Kratki esej o Aforizmu

Satirikon Kolarac, 24. decembra 2014.

Aforizam ne mora da izazove salve smeha. NIje on komičan i nije komičar. Aforizam je eho onog  unutrašnjeg, dubljeg i trajnijeg smeha. Smeha lišenog grohota. Smeha koji se i ne čuje, a ipak postoji u nama. Smeha koji negde iz potaje vreba i spreman je da nas osveži, okrepi i razgali onda kada se najmanje nadamo i kada i ne očekujemo  njegovu obznanu.  Ali, ako   slušaoca, ma ko to bio, ostavi ravnodušnim i bez ikakve reakcije, onda to i nije aforizam. Tada su to besmislene prazne reči, postavljene na pogrešan način na pogrešno mesto.  Aforizam  mora da izazove makar onu trenutačnu  potrebu za smehom, za osmehom koji  možda zbunjuje i onoga ko sluša aforizam i onoga ko je njegov tvorac. Čini se tada da ma koliko  pažljivo neko sluša  izgovoreni aforizam  da i onaj ko ga je izumio i izgovorio još pažljivije prati reakciju  publike i onih koji slušaju.

Ta povratna informacija udahnjuje stvarni život aforizmu a ne onaj koji ga je  osmislio i stvorio. Autor mu je dao usmerenje, i pustio ga u svet da se u njemu  nalazi, snalazi i pronalazi, da ako je dobar i kvalitetan traje i istrajava, da ne podleže sudu vremena i zakonima ubistvene prolaznosti, da ne podleže pomodnostima i trenutnim aktuelnostima, već da svojom osobenom autohtonošću  krči sebi put i  pronalazi pribežište u svakom novom vremenu.

Aforizam je dakle priča za sebe, dovoljan sebi i ne trebaju mu tumači i mudroslovi. On govori sa tako malo reči više, preciznije, jasnije, umnije od svih  tumača  nečega što je rečeno i zašto je baš tako i na takav način rečeno. 

Da bi živeo, i nadživeo vreme u kojem se rodio aforizam je dovoljan  samom sebi, on se hrani i svetli  i na kraju živi od obnovive energije, one koja je u njemu zauvek zatomljena.

Veselin Mišnić Lari
(Selektor “ Satirikona” Na Kolarcu, 24 decembra  2014 god.)