Pokori se i počni

Milan Todorov Aforizmi, 2013. god, Izdavač “BINDER” iz Beograda (kritički osvrt, prikaz na knjigu)

Prijateljstvo,  ili makar  poznanstvo, neretko određuje lični ton pristrasnosti, stoga, ova činjenica da ne poznajem gospodina Milana Todorova,  može biti  ugrađena u temelje  jednog objektivnog  osvrta na njegovu novu knjigu aforizama, knjigu koja je pred nama. Dakle, da ponovim, lično ne poznajem gospodina Milana Todorova, aforistčara, koliko sam shvatio iz Novog Sada, pa ne mogu da mu se obratim  prisnijim tonom, poput gospodina A. Baljka i g-ce Vesne Denčić,  njegovih recenzenata, urednika i izdavača knjige o kojoj  sam želeo i sam nešto da kažem.

Znajući koliko je gospodin Baljak škrt  na hvalama, pogotovo kada su aforizmi u pitanju, ceneći njegov  profesionalizam i iskustvo, ne mogu reći da nisam bio iznenađem  njegovim pohvalama mudrosti, upućenim Todorovu i njegovj knjizi aforizama “Pokori se i počni”. Takođe me je zaintrigirala  “pohvala ludosti” upućena autoru i naznačena na koricama ove knjige, a od strane izdavača i urednika Vesne Denčić.

Dakle, za knjigu “Pokloni se i počni” humoriste i satiričara Milana Todorova, koja u sebi sadrži hiljadu i kusur probranih aforizama, gorepomentu A. Baljak je zaključio da je  M. Todorov napisao “čudesnu knjigu”.

Baljak nije u pravu. Tvrdim da je Todorov napisao još bolju knjigu od čudesne. Da li je to moguće? Jeste! A evo i nekoliko opaski i objašnjenja zašto  mislim da je baš tako.

Ne postoji tema  kojom se aforističari inače bave, a da se nije našla u ovoj knjizi. Takođe, nije mi poznato da postoji knjiga aforizama, koja se u celini bavi isključivo jednom temom.

Ne želim da se služim  uobičajenim književnim floskulama i da u nedostatku argumenata navodim  aforizme iz knjige, koji bi potvrdili da ovo što govorim nije prazna priča.  Stoga smatram da aforizme iz ove knjige treba nedirnute ostaviti čitaocu, kako bi užitak čitanja bio  iskren i potpun.

Jedno se mora reći: fascinira lakoća sa kojom Milan Todorov  piše aforizam. Ili se nama samo čini  da jeste tako. Takođe fascinira brojnost aforizama  i činjenica da time nije umanjen njihov umetnički  i književni kvalitet.

Profesorska odmerenost, preciznost pri sažimanju ideja, jasno, britko i pitko, ovo štivo, daje aforizmu  dimenziju neprolaznosti.

Čitajući najbolje knjige, najboljih aforističara današnjice, kao na primer : Baljka, Čotrića, Simića, Zakića, Martinovića, Papeša i mnoge druge, knjige kojih je sve manje, osetimo žal za vremenima koja su prošla i u kojima je aforizam dodirivao zvezde.

Danas je sve više onih koji  unižavaju  aforizam  svojim  nekvalitetnim delovanjem i prisustvom, naročito u brojnim elektronskim časopisima, gde je cenzura  i procena kvalitetat svedena na minimum.

Otuda, sa razlogom pomislimo da je aforizam kao književna forma  dosegao zenit, i da više nema prostora  za razvijanje ove najkraće književne forme, da snaga aforističarske zaumnosti polako  bledi i nestaje.

I onda, neočekivano i kao grom iz vedra neba, kao potpuno demantije ovih sumornih pretpostavki, usledi jedna ovakva knjiga.

Todorov je u ovoj knjizi demonstrirao  neverovatnu domišljatost i maštovitost, i istu  bojio jezičko semantičkim obrtima, uopšte, retko viđenim u aforistici, obrte koje niko ne očekuje.

Sadržajna struktura nije usmerena  samo na jednu temu, stoga je rad ovog  aforističara za svaku pohvalu. I nije čudo što ova knjiga izaziva spontano i  profesionalno divljenje kolega aforističara. Doista su retke knjige aforistike u kojima od početka do kraja sve deluje kao kompaktna celina. Od prve do poslednje stranice, sve je precizno, odmereno, savršeno izvedeno, bez bilo kakvih padova.

Kao što najbolji pesnik na svetu ne može napisati sto savršenih pesama, logično je da ni aforističar ne može u kontinuitetu izumiti sto vrhunskih aforizama. Todorov demantuje  ovo mišljenje i u praksi pokazuje da je  sve moguće, samo što on barata sa cifrom od hiljadu dobrih, pa i predobrih  aforizama, što je doista ravno čudu.

Čitalac, ma ko to bio, naročito onaj koji je ljubitelj aforizma i aforistike, može samo uživati u ovoj “gozbi” koju nam  daruje aforističar  Todorov. Nema sladokusca koji neće uživati  u ovim nesvakidašnjim satiričnim žaokama, u prefinjenom humoru, oslobođenom kolokvijalnih fraza i doskočića ( u šta se  u novije vreme pretvara aforizam ) u savršenoj strukturi i kompozicije, raznorodnosti  tema i ideja, u neponovljivoj domišljatosti,  i na kraju u mnogo čemu, što bi možda ovaj zapis činilo preterano  sladunjavim, da zapravo nije reč o našoj oporoj stvarnosti, o gorčini, koja se i kroz aforizam Milana Todorova iskazuje na mnogo načina.

I ovde nam se jasno potvrđuje ono nepisano pravilo aforistike,  da aforističar  uvek mora da vidi ono nevidljivo, da uspeva se naruga svakom obliku prostote i primitivizma, da se podsmehne svakom pribežištu kiča i neukusa.

I da autor ne “povileni” od preterane hvale ove knjige, evo i jedne zamerke upućene njemu lično, a ne sadržaju knjige.

Naime. prava je šteta što se autor nije malo više potrudio da i knjizi  udeli naslov koji bi se pamtio.

Ovako, naslovna formulacija knjige, kao jezička domišljatost i doskočića, nije najsrećnije izvedena. Svesni  moramo biti toga da nije isto “pokloniti se” ili “ pokoriti se”, što bi u samom aforizmu imalo i utemeljenje i razumevanje. 

Ovako, jedna odlična knjiga je obeležena   nedostatkom dobrog naslova.

Svakako da ovaj, možda i nesvesni  propust autora, ne može umanjiti vrednost i lepotu  celokupnog sadržaja same knjige.

Treba uputiti čestitke i pohvale “Binderu,” vrednom  i jednom od retkih izdavača aforistike, jer je objavljivanjem ove knjige, ovaj  izdavač pre svega zadužio celokupnu aforistiku.

Za kraj bi se  trebalo makar na tren osvrnuti i ukazati  na nesreću  ljudi koji se bave ozbiljnim pisanjem knjiga. Ona se ogleda u premanentnom srozavanju  svekolike kulture, koja bi, da ima sreće i pameti,   morala da bude nukleus u razvoju celokupnog društva.

Između bezbrojnih primera ove papazjanije, posebno treba istaći medijsko i takozvano kritizersko prećutkivanje vrednih i dobrih knjiga.

 Zanemarivanje talentovanih autora i dobrih pisaca, apsolutna ignoracija knjiga koje jesu vrednost, veličanjem kiča i prostotote “do imbecilnosti” što bi rekao  Radovan  treći, ozbiljna i kvalitetna književnost je pretrpela nenadoknadivu štetu, posle koje, čini se nema oporavka.

Ova  svakodnevna pojava veličanja  duhovnog otpada i svakojakog mentalnog škarta, postala je uobičajena pojava u našem društvu i ustalila se na našem književnom nebu. Nažalost, to nebo je tmurno i sa retkim problescima  vrednovane  i željene umetničke prosvetljenosti.

Prećutkivanjem se  tako unižava stvaralački čin i samu umetnost stavlja u kontekst  onih najređih idiotskih zanimanja.

Ponajviše iz  tih razloga je pisan ovaj osvrt na najnoviju knjigu Milana Todorova, kako ova knjiga i njen autor ne bi doživela sudbinu   mnogih drugih dobrih knjiga, i odličnih pisaca,  koji su, sa svojim delom od strane medija i svekolikog javnog mnenja, zabave radi, živi sahranjivani.

Sve uz prangije, kolce,  praseće pečenje i neuke trubače.

Veselin  Mišnić, književnik
U Beogradu, novembra 2013. god.