Zapis o otuđenosti i slikarskim izazovima Slavka Potpare

Slavko Potpara

Za ljude koji su majstori svog zanata u narodu se kaže“ Što očima vidi, to ume rukama da napravi.“ Ova misao je apsolutno primenjiva u slučaju slikara Slavka Potpare. I doista, ono što on vidi u stanju je da naslika. Bilo da je reč o crtežu, pastelu, akvaraleskoj tehnici slikanja, ili radu sa uljanim bojama. Slavko Potpara je verovatno jedini slikar na ovim prostorima koji je u stanju da se ravnopravno nadmeće sa preciznošću vrhunskog fotoaparata, samo što on nadgrađuje nešto što je samo po sebi već savršeo.

Slavko Potpara je slikar tihovanja, mimikrije, zatvorenosti. U njegovoj pojavnosti nema samoisticanja, nema afektiranja bilo koje vrste, nema egocentrizma i samoljublja. On živi u vlastitom univerzumu, sam je svoja zvezda sa ličnim sjajem i ozarenjima. Njegova zatvorenost, a što ne reći i otuđenost prema svemu što ga okružuje, odrazila se i na njegovo stvaralaštvo. Slavko nije birao puteve kojima će se kretati, već su ti putevi njega pronalazili. On je na njima bi smerni hodočasnik, koji se kretao prema neizvesnom cilju, ne mareći na izazove sa strane, koji svakog tragaoca vuku u nepoznato. Mladalačka opčinjenost super automobillima, već je na počecima studiranja nagovestila buduća dizajnerska usmerenja ovog kreativmog stvaraoca. Ove vrhunske dizajnerske vizuelizacije u vremenu ranih početaka nisu dali željene rezultate. Nesreća za Slavka je bila u tome što je živeo na Balkanu i u vremenu apokaliptičnih dešavanja, kada ideje nisu imale prodornost i prohodnost u svet, jer naprosto, taj svet je postavio zidove i barijere za sve ljude sa ovih prostora, pa i za umetnost i bilo kakvu kreativnost. Slavko je bez ikakvih kompjuterskih pomagala stvarao svet magijske privlačnosti, svet ultramodernog dizajna. U fokusu njegovog interesovanja centralno mesto je zauzeo automobil. Slavko je oblikovao i dizajnirao super automobile. Baš one koji će se naći na drumovima nekoliko decenija kasnije. I koji nažalost neće biti delo njegove dizajnerske kreativnosti. Njegove dizajnerske ideje su bile daleko ispred vremena u kojem ih je stvarao. Tek nekoliko decenija kasnije, primenom novih kompjuterskih mogućnosti, dosegao se onaj nivo koji je Slavko mnogo ranije u svojim crtačkim vizijama ostvarivao. Nažalost, u vreme nastajanja ovih dizajnerskih radova nije bilo razumevanja. Tada se nije gledalo tako daleko u budućnost. Ostale su sačuvane umetnikove skice iz tog vremena, koje potvrđuju Slavkovo vizionarstvo, ali one nisu na vreme prepoznate kao budućnost i u praksi nisu doživele primenu.

Nekad se dešava, ako vizionar ide ispred vremena, da njegove ideje prati nerazumevanje sredine u kojoj stvara, pa i šire. Dali je bilo i jednog Leonardovog savremenika koji je razumeo njegovu genijalnost i fantaziju. Trebalo je da prođu vekovi pa da se njegove sanjarije realizuju i primene u praksi.

Kada se konačno neka vrata otvore i nove mogućnosti ukažu, taj vizionar je već zamoren onim što je u njemu gorelo i tinjalo godinama i više nema snage da se upušta u nove borbe i nove izazove. Tako je i dizajnerska priča ovog nesvakidašnjeg umetnika imala neočekivan i neželjen epilog. Slavkovi pionirski dizajnerski radovi danas mogu da posluže kao dokaz da umetnost opstaje i da je u svemu: u ideji, u izvedbi, u fantaziji, u snovima. Porpara nije dakle dosanjao svoj dizajnerski san. I pored toga, na neki samo njemu svojstven način, on taj san i danas živi.

Logično je bilo da se Slavko Potpara nakon dizajnerskog razočarenja predano i potpuno okrenuo slikarstvu. Imao je u zaleđu mladost, volju i želju da istraje i da se dokaže kao slikar.

Nekoliko godina nakon cetinjskih studija živeo je u Beogradu, slikao po narudžbi pojedinaca i galerista, i tako preživljavao. I tu je bio primoran da svoju kreativnost sputava, jer je morao da zadovoljava neke tuđe potrebe i da prati ideje koje nisu bile njegove. Bilo da je reč o crtežu, pastelu, ili nekoj drugoj slikarskoj tehnici, mahom portretima savršene preciznosti, u tim „ranima radovima,“ koji su zbunjivali naručioce i posmatrače, zbog perfekcije, Slavko je srećom ostajao dosledan svom talentu, i jednoj zanatskoj prefinjenosti drevnih renesansnih majstora.

Povremeno je iskakao iz nametnutih klišea i slikao za svoju dušu, ali to su bile retke slike i još ređi trenuci.

Ta retka dela se munjevito završavala na trpezi kolekcionara i tragovi jedne čiste umetnosti su bledeli u opštem metežu mnogobrojnih slikarskih stilova. Takozvana modernost i konceptualna priča nije imala sluha za umetnike koji su preferirali crtež kao polazište, i negovali u svom radu savršenu tehniku nekog slikarskog postupka. U takav i taj svet „modernosti“ Slavko Potpara se nije mogao uklopiti. I nije ni pokušavao. Kojekve skalamerije mogu zbuniti posmatrača, ali one ne ostavljaju traga u umetnost i tonu u zaborav čim se postavka ukloni.

Umetnost za koju je živeo i sa kojom je živeo Slavko Potpara, bazirala se na crtačkoj i slikarskoh savršenosti i onome što je opstalo kao vrednost u trajanju.

Slučaj, sudbina, religijsko nadahnuće, možda ponajviše egzistencijalna borba opstanka, naveli su Slavka Potparu da se okrene slikanju pravoslavnih tema i motiva. U početku Slavko se u potpunosti prepustio dugotrajnom i iscrpljujućem radu u slikanju ikona. Dovodeći ikonopisačku tehniku slikanja do savršenstva, logično je bilo da je Slavko iskoračio iz ovog začaranog kruga minimalističke opsesivnosti. Usledile su godine rada na oslikavanju najpoznatijih pravoslavnih crkava, manastira i svetinja.

Na tom putu se i danas Slavko nalazi i pronalazi.

Sve to govori o jednoj nesvakidašnjoj skromnosti, jer ova večna dela ostaju bez potpisa onoga ko ih je stvarao. Za utehu, ni Bibliju nije pisao pojedinac, pa prema tome mnogobrojne freske su dela mnoštva anonimnih, darovitih i predanih ljudi. Predanih ideji, religiji i veri.

Kod retkih poznavalaca slikarskog stvaralaštva Slavka Potpare, ostao je žal što je ovaj umetnik na neki način zakazao i ostao nedorečen. Konkretno u slikarstvu je mogao doseći neslućene visine.     ..   Ostao je žal za neostvarenim umetničkim dometima, koje je Slavko Potpara po svom božanskom daru i talentu zaslužio. Ipak, ostaje nada da će ovaj umetnik smoći snage da napravi i taj četvrti korak. Da će se vratiti sebi bivšem. Prvi iskorak u umetnost je bio dizajnerski, drugi, slikarski, trećim je zakoračio u ikonopisačko i freskno slikarstvo. Dakle, bilo bi doista lepo da se ponovo vrati onom drugom koraku, tamo gde obitava čisto slikarstvo. Jer u tom prostoru gde je mogao najviše da pruži, tu se Slavko Potpara najkraće zadržavao. Kao što je primećeno: ostao je nedorečen.

Vreme pogodno i unapred određeno za pravu umetnost skoro i ne postoji. Slavko Potpara je srećom još uvek u godinama kada se njegovo kreativno sazrevanje jeste definisalo i uobličilo, ali je i dalje daleko od kraja. Za njegova traganja, otkrivanja i realizaciju nove slikarske umetnosti, i dalje su mogućnosti ostvarive i velike. No sve je kao i uvek do sada u rukama“Gospodina slučaja.“ Treba verovati de će taj „bezimeni gospodin“ imati i strpljenja i razumevanja za Slavkove minule izlete izvan klasičnog slikarstva. I da će mu se nova šansa ukazati.

Šansa da upotpuni, doradi i konačno završi vlastitu slikarsku priču. 

Veselin Mišnić, književnik
Beograd, maja meseca, 2016 god.