Moja kritika
Šta je luđe, sport ili svet
Momičilo Jokić Predgovor za knjigu
… O GLOBALNIM POSRNUĆIMA MINIJATURNIH VELIČINA
O ISKRIVLJENIM OGLEDALIMA STVARNOSTI
O ISTINITIM LAŽIMA U SPORTU
O OLTARIMA I SPORTSKIM ŽRTVAMA…
Dugogodišnji urednik najpoznatijih sportskih glasila na našim prostorima, Sporta i Žurnala, svima poznato ime iz sportskog novinarstva, Momčilo Jokić, kroz prizmu svojih zaista širokih interesovanja vezanih za sport, (prvenstveno za fudbal, igru nad igrama, igru koja nadrasta okvire lokalnog i kontinentalnog, koja se može porediti samo sa planetarnim uzdignućem ) ovom knjigom eseja , kritičkih tekstova i studijom o opštim mestima, dosegao je onaj maksimum kojem teži svaki intelektualac, koji se u bilo kojoj oblasti profesionalno bavi pisanom formom iskaza.
Dakle, ovaj vrsni pregalac kroz jedno filozofsko promišljanje, ukazuje na ono što je u savremenom svetu pogubno za dalji razvoj sporta uopšte.
Uticaj potrošačkog društva, ( obezdušenog stalnom surovom i nemilosrdnom borbom i trkom za profitom i postizanjem ciljeva koji profit obezbeđuju,) je nemerljiv. Sredstva se ne biraju, niti se robuje bilo kakvim moralnim i drugim normama, koji sport u sebi nosi i po difoltu podrazumeva. Pojedinci u sportu, bili oni učesnici kao takmičari, ili gravitirali kao konzumenti, što će reći : gledaoci i poštovalaoci, u oba slučaja i jedni i drugi, bivaju istureni ispred ideje, ispred svega bitnog, sa namerom da kad se ukaže pogodno vreme, budu žrtvovani zarad celofanskih ciljeva kojima je sve podređeno.
To je okosnica čitave priče kojom se ova najnovija Jokićeva knjiga bavi. Ako makar i letimično bacimo pogled na izdvojena poglavlja koja čine srž ove zaista zanimljive i bitne knjige, i ako krenemo od nadnaslova: Kako sport objašnjava svet, shvatićemo da nas Jokić uvodi u lavirint iz kojeg kao da nema izlaza.
Slika sveta viđena i tumačena sa gledišta jednog sportskog promišljanja nimalo nije lepa i obećavajuća, kao što nije ni slika sporta viđena očima sveta u kojem živimo.
Ovo iskrivljeno ogledalo još iskrivljenije stvarnosti, nudi jednu nakaznu performansu nečega što je jednom bilo, ili je barem u svojim počecima imalo plemenitu ideju, koja se hranila vizijom nečega što se u praksi izobličilo i nikada nije ostvarilo.
Knjiga je na neki način podeljena tematskim odrednicama na dva dela. U prvom se govorio o fudbalu i svemu što ovu igru u svim njenim segmentima čini i posebnom i frustrirajućom.
Drugi deo se bavi ( takođe na globalnom nivou ) fenomenom sportskog apsuda, sportskim zabludama i manipulacijama u vrhunskom sportu. Naravno reč je i o retkim vrhunskim sportistima male zemlje Srbije, o nepravdama i ujdurmama koje ih prate i onemogućavaju da se do krajnosti iskažu u ostvarenju kako svojih tako i nacionalnih ciljeva, gde po mišljenu autora ove knjige “paradoks i kompromis” idu ruku pod ruku. Krug ove beskrajne priče se opet završava pričom o fudbalu. Kako god, ipak je fudbal glavna tema ove knjige.
Posmatrajući svet vrhunskog sporta, u ovom slučaja fudbala, na drugačiji način od bilo koga pre i do sada, iz centra dešavanja, gde se pripremajju neretko nepojmljive zakulisne igrarije, dakle, sa one strane koja nije u vidokrugu obično posmatrača, gledaoca i konzumenta, koji upija lepo upakovanu varku kao jedinu moguću istinu i realnost, Jokić sa manirom gospodstvene prefinjenosti, ali bez imalo sentimentalnosti razotkriva ovu veliki globalno upakovanu laž, laž koja se nameće iz dana u dan i koja truje i ubija svaku lepotu oko sebe zarad profita i nekih recimo “viših interesa”. Jokić dobro primećuje i prepoznaje snagu i moć ovog prevratništva, ove podvale koja postaje utemeljenje za svekoliko planetarno ludilo.
Takođe Jokić ne štedi ni konzumente ove prevare, jer samo golom istinom možda se mogu dozvati pameti horde zaglupelih obožavatelja lažnih idola i podmetnutih veličina. Jokić već na početku knjige ukazuje na sve očitiju i pogubnu opčinjenost pojedinca fudbalskom igrom, koja je zahvaljujući strašnoj moći i uticaju televizije i mnogobrojnih štampanih medija, postala najrazorniji „ opijum za mase“. Otuda autor ove knjige ne bez razloga citira omiljenog filozofa Žana Bodrijara, gde veliki mislilac kaže da je “ dobro prozirno”, i da se kroz njega može videti, ali zlo je moćnije jer se prozire. “Ono se vidi skroz”. I doista, pisac ove knjige je svestan činjenice dominantnosti zla u svekolikom svetu. Zla čije je temelje čovek postavio i i od postanja u to nerušivo zdanje užasa i pokore, ugrađuje strpljivo i uporno, svoje meso, svoju krv , svoje snove i svoje živote. Uziđujući u ovu piramidu haosa deo po deo svoje opakosti , čineći pritom svaku promisao i potrebu za dobrotom besmislenom i nemogućom. Jednom sam zapisao : da u činiju gde se zlo sprema kao glavno jelo, dobro se ne stavlja kao začin, čini mi se da je ova uzgred rečena maksima donekle našla utemeljenje u ovoj rekao bih isuviše hrabroj knjizi Momčila Jokića.
Pisac raskrinkava ovo mentalno posrnuće na svim nivoima ljudskog razvoja, sporta pogotovo, posrnuće koje se preliva kao u spojenim sudovima u jednu kipuću haotičnu masu, lišenu pre svega razuma a potom i one veoma važne pokretačke i pozitivističke energije, masu haosa, ponajviše zavisnosti od koje leka nema.
Ironijski i nadahnuti osvrt u eseju “ Bekstvo od slobode” poželjno bi bilo da pročita svaki fudbalski selektor, pogotovi onaj koji ima i najmanji poriv i želju a i mogućnost da to i postane. Jer tu se o njima govori. Ovakve tipove ljudi Jokić svrstava “ u vodeće mazohiste spremne da po ceo dan bičuju sopstveno telo”. Pominjući poimenice nekolicinu najpoznatijih, kroz njihove golgote i upokojenja od strane istih koji su ih veličali i u zvede nekoć okivali, sagledavamo surovost vaskolikog sveta u trenucima kada zadati ciljevi nisu dosegnuti i ostvareni. Koplja se tako uvek lome na selektoru, jer on je unapred određen da bude žrtveno jagnje. Na kraju onaj kome su pisane “ode radosti” biva živ pojeden od krvožednih i nikada dovoljno sitih moćnika, koji iz potaje diriguju ovom strašnom i kanibalskom predstavom za mase. To je onaj jedinstveni trenutak kada imperator “ iz ljudskog prelazi u kokošinji oblik” kako duhovito zaključuje Jokić, misleći pritom na francuskog selektora Rajmona Domeneka. I ne samo u ovom eseju punom humora, koji možda uz onaj o Maradoni prednjači u ironijsko sarkastičnim dosetkama, isto je i u svakom drugom tekstu koji čini meso i kostur ove knjige, jer taj humor, taj kritičko ironijski naboj poput ljutog dima štipa za oči, baš one, kojima je i upućen. Bez te ironije, dosetljivog i vrcavog humora, bez te oštrine u iskazu, (bez dlake na jeziku, narodski rečeno,) ova knjiga bi bila samo još jedan važan dokument o vremenu beščašća u sportu i životu savremenog čoveka, ali sa ovim “ začinima - žaokama“ ona je nešto sasvim drugo. Pre svega i na čitaoca a i na one kojima je kritika upućena, može, a verujem i mora da deluje kao lakmus, kao prečišćivač za dušu. Ova knjiga je istovremeno i svojevrsna opomena, ona ukazuje na crno beli svet današnjice u kojem sve manje ima belog, jer kad crno nadvlada uzalud će se neko zapitati, gde je tu belo. Prikazujući tužno žalosne sudbine ovih pojedinaca nestalih kroz umožene kanibalske svetkovine razularene mase vešto rukovođene i usmeravane iz nesagledivih centara moći, pisac ove knjiga, za koju nema druge odrednice do da se mora pročitati, govori i o “ vašaru taštine, sudaru patologije i frustracije” kroz simuliranje događaja koji imitiraju stvarnost kakva u realnom svetu i ne postoji.
Sjaj je lakirovka, veliko bleštavilo donosi slepilo, sve ima cenu koju ne možemo platiti, i sve ima žrtve koje se ne mogu izbeći.
Jokić nije ostrašćeni čovek koji napada sve i svakoga. On jednostravno barata činjenicama, dokazima i piše o uzročno posledičnim vezama. Nikoga ne štedi i ne libi se da prstom pokaze na FIBU i njene čelnike kao najmoćnije kreatore propasti fudbalske igre, sudijske zavrzlame i odluke koje direktno kroje fudbalska dešavanja na najvišim nivoima, dakle svetskim prvenstvima, on govori i o selektorima kao šupljoglavim marionetama za potkusurivanje i “ reciklažu” kad za to vreme dođe, a dolazi; o fudbalskim veličinama koje to nisu, sa porocima plitkoumnih narkomana i probisveta; govori o gledaocima koji izazivaju podsmeh i sažaljenje zbog masovne umnožene otupelosti; sve je tu kod Jokića svima dostupno, na otvorenom, na vetrometini, javno i transparentno.
Možda Momčilo Jokić i nije najbolji sportski novinar, u tu procenu ne treba ulaziti, ali svakako jeste najveii intelektualac među sportskim novinarina, uz to bi trebalo obavezno dodati reč : pisac. Jer, Jokićevo delo jeste književno delo pre svega.
Argumentovano, zabavno, misaono, filozofsko.
Ko je iole zavirio i u njegove prethodne knjige to ne može sporiti. Jokić nije “plitak potok i za lako pregaziti”, njegove knjige a naročito ova, zahtevaju predanog i obrazovanog čitaoca. Jokić je pre svega vrhunsli intelektualac koji isključivo kritički posmatra ovo sve pogubnije, reklo bi se“globalno zagrevanje unutar sporta“ ponajviše fudbala. Posmatrajući haotičnu sliku sveta i sporta u jednoj ravni, paralelno, možda i sučeljene, Jokić, pronicljivo i mudro postavlja u prvi plan ovu drugu realniju i dostupniju sliku, fudbalsku, ukazujući na anomaličnosti postojeće stvarnosti vezane za ovu modernu igru i uz igru, raskrinkavajući ono potmulo pozadinsko nazovi svetlo, koje nažalost ne otkriva i ne osvetljava ama baš ništa i nikoga, već služi da sakrije istinu, kako bi njena zamućena predstava još pogubnije zamutila ionako zatrovane mozgove i zagubljene duše onih za koje postoji samo jedan Bog i jedno Božanstvo: Fudbal i fudbalsko. Za one koji ovu zamućenu sliku stvarnosti prihvataju kao spasonosnu i jedino istinitu.
Pisac će se nostalgično i nakratko prisetiti magije i lepote kojoj se nekad verovalo i koja je ovu igru činila najlepšom na svetu. No tih vremena više nema ni u sećanjima i to ponajbolje zna autor ove knjige. Jokić ovde sebi ne daje za pravo da je sveznajući, niti se nudi ulogom spasioca, on je tu samo da kao narator i mislilac da kako je već rećeno : upozori, opomene, ukaže na malignmitet koji je možda izlečiv.
Ator ove povesti posrtanja kroz jednu tako moćnu i omasovljenu sportsku disciplinu, kakav je fudbal, (kao igra miliona,) na velika vrata uvodi čitaoca na pozornicu ništavila, ali ne da bi se sablaznio i u tom beznađu zagubio, već da bi sagledao i dokučio delić istine, zarad spasa, ako ne ličnog ono onih koji možda mogu da se menjaju i donose promene. Pišući jezikom Sioranovske i Bodrijarove promišljenosti, koji nije svojstven sportskom izražavanju, već je i misaono i na svaki drugi način bliži filozofskom poimanju i iskazivanju, čitaocu se na nekoliko nivoa ukazuje na bitno i nezaobilazno, prisutno i zbog svoje ogromnosti nesagledivo.
Jasno vidimo kako se bore, sa jedne strane već zakržljale ideje o sportu kao plemenitoj pojavi i bitnosti za razvoj svake zajednice i svakog društva i sa druge, kao u kinematogtrafu otkrivaju se i prikazuju mnogobrojne zakulisne igrarije koje isti taj sport unižavaju, obesmišljavaju i uništavaju.
Pisac lepo kaže: “da planeta u zagrljaju sa loptom nije u stanju da prezentira realne činjenice”, jer i planeta je jedna lopta sa kipućom masom u sebi, koja je može u svakom trenutku uništiti. Tako i fudbalska lopta biva ispunjena kipućom masom koju je moćni pojedinac osmislio zarad interesa i ničeg drugog. Sve je idolatrija i idolopoklonstvo. Govoreći o Globalnom ludilu , pisac kroz letimičan pregled fudbalske igre ukazuje na “višeslojnost elemenata na kojima ona počiva “ raskrinkava doktrinu, uticaje novca, korupciju, elitizam, govori o odbacivanju iskorišćenog i istrošenog fudbalskog materijala, takođe Jokić govori o eroziji fudbalske igre koja kulminira baš u ovom našem vremenu. Ukazuje na činjenicu da su ogromni profiti ovaj sport doveli u “ red industrijskih grana”. Infantilnost moćnika pretvorila je publiku u poslušne robote ,kaže autor, i ovaj status potčinjenosti je evidentan u svim segmentima koji čine fudbalsku igu, ponajviše onu zakulisnu, koja niti je fudbal, niti je igra.
Otuda za Jokića vrhunski sport nema nikakve veze sa poštenom igrom. Da citiramo autora: “On je ( vrhunski sport) usko povezan sa zavišću, hvalisanjem, nepoštovanjem pravila i sadističkom uživanju u nasilju. Drugim rečima to je rat bez oružja”.
Orvelovska apokaliptična vizija ljudskog posrnuća kako u životu tako i u sportu se odavno obistinila.
Veliki Brat i njegovo svevideće oko je uteralo strah u kosti i onim najodvažnijima.
Ispiranje mozga je usledilo kao uzročno-posledična pojava, a za sve ostalo bi se moglo reći da je tekuća istorija već viđenog.
Vrhunski sport, u ovom slučaju da ponovimo, fudbal, ovakve postavke čine minornim baš na tom planetarnom nivou, ( što u neku ruku predstavlja paradoks,) jer nešto što u sebi nosi tako veliku energiju, istovremeno tom energijom uništava svaku ideju o lepoti i plemenitosti, koja je nekada i u počecima pogotovo, bila utkana u matricu ove drevne igre.
Današnji fudbal samo se kiti slavnim imenom iz prošlosti i tu svaka sličnost sa igrom plemenitog nadmetanja i fer pleja netragom nestaje. Fudbal je postao meta moći i moćnika, jer pruža svakojake mogućnosti manipulacije koja direktno udara na svest konzumenata, dakle poštovalaca fudbalske igre, tačnije gledalaca, iliti zavisnika od nje. Igrajući na “adut kartu” sigurnog dobitka u jednoj poker partiji sa obeleženim kartama, gde se izgubiti ne može, moćnici vešto barataju ogromnim, čak i nezamislivim resursima novca, koji jednu igru zamišljenu da bude plemenita, časna i čista, čini opskurnom, prevratničkom, opasnom i podmuklom, igru kojoj je obnoć ukonjena aura zanosa i privlačnosti, obesmišljena novcem, transferima i koječime. Jokićevo polazište i njegove premise i zaključci se baziraju na ukazivanju i raskrinkavanju ove globalne anomaličnosti.
On mudro, pribrano i vešto, a istovremeno stručno, ( jer je reč o čoveku koji je decenijama iz neposredne blizine pratio ova kako će se u vremenu pokazati suluda vremena,) manirom urođene pronicljivosti i inteligencije, sagledavao je i onu osojnu stranu ovih neprekidnih lakrdijaških igrarija, video je ono što je zabašureno i prikriveno od očiju javnosti, mogao je da prati ova kretanja tu na izvoru informacija, onako sa strane, nepristrasno, kao lucidni i pronicljivi posmatrač, da se direktno i sam susreće sa fatalnim posledicama koje bi usledile kako prema pojedincima koji su izmanipulisani, katkad i surovo uništavani, tako i na nivou kolektiviteta jedne papazjanije, kojoj se nije moglo stati na put, ali na koju se moglo ukazati kao na pogubnost ( što Jokić i čini ) čije su katastrofalne posledice po kulturu sporta nesagledive.
Jokić je pre svega majstor lepe reči, čiste, pitke i jasne misli, on ne teži senzacionalizmu, iako sve o čemu govori i piše ima prizvuk i boju senzacije.
Njegovi potezi nisu očekivani, oni zbunjuju, teraju na promišljanje i upitnost što je i zadatak koji svako dobro čitalačko štivo mora da ispunjava.
On je čovek izvan scene, koji očima tragaoca, bez pristrasnosti sagledava zbilju, jer njemu je jedino istina bliska i dostupna.
On je povremeno i zanesenjak, sanjar i idealista, ali i onaj koji ni zbog čega neće ćutati.
On se svesno kreće opasnim putem zameranja belosvetskim moćnicima koje raskrinkava i ukazuje na njihove ujdurme i pogubnost. Njegove misli su kristalno jasne, katkad do bola surove, precizne kao hirurški rezovi koji treba da uslede pre uklanjanja maligniteta.
No nisu sve operacije uspešne, pa se s pravom postavlja pitanje, koliko će ova Don Kihotovska upornost Momčila Jokića dati rezultata.
U svakom slučaju Jokić je prvi, i to ne samo na ovim prostorima, već najverovatnije i na svetu, hrabro, umno i vešto ukazao na one najbitnije elementarne pogubnosti koje razjedaju suštinu jedne divne igre, koje je od temelja urušavaju i čine je vazalom sumanutih ideja i blago rečeno zavisnom od onih koji i na drugim, pre svega političkim nivoima drže sudbinu čovečanstva u rukama. No Jokić ukazuje da to nije sigurno i prijemčivo okrilje, da u tom zagrljaju moćnika i tetošenju poslušnika nema perspektive koja će i koja može doneti boljitak.
U svakom slučaju evo još jedne fantastične i neočekivane knjige Momčila Jokića, knjige koja je dugo pisana i koja je dobrodošla u ovom vremenu i koja pokazuje da kod očiju nismo baš svi slepi, i da je carevo novo odelo lažno i da golotinja svih imperatora fudbalske igre nije prikrivena maglom i prašinom, koja se baš na tom globalnom nivou vascelom svetu baca u oči.
Ovu knjigu ne treba čitati samo kao zabavno štivo, ( iako se bavi nečim što bi pre svega trebalo da bude zabava,) već je treba čitati kao udžbenik iz kojeg se mnogo toga mudrog, istinot i vrednom može naučiti. Publicista i pisac Momčilo Jokić je otškrinuo vrata jedne moćne globalne megastrukture, dao nam priliku da sagledamo nesagledivo, da boravimo u zabranjenom, da nam se istina ukaže kao spasonosno pribežište.
Na dobronamernima i hrabrima poput Jokića, će pasti teret daljeg produbljivanja do suštine i srži problema, do konačnog raskrinkavanja, koje bi jedan sport u odumiranju vratilo u život i ciljevima kojima se nekoć i davno stremilo.
Veselin Lari Mišnić, književnik
Beograd, februara 2011