Život u okrilju mašte i fantazije

Željko Đurović Prikaz dve tek objavljene monografije crteža i slika, uz kritički zapis o slikarskoj magiji Željka Đurovića

San je svakog umetnika, onaj najveći, najlepši i najličniji, da svoje delo celovitije zaokruži i prezentuje kroz neku javnu, ali istovremeno trajnu manifestaciju i neposredni vizuelni prikaz.

Slikari to postižu tako što decenijski mukotrpan rad zaokruže svojim monografijama. 

Ovu bajkovitu priču o ostvarenju svog umetničkog, a što ne reći, i životnog sna, u potpunosti je ostvario akademski slikar Željko Đurović. Sve ono što je u umetničkom smislu činilo njegov život i što se događalo u minulom vremenu, ovaj predani i disciplinovani umetnik ovekovečio je ne samo delom, koje jeste  obimno i moćno, već i dvema monografijama.

Evo i nekoliko čisto tehničkih podataka uz ove obimne knjige. Prva se bavi crtežima. objavljena je par meseci ranije, štampana je na 250 strana, dok se druga knjiga bavi slikarstom i slkama. Pojavila se pre nekoliko dana i štampana je na 384 strane. Dvojezično, luksuzno izdanje (srpski - engleski). Lepotom i dizajnom ovih dela bavio se akademski slikar i vrsni dizajner Mladen Đurović. Više reči o tome će biti kasnije u ovom prilogu. Treba pomenuti sjajne fotografije crteža, slika i samog umetnika Đurovića, koje su delo velikog maga fotografije Marija Bralića. Ove monografije je objavila izdavačka kuća „Vizuelno“. Knjige je štampala poznata štamparska kuća „Birograf comp“ iz Zemuna.

Nekoliko reči treba reći o životnoj i umetničkoj biografiji slikara Željka Đurovića. Akadmski slikar Željko Đurović je studirao slikarstvo i postdiplomske studije na fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Rođen je u Danilovgradu 1956 godine. Član je ULUS-a i Ex Librisa iz Beograda. Član je internacionalne grupe umetnika “Libellule“ iz Francuske. Radi kao vanredni profesor FILUM-a u Kragujevcu, gde predaje crtanje i slikanje. Bavi se crtežom, grafikom i slikanjem.

Do sada je imao preko 30 samostalnih izložbi i više stotina kolektivnih, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Dobitnik je na desetine nagrada i prestavljen je kao stvaralac velikog formata u preko 30 knjiga. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju Beograda-kabinet grafike, Internacionalnom muzeju za fantastičnu umetnost, zamak Grije u Švajcarskoj, Narodnom muzeju Kragujevac, kao i u bezbrojnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.

Ove obimne i po svemu kapitalne knjige – monografije, deluju i jesu realizacija jedne neverovatne kulturne i kulturološke zamisli. Ostvarene u potpunosti (i sada ovim činom objavljivanja) zakoračile su u večnost, kao i umetnik o kome govore. Postale su jedan moćan spomenik, koji neće okrnjiti ni vreme, niti bilo šta drugo, jer svedoče o jednom fantazmagoričnom svetu za koji, da nije ovih slika, nikada ne bi ni pomisli da postoji. Ove dve zbilja impozantne monografije o životu i delu Željka Đurovića, govore takođe i o njegovoj  nesvakidašnjoj unutarnjoj prirodi, istoj onoj koja je smeštena duboko u podsvesti, zatomljenoj, kako bi pesnik rekao, negde između iskonskih dubina duha i duše. Takođe govore o večnoj mladosti umetnika, kome fizička prolaznost ni u jednom obliku nije prepreka, koji svoje vizije moćno osmišljava, prenosi na slikarsko platno, a potom i u naše učmale i mahom jednolične živote.

Ove slike, koje gledamo kao reprodukcije na papiru i kao sažetke mnogo kompleksnije realnosti, imaju mnogostruko dejstvo i  autohtonu višeznačnost. One bude usnule i pospale, bude one koji su klonuli duhom i izgubili nadu, razagone tmine i mrčaje večnih nedoumica prolaznosti, bacaju strahove pojedinaca u zaborav i čine stvarnost novijom, bliskijom, lepšom, pročišćenijom, razumljvijom i drugačijom.

Željko  Đurović je ona nesvakidašnja, bolje reći endemska pojava u društvu. Neko ko je svoj životni i umetnički put trasirao na osoben i sasvim ličan način. Ne priklanjajući se tekućim modnim trendovima, nikakvim sporadičnim lošim utiscima i uticajima, koji idu na štetu same umetnosti, umetnik gospodari svetom koji je sam osmislio i kojem uvek na nov način daje  novo značenje, i u njemu otkriva novu i smisleniju lepotu.

Kako sam Đurović pomalo šaljivo reče na promociji ovih monografija, možda je njime i njegovim umetničkim duhom upravljalo neko božje, anđeosko proviđenje. Neko neobjašnjivo, nadnaravno i nadljudsko prisustvo, koje se ovaploćuje na njegovim slikama, gde anđeoska krila i božanske emanacije običnog smrtnika zaslepe i zasene, zbune ali i oduševe. Prosvetle ili samo opomenu, možda i ukažu, da su istinske lepote katkad nesagledive, i da se iste obznanjuju samo onda kada retki i hrabri ljudi, odabrani, odluče da nam ih otkriju, makar to bilo i na tren.

Magijom boje i snagom svog neverovatnog dara, slikar Željko Đurović, uspeva sa lakoćom da zaslepi, da opčini posmatrača i da ga zauvek privoli da bude učesnik u svetu njegovih ličnih fantazija. 

Ovo postignuće nije lako ostvarivo, i nije plod slučaja i spleta okolnosti. Da bi se dosegla, prihvatila, pa i razumela ova  Đurovićeva moć opčinjavanja i zavođenja potrebno je da zastanemo, da se zamislimo, da se upitamo, gde je i kako je nama izmicao i bio nedostupan ovaj svet ponuđenih lepota. Ko nosi lepotu u sebi, onu duhovnu i ljudsku, oku nevidljivu, lako prepoznaje bilo koju i bilo čiju lepotu. Posedniku lepote život se pretvara u igru, od koje duša hranjena spokojem i zadovoljstvom uzleti, i samosvest krene da buja kao divlje, netaknuto razbokoreno cveće. Đurović je apsolutno svestan moći ovog i ovakvog opčinjavanja. Kao vizionar i graditelj novih svetova, prati ovu nit, koja se tek na njegovim slikama razgranava kao odraz jednog osebujnog i po svemu novog slikarskog iskaza.

Ovi i ovakvi kreativni uzmasi u stvaralačkom postupku umetniku omogućavaju da nas svojim čudesnim umećem veže za delo koje stvara. Polazi mu za rukom da zbuni, pa i zainteresuje čak i one koji u sve sumnjuju i koji možda nisu ljubitelji bilo koje umetnosti, a ponajmanje slikarske. Željkova magija na ovim platnima i crtežima je zaista moćna i trajno prisutna. Ona posmatrača tera da pred njegovim slikama zastane, da se zamisli, da oseti osobađanje od bilo koje teskobe, pa čak da se oseti slabašnim pred delićem univerzuma, koji mu se tu i pred očima otkriva i obznanjuje. Tada pojmimo da se ovakav dar jednom u  veku pojavljuje, i da smo miljenici sreće, makar bili samo posmatrači  ili važni svedoci njegovog ovaploćenja.

Lepota je u oku onoga ko je sagledava, i nije samo posed onoga ko nam je nudi. Otuda eksplozija čudesnih boja, kompilacija nadnaravnog i skoro nemogućeg izaziva nedvojbeno  strahopoštovanje. U kratkom vremenskom periodu, kao celovitost jedne velike i moćne životne i stvaralačke priče, čitav jedan Đurovićev svet, nastajao decenijama unazad, u ovim monografijama našao je utemeljenje. Istina je da izdvojena slika može biti nečiji posed i vlasništvo, ali ovakvim sažimanjem i prikazom ona postaje vlasništvo svakoga ko se zatekao u njenom vidokrugu. Treba verovati da i slike nas promatraju i procenjuju domete naše iskrenosti, i sa istim žarom koji nas obuzima, procenjuju dubine naše mentalne samobitnosti.

Onome ko je odlučio da se bavi stvaralaštvom, ova pretpostavka je po svemu prihvatljiva. Uspostavljanjem veze između sebe i slike koju stvara, umetnik gradi jedan put poverenja, na čijem kraju kao nagrada uloženom trudu osvane konačno i savršeno umetničko delo. Zaokružen u celinu, doteran do savršenstva, smešten kao u neku rajsku kuću, taj ogromni trud ukazuje na samopregor umetnika, na njegovu spremnost da za ideju prihvati svako odricanje i najveću žrtvu.

Slikarske monografije zahtevaju savršeno poznavanje i primenu dizajnerskog nadahnuća i primenjivih tehnika iz ove  uzvišene oblasti. Dizajn je najveći, dakle, savršen stupanj lepote i sklada. Harmonična celina koja ostavlja bez daha. Inovativnost je preduslov bilo kojeg sličnog poduhvata. Željko je imao sreće da se lepotom ovih knjiga bavio njegov rođeni brat, fantastični i dokazani dizajner, koji je sa bratskom ljubavlju, ali i profesionalnom predanošću utkao sebe u ovaj grandiozni poduhvat. I tu sagledavamo vizionarsku maštu mlađeg slikara iz porodice Đurovića, Mladena, koji je na najbolji način primenio svoje znanje i dizajnersku darovitost, kojom, ovim knjigama udahnjuje životnost i jedan sveobuhvatan smisao  postojanosti u trajanju. Kada se podrobnije prelistaju ove knjige, naprosto zanemimo zbog savršenosti strukture jedne pozamašne i naizgled teško ostvarive ideje. Sve je prečišćeno, dovedeno do perfekcije.

Značaj i značenje ovim knjigama monografijama daju tekstualni prilozi umnih ljudi, kao što su: Dejan Đorić, Zvonimir Osrečki, Ratko Božović, Dragan Jovanović Danilov, Vesna Todorović. Oni, svako na svoj osoben način, nadahnutim esejima i moćnim tekstovima govore o stvaralaštvu i ukazuju na bolje razumevanje stvaralačkog čina slikara Željka Đurovića.

Na početku monografije o slikarstvu Željka Đurovića, profesor doktor Ratko Božović u obimnom eseju govori o  “Kreativnoj nadmoći fantastike u slikarstvu Željka Đurovića”. Govoreći o stvaralaštvu Željka Đurovića, profesor Božović još kaže: ”kako se u tumačenju Đurovićevog bogatog slikarskog opusa zapaža izvornost njegove umetničke inspiracije, specifičnost kreativnog procesa i nadasve neponovljivost ostvarenih fantastičnih i oniričkih likovnih svetova.” Govoreći o činu slikanja i zamahu maštovitosti, gde nije lako odgonetnuti uticaj svesnog ili nesvesnog, arhetipskog ili utopijskog na sami čin stvaranja, Božović ukazuje da se ovde radi o “neprestanom  traganju za lepotom, za njenom teško ulovljivom tajnom, za njenom polivalentnošću.” Ova fikcionalizacija, zaključuje Božović, urađena je sa idejom i sa smislom.

Dakle, neosporno je zaključiti da je Đurović snažan kolorista, sugestivan u kompoziciji, dorečen i samosvojan u crtežu, iza čega stoji ”visoko individualizovana kreativnost, artistička lucidnost i žestoki temperament”.

Fenomenalnim tekstom likovnog kritičara Zvonimira Osrečkog, slikarska monografija Željka Đurovića biva upotpunjena, oplemenjena, dovedena do perfekcije, gde se na istom mestu dodiruju duhovno i vizuelno, gradeći celinu koja  svakim svojim aspektom opčinjava. Monografija o slikarstvu Željka Đurovića je krcata kritičkom nadgradnjom i jezičkim bravurama Osrečkog. Nepatvorenim darom vrsnog poznavaoca određenih datosti, talentom da uočava značenja i značaj ne samo  umetničkog čina, već i procesa stvaranja, u isto vreme nam Osrečki otkriva sebe kao iskrenog i predanog poznavaoca, ali i poštovaoca celokupnog stvaralačkog delanja umetnika Đurovića.  Manirom vrsnog teoretičara i poznavaoca korena i biti slikarske umetnosti, Osrečki nam lagodno i nenametljivo objašnjava Đurovićevu umetnost kroz postulate i uzuse koji vode  umetničku kreaciju njenom konačnom cilju. A taj je savršenstvo. Analizirajući sliku po sliku, posredno ili neposredno, Osrečki nas uvodi u svet magičnih vizija i kreativnih dosegnuća umetnika Željka Đurovića. Osrečki se ne zadržava na opštem mestu, on ponire u dubinu i otkriva nam bit i one nevidljive praiskonske niti, koje su umetnika Đurovića vodile suštastvu i simbiozi stvarnog i mogućeg, sa onim što se sagledava samo nekim specifikumom, nekim unutarnjim vidom, koji se sluti i koji poseduju retki pregaoci, oni zbilja najređi, kojima besumnje i on pripada. Ovaj neumorni narator nas studioznom, zbilja obimnom i promišljenom pričom, tečnim i razumljivim jezikom uvodi u dublji svet razumevanja stvaralaštva Željka Đurovića. Podiže nas na veće nivoe svesti, kako bi se sami sa lakoćom  kretali kroz neuhvatljive magme kolorita, kroz bajkolike svetove koji nam se u izobilju nude na slikama ovog umetnika. Govori nam i o  kompleksnosti mnoštva ideja, značenju i značaju istih, tumačeći  mnogostrane umetničke aspekte u poglavljima poput: Fantastika kao sudbina, Slike iz “carstva majki”, Slikar voda, neba i zemlje, Od senzacije do udivljenja, preko  Rascvata, Mediteranskih ozarenja, Oluje boja, Plamenih himni, Dolaska vatre,  Gospodarice magije, Baroknih treptaja, Slika od “onoga sveta”, pa sve do onih neizbrisivih “Tragova u beskraju”. Osrečki, hranjen esejistički nadahnućem, sigurno i umno splavari vizionarskim i nepoznatom svetovima koje u svom delu  promoviše i osmišljava slikar Željko Đurović.

Neko će reći da slikama Željka Đurovića nije potreban tumač. Možda u tom zaključku ima istine, ipak, neke dubine se ne sagledavaju samo očima, otuda, svemu onome što se krije, ili rađa iz podsvesti, iz vrtloga unutarnjeg sveta potreban je tumač  poput Osrečkog. On naprosto ulazi u slikarski svet Željka Đurovića, autoritativno, sigurno korača prostranstvima koja umetnik ostavlja iza sebe. Prihvatajući ulogu svetioničara, koji bakljama vlastitih nadahnuća rasvetljava one osojne, ali prisojne  stranice jedne po svemu kompleksnije priče o stvaralaštvu pojedinca, koji se u ovom slučaju svojim delom uzdigao do takvih visina, koje su neretko i nesagledive, i koje ipak izmiču  pravoj proceni i vrednovanju dostojnom nezaborava.

Stvaralačka harizma slikara Željka Đurovića je izrasla na  “ekstatičnom i panteističkom podavanju čulnim senzacijama i kosmičkim zanosima, na slobodnoj misli,” i pre svega, na pobuni protiv blasfemičnih kreatora ogoljene realnosti, protiv utvrđenih sadržaja i likovnih stereotipa.

Ako je sedamdesetih godina tamnjenjem ostataka velike slave Salvadora Dalija ili Rene Magrita, lagano gasnula priča o nadrealnom, Đurović se pozabavio  reafirmisanjem  zaboravljene ili potisnute nadrealnosti u slikarstu, ukazujući i dokazujući svojim obimnim delom da svet fantazije nema granica i ograničenja, nema konačnih odrednica u bilo kojem smislu, ponajmanje u onom umetničkom. Đurović se dakle nije ni na koji način bavio oživljavanjem mrtvaca. On je jednostavno  nasledio moć da kreativnim činom sublimira vanvremeno u sebi i oko sebe, da se inspiriše i hrani nadahnućem i osećajem  dubljim i značajnim od  uparloženih sudova nedozrele sredine u kojoj i zbog koje, iako svestan njenih nedostataka i slabosti, i dalje neumorno stvara. Uspevao je da zavrti kroz lične zanose i opredeljenja, jednu novu stvaralačku realnost, da joj udahne bolji, smisleniji i lepši život, da je udene u trajanje i smesti izvan  bilo koje kanonizovane odrednice, koje se uporno rađaju iz  stvaralačke nemoći, ili neznanja, svejedno je kako.

Ne oslanjajući se na uzore, jer mu nisu ni bili potrebni, zaboravljajući na prošlo, ne prizivajući bivše, Đurović je samo sledio svoj nagon za umetničkim samoodržanjem. Negovao je svoje instikte oslobođene trivijalnosti svakodnevlja. Vođen slutnjama i ličnim vizijama, koje nisu zamagljivale stvarnost, živeo je i borio se sa izazovima, hranjen onom božanskom travom napentes, koja je umetniku osvetljavala nove puteve, drugačije od svih utabanih i poznatih.

Uspevajući da odsanjano prenese u budnost, ne robujući šemama i dogmama, umetnik se prepuštao svetu od kojeg je dobijao impulse samoodržanja. Koji mu je pritom darivao snagu jedne po svemu nove i autentične kreativnosti.

Ono što je bilo izmešteno izvan realnosti, (i što jeste njegova lična kosmogonija) omogućilo je tragaocu da prati te svoje vizije, da  se priklanja vlastitim željama, gde će njegovo delo na kraju progovoriti jezikom bliskim i  novim u svakom slučaju, ali i razumljivim svima za koje je ova umetnost stvarana. “Ako nađeš ljuvav ti si srećan, ako stvaraš umetnost, dao si sreću drugim ljudima”, ovu veliku istinu Đurović podvlači u ličnom  predstavljanju svoga umetničkog angažmana. Kako god bilo, u  tumačenju obimnog dela slikara i crtača Željka Đurovića, ima prostora za mnoga raznolika promišljanja. U svakom slučaju magija Đurovićevih slika je sveobuhvatna, moćna i neporeciva. Ona jeste neobuzdana i ostrašćena, obogaćena uzmasima umetnikove osebujne palete, prepuna rascvalog  života, vatre koja iskri i poput krvavog nara prska, sejući ognjene čestice, koje zagrevaju, ali ne izgaraju, koje uporno svetle u onom unutarnjem vidu i kada sklopimo kapke. Ova umetnikova magija nije obmana iluzioniste, nije varka privida, ona je puna vreve i utomljene graje, vriska obojenih ploha, divlja i neukrotiva, ekstatična i inspirativna, “ekstremno čulna”, zavodliva i pohotna, prepuna neobjašnjivih svetlosnih kontrasta, moćnih ozarenja, stišanih nagona, zbunjućih perspektiva, burnih i  plutajućih ekspresija, iskonskih žudnji, naglašene poetike, nesvakidašnje zavodljivosti, ostrašćena i silovita. Prepuna opojnosti koja omamljuje, pitka kao voda koja se taloži u očima žednika, doplutala iz nesvenog, ispod oslonca svesti, rođena u nadi, nadi koja će nesebično oplemeniti poštovaoce njene  lepote.

Višeznačnost i mitska suština u slikarstvu Željka Đutovića su osnovne konstante, kojima emanira umetnikova univezalnost. Ništa na slikama Željka Đurovića nije podređeno slučajnoj ekspresiji, nečemu što se eto izrodilo onako neplanski, naprotiv. Planski pristup stvaralačkom činu, jasna ideja vodilja, promišljena i izbalansirana kompoziciona rešenja, nesalomiva  radna displina i volja, samopregorna određenost, zanatsko majstorstvo, ostvariva i upotpunjena kreacija, na kraju, samo su suplementi onih konačnih određenja, kojima je umetnik od samog početka stremio.

Umetnik je u tom slučaju radoznali dečak koji se igra, i u zanosu igre naprosto odluta u nepoznato, vođen nagonima za samoodržanjem iznalazi spasonosna rešenja, koja u odsudnim trenucima znače i golemo zadovoljstvo zbog ispoljenog nagona avanturizma, koji ne ostaje bez odjeka nakon njegovog okončanja.

Treba i to reći: Đurović pripada istovremeno i onoj  najređoj grupaciji buntovnika, ljudi koji ne robuju kanonizovanim uzusima, akademskim proklamacijama, opšteprihvaćenim pojavama koje veličaju prizemnost, koje obmanjuju, koje se mimo istinske umetnosti ogrću plaštom nemoći i prosečnosti. Umetnik jednostavno poseduje dar za prepoznavanje bitnosti.  Neosporan je njegov osećaj za figure u prostoru, za formu, za oblik i na kraju i nadasve za boju.

Kroz svoje slikarsko promišljanje Đurović doseže onaj najveći stupanj lične, ali i umetničke slobode.

Njegov kreativni artizam je u isto vreme prepoznatljiv i fascinantan. Đurović se neumorno poigrava sa paletom hladnih i toplih boja, stvarajući jedan kipući kovitlac u kojem na momente na površinu isplivava umetnikova dugo prikrivana vizija. Intuitivno je uvek utemeljeno u estetskom doživljaju. U naletima čiste fantazije, njegova vizija je osvežena linijama koje talasaju i koje se stalno kreću, koje slikama daju zvučnost, ritmiku i slobodu kojom dominiraju. Slike tako izmamljuju pozitivne emocije, donose radost, hrane posrnula nadahnuća, okrepljujuju duh posmatrača kroz jednu dijalektičku ravan sažimanja onoga što se nudi i onoga što doista jeste ponuđeno kao datost.

Samosvojna jedinstvenost se gradi postepeno, korak po korak, sve dok ne dosegne do konačne umetnikove ostvarenosti u jednoj opsenarskoj igri viđenog i onoga što se krije u nedorečenom. Ukoliko smo sumnjali da čuda nisu moguća, ako smo skeptički gledali na njihovu postojanost, kada se nađemo pred slikama Željka Đurovića, pojavi se tračak nade, zaseni nas prosvetljenje, obasja nas duhovno poimanje one rajske praslike začete u nekom nedosežnom i dalekom vremenu, i namah, nesvesni ove opčinjenost i definitivno začaranosti, počinjemo da verujemo da su čuda ipak moguća, jer eto i sami prisustvujemo  čudesnom rađanju novih ozarenja, tom porođajnom činu, koji se odvija na naše oči, opsenjene i opčinjene prizorima koji se u realnom svetu ne mogu sresti i koje samo mašta može iznedriti.

Ništa manje nadahnutim tekstom teoretičara mnogih slikarskih dešavanja, pesnika Dragana Jovanovića Danilova, završava se ova moćna saga o slikarstrvu Željka Đurovića. U tekstu “Vilinske priče Željka Đurovića”, Danilov govori jezikom velikog pesnika, ali i manirom vrsnog poznavaoca slikarske umetnosti, sa neskrivenim oduševljenjem i zadovoljstvom što poznaje i prati stvaralaštvo slikara Đurovića. Poput prethodnika i sabesednika Božovića i Sivačkog, i Danilov iznosi na osoben način vlastita zapažanja i drugačijim pristupom i iskazom u mnogo čemu osvetljava stvaralaštvo slikara Željka Đurovića. Pesnik dakle kulinarskim darom stavlja fil na tortu, nanosi poslednji sloj autohtone glazure na ovo dosadašnje zaokruženo delo slikara, koji iako svestan celovitosti i obimnosti ovog  poduhvata, ipak nije rekao svoju poslednju reč. Đurović se samo zaustavio na tren da predahne i u tom međuprostoru između prošlog, sadašnjeg i budućeg, ovim monografijama je oplemenio i osvetlio vlastiti višedecenijski rad, zaokružio ga kako tematski, tako i na sve druge načine.

Vreme ume da osenči, zatamni i proguta mnoge delove naših života. Svestan toga, Đurović nije žurio, ali se u pravom trenutku zaustavio da se odupre neminovnosti zaboravljanja, ne onog ličnog, već opšteg i uobičajenog. Svakako da ovo nije stvaralački kraj, a i da jeste, bio bi veličanstven u svakom pogledu.

Svesni jesmo da Đurović u svom stvaralačkom torbaku ima još mnogo energije i još više snova i gde su konačni dometi ovog umetnika ne može se ni naslutiti.

Pesnik Danilov na jednom mestu u svom eseju o Đuroviću kaže da ”Metafizički posmatrano čovek jeste Biće Puta, a svaki slikar uvek iznova, i sam za sebe, otkriva novu Arkadiju. A Arkadija je tamo gde niko nikoga ne ugrožava pod nebeskim svodom, to je, kaže pesnik, ono poslednje homeostazično mesto u kome je moguće pronaći spokoj.”

Možda i jeste zadatak umetnosti da nam daruje spokoj i da nas hrani svekolikim zadovoljstvima, da ulepšava našu uniženu zbilju, čijem unakazivanju smo apsolutno sami doprineli.

Slika i umetničko delo svake vrste, pojavlju se kao filter, kao lakmus koji odstranjuje snagom lepote nataložene gadosti koje je čovek pakosno izrodio.

Umetnost, sama po sebi možda neće spasiti svet od propasti koja se sluti i nazire u nekoj za sada dalekoj perspektivi, ali će svakako spašavati ono malo duše koju svaki pojedinac rođenjem dobija na dar. I to je dovoljno da bi se lagodnije živelo i da bi se moć umetničkog čina i same umetnosti beskrajno poštovala. Uostalom, snaga i lepota umetnosti nije mogla da zaobiđe ni  najpoznatije zlotvore u krvavoj ljudskoj istoriji. Ni Hitler i njegova zločinačka kamarila, koji su spaljivali žive ljude, nisu mogli da odole snazi umetničkih dela, nisu ih uništavali na lomačama, predano su ih sakupljali, ponajviše otimali, i skrivali kao največe dragocenosti, poput zlata i moćnih dijamanata. Umetnost nije mogla da iskoreni ono zločinačko u njima, ali je ukazivala da u tim istorijskim kreautarama ima ostataka i tragova bivše ljudskosti. Drugih znakova koji bi to potvrdili u biografijama tih ljudi nije bilo.

Krećući se obodom ove kružne putanje, vratimo se na na tren i ponovo Đuroviću i njegovom slikarskom svetu, njegovim  podsvesnim impulsima, njegovom neumornom tragalaštvu, njegovoj neverovatnoj sposobnosti da u poznatom svetu uvek otkriva ono tajnovito i nepoznato. Možemo na kraju zaključiti da  mediteranska priča, koja je većim delom obeležila slikarstvo ovog umetnika nije nova, ona je odvajkada prožeta osebujnim  svetom iskonskih lepota, pa ipak ni stvaralac sveta nije svoje delo učinio savršenim. To najbolje vidimo na Đurovićevim slikama, gde se srećemo sa do sada nepoznatim i neotkrivenim pejsažima Mediterana. Srećemo se dakle sa novim “čitanjem” Mediterana. Sagledavamo nama nepoznate krajolike, ulepšane kičicom, duhom i darom umetnika.

Na samom kraju ovog zapisa, i dalje nije završena priča o stvaralaštvu slikara Željka Đurovića. To je zbilja očigledno, ona nema kraja i ne može biti ispričana. Ona se uvek nanovo nadgrađuje i hrani sama sobom. Iz njenih izvorišta a potom tokova i raskalašnih i razigranih koloritnih  bujica, rađa se nova, moćnija i nadahnutija pripovest, a svako preuzimanje uloge tumača samog stvaralačkog prosedea ovog umetka deluje nedorečeno.

U ovom iskazu, nenamerno je i nesvesno zapostavljena druga, a u ovom slučaju prva, objavljena monografija Željka Đurovića. Posvećena je u celini crtežu, grafikama, i ex librisu, kao segmentu skoro zaboravljenog crtačkog sažimanja neke velike celine u minijaturan zapis nesagledive impresije, velike kreativne moći, zahtevnog umeća i upečatljive snage.

U uvodnom tekstu ove monografije, štampane kako je već rečeno na dvesta pedeset strana, na najfinijem papiru, u očekivano vrhunskoj štampi, vrsni i priznati istoričar umetnosti Dejan Đorić kaže da je:”ovaj crtač, grafičar i slikar otvorio i rascvetao svet vizija, ženskih inteligencija i senzibiliteta, koji nikada pre njega nije zabeležen u istoriji fantastične figuracije.“

Tragajući za sopstvom, na putu približavanja posmatrača crtežu, uočavamo privlačenje i odbijanje (atrakciju i repulziju) kretanje od svetlosti, beline dana apolonijskog, do crnog, ispunjenog, noćnog, tmastog, gustog poput ulja. Pri tom samo je pitanje konvencije da li ćemo belo nazvati prazno, a crno-puno, ili obrnuto, kaže Dejan Đorić u svom zapisu nazvanom Mitografija Crteža. Neverovatni osećaj za lakoću linije i plitke modelacije crteža vodi umetnika ka spontanosti i konačno ka dosanjanoj lepoti u crtežu.

Đorić nas takođe podseća na neotuđivo dostojanstvo poznatih “slikara monstruma evropskog ranga” slikara sa ovih prostora, poput Dada Đurića, Uroša Toškovića, Mira Glavurtića, Ljube Popovića, Voje Stanića, čiji je bez sumnje poslednji i  najprefinjeniji izdanak Željko Đurović.

Veselin Mišnić, književnik
Beograd, novembra 2014. god