Tamo daleko

Vuk Drašković Veselin Mišnić SA ONU STRANU UMA (Vuk Drašković, Tamo daleko, Beograd: Laguna, 2013)

"Tamo Daleko" je jedan od tri novija romana Vuka Draškovića. Ova knjiga je po svemu jedno potpuno književno osveženje. Slobodno možemo reći: netipično i za samog Vuka Draškovića, koji se u svim svojim ranijim knjigama držao uhodane matrice, prepoznatljive i lične u svakom pogledu. Drašković je bio neumorni hroničar jednog izgubljenog i zlog vremena, koje nije uspevalo da se udene u okvire bilo kojeg trenutka, već je onako sudbinski, pomalo elipsoidno i rasplinuto plutalo i nadkriljavalo čitave epohe. U tom galimatijasu romanopisac Drašković se snalazio kao riba u vodi. U ovoj knjizi je to prostranstvo (i opet zlo vreme bez kojeg nema priče o kajanju i izbavljenju) svedeno na aksiom nade, na san kao temelj istinitosti, na misaonost i viziju jednog epileptičara, koja, zbog ove retke i neizlečive bolesti, junaka stavlja u istu ravan sa bolešću, ali i genijalnošću neprevaziđenog Dostojevskog. Dakle, Drašković u ovoj knjizi, tkanoj potkom neobičnosti, čitaocima otkriva i sebe u neočekivanom i drugačijem svetlu. Svoj narativni princip je u startu podredio jednom po svemu drugačijem i originalnijem sistemu pripovedanja. Iz sveta tradicionalnog i mitskog, gde je odavno iskazao majstorstvo rasvetljavanja velikih istorijskih ploha i prizora, zakoračio je u svet neke lične zatvorenosti, u staništa onostranog i prvenstveno u okrilje psihološke fantastike. Iz tog eklektičnog sveta mnogima nedostupnog i nepristupačnog, nije izlazio tokom trajanja čitave ove pripovesti. Igra sa odabirom ovog moćnog i upečatljivog naslova, bliskog i čitaocu i vremenu u kojem i danas srpski narod gravitira, bije svoje bitke, vodi ratove koliko sa drugima toliko i sa samim sobom, dakle, naslovnom formulacijom ukazuje na promišljanje, postavlja svesno zamku radoznalom čitaocu. Zahvaljujući ovom i ovakvom naslovu knjige, ona pre bilo kakve informacije o sadržajnosti, postaje mamac i za one kojima čitanje nije toliko blisko, ali jeste istorijsko nasleđe, i koji će se makar zbog ovog naslova u mnoštvu drugih, mašiti baš za ovu knjigu. I to je dovoljno. Varka je upsela. Jer odmah na početku, moćna i i neočekivana priča poput upijača uvuče čitaoca u sebe, i mada pripovedač samo naizgled dodiruje jedno vreme, kojeg je bilo i koje je upamćeno kao vreme stradanja i golgote srpskog naroda, priča kreće drugim tokovima, ona gradi neko lično korito za reku, pa i bujicu, kojim će teći. Dakle, baveći se sferama duha i svesti, Drašković onako Frojdovski zadire u nesvesno i tamo gde svako tumačenje preživljenog, ma šta to bilo, nema razumskih objašnjenja koja očekujemo. Jedna filozofsko misaona magistralna nit povezuje javu i snove glavnog junaka ove pripovesti, ali i čitaoca uvlači u taj svet košmara i neobjašnjivog, u svet koji sebe tumači sa one nedostupne strane, iznutra, od tamo gde niko pre nije zavirio. Sve nam je u toj nemogućoj priči blisko i razumljivo, znamo da je to većim delom takođe priča mnogih od nas, stoga čitalac nije malo zbunjen, ali je zadovoljstvo na kraju iščitavanja ove knjige potpuno i zbilja veliko. Treba ponovo naglasiti da je Drašković napisao jedan po svemu čitljiv, fascinantan i neobičan roman. Zaista drugačiji od svega što je do sada pisao. Originalniji i po ideji i strukturi, ali i načinu pripove- danja. Draškoviću nije padalo na pamet da se bavi onim što je istorijsko nasleđe i što je svima poznato, a opet nije želeo da se isuviše uda- ljava od zamajca koji je pripovedačev iskaz uvodio u podsećanje na istorijsku datost. Kroz nimalo bajkovitu priču junakovog dede Avrama, u sasvim kratkom osvrtu izložena je ona poslednja utvarna slika, doplutala iz dubina Jonskog mora. I doista u toj košmarnoj slici sve je zatomljeno. „Tamo daleko“ postoji kao kosturnica koja se okom ne sagledava, jer je deo podvodnog sveta u kojem nam ništa nije neobjašnjivo i nepoznato, sem one večne nevidelice bezimenih stradalnika. U istorijskom kodu svekolikog srpskog bića, ta strašna priča o stradanju, koja se događala „tamo daleko“ i ovde i u svesti potomaka, ma gde oni bili, ostaje zauvek ukorenjena i nezaboravna. Svestan te činjenice, Drašković mudro pravi otklon od onoga što mu jeste i poznato i blisko. On ne želi da ispriča još jednu tragičnu priču o golgoti i stradanju, zato svoju ideju za ovaj roman gradi na simbiozi stvarnog i mo- gućeg, ovoga puta u okrilju psihološke fantastike, kojom se kod nas bavio vema mali broj književnih stvaralaca. Drašković je u tome dosegao ono najdublje, što je ukorenjeno kao genom u ljudskom biću i na toj klackalici između realnog i onostranog, baš tu, gde se prepliću java i snovi, on gradi jednu neverovatno moćnu i u svakom smislu događajima bogatu priču. Ovo je pre svega jedan filozofsko-psihološki roman, koji zahteva makar dva čitanja, kako bi se pohvatale mnogobrojne misaone bravure i niti jednog osobenog kazivanja, gde dominira podsvest i gde je duhovno izmešteno iznad svakog materijalnog principa. Uostalom, Drašković insistira na tome da se materijalni princip ni na koji način ne može meriti sa onim što pripada aksiomu duhovne i misaone strukture, koja se kako sam kaže u romanu, ne može ni dodirnuti ni videti, što automatski dovodi u sumnju njenu postojanost. Drašković nas upozorava da sudbina nema miljenike i da se svaki čovek od postanja njenim bridom kreće. Jednim događanjem krugovi se ne zatvaraju, niti se priča time iscrpljuje i završava. Vidanov otac Jeremija, mlad i u snazi, lep kao što je svaki otac detetu, strada od razularene grupe razbrata, završava bačen u kućni bunar, iz kojeg se više voda neće piti. Biva ubijen na pravdi Boga, od onih koji svoje zlo umnožavaju rađanjem sličnih njima, zverinjim nakotom, i ti naslednici, ni trunku manje krvoločni, nastavljaju svoj ogavni pir, baš tamo gde su njihovi očevi prosuli nedužnu krv. Kao da je zlu suđeno da bude nasledna osobina, ono se prenosi sa generacije na generaciju. Zlo seme ne daje dobroga ploda. Najblaže rečeno, jedna strašna priča, hranjena besmislom i nerazumom, neobjašnjiva u suštini, ponavlja se pola veka kasnije u istom obliku i na istom mestu, samo što u tu krvavu lepezu stradalnika upada Vidanov rođeni sin. Mlad kao jutarnja rosa, anđeoski lep, došao iz sveta gonjen nagonima iskona, čežnjom da se makar na tren spozna i oživi pro- stor odakle je i njegova klica života zametnuta. Sanjar ne sanja da ga čeka smrt tamo gde iščekuje blaženstvo i neko uzvišeno stanje sažimanja duhovnog i telesnog, i da je ne može izbeći. Smrt, ma ko njen nosioc bio, sve menja u životima onih koji su žrtveni danak morali da prežive, i njihovo stradanje zaista tek tada i počinje. Junak ove složene priče suočava se sa istinskim gubitništvom, gubitništvom identiteta i unižavanjem svega u šta se verovalo i za šta se živelo. Nasilna smrt kao plod obesti šalje strašnu poruku da u ljudskom srcu dobrote nema i da je tamo nikada nije bilo. Putevima onostranog, sa one strane uma... Krećući se sa one strane uma, Vidan Maksimović, Jeremijin sin i unuk Avramov, sanjarije uzrokovane pričama dede Solunca o mrtvoj vojsci koja tamo daleko u tminama i dubinama Jonskog mora živi, iako je mrtva, već u zrelim godinama, tim sanjarijama oplemenjuje i upotpunjuje svoju javu, na užas supruge Alis, koja ga razume i ne razume, i izaziva nedvojbeno zbunjenost kod sina Borisa i ćerke Natali. Njegovu javu zagorčava i epilepsija, bolest koja se nenadano javila i kojoj leka nema. Unutrašnje glasove, koji nisu pripadali snovima, Vidan je čuo svojim umom, a ne ušima, iako je dokazano da glas nije misao, mada je i glas nematerija- lan, poput misli koja mu daje usmerenja. Možda je zaista glas zvučna misao, slaže se profesor Artur Cimerman, Nemac, u razgovoru sa saradnikom i prijateljem, Rusom, Aleksejem Matuškinom, (obojica iskočili iz drugog plana pripovesti) kao potvrdu ove teze dodaje da je genijalnost najspecifičniji oblik ludila. I sam posednik tog ludila, profesor Cimerman prihvata čudaka iz drugog sveta, čiji su preci živeli „tamo daleko“, pridošlog u njegovu javu“sa one strane uma“. Za ovog nezvanog gosta, očigledno profesor ima razumevanja. Za- točenik vlastite zone sumraka, u paralelnom svetu u kojem je sve moguće, profesor shvata da nije reč o umišljenom balkanskom samotnjaku i čuda- ku, kakvih ima na svakom koraku i u oba sveta. Njemu je mnogo zanimljivije što se taj, samo na trenutak bezimeni putnik, koliko javom, toliko i snovima kreće. I kojem je onostrano, kao i profesoru, druga kuća i druga adresa. Treba istaći kao usputno objašnjenje, da se profesor kosmologije i tumač paranormalnog, Artur Cimerman ne razdvaja od svog ruskog prijatelja, neretko tumača njegovih misli i ideja, takođe profesora, Alekseja Matuškina. Uostalom, Matuškina je do Cimermana dovela profesorova genijalnost, koju nije stvorilo kreativno ludilo, iako je ono bilo moćno oruđe u otkrivanju onostranog i neobjašnjivog. Vidan je u drugom snu u kojem je bio Abracio Santancio, konačno posetio profesora i njegovog prijatelja Matuškina, u profesorovoj brv- nari na Alpima, daleko od svake civilizacije i od radoznalaca. U toj osami moglo se govoriti o svemu, bez bojazni da bi se ta priča mogla meriti aršinima senzacionalizma. U posetu je banuo nenanjavljen, ali ne svojim telom, već duhom, određenije mišlju. Kako god, ludilo je tražilo potporu u ludilu. Srećom po epileptičara Vidana, snovi nemaju granica i njihovo kretanje, kao i sve što se u njima dešava mora biti i jeste nepredvidivo. Sve je moguće sa one stranu uma, pa je bila održiva teorija profesora Cimermana da čovek može istovremeno da bude i živ i mrtav, kao i bakterija koju je on takvom laboratorijski stvorio. Ova profesorova tvrdnja nimalo nije zbunila Vidana, jer i on je ponešto znao o onostranom. Istina, pre bi se Vidan složio sa brbljivim Matuškinom da svakoj, pa i profesorovoj genijalnosti nedostaje maštovitosti, pogotovo one ruske maštovitosti, hranjene duhom pravoslavlja. Kada bi nje bilo makar i u promilima, onda bi se lakše govorilo o svemu što je neobjašnjivo i za šta nema materijalnih dokaza na kojima se zasnivaju osnovni naučni principi. Njutn nije zamislio jabuku kako pada i tako osmislio zakone o zemljinoj teži, on je tu jabuku pustio da pada i jabuka je pripadala materijalnom svetu. Samo je nevidljivi let bio produkt zamišljenog, nevidljiva putanja i let su u profesorovom tumačenju imali isti značaj kao jabuka bez koje eksperiment do kraja ne bi mogao da bude izveden. Otuda su takvi zakoni bili i ostali nepotpuni i nedorečeni, sve do pojave relativiteta, kada je svaka teorija moga da se iskaže i na drugačije, nimalo materijalne, odnosno opipljive načine. Ova profesorova teorija o istovremenosti živog i neživog, nalazila je utemeljenje i u kretanju koje je bilo mirovanje, u podvajanju duha, koji se u istom trenutku mogao naći na više različitih mesta, u različitim delovima sveta pa i svemira samog. Nimalo zbunjen, profesor se gostu obraća kao Abraciju Santanciju, bolje reći spodobi iz Vidanovog košmarnog sna, koji ga stalno podseća na morbidne priče njegovog dede, koje su mu detinjstvo trovale. One ga vraćaju da se nanovo i kao dete nadvija i nadnosi nad lešom svoga oca, kojeg između dva krika, njegovog i njegove majke, ubijaju zle dušmanske ruke. Kuršumi i dalje odjekuju u onom najdubljem unutrašnjem sluhu i tupi udari u očevo moćno telo, koje se stropoštava kao neboder, čije su temelje mineri još moćnijim minama potkopali. Sve te slike naviru kada je budan i samo kada se nađe u dedinoj kolibi. Ali čim usni, kreće na neko drugačije putovanje, u svet kakav niko video nije. Na javi, upokojeni deda i dalje tovari leševe srpskih vojnika u utrobu broda, koja popunjena telima u raspadanju odlazi sa ostrva Vida, čiji je prefiks imena zauvek njemu udeljen. Ostrvo Vido i on koji je dobio po njemu ime, Vidan, neraskidivo su povezani sa dedinom jedinom pričom. Dedina priča se ne zaboravlja, ona je ostala kao zaveštanje i u amanet da se dalje potomstvu pre- nosi i širi. Njemu je ostavljena, jer drugih Maksimovića, sem njegove dece, nema. Vidan pamti svaki detalj te priče, i nije potrebno da u sećanju prizove slike iz detinjstva, strašne slike u kojima brod čudnog imena Šalupa odnosi mrtvu srpsku mladost, da bude upokojena u grobnici bez vidljivog znaka, u dubinama Jonskog mora. Ovu Haronovu lađu u toj priči o stradanju i smrti, novim leševima stalno opskrbljuje Cipika, mladić, koji će nakon obavljenog posla napustiti ovaj svet i sa kamenom vezanim oko vrata i sam zakucati na vrata Hada, grešan po vlastitom mišljenju, a ne i po delima koja je činio. Cipika, najveći heroj dede Avrama, nije imao sreće da ga prosvetli ludilo uma profesora Cimermana, pa ni ono Vidanovo, odnosno ludilo Abracija Santancija. Drašković nam u ovom romanu pokazuje da za fantaziju granica nema, sva ova vremena se spliću u jedno, koje se opet razlaže na delove po potrebi i željama onih koji su sudionici ovih događanja. Epileptičar Vidan, ili Abracije, svejedno je ko u ustima drži i grize štap, kako bi svoj jezik sačuvao od kidanja, i čim napad mine kreće u avanturu razotkrivanja istina koje nisu smrtnicima dostupne. Živi dva paralelna života i u oba ga ima u izobilju. Dakle, Vidan na javi obitava u Parizu, po dedinom izboru, živi u Francuskoj, prijateljskoj zemlji, tamo je oženjen sa Alis. Imaju dvoje dece, sina Borisa i ćerku Natali. Predaje filozofiju na Sorboni. U snu nema realnih pribežišta, on tada boravi na hacijendi Santancija u Južnoj Americi u postojbini Inka, negde u podnožju razvučenih Anda. I tada sve što je nasleđeno od dede Avrama, nestaje sa zemaljskog šara u ambise dubokog sna. I taj život u snu je neuporedivo bogatiji od onoga na javi. Hacijenda koje nema, a postoji, ona ima svoje telo a ne prostor, jer samo je u snu to moguće, kao svaka mitska neman, iz njenog raskomadanog tela, (jer celine u snu nisu pouzdane i skoro da i ne postoje, pa je i ova hacijenda razgrnuta na bezbroj strana) iz njenog krvotoka izvuiru reke, čije bujice nose sve pred sobom, pa i ribare fantaste koji ribu umesto udicama love perom i kičicom. Džinovi, jednooki kiklopi, nemoćni patuljci, mitska bića prošlosti, nalaze utočište u mašti Abracija, i on je prinuđen da se za svoja prava, svoju tapiju koja mu je oduzeta, zemlju koju nema, vlastitu istinu bori u imaginarnoj sudnici, gde je prinuđen da bude žrtva i branilac samog sebe. Ludnicu, ili Vrhovnu Sudnicu ispunjavaju aveti i utvarna bića, ni ljudi ni zveri, ni ptice ni ribe, nešto što se kao tvar, iako živo i govorljivo, preliva iz oblika u oblik. U svemu tome što je neobjašnjivo, čak i u snu je neobjašnjivo, najviše ima onoga čega nema. Kao zmijoliki Uroboros, koji guta svoje telo, i ovaj putnik kroz snove konzumira svoje strahove, i sve ostalo sa čime u dodir dolazi, i tada mu apetit raste i glad se ne može ničim utoliti. Guta on tako sam sebe, grize zubima koji ne postoje, oseća čulima kojih takođe nema. Kretanje se nastavlja svetom galaksija, jer hacijenda je mali prostor, ako jeste prostor, samo je usputna stanica na putu do ništavila, kojim se takođe može putovati i kojim se hrani svaka misterija. Kreće se svetom koji se i sam kreće, brže od svake brzine, kreće se u mislima, jer samo njima uspeva da gospodari. Jedino misao uspeva da usmeri tamo gde poželi da i sam dođe, i tako dospeva u nedođiju, koja je svakom smrtniku, sem njemu, nedostupna i nesaglediva. Bilo na javi, bilo u snu, da bi se raj dosegao, prvo sledi putovanje kroz pakao života. Drugog puta do raja nema. Pa ni onog raja koji je samo metafora. Tako Abracio, naš putnik kroz snove, dospeva do planete gde ljudi nisu ljudi, gde su samo ideje nečaga što su trebali da budu, čiste ideje, nimalo zaprljane koječime. Želi da se sa njima rukuje rukama kojih nema, da im klimne glavom koju nema, da ima se obrati rečima koje ne postoje. I srećan je što sve to sagledava onim trećim okom, unutrašnjim vidom, iako njega pridošlog iz ko zna kojeg sveta, ova astralna bića, koja poseduju ljudske osobine a nisu ljudi, ni na koji način ne mogu da vide. U mašti je sve tako nestvarno i lepo na tren. Uglavnom bajkovito. Kako god, tamo daleko, odakle je on došao, ničeg sličnog nije bilo. Čudesna i nikad doživljena harmonija i spokoj ispunjavaju ovog putnika tragaoca, putnika kroz prostore i vreme, kroz snove. Planeta Ofijus, rodna gruda Trobor, gradovi Akor i Akvinta i još mnoge nepoznate planete gomilaju se u sabirniku čudesa ovog neumornog tragaoca za izgubljenim snovima i neostvarenom srećom. Telo je kao zavetni zalog ostalo u Sudnici-Ludnici, samo je misao lutala svetom izvan sveta, posećivala planete koje to nisu bile, ili ipak jesu? U beskrajnom prostoru bez poretka, nemoguće je pronaći tapiju na posed, koji takođe ne postoji. Ničega nema za čime se od postanja traga, i tu novu i surovu spoznaju mu u svest udeva ono što je i samo bezimeno. Što nije ni čovekovo, niti božije, što se oblikovao daleko izvan uma. To nadređeno stanje bez oblika, sebe naziva imenom Astom, i možda u drugom svetu ono jeste Bog, jer ima moći koje se nikom drugom, sem božanstvu ne mogu pripisivati. Abracio Santancio, ili Karakulus Sarakulus, ili Vidan, svejedno je, neosporni junak ove sanolike sage o nemogućem, u snu sanja i u snu se budi, živi, umire i opet ponovo živi. U toj igri privida sve je moguće. Čas je on deda Avram, čas otac Jeremija, čiji predsmrtni ropac ne jenjava u sećanju, čas kasnije lađar Campika sa Šalupe, zauvek zaspao, ili se utopio sa kamenom vezanim oko vrata, u duboku vodu mora, tamo daleko, gde cveta limun žut. Abraciju se čini da i njega prosuše kao kvarno mleko u more, sa hiljadama drugih. I ponovo zarudi to crno mleko sa mirisom raspadanja i truleži, razigraše se kosti dubinama, oslobođene stega a ribe pobegoše u druga daleka mora, da se nikada ne vrate bivšem okuženom staništu. Ribari pokupiše prazne mreže bez ulova, samo beše po- neka ljudska kost zaplela u konope, i čim se domogoše obala, sve spališe i mreže svoje i barke, da traga ovom lovu ne ostane i da oni više nikada u novi lov ne krenu. Sa dna tog mora grobnice, sve se prati i sve vidi u zavičaju koji je za stradalnike takođe negde „tamo daleko“. Optužen za nekakvu izdaju i špijunažu, Abracio nikako da dokaže da je imao oca, da su ga ubili neki ljudi puni mraka, koji su na kapama nosili zvezde bez sjaja, zvezde umočene u krv, ni nalik onim morskim zvezdama, koje u dokolici večnosti skupljaju umorni ratnici, ugrađuju sa telima svojim u morske koralne grebene, kako bi dozvali ribe i morsko bilje privoleli da nanovo buja i raste. Abracio, koji se na tren budi kao Vidan, ogleda se u bunaru svojih uspomena, bunaru očevoj grobnici, njegovom malom moru svedenom na minijaturu, na tačku u kosmosu, nevidljivu doduše, kao što je u kosmosu nevidljivo sve što je čovekovo. Bežeći iz Santancije, po kojoj je i sam dobio svoje novo ime, Vidan se vraća profesoru Cimermanu, jer razgovor sa ovim mudracem još nije završen. I profesor kaže da zna kako Santancije ništa nije izmislio, on čak u sve to čvrsto veruje, zato i pretpostavlja da sin božanskog demijurga Astama, potekao sa planete Tantal, nosi isto ime, koje patnji i stra- dalništvu daje konačno određenje i potpun smisao. Doduše, profesora Cimermana nije lako razumeti, jer on govori nemuštim jezikom, onim koji je on sam osmislio. Matuškin uskače u reč profesoru sa željom da pojasni ono što ovaj govori, ili možda želi da kaže. Njih dvojica žive u sadejstvu istih ideja, povezani njima kao nokat s mesom. “Čim u ljudskom umu sevne neka nmisao, neka ideja, san neki, pa nekako to liči na nešto sumanuto i nemoguće, ono toga trena postaje moguće“, zaključuje Matuškin misao koju je u nekom prethodnom razgovoru započeo profesor Cimerman. Profesor tvrdi da je Zemlja samo kopija Tantalusa, ili je obrnuto. Uglavnom, sa sigurnošću se može kazati da su nezamislive muke sa grešnog božjeg sina Tantala prebačene na celokupni ljudski rod. I da se to dogodilo davno i u magnovenju, pa niko nije u početku primetio ovo zlo nasleđe. Ako je doista istina da je Bog vrhovni zakon svemira, takođe možemo kazati da je „Bog najfatalnija ljudska zabluda“ ironično kaže profesor Cimerman zbunjenom Vidanu i sumnjičavom Alekseju. U tome je fakat utemeljena jedna prevrtljiva igra, nastavlja profesor, gde je čoveku podarena moć da i sam čini ono što je nezamislivo, da gospodari drugim čovekom, da nanosi zlo kada god to poželi i kome ho- će, pa i sebi samom, i na kraju da sam sebi bude Bog. Kud će veća jeres od promovisanja sebe u božanstvo. Sa jedne strane Bog, sa druge Anti-Bog, i stalno sučeljavanje života i smrti. Zlo potire svako dobro. Noć smenjuje dan. I uvek je tako: jedno smenjuje drugo. Radost poništi tuga, uspeh poklekne pred neuspehom, pobedu prati poraz. Zlo, koje iznad svega gravitira, čovekov je izum, i nema veze sa usudom i sudbinom. Samo um ne podleže nikakvim fizičkim zakonima, on je ništa. Neuhvatljiv. Neuništiv. Nema masu i zapreminu. Pa šta je onda? Antimaterija, tvar, čestica, pita se pomalo setno profesor Cimerman. Ova upitnost ne mimoilazi ni junaka ove pripovesti Vidana, jer ono što se jednom dogodilo, u nekom drugom vremenu i svetu će se ponovo dogoditi. Čoveku, ma ko to bio, pogotovo Srbinu, nekako je suđeno da proživljava Tantalove muke. Tu dileme nema. I njegovi epileptični napadi, bolni do nepodnošljivosti, deo su tog Tantalovog nasleđa. Sve je u svetu promenjljivo. I profesor Cimerman i njegov prijatelj Matuškin uporno nestaju, pa se opet pojave. Taj glas lutalice koji se ne pomera sa mesta a opet putuje prostranstvima, moćan glas i Vidana prati na svim putevima, bili oni u snovi- ma, ili na javi. I ništa dobro ne donosi sem osećaja krivice i tereta kajanja. I taj nestvarni profesor Cimerman nije gola uobrazilja i vizija i on je glas koji pluta prostranstvima, glas drugačije pameti, začete u umu naratora, koji sve ovo pripoveda i koji ima moć da junake ove pripovesti, kao konac u iglu, udeva u klupko trajanja, koje se nikada neće razmrsiti. Moć pripovedačeva je toliko velika da verujemo u sve ono što nam on kroz ovu priču predočava kao izvesnost. Verujemo da svaka reč ima novo značenje, svaka besmislica u zaleđu krije smislenije određenje a iznad svega je misao stvoritelja, ne sveta nego tvorca ovih promišljanja. Misao koja nam i dalje izmiče u konačnom sažimanju, ali mi znamo da ona postoji i da nam se po potrebi ukazuje. I Šalupu, utvarni brod, i Campiku, i grad pod vodom, grad mrtvih duša, Harona koji šuruje sa adskim demonima i sa mrtvom vojskom dede Avrama se nešto domunđava, pofesor Cimerman i Matuškin, i Vidan i čitalac će videti jedino u svome umu. Sve ove moćne vizije epileptičara Vidana, koji je pobegao od uspomena u svet tišine, mogu na kraju i nemoguće: one snove pretvoraju u javu. Kada ostane bez sina Borisa, koji će donekle i njegovom krivicom poginuti, bez supruge Alis i i bez ćerke Natali, obe će ga napustiti, Književni pregled 10 40 Vidan će svoje poslednje utočište naći u stvarnoj hacijendi Santancija, ispod Anda u selu Akvinta. Tamo saznaje da je profesor Cimerman umro 9. oktobra 2001. godine, a profesor Matuškin dve godine kasnije, dakle 2003, 11. januara. Još niko ne obajvljuje godinu njegove smrti i to ga doista zbunjuje i čudi. Godine tutnje u dalekom svetu. Nema glasa od Alis i Natali, nema grobova predaka u novom zavičaju, ničega nema, pa ni njega nema, ili po onoj teoriji profesora i prijatelja Cimermana on i dalje postoji. Od mrtvog čoveka i padavica beži. Konačno izlečen, beleži ovu priču, ne zbog sebe, više zbog obećanja datog profesoru Cimermanu u onoj kolibi u Alpima, ili zbog želje da kad sve objavi, njegova Alis i Natali saznaju da jeste umro, ali je i dalje živ. Kao i Campika što živi i bez prestanka krstari morskim dubinama i druguje sa onima koje je tamo mrtve ostavljao. Tako je sudbina htela, rekao bi sumnjičavi Matuškin. Bog ne može bez Đavola, dodao bi profesor Cimerman. Sumaši kasidume tantalus, na kraju svog i svakog puta, kao mantru, ove besmislene reči pomirljivo izgovara Vidan, mantru kojom umiruje dušu i utišava ludi huk misli, huk koji se i dalje čuje onim unutarnjim sluhom, i koji dopire iz onostranog, kao daleki eho večnosti. Država Santancija, koja je bila kratkog veka, skoro pa ljudskog, urušila se sama u sebe. Nestala sa mape sveta, raspala se na javi, ne u snovima, terajući junaka ove pripovesti, ali i njegovog tvorca, onoga ko je ovim zapisima udahnuo snagu trajanja, da se u oba sveta, i onom koji ne postoji i ovom drugom koji je stvaran, na isti način obojica osvrću iza sebe, i pisac i njegov junak, da u onom izgubljenom vidu i dalje tragaju za državom koju je tama pojela i koje nema i za životom kojeg je jednom bilo i koji više ne postoji. Kada se dođe do kraja puta svi pojmimo, Tamo daleko više nije tako daleko. Sve je blizina, jer smrt usitnjava korake i svako kretanje pretvara u nepomak. I čini nam se da ovaj roman velike duhovne snage i lepote nema kraja .