Trnovita kruna

Slobodan Simić (Pogovor za knjigu aforizama”Trnovita kruna”)

SIMIĆEVI PACIJENTI  I SIMIĆEVA VREMENA

Kad se pomene aforističar i psihijatar Slobodan Simić, i kada znamo profesiju kojom se bavi i od koje živi, pomislimo da ovaj vrsni aforističar  ideje za  svoj prepoznatljivi aforizam nalazi baš u profesiji. To naravno nije tako, mada Simićevoj pronicljivosti i pažnji ne mogu  promaći raznorazne anomaličnosti, iščašenja, destrukcije  i mnogo toga lošega, čime obiluje naše društvo i naša svekolika stvarnost. Simić pre ostalih uočava, čak i u nagoveštaju prepoznaje i razotkriva one slabosti koje će se ubrzo pretvoriti u „bolesti“ koje do aforističara drugi niko i ne pokušava da leči, ili makar  ukaže  na njih, i da ih ima i da su prisutna opasnost, koja svima preti. Nekako  i ako dopustimo sebi malo slobode u šaljivosti, prezime Simić  se rimuje sa  „krimić“ i doista u njegovom aforizmu nailazimo na motive kriminoloških akrivnosti, sa zapletima dostojnim jedne Agate Kristi, ali zapletima svedenim na misao, na bljesak, koji osvetljava ono od čega bi neretko okrenuli glavu, kao što je u životu i okrećemo od svakog neprijatnog prizora.

Čitajući po treći put Simićevu  ranu zbirku aforizama, naslovljenu kao „Siminom ulicom“ ( takva ulica naravno i postoji u Beogradu, mada nije dobila ime po Simiću aforističaru ) objavljenoj u prepoznatljivoj  aforističarskoj edicije “Nove Satire” u kojoj na koricama ostalih aforističarskih knjiga vidimo i tablu  sa imenom  ulice koje je u stvari aforističarevo ime. Elem, i ova originalna dosetka zaživela je u biblioteci čiji je  Simić i urednik. Neko će možda postaviti pitanje, otkud Simić  u biblioteci koju sam uređuje. Evo i odgovora. Simić je jednostavno svoju eksperimentalnu zamisao sproveo na sebi, ne dovodeći nikoga drugog u “opasnost“.

Onoga momenta kada je shvatio da je ovaj „hokus pokus“ uspeo, otvorio je vrata i drugim aforističarima i tako je jedno tek začeto klupko počelo da je  namotava.

Ako se zna da u zemlji Srbiji aforizam vodi teške bitke  da u mnogobrojnim književnim žanrovima zauzme mesto koje mu svakako pripada, ako se zna takođe, da je svako objavljivanje neke nove aforističarske knjige podvig, i  da ne postoji  među jačim izdavačkim kućama ni jedna koja  u svom planu i programu neguje aforizam, ili maker malo otvara vrata aforizmu, onda je za pohvalu svaki pokušaj gde  neki manji izdavač pokušava da  se izbori  za aforističare i  njihove knjige.  Ovo još više zbunjuje ako znamo da aforizam iz dana u dan ima sve više poštovalaca i čitalaca.

Među ove korifeje izdavače, svakako spadaju za sada male i skromne, srećom još uvek aktivne izdavčke kuće poput „Alme“ iz Beograda i „Agore“ iz Zrenjanina u kojoj Simić uređuje i objavljuje pomenute aforističarske knjige.

Setimo se da se pre nekoliko godina ugasio još jedan vredan izdavač koji je  objavljivao isključivo knjige aforizama, a ta kuća se zvala „ Gutenbergova Galaksija“.

Izdavači, poput  „ Srpske  reči “  iz Beograda, tu i tamo , i koliko to mogućnosti dozvoljavaju, objave poneku knjigu aforizama i tu je kraj priči o kućama koje makar i sporadično objavljuju aforizam.

Sva ostala izdanja retkih aforističarskih knjiga, zbornika i almanaha, plod su domišljatosti i dovijanja samih aforističara, i ista zavise od  pomoći  dobrih ljudi i onih kojima je aforizam u srcu, pa se i dalje radujemo što u privatnim radionicama i štamparijama, tu i tamo, osvane  poneka nova aforističarska književna tvorevina.

Sagledavajući ovu realnu sliku u kojoj je negde na periferiji  aforizam našao i nalazi kakvo takvo utočište, Simić se sa izdavačem “Agorom” odvažio da pokrene  ediciju  „Nove srpske satire“, i da posrćući pod teretom nemaštine, na tom putu i on i izdavač istrajavaju do dana današnjeg. Svakako, što bi veliki Njegoš rekao „ iz grmena velikoga, lafu izać trudno nije“, da se radi o moćnijim i većim izdavačima sve bi bilo lakše i podnošljivije.

Neko će reći da nije uputno  pisati o  knjizi koja je poodavno objavljena, i o kojoj je u medijima bilo reči, međutim ovde se  govori o aforističaru Simiću a donekle i onome što ga dodiruje i određuje a  nije samo u pitanju uzgred pomenuta knjiga.   Verujemo da nije na odmet kroz podsećanje na nešto što je ostavilo traga i bilo vredno i dobro,  usmeriti pažnju u ovom slučaju na sadašnji i budući Simićev rad i njegovu stalnu prisutnost u srpskom aforizmu.

Svakako da se nameće pitanje : Šta je to što Simića izdvaja iz  plejade takođe vrsnih aforističara ? Naravno, odgovor nije  težak i očekivano je jasan i sam po sebi nametljiv.

Postoje one prefinjene jezičke niti, kojima se kreće izbrušena i jasna Simićeva misao, koja ga stoga  čini osobenim i kako već rekosmo prepoznatljivim aforističarem. Nema u ovom zaključku nimalo preterivanja. To je istina. A za istinu nisu potrebna  neka određenija tumačenja  i objašnjenja.

Dakle, Simić je aforističar koji ne voli dugu priču. Naprotiv. Njegov aforizam je sažet do savršenstva, kao bljesak munje u tami, koji osvetljava utabanu  a opet i vrletnu životnu stazu, ali samo na tren, što i priliči bljesku. I ta slika neizvesnog puta, koji nam se ukazuje i kojim i sami moramo ići, gde god nas on vodio,  ostaje kao neizbrisiva putokazna tvorevina u našoj svesti, zapečaćena i sačuvana u onom unutrašnjem vidu, slika – misao, dakle, upamćena zauvek. To je istovremeno i slika ovekovečenog trenutka, utonula u vilajetne tmine samog života a opet jasna kao dan. To je slika vodilja koja razagoni   tmine naše zbilje i senke  u našoj duši. Istina je da ove tmine, često oku nevidljive, pritiskaju i guše, i teško se mogu ukloniti.

Simiću su u tom slučaju poznati i obolenje i lek koji treba  primeniti.

Otuda i tvrdnja da je Simićev aforizam lekovit, hirurški precizan, oštar, bodljikav  kao trnovita kruna, kojom je i sam Gospod krunisan od zločinaca i zlobnika, kruna koja  skriva plemenitu i nepojamnu božju pamet. Ovi Simićevi rezovi, otkrivaju  mesta gde se bolest zapatila, uzela maha, ali, još uvek  ne  preti potpunim uništenjem preostalom zdravom tkivu.

Volšebnom magijom uma i dovitljivošću znalca, Simić ovu tek razotkrivenu anomaličnost uklanja tako što je obasjava rentgenskim zracima  svoje dosetljivosti, i tu na naše oči,  uvek iznova i iznova čini da lakše sagledavamo propast  nečega što nam je pretilo i bilo prikriveno  negde u nama a da te opasnosti nismo ni bili svesni.

Tako Simić, nenametljivo a moćno, postaje i  lekar naše duše. Vidar iscelitelj, sa moćima kojima se veruje.

O Simiću treba reći da je takođe i aforističar prefinjenih manira i  osebujnog duha, sugestivan kako i njegova profesija nalaže. Njegov aforizam je i smišljen sa porukom da opomene i upozori, da bude opor a lekovit, pitak i da kao gorki liker prija  i osvežava, jer u Simiću, priznao to on ili ne, krije se i vreba psihijatar, na čijem kanabetu ćemo kad tad  završiti.

Simić je svestan, itekako svestan, da smo svi mi bez izuzetaka, ako ne sadašnji, ono svakako njegovi budući pacijenti.

I ako nekim slučajem  ne želimo da budemo, ili se pravimo nevešti i verujemo da još nismo stasali za  Simićev tretman i „ negu“, bićemo zasigurno njegovi “pacijenti” u vremenima koja dolaze.

A sva ta vremena, i ono prošlo i ovo sadašnje i buduće su Simićeva vremena. Vremena koja će se poput oblutka strmeknuti ponajprije „Siminom  ulicom“, pa dokle se u toj premetačini ne zaustave. A tamo kada se i naše  survavanje okonča, čekaće nas neka Simićeva dosetka i mudrost, neka lekovita reč, upakovana u njegovu i  njemu svojstvenu aforističarsku formu, specijalno za nas i baš nama namenjena. I ne samo nama.

Uostalom, vreme je presuditelj i prosuditelj svakog ljudskog uzdugnuća, što reče Selimović : “ vreme je mudrije od svakog čoveka “ i ono će i o Simićevim uzletima davati i  dati konačnu reč.

Veselin Lari Mišnić
Berograd, jula 2011 .