Recepti i hlebne priče

Miloš Janković (tekst uz knjigu)

KULINARSKI PERFORMANS MILOŠA JANKOVIĆ

Postoje pisci i pesnici  koji su uvek u stanju da iznenade, kako svoje  čitalačke fanove, tako i one probirljivije i opreznije čitace, kojima je teško bilo šta  podmetnuti izvan njihovog  interesovanja.

Janković je neosporno bio i ostao pisac iznenađenja.

Za jedne je  to samo njegovo ludilo, za one umerenije: kreativno ludilo; za sanjare: pesničko ludilo. Kako god Jankovićeva slava i književna i ona druga, prihranjena  ćudima i čudima, bez  ludila ( kakvo god ono bilo) bila bi nezamisliva. 

Elem, kao  konzumet i poštovalac Jankovićeve poezije, prateći njegove poetske uzlete , ( padova srećom nije bilo, a sada je i kasno da ih bude ) splavareći od knjige do knjige, od pesme do pesme, decenijama tako, već pripremljen na jankovićevske bravure, njegova sumanuta bdenija, na svakolika iznenađenja koja je tokom stvaralašta vešto u svoje pesme udevao, na  zagonetke za koje se ne nalaze laka rešenja, očekivao sam i ovoga puta sa njegove strane nekakvu novu  poetiku.

Ljudske zablude su nemerljive kao i naša očekivanja što su. I dalje tvrdoglavo misleći da će Janković novim pesničkim dometima obasjati ovu mrtvaju sveta ( pa makar se ta pesma dešavala i rađala u kuhinji)  zastao sam pred nečim što bi se moglo nazvati : opsenom, ili jednostavnije rečeno: nečim što je neočekivano , novo i nepoznato.

Ako već mora i ako je tako ovaj  bogomdani poeta odlučio, dakle, da progovori drugačije, obraćajući se  budućim konzumentima kroz kulinarske i ko zna kakve recepte, iz ovog  opijajućeg zanosa  vlastite pogrešne predstave, dozvalo me i oteznilo potpuno iznenađenje koje je Janković i meni a verujem i svojim čitaocima, ovom knjigom priredio.   Nova knjiga Miloša Jankovića, samo po naslovu “ Hlebarnik” podseća na Miloša kakvog poznajemo. Pred nama su njegovi: “recepti i hlebne priče”. Sigurno je jedno, da čitaoci nikada nisu  čuli  da postoje  “hlebne priče”.  Hlebne priče je izmislio i osmislio Miloš Janković. Kako se i zašto i kada to dogodilo ne znamo. Ni autor nam ne otkriva tu tajnu. Mada iskreno, ni  u momentima  najslobodnijih i najmoćnijih fantazija u kojima nikada nisam oskudevao, pesnika Miloša Jankovića  ne bih mogao udenuti  u bilo  koju poznatu kulinarsku veštinu. Čovek koji jede kada nema kud i kada mora, koji pije i kada mu se jede  ( i kad god mu se prohte da pije,) a u piću zazora nema i da je recimo  reč o  akoholu i svim  načinima konzumiranja istog, to bi po svemu bilo očekivano i povezivo sa  Jankovićem, jer  se Miloš  Janković poodavno potrudio da za sebe obezbedi prvoligaški, a ja bih rekao i šampionski status narodski rečeno: pesnika boeoma.

Ne baveći se profesionalno nikada degustacijom, a opet  s pravom noseći titulu moćnog degustatora svih postojećih akloholnih pića: od prvenca i lincure,  kruške i dunje sumnjivog kvaliteta, od onih plamenih  i otrovnih brlja koje ispijaju svest i lome telo, do onih najfinijih  vina, likera i pića sa zvanjem i  renomeom, Janković je prošao sve poznate i priznate etape  kojima jedan  u kolokvijalnom značenju ispičutura ( da bi stekao i sačuvao to zvanje ) mora  biti izložen. A Jankovićev staž prokazanog pesnika koji se pićem i hrani i leči, nije ni mali ni za podcenjivanje. Još u  vreme  „ terora“ alko bratije, Brane  Petrovića, Mike Antića, Ace Sekulića, Ambra Maroševića, Krca, Čudea , i još nekolicine, jasno su se nazirali a bogami i videli Jankovićevi budući„potencijali“, tako da se  ovi  velikani pesništva nisu morali brinuti kada jednom odu sa životne scene, ko će biti njihov legitimni naslednik  u pesničkom značenju i u pijanstvima. A odlazili su  neočekivano, brzo, onako očas, kako se uvek odlazi u legendu. Živeli su do juče i odjednom ih više nije bilo.  Ostale su njihove pesme i priče bez kojih bi čaršijska a i književna scena  bila  jadno  siromašna.

Ipak u retkim momentima  trezvenosti i čiste svesti, Janković je ipak shvatio da piće nije uvek i hrana, ( mada  je dugo mislio da jeste) pa se verovatno tada, i ne znajući zašto, okrenuo hlebu nasušnom, i proučavajući ovu i njemu novu materiju, možda u dokolici, možda u trenucima  gladi nasledjene od predaka, gladi koja se nosi genetski i u  krvi a ne u stomaku,  gde glad voli da obitava, odlučio je da na novi drugačiji način obnovi i oživi prvenstveno ove mnogostruke i mnogostrane recepte spravljanja hleba, ove jedinstvene i  nezaobilazne namirnice koja Srbe kao narod, dobrano načet i dalje održava u životu ( i pored svih  svetskih mirođija koje se nemilice nude).

Janković je odlučio da na svoj način, uz  dokazane i proverene recepte, sam  zamesi priču-pogaču.

Pavićevski rečeno: ako se uz hleb ne  jede i priča o hlebu,  onda je to čista besmislica.

Kako su  hlebni recepti sažeti, kratki i po svemu jasni, Janković je odlučio da uz svaki poznati recept o nekoj vrsti hleba, ispriča  svoju priču o tom hlebu. Tako da nam kroz “hlebne priče” objasni  umnoženu i mnogostruku misteriju i tajnu opstanka hleba ili opstanka nas samih, svejedno je koju.

Hleb je  život i čuvar života, a takvi darovi su mogli doći samo od  Boga. Janković, kao verujući to zna, zato njegove “hlebne priče”  nose poruku iz večnosti i za večnost. On nam u ovoj knjizi daruje priču  koja je sažeta, kratka, jasna,  kao što su sažeti i recepti  koji je prate.

Recept je kod nas rabljena reč, koriste je svi kulinari, ali ona je i u medicini nezaobilazna, jer: lek se ne dobija bez recepta lekara, i bolest se ne može lečiti ako lek nije spravljen po zadanoj recepturi. Otuda je Janković odlučio da svoje buduće čitaoce-pacijente  priuči u spravljanju hleba. Uvede nas, neverne Tome, tako, uz pomoć svojih priča – recepata u neku novu dimenziju poimanja sveta kojem pripadamo. Priča o hlebu dijagnostikuje moguće obolenje čoveka i ljudi uopšte i uz postojeći, narodni recept, Jankovićeve kratke priče se  prigodno serviraju kao  upozorenje i nude se kao lek, ili se preporučuju i  nameću kao neophodna mera opreza. 

Ubeđen sam da hleb koji bi Janković umesio po nekom od recepata u ovoj knjizi ni one najgladnije ne bi obradovao i nahranio, ali sa  pričom koja je istovremeno i začin i dodatak svakom od pomenutih hlebova, kao  čarobnim štapićem, takav hleb  umotan u tvrdu koru priče, svakome bi prijao.

Hlebne priče, minijature, mogu se i tako nazvati, naslovljene imenom i prezimenom hleba ( Jankovićevi hlebovi imaju svoju autohtonost i nose lični pečat, te se stoga moraju posmatrati ako ne kao ličnosti, jer hlebovi to i nisu, ali jesu nešto što može imati ime i prezime ) recimo hleb  će uvek biti ime, a prezimena hleba jesu i mogu biti razna : ječmeni,( ječmenica , prezime i u narodu) pšenični, ovseni, kukuruzni, beli, polubeli, crni, pa čak i “hleb sa jajima” kako Janković lepo kaže za taj hleb da je ”postmodernistička tvorevina” ili “ čist kulinarski performans”. Ovde  se uz ovu vrstu hleba sa jajima pominje i “autokastracija” kao simbolična odrednica muškosti ovih koji nam nude Evropu na dlanu i za poneti.

Zbilja Srbi nisu čuli za Grahamov hleb. Nisu ga ni jeli. A ipak se nalazi  u receptima ove knjige. Malo zato što  je dobar  za one koji boluju od šećerne bolesti, ili pate od želuca, malo što je Janković morao da  pretura po  knjigama starostavnim kako bi iskopao podatke o ovom hlebu. A toliki trud bi bio besmislen da je ovaj hleb  završio u nekom špajzu a ne u ovoj knjizi. Američki kukuruzni hleb je pomalo neuspeo pokušaj Jankovića da u svoj receptarnik uvede internacionalnu kuhinju i jednu moćnu velesilu optuži kako se hrani kukuruznim hlebom.  Piscu se nametala dilema ako bude  pričao o ovom hlebu, utrošiće prostor koji bi trebalo ostaviti  za osvajačke i krvave ratove ove moćne imperije. Prevagnula je činjenica da je ovaj hleb ipak zdraviji od “osiromašenog uranijuma” i mogao se na ovim prostorima konzumirati o katoličkom Božiću i u mesecu Limburgu. Dilema do kraja nije rešena, ali je recept ipak uspeo da se zadrži u ovoj knjizi i pomalo naruši njenu prvobitnu autentičnu zamisao.

Nameće se pitanje ( kakva bi to knjiga bila bez dilema ) : da li je “obična pogača” hleb?  Za jedne jeste, za druge nije.  Ovde u Srbiji je sve obično. Pa i pogača mora biti obična. Domanović je pisao o “Običnom srpskom volu”, Janković je svestan da je priča o volovima (bili obični ili neobčni) i danas itekako aktuelna, i kod nas i u svetu, ali ovo nije knjiga o volovima, ( a ništa ne bi smetalo i da jeste ) več je knjiga “hlebnih priča i recepata” pa se pogača  u surovom svetu hlebova i hlebnog carstva, trudi da stekne  status “ pridruženog kandidata”  , prvenstveno  zbog sadržaja namirnica u sebi a ne  zbog imena koje unižava samobitnost negdašnjeg hleba.

U ovoj ozbiljnoj knjizi priča pošalica, pisac ne pravi diskriminativnu podelu među hlebovima i pogačama. Svakako je značajno mesto pogača  u hijerarhiji  hlebnih priča, mada nije i vodeće.  Hlebovi su vođe, a pogače  poslanici, činovnici, moguće je čak i službeno osoblje domaćih i stranih ambasada. To ukoliko ovu hlebnu mašineriju posmatramo kao  imperiju, što ona u neku ruku i jeste, ili kao neku sistemski stabilnu državu, kao što su danas Bamgladeš ili Srbija, recimo.

Po ovoj Jankovićevoj recepturi, nailazimo na  lepinje. Treba ih  posmatrati kao kukavičja jaja među hlebovima. Podmetnute u nekoj pećnici, hleb da budu, a to nisu. Ni hleb ni pogača. Nešto između. To su  možda hlebova deca. Nedorasla do hleba. Gladnima poslastica i dovoljna za pod zub. Jednom sam , ukoliko se dobro sećam,  napisao i ovu aforističarsku rečenicu: Kontejneri su srpski švedski sto. E postoji i švedski hleb od ražanog brašna.  Ovaj hleb je po Jankoviću, šarena laža. Izmišljen za one koji umiru od gladi.  Nevidljivi hleb.  Postoji i Norveški hleb. Tek da  se Šveđani ne uobraze. Nema jedino srpskog hleba. Ni kod nas ni u svetu. Srbi su naučili da jedu tuđi hleb.  Srećni su što to još uvek čine svojim zubima.  No ni ovo blagostanje neće trajati do veka. Postoji čak i “zdrav hleb”. Logično se nameće pitanje koji je onda “bolesni hleb”? Odgovor je jednostavam: svi su hlebovi “ zdravo bolesni,” što bi onaj  Lala rekao. Zdravi polovično. I ništa lično.

Šta je poruka ove knjige? Zašto je pesnik Janković kroz priču o hlebu, iskočio iz  njemu bliskog i sigurnog poetskog okrija u nešto novo i nepoznato? Od Jankovića bi se očekivale priče o piću i pijenju pre svih ostalih, ako mu je baš stalo do priča? Svakako da pisac ove neobične  i dobre knjige na daje odgovore na ova i slična pitanja. Ova knjiga postavlja pitanja iako možda deluje da nije tako. Ova pitanja ostaju negde kao eho da tinjaju i da se kriju u nedorečenom. Stoga se ni pisac ovog  zapisa neće se baviti pitanjima na koja ne može naći odgovore. Ne mora baš sve da nam bude jasno.

Pitanja traju samo ako nemaju odgovora.

Možemo biti sigurni da  će se buduća Jankovićeva knjiga o hlebu, prodavati  kao hleb i možda  kao premaz nanositi  na hlebnu parčad, kako bi  prijatan ukus punoće i sitosti  bio trajan, neočekivan i neponovljiv.

Istina je takođe da se Janković poslužio  poznatim receptima u spravljanju hleba i tu nema  ništa nepoznato i nejasno.  Nejasna je priča, ( ili je prejasna,) može se razumeti i prihvatati na oba načina, priča koja  kao  pemaz, ili nadev,  prati  svaki od navedenih  hlebova.  Bez ovih, duhovitih, ironijsko osmišljenih floskula, u kojima provejava Jankovićev prepoznatljivi i urođeni smisao za humor, ove “hlebne priče”  ne bi imale  lepotu  i moć da izazovu osmeh i čuđenje, ali po nekakvom uslovnom reflerksu  verujem da će kod budućih čitalaca terati vodu na usta ili makar  buditi zdrav apetit.

Kako god, ako niko drugi,ono moćna pekarska industrija će htela ili ne htela, morati da  u spravljanju hleba uvrsti u svoje programe i ove nove i jedinstvene recepte po Milošu Jankoviću.

Neko će se hraniti sadržajem  recepata iz ove knjige, a neko  “hlebnom pričom”, koja će pogodovati svima  koji se ionako preterano izlažu  raznoraznim dijetetskim eksperimentima u savremenoj ishrani.

Janković je u ovim “hlednim pričama” duhovit, sarkastičan, oštar, pronicljiv, katkad pomalo surov, ali sve su to dodaci  hlebu, koji nam Janković spravlja i koji će se po njemu zvati.

Pričom o hlebu, Janković se ustvari svesno ili nesvesno, svejedno je, vratio  korenima  svekolikog  ljudskog roda, vremenu kada se  o hrani životinjskog porekla nije ni mislilo, a hleb je bio poslastica  na trpezi i ljudi i bogova.

Bogovi su odavno napustili ovaj nama znani ( i neznani ) svet, sklonili se negde u neku kosmičku zabit i zavetrinu, i ljudima je od  svega božanskog, samo je hleb ostao.

Jedno je sigurno, Jankovićevi novi  a i stari čitaoci posle ove knjige pune “ hlebnih priča” neće gladovati.  

Veselin Mišnić. Književnik
20 decembra 2011 god