretvara u utvrđenje i pribežište, zaklon od svakog zla koje dolazi nenadano i iznebuha, ne štedeći nikoga a ponajmanje one koji smisao življenja sagledavaju u moralu i moralnosti, u tradiciji i verovanju da ljudske vrednosti treba da budu ispred svih ostalih. Mnoštvo likova defiluje ovom Kusturičinom književnom scenom, i svi su vešto udenuti u priču i vreme dešavanja i zaista ovom knjigom se potvrđuje da je romaneskna pripovest jedna filmska priča pre svega, sa obiljem slika koje se bez prestanka vrte u onom našem ličnom i jedinom bioskopu u kojem predstavu gledamo sami i bez bilo čijeg prisustva.
Ljubav sina prema roditeljima, prema ženi koja je bastion, i dobra vila, koja je čuvarkuća i koja ima magijsku i isceliteljsku moć da lepotom i upornošću, neretko i žrtvovanjem čuva i učuva ono najbitnije, a to je brak, muž, deca, porodica.
Poruka ove knjige nije jednostavna. I nije samo lična.
Ona ukazuje i opominje. Ona je neposredna i jasna. Kusturica je ovom knjigom doneo osveženje, pokazao jedno nama nepoznato lice i prirodu, i ne samo njegovu, prirodu koja ima ideal čestitosti i porodičnog okrilja. Knjiga takođe nosi poruku prijateljstva koje ne nestaje zarad interesa i zbog obrta koje život donosi i nameće. Kao mag filmske slike, Kusturica je ovom knjigom pokazao da ga i reči slušaju, i da ume i na takav način da komunicira sa svetom, da iznosi životnu priču koja bez sumnje ostavlja traga i koja se pamti.
Veselin Mišnić,
književnik, Beograd 2011.
