Magija slike i zanos onovremenog

Zoran Antović slikar

Umetnost je poligon  večnog tragalaštva. Prema tome, svaka umetnost pa i slikarska ne daje samo konačne odgovore. Njena prava suština je sadržajnija u traganju za ogovorima.

Na takav način slikarsku umetnost posmatra i tako  sa njom i uz nju živi i stvara slikar Zoran Antović. Od rane mladosti i prvih svojih radova, pa sve do  trenutka kada umetnik  polako zaokružuje svoju umetničku biografiju, Antović je svet oko sebe posmatrao na dva načina.

Jedan je bio realno poimanje  svega što preživljavaju sopstveni nervi, dakle  u realnoj slici sveta, lovio je takođe realne trenutke bilo koje lepote, i slikajući iste, pokušavao da ih sačuva od zaborava. U svoju slikarsku riznicu  vrednosti kako ih je on klasifikovao, moglo se naći mnogo toga neočekivanog i drugačijeg.  

Bilo je tu nedoumica, izazova, padova i uspona, kao i na svakom drugom životnom putu.

Nošen saznanjem da je posednik slikarskog dara, Antović  nikada nije klonuo duhom i u onim kriznim trenucima koji prate svakog stvaraoca i kreativca, on je nalazio snage  da istraje, svestan da će ga slikarska umetnost čiji je sluga i poštovalac bio, čuvati, i da mu neće okrenuti leđa.

Tako je svoju slikarsku biografiju Antović strpljivo i bez pompe gradio godinama, uvek tragajući za odgovorima koji su njemu bili važni.   Svoju slikarsku priču je bogatio saznanjima do kojih je kroz upornost i predanost radu i ideji, najčešće sam dolazio. Temeljio je svoju prvotnu priču  na renesansnim uzorima i velikim slikarskim imenima davne prošlosti, koji su  čovečanstvu ostavili u amanet vrhunski zanat i neprevaziđeno delo.  Antović se nije libio da  te velike slikarske uzore podražava, pokušavajući da kroz mukotrpan i uporan rad otkrije zaboravljene i neprevaziđene slikarske tehnike i tajne nestale i pogubljene u  minulom vremenu.

Drugi način na koji je ovaj lucidni i tihi umetnik sagledavao svet oko sebe, nosio je iskrivljenu sliku realnosti. Kao u krivom ogledalu, scenom i izvedbom savršenog crteža ovog nadarenog umetnika, dominiraju karikirani likovi sa neophodnom dozom ironijskoh naboja i humorom,  koji je pratio  ove  reklo bi se sporedne aktivnosti slikara Antovića. Srećom po slikara Antovića, ovaj karikaturalni koncept njegovog stvaralaštva bio je izmešten izvan slikarske priče, što je dobro, jer činjenica je, da Magritovska i Stanićevsa izokrenuta slika realnosti nije trpela podražavanje.

Svestan te činjenice Antović je išao putem utabane slikarske ikonografije, a ono karikaturalno u sebi ostavljao je za retke trenutke potpunog opuštanja, kada je slikar  Antović ustupao mesto, vreme, oko i ruku, ovom drugom ne manje zanimljivom Antoviću.

Ipak, periferno je periferno i Antović je istrajavao  na putu sticanja značajnijeg slikarskog kredibiliteta.

To dugo putovanje kroz mnogobrojne slikarske izazovne Antovića je dovelo do njegovog sadašnjeg stvaralaštva, gde  se sve nedoumice potiru pred onim što umetnik nimalo pretenciozno nudi kao samosvojnost, zanatsku prefinjenost i prepoznatljivu rafiniranost slikarskog postupka.

Ne žaleći ni vremena ni truda,  slikajući u višeslojnim namazima, Antović dolazi do onoga za čime je godinama tragao i što je konačno kroz svoje delo i spoznao kao datost, zbog koje   je vredeo ovaj evidentni trud  i  opravdano pregalaštvo.

Treba reći da je Antović prvenstveno slikar forme, pa tek onda sadržaja.

Kao što je rečeno, višeslojni slikarski postupak čini temelj  ove umetnikove ubedljivosti.

Dakle,  Svaka Antovićeva priča je priča o tragalaštvu, više okrenuta slikarskom postupku i težnji ka savršenstvu zanatske orjentacije,  nego tematske određenosti, pa je takva  i ova  izložba slika, koja je pred nama.  Antović je svestan toga da je skoro nemoguće, nakon vekova i  vekova raznorodnih slikarskih pravaca, žanrova i žanrovskih podgrupa, naći novu, još neviđenu temu.  Otkriti nešto što svet već nije video, makar kada je  o slikarstvu reč,  skoro da je nemoguće, jer, pouzdano bi se moglo zaključiti da je slikarstvo svojim  konceptualnim stadijumom zaokružilo  potrebu za senzacionalizmom i inovativnošću po svaku cenu. Slikarska umetnost se ponovo vraća sebi, određenije, okreće se proverenim tradicionalnim slikarskim formama, ukazujući ( kakav je slučaj i kod slikara Zorana Antovića ) da zanatsko savršenstvo prvenstveno opravdava postupak i umetnikovu ideju vodilju čini smislenijom.

Portret kao iskaz zanatskog senzibiliteta, netipična mrtva priroda sa problescima  nadrealnog i fantastičnog, skoro istovetan pejsaž, umnožen, posmatran i prikazan na  nekoliko načina, kao odraz umetnikove domišljatosti,  čine  ove slike bliskim u korelaciji sa publikom i  posmatračem pojedincem, naročito onim pojedincem koji voli, onako u osami, da  u umetnikovo delo zaroni kao u osvežavajuću  jezersku  ili morsku vodu.

Sve ovo i mnogo toga nedorečenog, što se kroz slikarsko delo Zorana Antovića i vidi i sluti, čini zbilja  važnom poruku koju nam i ovoga puta umetnik  na ovaj osoben i prepoznatljiv način u  izobilju isporučuje.

Veselin Mišnić, književnik.
U Beogradu, oktobra 1912 god.