Dom je tamo gde je ragastov

Milan Beštić knjiga kratkih priča, izdavač „Alma“ iz Beograda

Reciklaža duhovne učmalosti
ili
Umetnost apsurda

Nova knjiga kratkih priča  Milana Beštića, aforističara i satiričara iz Beograda, ne bez razloga je naslovljena “ Dom je tamo gde je ragastov”. Tamo gde nema ni kuće ni kućišta, dovoljna je pojava “ragastova”, da se  čovek  ne oseća sasvim izgubljeno. Dovoljno je  znati da postoji okvir vrata i da je postavljen između nas i  nečega što se nalazi  ispred, u nekoj drugoj dimenziji vremena, i da će nam  izlazak kroz takva vrata otkriti neki novi, nepoznati svet. Ipak, svet u kojem ovaj eminentni satiričar stvara, nije svet velikih prostora, širine, kretanja i uobičajenih spoljašnjih izazova. Njegov lični svet je svet zatvorenosti, mimikrije, izolovanosti, askeze, poricanja, i otuđenosti. Sve ostalo što se dešava, može se poistovetiti sa stvaralačkom magijom ovog satiričara, koja sama po sebi ima potrebu za stalnim sažimanjem svake književne forme sa kojom se on kao stvaralac suočava..

Svestan brzine u kojoj živimo, njene pogubnosti koju većina ne primećuje, ovaj satiričar se u svom stvaralaštvu priklonio onim najkraćim postojećim književnim formama, a to su aforizam i kratka priča. Dosežući (naročito u aforistici) univerzalni smisao duhovnog sažimanja, otkrivajući jezgro u suplementu nekoliko izabranih reči i pojmova, stvorio je zavetinu, koja se premešta tamo gde god ima ljudi od duha. Vlastitim laserskim zracima svoga neukrotivog duha, ovaj humorista britke misli, seče našu nimalo prijemčivu zbilju.

Svestan svojih moći, obdaren jetkom mišlju i neverovatnom domišljatošću, istrajava u sferama duhovnih postignića, dakle, uspeva da svoje umne tvorevine neprestanim sažimanjem učini prepoznatljivim. Svojom prkosnom prirodom, katkad i inaćenjem, krenuo je tragom istine, hranjen snagom koja iz nje proizlazi. Ukazivao je,  i dalje ukazuje na skoro neiskorenljive slabosti i anomalije ovog sveta. To i jeste suština priča koje su pred nama. Njegove poruke su kao Mojsijevi zakoni, sažete, jasne, proročke, pamtljive. One ne miluju i ne štede nikoga ko je sklon kalkulanstvu, ko se prepušta inerciji bezvoljnog kretanja i ko se predaje pomodnostima bilo koje vrste.

Beštić poseduje vlastite pogone za reciklažu naše duhovne učmalosti.

To što je za druge bilo  naizgled nevažno i bezimeno, satiričar je izvlačio iz kloake života, uklanjao slojeve gadosti i prljavštine, ostavljajući nam čisti, destilovani i zdrav proizvod. Pre svega ostalog, proizvod  filtrirane svesti i izbalansiranih vrednosti.

Moglo bi se reći da je umetnik u ovoj svojevrsnoj destileriji duha tražio spas za sebe. Ili je samo svoju svest propuštao kroz lakmuse naše realnosti. Ono što je nakon svega proizašlo kao gotov produkt jedne umne dovitljivosti i neprestane igrarije, zablistalo je snagom metamorfoze, koja je kroz ovu nesvakidašnju knjigu priča najednom i zahvaljujući njegovom pregalaštvu, svima podarena.

Neko uman je rekao: “ Da kratka reč dugim mislima daje povoda“, i zaista, čini nam se, da je Beštić čitavo svoje književno stvaralaštvo podredio ovom principu. Ovako “kratka reč“ u knjizi „Dom je tamo gde je ragastov“, nudila je  istinitiju sliku našeg duhovnog sveta.

Pisac se kroz ove priče kreće sa merom i stalnim oprezom. On definitivno nikome ne veruje, do sebi i svojim nagonima za samoodržanjem. Ni jednog trenutka ne pokušava da bude filozof mislilac. Naprosto uživa u razbijanju stereotipa. Ovde je kratka priča oslobođena afektiranja, likovanja, inaćenja. Prepuna ironijskih i samoironijskih naboja, ogoljelog, često surovog sarkazma.

Ove priče nas makar za trenutak opuštaju i  zasmejavaju. Ipak, nakon smeha usledi promena, od koje može da nam bude loše. Istine koje najednom sagledavamo na drugačiji način, bude nas iz vanvremenske usnulosti. Prizori koji se ređaju pred nama, slike nemara i ogoljene suštine bodu oči. Ti prizori definitivno nisu lepi, ne onoliko, koliko bismo želeli da jesu. Te slike, i prikazi onoga što u suštiti jesmo, sa svim nedostacima i slabostima na koje se ukazuje, ostaju da hrane naše male atare nespokoja, da nas glođu iznutra, da nas suočavaju sa slabostima kojima smo se podavali. Pripovedač nam govori da je svako spoljašnje ulepšavanje nepotrebna manifestacija trivijanog i izveštačenog.

U priči gde se govori o jajetu kao simbolu svake zatvorenosti, ali i savršenosti, jaje je krhki a opet moćni čuvar života. Dakle, jaje ukazuje na savršenstvo kruga, ali upućuje na zatvorenost u utemeljenoj kružnici života. Onoj kružnici crtača Vilijama Blejka, gde Vilijamov šestar u rukama drži lično Bog, gde iz okrilja svoje nedosežnosti igra se, crtajući ne uvek savršene krugove.  Crta ih po vodi, po vazduhu, po zemlji, jer je Bog i jer mu se može. Na tu  simboliku svemoći i nesavršenstva čoveka i prirode i pripovedač ironijski ukazuje.

Vratimo se  na tren umetnikovom iskazu i oruđima kojima on barata. Prvi je dojam da  pisac svoju tvorevinu gradi na dosetki. Šaljivi kontekst i razložna, mada uvek neočekivana poruka, udevaju se u priču i tako njen sadržaj dovode do oblika koji neretko sami moramo da sažmemo i prihvatimo. Pisac svesno ostavlja mogućnost nadgradnje, mada je on svoje rekao. Ne zanima ga i nije ga briga, kakve će reakcije njegova priča izazvati, ali je siguran da neke hoće. I to je dovolnjo.

Osećajući na svojoj koži brzinu kojoj je nova progresiva podložna, čovek novog vremena postaje sluga ove brzine, zavisnik i konzument u svakom slučaju. Satiričar ukazuje na pogubnost i otuđenje svakog pojedinca pred nemilosrdnim naletima novih tehnoloških čudesa.

Pisac ove knjige se donekle priklonio ovoj brzini, nudeći nam izdvojene trenutke, kao okosnicu jednog kontinuuma. Njegove priče su dakle svedene na trenutak istrgnut iz opštosti. Dovoljno da se umnožavanjem tih  trenutaka nova realnost pretoči u lanac kojim su priče umotane.

U priči „Panta Rhei,“ pripovedač kaže kako je neko rekao da se „u istu vodu ne može dva puta zagaziti, a da se on o isti kamen čak pet puta spotakao.“ Kamen je simbol nepokretnosti i statičnosti, voda ukazuje na stalno kretanje, i čovek u tom slučaju dođe kao protočni bojler, kojeg vremenom nagriza kamenac od iste te vode, koja život znači. Sve to ukazuje na činjenicu, da se zamke koje nam život postavlja ne mogu izbeći.

„Izmenjeno stanje svesti“ (naslov jedne priče) ukazuje na stalnu prisutnost promenljivosti u ljudskom životu, koja  bi  na kraju nestala kao isparenje ili magla, da je umetnik, makar to bilo i privremeno, ne maskira i odeva u ruho humora, i tako joj produžava vek trajanja.

Gavra  „junak“ nekoliko priča, neodoljivo nas podseća na likove iz animiranih filmova, na čuvenog Gustava i njegove nerazumne dogodovštine, koje se temelje na čistom apsurdu. Ili još određenije, kao da je rađen po liku „La linea“ (što znači linija) gde sudbina junaka zavisi od linije po kojoj se kreće i volje crtača, koji na kraju uvek ovo unesrećeno biće imaginacije šalje u provaliju. Nakon tog besmislenog puta, usledi vrisak padajućeg. Eho  tog „primalnog krika“ kasnije danima odjekuje u fijokama naše podsvesti. Pred naletom svakog oblika globalizacije takve su i Gavrine reakcije: besmislene, utuljene, sa porukom nemoći. Da ovom čisto književnom liku ne daje onu humornu naglašenost, i da sadržaje ostalih priča ne temelji na humoru, suočili bismo se sa nečim što ne razumemo.     Pisac čiju knjigu prelistavamo je majtor kratke forme. Nema suvišnih reči  i umetnutih rečenica. Sve je sažeto do konačne esencije duha. Njegove priče jesu celina kojoj se ne može ništa dodavati a ni oduzimati. One ukazuju na filigransku preciznost pisca zadojenog humorom. Ukazuju dakle na hiruški rez specijaliste, koji mora da interveniše, ali pritom ne oštećuje vitalne organe gde se zahvat izvodi. Ovaj umetnikov zahvat ne remeti postojanost harmonije opšteg principa savršenosti. Savršeno delo ne podnosi epigonstvo i nije podložno bilo kakvom razgrađivanju, ili nadgradnji. Besmislen je svaki pokušaj traganja za savršenijim oblikom od  samog savršenstva.

Beštić se naizgled bavi običnim stvarima i pojavama sa kojima se u našoj svakodnevici stalno srećemo. On voli da u okrilju poznatog, otkriva paradoks, i gle čuda, taj paradoks, koji bi trebao da naopačke izvrne sliku te i takve stvarnosti, on je osvetljava, umiruje, prepravlja, dovodi u kakav takav red, bolji i prihvatljiviji, poučniji u svakom pogledu. Najednom paradoks nije neobjašnjiva i anomalična pojava, iskakanje iz postojećeg i poznatog.  On je u ovom slučaju jedno od temeljnijih oruđa u građenju i obradi same priče.

Ne postoji u ovoj knjizi ni jedna priča koja će čitaoca, ma ko to bio, ostaviti ravnodušnim. U kontekstu smešnog, katkad i trivijalnog, satiričar nam domišljato podvaljuje. Naime, on u taj kontekst smešnog, uvek ubacuje neku začkoljicu, nešto što će izazvati otrežnjenje, najčešće buđenje. U svakom slučaju drugačiji doživljaj nečega, za šta smo verovali da nam je sasvim poznato. Tek ovde i kroz ove priče sagledavamo da je izokrenuta stvarnost, često postavljena tumbe i naglavače, ustvari naša prava realnost.

Pisac nas navodi da se suočimo sa sobom, sa sitnim prevarama kojima baratamo u svakodnevici. Tako on pomoću dosetki i svoje satiričarske nadgradnje, nenametljivo razobličuje sve ono što jesmo, a ne bi trebalo da budemo. Ovakve priče nose pouku u sebi, one nas oplemenjuju i teraju da budemo bolji ljudi. Takođe treba podsetiti da domišljatost, lucidnost, i neverovatna moć zapažnja krase celokupni  minuli rad ovog stvaraoca. On ispiraciju nalazi svuda i u svemu. Nikada se ne vezuje za neku određenu temu, ili događaj. On je uporni i predani lovac na trenutke. Bez prestanka lovi u mutnoj reci života, reci punoj virova, vrtloga i nepoznanica. Nekad taj ulov bude riba, nekad to bude grana, koju je zakačila udica, nekad list koji voda nosi, odbačeni predmet, bilo šta. On potom predano lageruje ove beznačajnosti, stalno uvežbavajući svoje veštine na poligonu koji osmišljava svakodnevica.

Ova knjiga nema ni jednu priču koju bi trebalo izdvojiti iz celine i koja zaslužuje specifičan osvrt. To je stoga što je kontinuitet kvaliteta svih priča konstantan. Bez oscilacija, bez padova. Ovako koncipiranim  pričama minijaturama, umetnik ustvari ispisuje jednu beskrajnu priču o našim životima i nedoslednostima kojima ga ispunjavamo. Bez uobičajenog obrasca, ukazujući na slabosti pojedinca, na neznanje, na glupost, na beznačajnost i sitne  mimikrije koje otkrivaju čovekove velike nedostatke, pisac koristi svoje svevideće oko, posmatra kroz lupu koja sve uvećava, ali ništa ne veliča, i tako gradi jednu nesvakidašnju tvorevinu apsurda.

Poželjno je pomenuti nekoliko naslova priča iz ove najnovije Beštićeve knjige, kao što su „Ljermontovljev ( čitaj Molotovljev ) koktel“, „Urinokultura“, gde dežurni krivac Gavra, „svojom interakcijom potvrđuje da se čovek nije otuđio od prirode i da je umetnost večna“. Ova piščeva, ili Gavrina misao, bila bi sasvim u redu i istinita, da joj nije prethodilo Gavrino sećanje na dečačko mokrenje po pesku, koje je, gledano iz perspektive sadašnjosti, čisto konceptualna tvorevina. Otuda i ta veza sa umetnošu. Umetnošću pomenutog apsurda. Sličnu poruku upućuje priča koja nosi naslov „Fotografija za uspomenu“, gde je dominantna želja pojedinca da poseti krivi toranj u Pizi i da se napokon “slika pored krivog“. Ništa manje duhovita nije pričica od svega nekoliko redaka naslovljena “Razgovori u tramvaju na liniji bilo kojoj“. Ovako bi se mogli ređati naslovi ovih pripovesti od početka do kraja, i opet bismo uvideli, da je ukazivanje na osobenost bilo koje priče suvišna i nepotrebna.

I da zaključimo: Milan Beštić, aforističar, humorista i satiričar, pre svega je perfekcionista, čovek sklon vizuelizaciji, sa darom ukazivanja na ono što je svima u okolišu promaklo, a njemu eto nije.

Veselin Lari Mišnić, književnik
U Beogradu 4 decembra 2014 god.