Prećutkivanje istine

Miloš Janković Povodom 25 godina kniževnog stvaralaštva (tekst objavljen u “Savremeniku”)

Sigurno je da u savremenoj srpskoj knjizevnosti  ne postoji (ako ne kompletniji ono komleksniji pisac) od Miloša Jankovića. Ovaj za književne pojmove još uvek mlad stvaralac. Od mnoštva književne bratije izdvaja se po mnogo čemu. Među živim   pesnicima, ako izuzmemo nekolicinu pesnike starije generacije, nema  pesnika sa više objavljenih knjiga. Miloš Janković je prvenstveno pesnik, pa onda romanopisac, pripovedač, hroničar i istoriograf i na kraju antologičar. Svakako da sa njime nikada nismo načisto sa čime će i kako  iznenaditi svekoliku književnu javnost i naravno čitalačku publiku.

Pisac koji je  za dvadeset i pet godina književnog stvaralaštva objavio  33 (trideset i tri knjige) svakako zavređuje jedan ozbiljniji  kritički i analitički osvrt.  U vremenu kada je svekoliko književno stvaralaštvo u debeloj krizi, da ne kažemo prestrogo na izdisaju, retki pisci poput Miloša Jankovića, veruju da zaista mogu da udahnu novi život i svežu krv već posrnuloj književnosti.

Govoriti ponaosob o pojedinim knjigama Miloša Jankovića zahtevalo bi mnogo truda i vremena, jer takav analitički osvrt, koliko  god bio obiman,  bi najverovatnije bio nepotpun a to bi bio greh i prema delu ovoga pisca i prema njemu samome. Zadatke koji je on postavio i ostavio savremenoj( ako je uopšte ima ) i budućoj ( ako je bude) književnoj kritici nimalo neće biti lak. Janković je pisac nesvakidašnje eruptivne energije i zaumnosti, znalac jezika i nosilac tajne pisanja koja je Bogom  dana i udeljena retkima. Ma koliko u njegovoj poetici bilo tame i zloslutnih nagoveštaja, sam Janković je čovek prepun pozitivne energije, nekog toplog ozarenja, svojstvenog zanesenjacima koji veruju u čuda  a i sami pokušavaju da čuda stvaraju.

U ovom vremenu kada  se knjige objavljuju sa mene na uštap, Janković mnoštvom objavljenih knjiga u samo jednoj kalendarskoj godini uspeva da obara rekorde i da zbunjuje sve oko sebe. Zlobnici će reći da hiper produkcija ne donosi kvalitet, ali Janković je svojim knjigama demantovao sve one koji su ovlaš skloni omalovažavanju i ljubomori bilo kakve vrste.

Činjenica je, i to treba naglasiti, da je Janković jedan od onih pisaca, ne retkih, već najređih, koji poput Balzaka, ako to poželi, za nekoliko dana može napisati novu knjigu, što i čini povremeno, ukazujući da talenat, rad i pregalaštvo mogu sa lakoćom da ostvare i ono što izgleda nemoguće.

Pesništvo je u svetu nekoliko  decenija unazad anatemisano, pa ni kod nas nije bolje prošlo.

Sanjari nisu ljudi koji mogu da se nose sa realnim izazovima današnjice. Romantizam je odavno mrtav ne samo u književnosti, već i u životu, i kada se neki osobenjak drzne da emocijom krene u susret novim izazovima, to je neoprostiv greh koji treba javno izložiti osudi i poruzi u najmanju ruku.

Pesnici ovakvog kova nigde nisu pristali i nisu dobro došli.   Ljudi zadojeni pesmom, poput Miloša Jankovića, su savremeni Don Kihoti, poslednji Mohikanci, koji ne mogu i sigurno neće prihvatiti belosvetske splačine koje na se svakodnevno serviraju kao umetničke i književne vrednosti. Janković, pesnijk  po vokacoji,  do zadnjeh daha će se boriti protiv osrednjosti, protiv televizijskih rialiti idiotarija, protiv  kojekakvih bestselera, koji svi na gomili ne imaju u sebi ni jednu misao vrednu pomena i pamćenja.

Ostavljen na vetrometini, između nigde i ničega pesnik Janković je sazrevao lagano  i iz potiha otvarao ona jedina  vrata kroz koja se samo  talentom  i verom u sebe  ulazilo. Vrata iza kojih se  sakrivala istinska kniževnost. U tom procepu, ili bolje reći izvan njega, što je i dobro i loše, stvarao  je i pesnik Miloš Janković. Dobro, jer ga nisu veličali oni zbog kojih bi se stideo, a loše jer je njegovo pesničko i ne samo pesničko delo  namerno gurnuto na periferiju.

Na čuđenje Jankovićevih čitalaca i poštovalaca, i na veliku sramotu savremene kritike ( lično mislim da takva u nas ne postioji)  Miloš Janković, iako bogom dani i nadprosečno talentovani pesnik, bivao je godinama, pa i decenijama prećutkivan. Krčeći sebi put kroz Scile i Haridbe, ne obazirući se na gomile onih koji su veličali prosečnost, pesnik Jankoviće se koliko toliko domogao mesta koje mu odavno i pripada, a to je sam vrh našeg savremenog pesništva.

No „vreme je mudrije od čoveka“, kako nekoć reče Meša Selimović. I ono ispravlja neobjašnjive nepravde, koje neki, nazovi ljudi, čine ljudima koji to jesu. Pa će i ova nepravda prema delu Miloša Jankovića i prema njemu lično, vremenom biti samo jedna ružna epizoda, još ružnijeg vremena u kojem su Janković i još nekolicina poput njega bili  bez ikakvog razloga prećutani i marginalizovani.

Onih, koji su kumovali tome poodavno, srećom po književnost, ni u tragovima nema.

Veselin Mišnić
Beograd , januara 2011