Pisci? Ko su ti ljudi?

Veselin Mišnić esejistika - kritička misao

TRŽIŠTE ZABLUDA I RECIKLAŽA PLITKOUMLJA.

Umetnici su sujetni ljudi, pisci pogotovo. Nakupilo se mnogo nezadovoljstva i gorčine. Decenijama izmešteni na periferiji  života i namerno udaljeni od bitnijih zbivanja. Ne odlučuju ni o čemu. Nikada i nisu. I sve su prilike neće ni u budućnosti. To su činjenice. Pisci ? Ko su ti Ljudi ?

Tu i tamo neke viđenije umetnike političari upotrebe kao toaletni papir u dnevne svrhe, puste za njima mutnu vodu i odu dalje. Upotrebljen pisac zarad političkih igrarija više nije upotrebljiv ni za đubrivo. Njega živog kremiraju. Njega više nema.  O đubrištima i zagađenjima koja političari svakodnevno prave nema ni reči. To nije tema. Ponajmanje za ekologiju. Mišljenje pisaca kakvo god bilo, ne uvažavaju se. Ko danas “brenuje” prevaziđena razmišljanja i pisanija Crnjanskog, ( recimo: Embahade) Andrića, ( Znakovi pored puta i Znakovi )Dučića? ( Pisma sa Leutara i Blago Cara  Radovana ) Niko! O čemu sui  zašto pisane te i takve knjige? Ko su bili ti ljudi?

Nekad, tek sada vidimo, to je bilo tako davno, pisac je bio cenjena profesija. Danas  i ne smeš da kažeš da si pisac. Svi te sažaljivo gledaju. Mladi misle da si kreten i da nisi normalan.

Ono, manje više tako misle i svi ostali.

Tvoja porodica, tvoj komšiluk, šira zajednica. Ništa tu nije nejasno. I sam veruješ da jesi idiot, ali  pomirljivo kažeš: jesam, šta da se radi. Šta je tu je.

I idioti su ljudskog roda. I dobrano pripadaju literaturi.

Ako ne veruješ, evo ti Dostojevski pa ga pitaj.

Ionako živimo u virtualnim vremenima i sve je moguće. Ništa lakše nego oživeti nekog Idiota. A pisaca idiota ima koliko hoćeš. Tu bar nestašice nema. Oni su za svaku igrariju Bogom dani.    Dovoljno o piscima. Više i ne zaslužuju.

Šalu na stranu , moramo se pomiriti sa činjenicom da je prava i ozbiljna književnost mrtva. I to treba bez uvijanja reći. To što retki pojedinci i dalje rade u slavu pisane reči, samo je batrganje koje čini presedan i ništa više.

Realnost je nešto sasvim drugo. Narodu se kao književnost serviraju kojekakve belosvetske baljezgarije. Na nesreću i naroda i književnosti, svi su na nepopravljivom gubitku.

Naš, ne samo intelektualno unakaženi čovek je decenijama ubeđivan da sve što vredi dolazi negde  izvana, iz nekakvog imaginarnog  i bogatog,  nama dalekog sveta, pa je tako pre bilo čega drugog, na mala vrata i kod nas ušla trećerazredna inostrana književna produkcija. No, ne treba njima zamerati. Njihova ponuda je takva kakva jeste i oni bolje nemaju.

Treba osuđivati  i na put stati onima koji nam ovo  smeće u pisanoj formi nude kao književnu vrednost.

Ako na kutijama cigareta  lepo piše da su  štetne po zdravlje, sa smrtnim posledicama, pa ko želi da se i dalje izlaže riziku neka izvoli, tako bi trebalo na ovim knjigama da bude istaknuto upozerenje da su pogubne po duhovno zdravlje svakog  pojedinca. Na našu veliku neseću, ovakvog upozorenja nema i sve  više i upornije ova špageti literature kreira  sveopšti čitalački ukus. Tako bi na koricama ovakve instant proze za plažu, uz burek i za poneti, kao  pomenuto upozorenje trebalo da biše: obavezno baciti pre upotrebe i pre čitanja. Kako god, ove štampane književne sapunice za koje su španske i turske serije umetnost, ušle su u našu zbilju kao bitnost i nezaobilazna pojava. Sreća u neseći je što naši tiraži nisu veliki pa je većina populacije zdravo zaštićena od masovnijeg trovanja. No ne možemo se praviti slepi i ne videti kako je na našu književnu trpezu uz veliku reklamersku pompu izneseno kontaminirano svetsko književno đubre i ovaj poslednji škart,   lepo prepakovan nudi se narodu, kao vakcina za dušu i kao najveće kulturno blago i bogatsvo, sa južnim voćem, drogom i bižuterijom, pristiglo iz zemalja razvijenijih od naše.

Običan čovek ovako rezonuje: bolji su im automobili, televizori, kompjuteri, veš mašine, telefoni i još mnogo toga, pa zašto onda po tom principu verovatnoće ne bi i uvozna književnost bila najbolja. E u tom grmu lezi zec. Ne jede se sve što je lepo upakovano.

Otuda nije lako objasniti  običnom čoveku da tehnološka razvijenost i moć novca  ne donose sobom uvek i kvalitet, i da tog kvaliteta skoro i da nema kada je inostrana književnost u pitanju. Kako god, napredni zapad nam uporno šalje svoja književna  govna upakovana u celofan, u ukrasne papire, i to što su oni u svojoj urođenoj zatupelosti sa oduševljenjem  konzumirali, veruju da će nama prijati.

Nazovi sajmovi knjiga, i jesu sajmovi gde se promoviše ova papazjanija. Knjige koje se nude kao bestseleri imaju sve drugo sem kvalitat  i vek trajanja. To je kvarljiva roba ukoliko se  na brzinu kupac ne obmane da kupuje pravu stvar. Ionako turbulentno tržište prihvata sve što mu se nudi, i ove i ovakve knjige se sasvim lepo uklapaju u ovu  sliku opštek meteža. Knjižare su već potpisale  opštu kapitalizaciju, ustupile su izloge knjigama koje to samo po izgledu jesu.  Naše biblioteke još uvek donekle odolevaju najezdi ovog đubreta, ali očito je da je i ta bitka osuđena na propast. Razloge treba tražiti u činjenici da biblioteke nemaju  novca za kupovinu knjigu, inače ko zna šta bi bilo.

Biblioteke su postale pusta mesta koja pripadaju uspomenama ostarelih čitalaca, gde se još uvek, sada već kao rariteti čuvaju stare dobre knjige. Biblioteke su najtužnija mesta u koja niko više ne zalazi iz straha da može  tamo biti viđen i primećen, (što bi bila mrlja u biografiji savremenog intelektualca, kojem su laptop i Googl postali riznice i izvori svake spoznaje ).

Biblioteke je definitivno vreme pregazilo. Ako ćemo istinu da govorimo: pravi pisci su mrtvi ili su na umoru. Traju samo ovi blentavi krtitičari koji  se pretvaraju da su pisci i još blentaviji izdavači. I naravno i jedni i drugi u sadejstvu pomažu da se u kontinuitetu istrajava na umnožavanju  svetskog književnog  otpada.  Kao da nam nije dovoljno  našeg đubreta.

Svakako treba ozbiljno razmisliti kuda ova nazovi savremena književnost ide i kuda nas vodi.  Sigurno je da se nije uputila “putem kojim se ređe ide” a ni putem u bolju budućnost.

KNJIŽEVNA BUŽUTERIJA

Evo još jednog bitnog pitanja koje se ne može zaobići.

Ko danas čita knjige?

Odgovor je i vrapcima jasan.

Niko! Niko normalan. 

Knjige se tu i tamo kupe za poklon ili iz neke zaostale nostalgične navike, ali nikako da bi se čitale. Vreme se troši na bitnije i pametnije stvari.  U našim životima sve je postalo bitnije. Nekad je čitanje bilo nasušna potreba. Danas je to moranje.  Čitanje klasika je najveća kazna. Opštom i nazovi kulturnom scenom buja korov. Kakvi su uzori našoj deci? U životu, u sportu u umetnosti ? Šta  se danas servira za čitanje? I kome se to servira ? Ove otužne i jadne pričice plitkoumlja ni  decu ne mogu prevariti i zavesti. Džaba nas kreče.  Obojeni smo stidom. I  bojom nemoći.

Srećom, još uvek se mogu naći stare bajke za decu, ali šta da se radi sa onom malo većom decom. Decom koja “zna znanje”. Decom koja  se od malih nogu uči kako da muljaju, da lažu, da varaju, da otimaju. Ako odrasli tako otvoreno i javno i lažu  i mažu,  pa zašto to i deca ne bi radila? Kako onda knjiga opstaje na tržištu  i preživljava? Šta je održava u životu ako to nisu čitaoci ? Nema  valjanih odgovora na ova pitanja. Činjenica je da se  knjige prodaju po inerciji i ukoliko  markentiška priča zaživi  nedelju, dve, ili u srećnijim okolnostima mesec dana. Ili u onom drugom slučaju ako na TV ekranima u vidu nus produkta, tj,serije  snimljene po sadržaju neke zaboravljene  i najčešće bezvredne knjige, od pisca koji nema naslednika  i ne može tražiti honorar jer  je mrtav  decenijama. Zaleprša nevoljno neki „Ranjeni  Orao“, ili to bude orgazmični „ Greh njene mame“, ili  opori „Miris Lipe na  Balkanu“, ili neka slična papazjanija, po kojoj su snimani ovi  i slični imbecilni serijali, to će automatski i  po difoltu (kako se to kompjuterskim jezikom danas kaže) povećati maker na kratko prodaju ovih i sličnih bezvrednih knjiga.

Pogledajmo istini u oči. Koje su knjige najčitanije? Odgovor na ovo pitanje nalazimo u  naslovima knjiga “bestselera”.  (Naši ljudi obožavaju ovu reč.  Niti  znaju šta znači, niti je mogu izgovoriti, a bez ove odrednice u nas nema štampane knjige). Ko je  pao s Marsa a ko sa Venere? Kojim se „putem ređe ide“?  Ko je Alhemičar i ko je i zašto “plakao na obali reke i čekao”? Ko nam prodaje  somnabulni Davinčijev Kod,  tupavu magiju Hari Potera  i druge idiotarije?

Ko su ti ljudi koji kreiraju opšte vredonosne sudove? Koji nam kao umetnost nude  najveće idiotarije i mizerluke ? Koji nam  za debele pare prodaju maglu i prašinu, a potom i kapi za oči pune  bezimenog trunja. Magla je bezopasna ali prašina i trunje nisu. Prašina i trunje. Jedno bez drugoga ne ide. Uostalom, budimo realni, koga briga za umetnost, za kreativnost, za duhovne uzlete. Brzo se živi. Brzo umire. Pisci, pa i  klasici su smrtni, pa  zašto to i knjige ne bi bile. Knjige definitivno brže umiru. Najbrže. One umiru u sprint na sto metara. Tako je to danas. U svetu pa i kod nas.

Zašto bi onda književnost bila u povlašćenom položaju.

Nju ionako ubija bezidejnost i prostota.

Niko nas ne bije po ušima da pomenuto i slično smeće prevodimo, objavljujemo i čitamo. Kao da nemamo dovoljno našeg književnog smeća. Imamo  itekako. I ono se zapatilo. Pa buja. Kod nas sve prolazi. Sem prolaznosti. Nas u njoj kao da nema. Ponajbolje prihvatamo pomenuta i “neverovatna” svetska književna dostignuća. Ponuđačima svega i svačega verujemo na reč. Nema provere. Nije valjda čitav svet glup a mi pametni ?

Naše tržište zabluda je neiscrpno i nezajažljivo. Otuda i najezda hiljade i hiljade novih književnih naslova. Svi imaju veliku književnost sem nas. Stižu priznanja da smo neprevaziđeni konzumenti svetskog, a bogami i domaćeh otpada. Kako se i čime odbraniti od  najezde ove insekticidne književnosti.

Ovo belosvetsko književno đubrivo je možda dobro  za neku baštu, ali je pogubno za bilo čiju pamet. 

Gde i kome plasirati tolike  knjige  pridošle  sa sveže svetske pijace? Pokušalo se u bolnicama i centrima za  lečenje umobolnih. Rezultata još nema.

Nema ni reciklaže.

Kod nas se sve prima i sve prolazi. Tu su mediji da pripomognu. I to obilato.   Elektronski, štampani. Svakojaki.

Koji su „naši“ nazovi pisci u prvom planu? Kome trebaju da budu uzori? Ko treba da ih poštuje i da im se divi? Ono, ne treba samo ukazivati na nazovi svetsku, tj belosvetsku književnost koja  nam se  u izobilju servira, i domaće književne fekalije su isplivale na površinu, kao što fekalije uvek isplivaju.

Savremena književnost, naročito ona koja se tituliše bestseler zvanjem je najobičnija književna bižuterija. Ništa.

LAŽNA KRITIKA I KRITIKA LAŽI

Kad se stubovi kulture jednog narode  uruše, na tim ruševinama više nije ništa moguće nanovo graditi.

Nije to više nikakva tajna, odavno i najveći laici znaju da se u zemlji Srbiji književno ime ponajmanje stiče delom.

Značajnijeg uspeha na književnoj sceni nikada nije bilo bez klanovske pripadnosti, a ni danas ga nema bez ujdurmi i nameštaljki, bez lobiranja i trusnih plemenskih zadužbina tipa : ja danas tebi, ti sutra meni. 

Nazovi kritičari, a bilo ih je poprilično, decenijama unazad su određivali vrednost nečijeg književnog dela i za svaki slučaj, davali su značaj beznačajnostima. Pre svega su radili po principu lične promocije i koristi. Književno delo nikada nije prosuđivano po značaju, vrednsti i kvalitetu. Od kvaliteta su bežali kao đavo od krsta, jer ionako đavolja pamet nije dadena  za dobra dela činiti. Elem, ovi đavolji šegrti i polupismene šeprtlje, bez prestanka su krojili i po  potrebi  koju je nametao određeni trenutak prekrajali premalo odelce naše književne realnosti.  I kad je zafalilo zakrpa, da se popune i zabašure praznine i izrečene laži učine nevidljivim,  problem su lako rešavali, umetali bi sebe, jer su i  sami bili zakrpe.

Te grupice i grupacije književno i  ne samo književno neobrazovanih  urednika, sa nekolicinom netalentovanih piskarala preko noći su sebe unapredili u kritičare,  ( kritika i  kobajagi kritička misao je trebalo da bude štit koji će ih večno čuvati)  uz stotinak labilnih i nedorečenih pisaca, rovarili su i ionako  obogaljenu i jalovu književnost jeli iznutra, ostavljajući za sobom čemer i jad jedne po svemu nebulozne višedecenijske hijerarhije  i samovlašća.

Obnoć, katkad i po direktivi, proglašavali su nepisce  i sve one koji su jedva baratali sa četiri padeža književnim veličinama, a onda bi, kako  rekosmo, po potrebi, nemajući više o kome da pišu, skidali uneređenu kritičarsku odoru, jer ih je vonj  njihovih pokvarenih duša dobrano gušio i  sami bi sebi udeljivali uloge  pisaca od budućeg značaja i formata. Ti i takvi, dakle, ni pisci, ni kritičari, bili su alfe i  omege oko kojih se vrteo zamajac svake prosečnosti. Bilo ih je svuda kao kusih i ostrvljenih  pasa. U novinskim redakcijama,  u političkim forumima, u izdavačkim kućama a ponajviše u raznoraznim žirijima.

Nikada nisu imali dovoljno hrabrosti da ukažu na vrednost i talenat pojedinca, ali su ga vešto eliminisali prećutkivanjem i ignorancijom svake vrste.  Javnom scenom su se šepurili lažni pauni, svi do poslednjeg  u novim carskim odelima. I dok se ova gologuza, nazovi književna bratija i bulumenta kočoperno isticala i gde treba i gde ne treba, pravi pisci su  obnoć nestajali, nemoćni da se na bilo koji način izbore sa ovom mašinerijom beščašća  i pokvarenosti.

U  nestručnim žirijima sastavljenim s koca i s konopca, u kuhinjama zakulisnih prevrtljivaca, krčkalo se zatrovano jelo,  koje će se i ubuduće sa Bordžijinskom usrdnošću deliti  konzumentima, ma ko oni bili.

Kako jer Srbija zemlja nepismenih, bilo je lako  prodavati  upakovanu maglu, nuditi  masama ništa za ništa.

Ovo vrzino kolo beščašća nije imalo kraja, sve dok ovi samozvani genijalci, genijalci obmane, jedni drugima ne bi udelili sve  značajnije nagrade ( značajnije u materijalnom smislu) i književna priznanja,  intimno, duboko razočarani što sebe radi, nemaju nikakvog uticaja u Nobelovom komitetu.   No i o Nobelu  nešto kasnije.  

U Srbiji se  nagrada samo dobrim piscima dodeljuje posthumno, tek da se pokriju troškovi  sahrane onoga čijoj su  književnoj smrti kumovali, tako da ovo kobajagi priznanje kasno stiže i za tog pisca i za njegovo delo. I  o nagradama treba govoriti sa više aspekata, a onaj najbitniji, ironijski biće prilike da sretnemo u  narednim  zabeleškama.

Takvi mešetari, ( foliranti je preblaga reč )  nisu samo ubijali pisce i one koji su književnosti zaista nešto nudili, oni su donosili propast najvećim  izdavačkim kućama, poput Prosvete, Nolita, stare Narodne Knjige, Slobode, Bigza i drugih. Te gigante izdavaštva nije uništilo ni vreme, ni politička previranja i lomovi, već pomenuta bulumenta rasipnika i raspikuća.

Mnogima od njih na žalost, ( jer već je kasno) ni vreme ne može suditi.  Da im njihovo književno delo presuđuje, ne može, jer ga nema i nikada ga nije ni bilo.