Putevima monumentalnih minijatura

Đorđe Otašević (Omaž o stvaralaštvu Đorđa Otaševića)

Omaž posvećen  aforističaru Đorđu Otaševiću iz Beograda i njegovom aforizmu, i ne samo aforizmu, nastao je kao potreba da se makar na čas usmeri pažnja na neobično skromnog čoveka i vrednost njegovog dela, na čoveka stvaraoca, koji neobjašnivo, a istinito, nekako ostaje sklonjen sa strane. Ima ga, a nema. Jese prisutan i nije. Takođe je istina  da možda u ovom slučaju nema ničije krivice, jednostavno Đorđe Otašević je  čovek iz senke, onaj neprimetni a opet prisutni poslenik i tragalac i nada sve pregaoc, koji iz svoje  dobrovoljne mimikrijske otuđenosti ostvaruje velike rezultate, bilo da je reč o  aforističarskom delovanju, bilo o izdavaštvu. Otašević je bio i verovatno će i ubuduće ostati skoro neprimetan, onaj koji sebe nikada ne ističe kao značajnost i bitnost, koji je uvek  nekako u drugom planu.

Zarad smislenije pravičnosti, zarad istine, delo  Đorđa Otaševiće, njegov aforizam pre svega, ne sme da ostane  na periferiji  životnih zbivanja i ne sme da bude talac ove nesvakidašnje skromnosti.

Postoje Aforističari ( i oni dominiraju javnom scenom kao lučonoše aforističarske misli ) koji su stalno prisutni, koji su dakle scenični, samoreklamerski obdareni, uvek prvi i u prvim redovima, koji su nagrađivani i koji su stoga i miljenici svih medija. Oni vole da se slikaju za novine i televiziju, imaju promišljene prezentacije, beleže sve što im je palo na pamet i tu svoju munjevitu misao  još brže plasiraju u javnost, da ne izbledi i promaši aktuelni trenutak. 

Ovoj bratiji  ni po čemu ne pripada Đorđe Otašević.

On se samo skrajne, kao usamljeno stablo na vetrometini, izvan šume, obitava i živi svoju sktromnu a opet moćnu priču. Otašević je zaista skromnost i umerenost koja se retko sreće, čovek potencijala  koji nisu svima   i svakome pristupačni i vidljivi, u svakom slučaju vredan ozbiljnije priče i analize, nažalost i za nevericu, on je takođe čovek o kome se retko ili nimalo piše.

Njemu to svakako  ne smeta, njegova priroda nije sklona senzacionalizmu,  on ne žudi za pohvalama, jednostavno iz svoje tihosti, povučenosti i skromnosti        ( ova reč se nekako sama od sebe nameće kad god se pomene ime Otaševića) ovaj neumorni  pregalac neprimetno  dela i stvara u mnogim pravcima, prateći onu samo njemu znanu Arijadninu nit, koja će ga izvesti iz Sargasovog lavirinta, koji danas  nosi neko drugo ime, iako  na neki  novi i kompleksniji način  i dalje  postoji. Ovo naoko neprimetno kretanje i bitisanje Đorđa Otaševića putevima aforizma pre svih ostalih puteva, za sobom ostavlja mnoge moćne i neizbrisive tragove.

Đorđe Otašević je pre svega gospodin  u izvornom značenju ove reči, ali je takođe i gospodin aforizma. On je istovremeno aforističar koji je više od  ostalih zadužio mnogobrojnu aforističarsku bratiju, naročito srpski i ne samo srpski ,već i  balkanski aforizam. U prilog ovoj tvrdnji ide mnoštvo objavljenih aforističarskih knjiga, zbornika i antologija u njegovoj izdavačkoj kući „ Alma „. Otašević je, kada je o izdavaštvu reč, samo naizgled čovek megalomanskih vizija, u njegovom slučaju, a vreme to potvrđuje i ostvarivih vizija. Dovoljnio je da pomenemo već objavljene Antologije srpskog i balkanskog aforizma u više tomova i  komotno možemo reći jedan  neverovatno obiman projekat koji već  svojim početkom  potvrđuje  svoj značaj i značenje. Reč je o Azbučniku  srpskog aforizma, sačinjenom ne po imenima autora, već koncipiranom kao pojmovnik bitnih reči koje određuje svaki napisani aforizam u srpskom jeziku.  To je jedan nezamislivo obiman  posao, naime u konačnoj verziji i kako je to gospodin Otašević zamislio, ova enciklopedija bi bila popunjena sa tridesetak obimnih knjiga. Ako ovu priču o izdavačkim i pregalačkim poduhvatima Otaševića  na tren ostavimo po strain, vredelo bi makar pokušati da  malo jasnije osvetlimo aforističarsku prirodu ovog samo  naizgled običnog čoveka.

Sigurno je jedno, da Otašević ni po čemu ne pripada plejadi aforističara koji pišu lako, brzo i svakodnevno. Ako  uzmemo da  aforističarske radionice jednog Čotrića, Baljka, Pavlovića, i mnogih drugih čak i na dnevnom nivou proizvedu na desetine, pa i stotine aforizama, kog Otaševiča  o takvom načinu delanja nema ni govora. On se drži one narodne „ da mirna voda breg roni“ pa otuda zrno po zrno, reč po reč, gradi svoju aforističarsku zadužbinu. Kleše do perfekcije svoje aforističarske misli i ugrađuje  ih u svoje minijaturno tkanje, koje  traje i koje se prepoznaje.

Dakle, Otašević definitivno piše najsporije, možda po obimu i najmanje, ali njegov aforizam je temeljit, drugačiji, kovan od plemenitih metala, koji će trajno sačuvati vrednost i zaumnost samog autora. On nije aforističar koji juri temu. Njega tema pronalazi, brusi i dograđuje, lagano kao što voda brusi kamen,  dok isti ne dosegne savršenu i večnu lepotu. Stoga je aforizam Đorđa Otaševića zbilja drugačiji, miran naoko, a prek u izvedbi i oštar u poruci, ili oporuci , svejedno je. On u trajanju,  ne gubi na lepoti, značaju i značenju, ma koliko nove teme ili nove ideje u aforističarskoj građi uzimale maha i nudile inovativnost. Otaševićev aforizm stoga ostaje prepoznatljiv i trajan kao  svaka nasleđena dragocenost. Poput Beštića, koji ne piše mnogo, ali piše itekako dobro, i Otašević se svojim novim knjigama oglašava retko, ali  aforizmom koji  kleše i piše, zbilja gradi one „monumentalne spomenike u minijaturi“, spomenike koji večno traju.

Veselin Lari Mišnić,
Beograd, juna 2011.