Pohvala Brajkovićeve “Ludosti”

povodom obeležavanja godišnjice smrti

Retki su pesnici  čije pesme  nadžive pesnika, a još ređi  pesnici čije pesme  žive  svoje živote, koje se naprosto otrgnu od autorovog okrilja i postaju baština sveta, minimizirajući vreme kao kategoriju prolaznosti.  Dragomir Brajković je  nekako celog svog pesničkog života  sve radio temeljno ali i bez pompe, nekako iz potiha, kao ona tiha voda što breg roni, samo što Brajkovićeva umna reka nije  nosila sobom destrukciju, već je u priobalju ostavljala tragove svoje večne zahuktalosti. Neizbrisive tragove, uklesane u umovima poštovalaca  poetike ovog osobenog pesnika, ali i u kulturološkom značaju i značenju, bitnom za celovitost  jednog naroda  zadojenog tragikom, koji je eto vekovima opstajavao  na Balkanu i kojem je Brajko svim  atomima svoga bića i  vlastitog autohtonog sveta pripadao.

Moram da priznam da je moje druženje sa Brajkovićem u vremenu njegovog zemnog bivstvovanja bilo pomalo nedorečeno,  po meni i sakato,  jer Brajković je pripadao i drugima i svestan toga nisam ni pokušavao da mu oduzimam mnogo vremena, kao da sam slutio da će Brajko nenadno  zakoračiti u  večnost. Njegov odlazak, neočekivan i bolan, kao svaki odlazak ljudi koje volimo i poštujemo, nije stavio tačku na  priču o ovom divnom čoveku. Naprotiv. Ponovo su oživele Brajkovićeve pesme. Grunuli njegovi moćni stihovi i kroz reku tih poetskih darova, ostavljenih u amanet čitavom narodu i pokolenjima, Brajkov svemoćni duh je nastavio da traje i da potvrđuje, da ono što je vredno nema  svoje prolazno vreme i ograničenost, da traje i da se ne zaboravlja.

Kao i mnogi drugi voleo sam  Brajskovićevu poetiku,  neke njegove pesme sam davno naučio napamet, i nekako živeći sa njima, prihvatao kao  svoje, kao datost, kao nešto što prepoznajemo i svojatamo, iako nije naše, a mi verujemo da jeste.

U danima kada adrenalinski napevi gospodare našim krvotokom, i kada je neophodno povremeno smirivanje od zahuktale mladalačke strasti, uvek su se na meniju  mojih najlepših duhovnih i pesničkih poslastica nalazili  Brajkovićevi stihovi pesme iz koje sa zadovoljstvom navodim samo jednu strofu, mada me je ova nevelika pesma, kad god bih skrenuo sa nekog emotivnog puta, vraćala u mirnije vode svakodnevlja. Ona me je čuvala od nepredvidivih mladalačkih ludosti. Ona je bila moj lek za svaku  emotivnu boljku, stavljala je pečat i tačku na svaku  ljubavnu strepnju, na svakojaku  neizvesnost  koja vreba poštovapce  svekolike  ženske lepote.

Evo nekoliko stihova iz ove čudesne pesme..

„... Kad kažem ljubav
Kao rat da kažem
Jer svakog trena može počet vojna
A na pleća će mladićka i gojna
Hiljadu težih stvari čeći
Stoga riječ ljubav
Ja ne smijem reći...“

Pesnik koji „riječ“ ljubav na kraju jede „ćuteći“, umeo je i u životu da zaćuti, ali u pesmi  nikada nije.

Postoji u Brajkovićevom  velikom i moćnom pesničkom opusu mnogo pesama  o kojima se govorilo i  o kojima se i dalje govori.

Turbulentna vremena u kojima je Brajković živeo i ova posle njega ništa manje izazovna, samo je pesnik Brajkovićeve vizije mogao sažeti u dve strofe pesme koja ne govori samo o sveopštem haosu i ludilu, kojeg je pesnik bio itekako svestan, več  pesnik ublažava opštu sluku mnogostrabih ljudskih posrnuća, ogrćući ovo stanje svakodneviće ludošću, koja je bliska igri duha i za razliku od ludila ne pripada mentalnom obolenju.

Ludost pesnikova je spoznavanje istinite slike sveta, koju posmatra kroz naočare koje  sažimaju tamu, ali  je i razblažuju do kakave-takve prihavatljivosti.

"...Biću srećan gledao sam  polja
Reke, šume gledao sam čuda
Hodao sam noću pun nebesa
Dok svi drugi govorili luda

Al raduje zabluda me ova
Mada strašna okruta i sveta
Svet je luda  u mojim očima
A ja luda u očima sveta...“

Pesnik zanosa, onaj koji  oseća i konzumira  lepotu prirode  kao  izvorište najdublje čulnosti i kao potvrdu  života samog, koji svetom luta nošen samo pesmom i nadahnućem, istinskom spoznajom pravih i nepatvorenih, dakle, onih iskonskih lepota, neretko u vlastitom okruženju izaziva čuđenje,  ili zbunjneost kod onih kojima ove lepote sveta izmiču, i koji se na pesnikovo žaljenje nalaze nemoćni i zagubljeni u stalnoj borbi sa  surovim zakonitostima  svakodnevice i preživljavanja iste. Otuda pesnik i mora biti „ luda u očima sveta“ ali takav svet koji je slep kod očiju, i koji svojim  emotivnim  potrebama ni na koji način ne udovoljava, ne u onoj meri koja bi makar dušu razgalila, takav svet je svet nepristajanja i za pesnika jeste  svet koji je luda u njegovim očima.

Ova kružnica stvarnog i mogućeg, u kojoj  pesnik obitava i nalazi utočište, ovim ironijsko sonornim napevom ukazuje na  svet u kojem živimo i na pojedinca koji nastoji da taj svet  makar sebi prilagodi  u onoj meri koja je prihvatljiva i podnošljiva, spasonosna povremeno, kako se doista iz ludosti u ludilo ne bi zakoračilo. 

Jer pesnik zna: kada se krene  stazom ludila, povratka nazad nema, a napred put  ne postoji.

Ovaj mali omaž pesničkim darovima Dragomira Brajkovića je samo  znak  jednog  velikog poštovanja prema ovom  pesniku, koji je ostao i opstao kao nadahnuće i onim generacijama njegovog vremena a verujem  i ovih sadašnjih, pa i budućim.  Ujedno, od pesnika Brajkovića se nikada nisam oprostio nekim prigodnim rečima, jer za mene, a verujem  i mnoge druge Brajko  je živ, samo ga trenutno  u ovom svetu gde mi obitavamo nema.

I na kraju ovim nemuštim rečima iskazao bih trajnu zahvalnost  pesniku Dragomiru  Brajkoviću, koji je nekoć i o mojoj poetici pisao  nadahnuto i iskreno.

Veselin Mišnić
Beograd, jula 2013 god.