Dijalog sa sobom

Savo Martinović (O aforističaru i misliocu, sa osvrtom na njegovu najnoviju knjigu "Dijalog sa sobom". Inovativni poetski aforizmi, ili obilje mogućeg)

PUT KOJI JEDE SVOJE PUTOKAZE 

Umetnost, i bavljenje umetnošću, ma koja bila, za  umetnika jeste izazov, mada je mnogo veći izazov dosegnuti originalnost koja obećava prepoznatljivost i autentičnost. U aforizmu kao književnoj podvrsti možda je ponajteže doseći bilo koji nivo originalnosti. Specifičnost aforističarskog iskaza, sličnost  jezičkih i misaonih obrta, istovetnost tematike i mnogo toga asocijativnog,  čine da aforizmi neretko bivaju slični kao jaje jajetu. I samo vrsni poznavaoci ove materije uočavaju specifičnosti, finese i sitne razlike. To doista deluje zbunjujuće, neretko i frustrirajuće za mnoge poslenike aforističarske misli i ovog osobenog  misaonog  jezičkog iskaza. Zbog ove  specifičnosti, da  ne kažemo ukalupljenosti i  ustaljenog obrasca kod  većine poznatih i priznatih aforističara, dovodi do  sličnosti koja bode oči, pa čak i do  istovetnog iskaza, iako nije reč o plagiranju.  Ovakva borba je pre svega sa samim sobom  u traganju i iznalaženju puteva koji  iako imaju istu podlogu i slične putokaze ne vodi uvek tamo gde se očekuje. Dakle, postoje i oni korifeji, lučonoše, retki i preretki izuzeci koji su skoro uvek drugačiji i kojima originalnost i prepoznatljivost ne manjka, šta god radili. U te srećnike koje je Usud izdvojio i odabrao spada i aforističar Savo Martinović.

Očito je da su Sava smorili šabloni i obrasci po kojima se ukalupljava aforističarska  misao, da je taj  ustaljeni specifikum  često  i jedino  konzumirao i kao  hranu duha i kao izazov kojem je bilo teško odoleti, ali došlo je do zamora, do onog momenta kada se u potpunosti prestaje sa jednim načinom rada i promišljanja, ili se traže novi izlazi i nove mogućnosti. Bilo koja odluka nije donosila spokoj  i duševno smirenje, na kraju  prevagne ono što  leži u nedorečenom, što jeste negde ispred i što se samo nazire, a mami.  Tako se Savo Matrinović pojavljuje sa novom i  sasvim originalnom knjigom, koja nosi naslov             „ Pitamteja“ u prevodu na  nama poznat jezik: „Pitam te ja ...“

Ne iskačući iz okvira  aforizma, Martinović je našao  jedino moguće rešenje da svoju originalnost iskaže i dokaže  u formalnom i koncepcijskom  značenju vlastitog jezičkog iskaza, zadržavajući pritom  prepoznatljivu ironijsku osnovu i  misaonost koja ga je i ranije krasila.  Elem, aforizam Sava Martinovića se najednom šepurio u novoj odori. Bio je to aforizam pitanje, a u tom pitanju sažimanjem nazirao se i mogući ili nemogući odgovor, svejedno je.

Knjiga je pobrala  simpatije  svih koji su  cenili aforizam kao  književnu formu , bilo da je reč o čitaocima, bilo o aforističarima i onima koji ocenjuju i procenjuju ili nagrađuju  neko delo i nečiji rad.  Savo i njegova knjiga „Pitamteja“ su se okitili značajnim književnim priznanjima i taman se pomislilo da se Martinović u svojoj punoj književnoj zrelosti ostvario  i da je tu u neku ruku i kraj njegovim inovativnim uzletima, ali ne lezi vraže, sve koji su tako mislili, Martinović je iznenadio novom knjigom aforistike i epiforizama, kako u podnaslovu ove knjige stoji,kao  pojašnjenje i uvod u njen sadržaj. Knjiga  nosi  naslov „ Dijalog sa sobom „. Ako je u knjizi„ Pitamteja“ ovaj rebusni aforizam pitalica tražio odgovor od čitaoca, u  „Dijalozima“ Martinović sebi, a i nama postavlja  svoja prepoznatljiva i zagonetna pitanja, ali nam olakšava „slatke muke“  i daje odgovore na ista. No  ovde nije kraj ovoj  igrariji u koju nas Martinović uvlači.  Čitaoc postaje sudionik, prosuditelj a ukoliko to i želi i presuditelj, u svakom slučaju čiaočeva pažnja je u potpunosti uvučena u ovo  naoko nerazmrsivo klupko Matrinovićevih  zamki i dosetki.

Martinović svoju aforističasku promisao iskazuje pomalo drsko, više neočekivano, u stihu, koristeći  klasičnu  i dobro poznatu rimu,  u pesničkom smislu  doduše retku i istrošenu, ali u ovoj izvedbi novu i osveženu. Tako i nastaje ovaj inovativni poetski aforizam, koji će se jednom  verovatno po Martinoviću tako i zvati, epigramski sročen,  negde u procepu  minijature i burleske, udenut između   kiselog osmeha i grohotnog smeha.

Treba naglasiti da je„Dijalog sa sobom“u neku ruku nastavak knjige „ Pitamteja“, ali  je istovremeno po svemu drugačija knjiga. Kako god, tragalački put  aforističara i filozofa Sava Martinovića je definitivno samo njegov i samo njemu znan. Gde će ga taj put odvesti, šta će nam Martinović sa njega kao dar doneti, ostaje da se vidi. Jedno  je sigurno, šta god to bude, biće drugačije od viđenog i poznatog. Martinović je intelektualac koji  iznenađuje prvo sebe pa onda i sve ostale. To je uostalom onaj nevidljivi unutrašnji put koji nema  početka ni kraja ( a takvi putevi su i jedino večni ) put koji se u tragaocu račva na hiljadu strana i kojim bi trebalo ići  zarad  ličnog mira i spokojstva i kojim bi trebalo da ide svaka umetnička priroda. No, činjenica je da i nema opasnijeg puta od ovog koji sam jede svoje putokaze i koji  tragaoca vodi u nepoznato. Neizvesnost je u svakom slučaju utočište tragalačke misli katkad i svekolike umetnosti. Savo Martinović je odabrao taj put, a svi mi ostali njegovi poštovaoci i saputnici čekamo trenutak da se ove kapije otvore pa da vođeni duhom i idejom Sava Martinovića i sami krenemo u neizvesnost.

Uostalom to su datosti samog poimanja života. Iščitavajući ovu najnoviju Martinovićevu knjigu, nameće se mnoštvo pitanja, pitanja koje nije  autor postavio a na koja bi bilo poželjno pokušati  naći  makar iole smislenije odgovore. No,  nekad je dovoljno  postaviti samo pitanje. Zastajući na tren pred zagonetnom i duhovitom  naslovnom formulacijom ove knjige  svakako se pitamo da li je moguć Dijalog sa sobom ? Ako jeste moguć, koliko je objektivan? Za dijalog su potrebni makar dvojica. Ili mi bitku vodimo i sučeljavamo sa svojim nevidljivim dvojnikom? Gledamo li kroz prste dvojniku koji nas obeščašćuje i koji se drznuo da umesto nas govori i javno iznosi na videlo svima i svakome naše  usudne slabosti, da svoje mišljenje podmeće kao da je jedino i naše ? Koliko je smislen dijalog između mene i mene ? Ima li tu  prave borbe mišljenja, ili je popustljivost prema vlastitim slabostima neminovna? Kome ćemo gledati kroz prste ako ne nama? Koga ćemo bolje razumeti nego sebe šta god da radimo? Kome možemo verovati koliko sebi?  Kome verujemo da će nam otvoriti vrata kada uđemo u kružnice iz kojih čini se izlaska nema? Ne bar za nas kakvi jesmo  i kakvi bi želeli da budemo? Ako smo  u vrtlogu, možemo li izbeći  nesvesticu koju je izazvala svaka naša nedoumica i nemoć? Nudi li nam uostalom izlaz umetnik narator, koji svesrdno pokušava da nas upozori na opasnosti koje nas vrebaju, i koji se pritom trudi da ostane sa strane, onako da bude neutralni posmatrač ove vratolomne neizvesnosti, koju zarad istine i koječega još u svoje beleške unosi i pokušava makar u zapisima da mit o nama ali i o sebi, učuva od konačne propasti i nestajanja u ništavilo? Isto ono ništavilo iz kojeg je začeta klica večnosti? Konačno:  ima li objektivnosti između dva sučeljena ja ? Kod dva ovna na brvnu nema popustljivosti, oba će na kraju kada  se sudare, završiti u vodi. Ko će ovde završiti u bujici ? Pitanje koje  umetnik nudi ili odgovor koji daje ? Upadamo li svi u Martinovićevu zamku, kao što divljač naivno upada tamo gde vidi priliku da utoli svoju glad?  Računa li pisac „Dijaloga sa sobom“ na svoju ili našu duhovnu glad? Istina je da je pitanje gladno i da uvek traži odgovor.  Pitanju uvek krče creva i njegova utroba je prazna i nezasita. Odgovor je sit svega. Ponajviše sebe sama. Otuda odgovor  nije uvek zadovoljen i ušuškan pitanjem koje ga je dovelo u nezavidan položaj.

Šta god činili život je najveće i najteže pitanje od svih koja su nam ikada postavljena.  Život je jedino pitanje sa beskonačnim brojem odgovora.  Gde tu onda možemo udenuti dijalog između datosti i onoga što tu datost negira i potire? Ima li kraja mislima koje se upletu  u vrzino kolo zagonetki i rečima koje ih objašnjavaju i tumače, kako bi prihranile našu duhovnu taštinu  i nemoć svake vrste učinile manje bitnom i značajnom? Ovo jesu pitanja koja  aforističar i mislilac Matrinović nije direktno postavljao nama kao konzumentima  njegove naracije, ali ona jesu u svemu prisutna i lebde na svakoj stranici ove knjige. Komotno možemo zaključiti da Martinović ima uvek savršena pitanja i nesavršene odgovore. Uostalom to i jeste suština života, bilo u njemu dijaloga ili ne bilo. Pa i ovih koje nam  Matrinović  servira kao glavno jelo. Uostalom, treba i to reći, kada već o pitanjima i odgovrima govorimo, da je Martinovićevo pitanje  lepršavo i jasno ali takođe njegovi odgovori  imaju hiljadu lica i poneko  skriveno naličje. Za njega odgovor nikada neće biti premisa konačnosti.

Otuda je i logično što je Martinovićev odgovor zagonetniji od pitanja. Jer pitanje koje nam  on postavlja često nije u sadejstvu sa logikom, neretko šuruje sa apsurdom, baškari se u nedorečenosti, ume da bude drsko  i  neuljudno, mimo pravilne koncepcijske structure, koja  bi trebalo da ga određuje, naoko ume da bude čak i besmisleno ?

Odgovor koji sledi je sve drugo osim onog što  očekujemo da će biti. Odgovor ne daje objašnjenje, ne tumači, naprotiv, dodatno zbunjuje  i ponovo  zagoni u pitanje. Tera čitaoca u novu zagonetku u vrtlog nedorečenosti jedne beskrajne priče. Beskrajne koliko je i život deo, ili makar delić te beskrajnosti.

Ironijsko epigramska potka u ovom slučaju, samo je premisa šireg i sveobuhvatnijeg misaonog poduhvata Sava Martinovića. Treba reći da je Martinovićeva misao u svojoj strukturi  biserno jasna ali je zato u  rešenju  krajnje zagonetna.

Kako takve obrte  pisac ovih epiforizama ostvaruje, samo on zna. Čitaocima ove Martinovićeve knjige i ne samo ove,  ostaju samo pitanja, ma kakve odgovore autor nudio. I to je tako i neće se izmeniti.  I kao što je rečeno na početku ovog zapisa: umetnost  i umetnik tragaju za odgovorima o smislu  života i bitisanja,  no koliko se god neka vrata otvarala, biće mnogo više onih vrata do kojih nikada nećemo doći i za koja,  ako  nam se i ukažu, ključa nećemo imati.  Takva nedoumica će zadesiti i Martinovićeve  ćitaoce kad se nađu zatočeni u lutalačkoj misliji i prostranstvima ove knjige. Priznali sebi to ili ne, biće poprilično zbunjeni ovim dijalozima koji to i nisu. Čitalac ima samo dve mogućnosti: da se čudi i da se pita.  Oni koji tragaju dublje i upornije mogu da se preispituju. Martinović je na duhovnu trpezu svoje gostoljubive prirode, pred nas , kao na  “švedskom stolu” izneo  i jelo i mirođije, i za svaki slučaj malo zasoljene  gorčine, a  nama je ostavljen odabir onoga što nam  može, ali  i ne mora prijati.  

Glad kakve god prirode bila  nikada se ne može trajno utoliti. Bitniji je privid duševne sitosti od  utrobe punjene koječime. Uostalom u tome i leži tajna svake kulinarske veštine, pa i ove Martinovićevske.

Veselin Mišnić, jula 2011.
Beograd