Tragovima zlih hodočašća

Vuk Drašković O novijoj prozi Vuka Draškovića, i romanu: „Via Romana,“ izdavač Novosti, 2013 god.

(Portret jednog vremena)

Prozni pisac Vuk Drašković je nezaobilazno ime u našoj savremenoj književnosti. Čovek nesvakidašnje i burne životne biografije, vrsni novinar na počecima svog tragalačkog puta, kasnije pisac knjiga, koje su direktno uticale na istorijske tokove, čijim se sadržajima Drašković obračunavao sa surovim idolatrijskim režimima i idolopoklonstvom svake vrste. U svojim ranim romanima „Sudija“, „Nož“, „Molitva,“ nešto kasnije u romanima „Noć Đenerala“, „Ruski konzul“, „Doktor Aron“, Drašković je otvoreno govorio o istinama koje su od komunističkog režima bacane u zapećak svake realnosti, i svesno gurane pod tepihe zaborava. U književnom, ali ni u ljudskom smislu, kada su drugi ćutali, Vuk Drašković se nije libio da ukaže na ove prevrtljive i podle igre komunističkih moćnika.

Gacao je kroz te mrčaje prošlosti, svestan rizika, da onaj ko se đubrištem istorije kreće i sam može biti uprljan. Ipak nije se obazirao na prepreke i opasnosti, na osude i zamke, koje su mu postavljane od strane režima i onih koji su mislili drugačije.

Potpomognut darom vrsnog pripovedača i naratora, išao je tim mračnim putevima hrabro, vođen instiktima, sa jednim ciljem da ukaže na prećutane i surove istorijske istine. Istine u kojoma je srpski narod trpeo nezamislive torture, naročito tokom Drugog svetskog rata, gde je u vilajetnim tminama Bosne, a i kasnije u montiranim procesima i mnogobrojnim komunističkim režimskim čistkama, stradao do istrebljenja.

Pisac Drašković je pritom uporno i bez odustajanja ukazivao i razobličavao nakaznost komunističkog režima, koji je za svoje potrebe i javnu scenu imao samo jednu istinu, uvek svoju.

Lažnu i obmanjivačku istinu. Falsifikovana istina je trunula iznutra, i ta trulež se osećala na sve strane. Nevešto šminkanje budućeg istorijskog mrtvaca od strane režima, nije moglo nečemu što je bilo lažno i mrtvo da produži život i vrati željenu lepotu, ponajmanje da laž pretvori u istinu, ma koliko u tom suludom nastojanju bilo upornosti.

Drašković je prvi naš pisac koji je u svojim romanima „Nož“ i „Molitva“ otvoreno i javno govorio o kamama i jamama, kada je ta istorijska tema bila zabranjena za bilo kakvo tumačenje, ili rasvetljavanje. Kroz strašne sudbine pojedinaca, u prvi plan je dolazila do izražaja Draškovićeva tolstojevska narativnost, koja je zahvatala prostore i vremena rata, koji je bio veći i suroviji od svih koje je istorija pamtila. Ako je Dobrica Ćosić u svojim romanima na najbolji i najupečatljiviji način (kroz sagu o Katićima i Prerovu) oslikao veliku, epsku golgotu srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, onda je Vuk Drašković u svojim romanima, na ništa manje upečatljiv, moćan i književno zreo način to isto učinio. Pisao je, rasvetljavao najgora i nezamisliva zla, stradanja i torture kojima je bio izložen srpski narod, ali ovoga puta u Drugom svetskom ratu. Nije pisao panagirike pobednicima, već se u svom književnom iskazu priklonio istini. Uz Ćopića i Lalića, koji su svako na svoj način govorili i pisali o najvećem od svih ratova, pobedi nad fašizmom, ipak, nekoliko decenija kasnije, kao nerežimski pisac, poput ove pomenute dvojice, koji su to bili, Drašković je krenuo da osvetljava neke istorijske događaje na jedan po svemu drugačiji način. Danas, sedamdeset godina posle velikog rata, velike pobede nad fašizmom, kasnijeg sloma komunizma i nakon nezamislivih premetačina i turbulentnih vremena, gde su najveći danak platili balkanski narodi, sa sigurnošću možemo zaključiti, da u našoj savremenoj književnosti, ta zla vremena, niko nije kompleksnije, sažetije, ubedljivije, sadržajnije, istinitije, literarno nadahnutije, niti upečatljivije prikazao od Draškovića. Svakako da on nije mogao biti svedok zlodela u tim opakim ratnim vremenima, ali se dugo bavio istraživačkom književnošću, i rezultati tog iscrpnog i predanog rada su se videli u njegovim ranim književnim delima.

Treba reći da Drašković kao pisac nikada nije robovao pomodnostima, niti se prilagođavao književnim trendovima, nije se ulagivao književnoj kritici, koja je stalno i iznova promovisala neke nove književne veličine i pravce, koji, kako je vreme pokazivalo, to i nisu bili. I u ovom vremenu, njegovim knjigama bi se moralo stalno vraćati, kako se neke istine i neke poruke nikada ne bi zaboravile. Verovatno su iz želje da se konačno sagleda prava istina, njegovi romani, prvenstveno ’’Nož’’ i ’’Molitva’’, u nekoliko minulih decenija doživeli neverovatnu čitanost i najveće moguće tiraže. Drašković nije nudio svoja tumačenja istorijskih datosti, on ih je samo otkrivao i prikazivao baš onakvim kakve su te datosti uistinu bile. Ponikao na prostoru gde su se najveća zla i pohare dešavale, mogao je i umeo je bolje od ikoga da osvetli i razobliči strašno lice zla, da pronađe dokaze i preživele svedoke, da prstom ukaže na one koji su se zlom hranili i zlo sejali. Nije nikoga štedeo. Njegov jedini vodič je bila istina i želja da se ona prikaže na pravi način. Jedna istoriografska građa pretočila se u romaneskno propovedanje, izdigla se ta pripovest iz kaljuge zaborava i zahvaljujući ovim Draškovićevim romanima, postala najupečatljiviji i neizbrisivi dokument, koji je govorio o krvnicima i žrtvama, o stradanjima nevinih i beščašću krvnika i zlotvora.

Otuda se njegovo delo čita i prihvata kao dokument i istorijska činjenica. U romanu „Sudija“ Drašković je oslikao nakaznost komunističkog režima, surovost u sistemu koji se u trajanju nije mogao ostvariti i održati.

Kada to niko nije smeo ni da pomisli, a kamoli da pomene, Drašković je izgovorio proročke reči, da je Car bio i ostao go.
Nedugo potom, jedan umišljeni vladar je konačno otišao sa javne scene, ali recidivi tih nakaznosti nisu sa njime izumrli. Žilavo su nastavili da se bore za očuvanje nečega čega se trebalo gnušati i što je trebalo u istorijskom i svakom drugom kontekstu prezirati. Ovo opako nasleđe ništavila, izrodilo je neke nove vođe, ništa manje zle od onih koji su neumitno i lagano napuštali životnu ali i istorijsku scenu. Kopije su uvek nedorasle originalu i u težnji da se poveruje u njihov značaj, u stanju su da besmislom i surovošću nadmaše idole i uzore, i to se na nesreću srpskog naroda i dogodilo. U tom novom i tek prispelom zlu, umnožili su se nastavljači nečega što se već bilo samo od sebe urušilo i ugasilo.
Besmisao nikada nije imao podlogu u trajanju.

Politika, surova negovateljica.

Odmah, na početku, pokazalo se da je i novi, tek samoproglašeni car bio takođe go i da je to, gle usuda, Drašković opet prvi video. Reči osude i ukazivanje na opasnosti koje su dolazile, nisu bile dovoljne i pisac je odlučio da iz svoje umetnosti, iz okrilja literature, na tren izađe, otvori ona nepredvidiva istorijska vrata, da ulazeći u svet nečega što se tek naziralo i slutilo, nečega opet zloslutnog i mračnog, svojim primerom i žrtvom ako treba, uradi nešto, što bi taj dolazeći svet učinilo boljim i prijemčivijim za život. Mimo svih očekivanja, priroda nekoga ko nije bio spreman da pogne glavu i da se skloni od opasnosti, odvela ga je u obezdušeni svet politike.
Vuk u politiku nije ušao zarad slave, jer je kao pisac bio dovoljno i poznat i popularan. Politika je njega izabrala da u jednom vremenu moćnih previranja bude jezičak koji će prevagnuti na tasu istine i pravednosti. Tako je i on mislio. Ali život ne bi bio to što jeste, kada bi se u njemu dešavalo ono očekivano i željeno. Čovek koji je ležao po zatvorima, gladovao, samo čudom, pre će biti voljom sudbine i proviđenja, uspeo je da preživi više atentata. U konačnom zbiru dobijenih i izgubljenih bitaka, istina koja je ovog pregaoca vodila samo napred je plaćena visokom cenom. No i to je neka druga nimalo lepa priča.

Mala istorija kajanja

Srećna okolnost i po njega i po našu književnost je ta da Vuk Drašković i pored svih izazova koji su ga vrebali tokom njegove političke karijere nije prestao sa pisanjem. I u jednom ali i u drugom slučaju u pitanju su bili ideali i snovi.
Tražeći izlaze, prvenstveno za dušu, Drašković se ponovo vratio književnosti i izazovima koje ona donosi. Otuda, komotno možemo reći da je romanopisac Vuk Drašković je poput onih neobičnih slikara, koji se prepoznaju po širokom zamahu svoje četke, kojom nanose boju na platno, dakle, on ne sitničari i ne traga za inspiracijom u svakodnevici, što je postala prepoznatljivost savremene, navodno, moderne i post moderne književnosti. On se pronalazi i snalazi samo tamo gde su istaknuti veliki planovi, baš oni sa Albertijevskom perspektivom, koja zadire u dubinu, u nešto što se naslućuje, negde tamo izvan linije horizonta. Dakle, tamo gde se naziru ti široki zamasi, koji se u prostoru jedne razvučene beskonačnosti ne mogu uvek obuhvatiti samo jednim pogledom. Zato Drašković u svom umetničkom iskazu svesno i promišljeno koristi više planova, koje sučeljava slikovitom pričom, gde poslednja tačka u vidokrugu ima značaj, značenje i upečatljivost one realnosti koja je najbliža oku posmatrača.

U Draškovićevim romanima ništa nije konačno i definisano. Za ovog stvaraoca bujne mašte, daljina je bliža od svake blizine, a blizina je udaljena u nekoj perspektivi do neprepoznavanja. Igre senki i obrisa nekad bivaju dominantnije, kao što su i snoviđenja. Prividi i prikaze junaka u ovim romanima umeju da budu upečtljiviji od bilo koje priče potkrepljene istoriografskom argumentacijom. Ovi imaginativni prosedei naratora, razdvajaju istinsku umetnost od nečega što je ogoljena istorijska datost i dokument. Imaginativna glazura osvetljava likove koje je progutalo vreme. Otkriva slike nečega što je postalo kuća zaborava, što se izgubilo u mrčajama i tamnicama mnogoborojnih ljudskih sudbina o kojima nema nikakvih tragova, ponajmanje onih pisanih. Umetnik pripovedač nam kroz priču o onima kojih nema i kojih je fakat bilo, dočarava jednu drugu istinu o zabludama i snovima naših predaka, o nadanjima i verovanjima, o obmanama, lažima i izdajama, sa druge strane o ljudskom principu dostojanstva i postojanosti, o poštenju, prijateljstvu, o vrednovanju ljudskosti, o principu časti o ideološkim trovanjima i naizgled o izlečenju. Junaci gubitnici na kraju shvataju da su ih svi nagoni, sva traganja vodila jednom cilju: u smrt. Živelo se i umiralo za san, beznačajan, nestvaran san, koji nikada nije ništa dobroga doneo ni sanjarima, ni onima koji su ih na tom putovanju ka ništavilu bespogovorno sledili. Kretanje je vodilo u ambis i ka konačnosti.

Nije bilo na tom putu putokaza, jer cilja nije ni bilo.

Ulazilo se u utopijsku tvorevinu, u čeljusti pakla. Pakao nema vrata za izlaz, tamo se dospeva samo na jedan način. I zauvek ostaje. Pakao je uvek isti i nema u njemu gradacije na bolje, ili gore. Danteovi krugovi su samo jedna u nizu obmana i fantazmagoričnih slika nečega čega nema. Čistilište je besmislica. Predvorje pakla ne postoji. Pakao poznaje samo jednu istinu. Ona počinje i završava se tamom i konačnošću. To junaci ovih pripovesti shvataju u trenutku kada za njih povratka nema i kada se pouke nikome ne mogu proslediti.

Filmskim kadriranjem istorijskih epoha (Via Romana), pisac ih rasvetljava mešanjem planova, koji se nadovezuju na samu strukturu pripovesti, kao bitnost, gde se sučeljavanje dalekih prošlih vremena, sa onima u kojima se do skora živelo, prave mostovi između nestalih svetova i nosioca sudbinski sučeljenih priča. Ništa u toj naraciji nije slušajno, sve iz prošlosti je u vezi sa sadašnjim vremenom. Čitalac tako neprimetno uranja u okeanske dubine i sveta i vremena, nepoznate i uvek nedovoljno otkrivene, nailazi na pitanja koja su začeta nekoliko vekova ranije, i utemeljena kao aksiom stradalništva i istine, kao sudbinska potka, i konačno nailazi na odgovore u vremenu u kojem se danas živi.
Nema ljudske istorije u koju se ulazi samo na jedna vrata. Pa ni istorija srpskog naroda ne oskudeva u mnoštvu velikih i malih vrata. Neka su zauvek zaključana, neka i dalje nisu. Vuk, na svojim putovanjima kroz istorijsku baštinu naroda kojem pripada, nikada ne putuje nespremno i stihijski. On mora da zastane pred nekim vratima koja imaju bezbroj brava i katanaca. Kalauzima sa kojima samo on raspolaže, uklanja jednu po jednu bravu, a svaka krije neku tajnu i osobenost onoga ko je jednom ko zna kada i zašto katance baš na tim vratima postavio. Kroz priču o tom utamničenju istorije, kroz viđenja onih kojih nema, sa darom prepoznavanja datosti, pronalazeći u nevidljivom vidljivo i u nemogućem moguće, Drašković manirom velikog pripovedača, kome je istorijska potka samo konac uvrzen u nit jedne mnogo kompleksnije sudbinske predodređenosti, uvodi čitaoca u svet istina koje to i jesu bile. Pisac ni jednog trenutka, zarad bilo čega ne glanca i ne ulepšava istorijsku priču. Luta onostranim svetom, vešto korača istorijskim zabranima i tminama, i samo kreativna umetnikova priroda ima moć koja tmine i istorijske mrakove razagoni. On se lagodno oseća na tom neizvesnom putovanju, gde se u samim događajima svaka istinska umetnost, pa i umetnost pisanja prepoznaje i pronalazi. Pripovedač Drašković barata snagom moćne imaginacije. Optuda se čini da je Drašković čitavog svog života pisao jednu te istu knjigu. Naizgled beskrajnu knjigu, u kojoj je svaki novi i tek nastali roman, samo jedan deo te mnogo kompleksnije celine.. A svi delovi činili su celinu. Retki su bili Draškovićevi iskoraci u nešto drugo i drugačije, ali je i toga bilo. Kao što je slučaj sa romanom „ Tamo daleko“, koji strukturalno, koncepcijski, sadržajno pre svega, zadire u sfere psihološke fantastike, što nam Draškovića otkriva u jednom drugačijem svetlu, pre svega kao pripovedača koji ne preza ni pred kakvim izazovima i koji ume da na mnogobrojne načine traga za odgovorima na pitanje koje pre svih ostalih sudbina postavlja. A to je pitanje bitka.

Ipak, pisac istrajava na ustaljenom konceptu koji daje i najbolje rezultate. Uranja bez straha u davno nestale svetove, tražeći niti koje povezuju vekove i narode u njima, prateći uvek i bez prestanka sudbinski zacrtan put koji je i njemu dao usmerenje. Doduše, ova zamka, koju nam svesno podmeće autor ove još uvek nedovršene knjige, nalik nekoj samo njegovoj ličnoj bibliji, nije namenjena samo čitaocu. Ona, kao što je napomenuto, lovi vremena i epohe, zbraja i spaja nespojivo, sastavlja sudbine pojedinca u prostore kojima oni ni po čemu ne pripadaju, a opet bivaju u njima zatočeni onim što je najčešće neobjašnjivo. Pisac tako voljno zadire u onostrano, naizgled odavno zatureno i izgubljeno u minulim vremenima.

Mora se reći da je tragika nukleus svake Draškovićeve priče.

On stoga niti može, niti želi da preuzme nezahvalnu ulogu iscelitelja, jer ta priča ne leči. Ona je samo podsećanje na nešto što smo potisnuli iz sećanja, ko zna zbog čega, možda i zbog straha od spoznavanja istine. Strah od istine bio je i jeste jedan od najvećih ljudskih strahova. Jer mnogo je lakše živeti sa uverenjem da se nikome pre nas i nikada nije ništa slično dogodilo i događalo. Ta priča koju nam narator daruje, nudi otrežnjenje i vodi nas ka prizivanju samosvesti, ona pročišćava mutne taloge prošlosti kao lakmus, nosi sobom pečat onih vremena kojih više nema i koja se, priznali to sebi, ili ne priznali, na neki način i dalje reflektuju kroz našu javu i sadašnjost. U toj igri jave i privida, bez prestanka se smenjuju i otkrivaju zloslutne i surove igre moćnika, kuju se zavere, i uvek u svemu je utemeljeno zlo, kao podloga dolazećem stradanju. Stradanja nemoćnih, nedužnih i nevinih, izgubljene i besmislene bitke pojedinaca i čitavih naroda, kojima taj pojedinac pripada, čine onu temeljnu nit, koja u Draškovićevim romanima povezuje prošlo i sadašnje.
Da se na tren nanovo vratimo na omiljenu tezu pisca ovih redova, tezu da ovaj autor uporno ispisuje jednu beskrajnu knjigu, koja se umnožava i napaja naizgled raznorodnim sadržajima, koji se u osnovi sažimaju u jedinstvenu celinu. Autor ove večne knjige u koju je utkao čitavog sebe, svestan je da zlo nema milosti ni prema kome, a pogotovo ne prema onima koji se bave njegovom rekonstrukcijom i raskrinkavanjem. Ne možemo znati da li je pisac Drašković slutio, ili očekivao da će cenu ove lične drskosti jednom, negde i nekako biti prinuđen da plati.

No, izazovi su na putu svakog tragaoca i ovi tako uočljivi znaci opasnosti pisca nisu uplašili.

Ipak, taj vapaj nemoćnih i stradalnika, doplutao u njegove stvaralačke atare, ko zna kako i zašto, ništa nije moglo da nadjača, nadglasa i ućutka. U kultnim romanima ovog vrsnog pisca, dakle u „Nožu“ i „Molitvi“ uočavamo da ovde pomenute kame i jame iste tajne kriju, tajne strašnih i nezamislivih zala. Noževi i molitve o tome govore. Ipak, posle krvavog i bestijalnog pira onih koji nožem i kamom presuđuje žrtvi, nema molitve koja može da zaleči, niti da okrepi one koji su ovoj klanici izmakli. Nema ni sudije ni suda koji može i koji će vinovnike ovih zlodela kazniti. Bol i patnja se ne razmenjuju na bazi reciprociteta. Kakvu im god vreme i ljudi kaznu namenili, ulovljeni dželati neće biti dovoljno kažneni. Autor ovih čudesno mračnih i bolnih pripovesti, njihov sakupljač pre svega, onaj koji ukazuje na korene najdubljih zala, nije bio zaštićen i izolovan od dešavanja koja opisuje u svojim knjigama. Što govori da istinska umetnost nikada nije bila garancija sigurnosti. Ne za onoga koju ju je stvarao.

Lako uočavamo da pisac ni jednog trenutka nije želeo da bude samo nemi posmatrač, koji se eto ko zna zbog čega, drznuo da sa sigurne vremenske distance zlo rasvetljava. Nije bio ni onaj koji je svojim perom donosio presudu. Pisac koji se bavi ovako mračnim temama, biva upleten u klupko, koje je sam namotavao i koje je, tako se bar čini, uzaludno pokušavao da razmrsi. Dakle, to zamršeno klupko sudbine i događanja svojim nitima prvo pisca počinje da davi. O zlim delima se u većini slučajeva ćuti, jer zlo ne treba osvetljavati toliko da se u svoj svojoj okrutnosti može pojmiti i sagledati. Ponajviše zbog straha da se ono nanovo može povampiriti, što i jeste bio slučaj u mnogim i ne tako davnim vremenima. Kad god pomislimo da je Drašković makar kao pisac našao izlaz za sebe, ono, vidimo da nije baš tako. Drašković je svestan da se borio i da se bori čitavog svog stvaralačkog života sa vetrenjačama. On zna da je sudbinskom predodređenošu sve više postajao moderni Don Kihot našeg doba. Apsolutno je svestan činjenice da priča o zlu, (ma ko da je priča,) nikada neće biti do kraja ispričana. Konačno, treba i to naglasiti, da se pisac Drašković ne bavi zlom kao opštim mestom. On svoju mentalnu žaoku jasno usmerava na zlo kao utemeljenje, kojem je kroz minula vremena bio izložen njegov narod. Srpski narod.

Kroz priču koja se bavi pojedincem, principom kompleksnijeg tumačenja, (u svakom Draškovićevom romanu je tako,) on nas na mala vrata uvodi u veliki svet stradanja.

Dakle, pišući bez prestanka ovu jedinstvenu knjigu koja kraja nema, i koja se stalno umnožava i čiji kraci se granaju na sve strane, Drašković neretko zadire u onostrano, u nešto čemu procenu i konačan sud može dati samo Bog i niko drugi. O onome što je u konačnom sabirniku u Božjim rukama, besmisleno je raspravljati.

Via Romana,
(ili: kako je nastajao i gde i kuda je sve vodio ovaj carski put neizvesnosti, stradanja i nemoći, put ogrezao u krvi, i šta se događalo svima koje taj put, kao sudbinska odrednica povezuje)

Via Romana, ili put sudbine kretanja jednog naroda, srpskog, roman Vuka Draškovića, objavljen u Novostima 2013. godine u ogromnom tiražu, što je u neku ruku razumljivo, kada se ima u vidu čitalački korpus koji Vuka prati decenijama unazad, u koncepcijskom i strukturalnom smislu jedan je od boljih romana novije srpske književnosti.
U stvaralačkom procesu Drašković je pobornik velikih planova i još većih vremenskih raspona. U romanu „Via Romana“ kao u nekom plutajućem svetu, koji se giba kao uzburkano more čas u jednom, čas u drugom vremenu, radnja romana se premešta sa Balkana u Aziju a odmah potom u daleku Afriku, samo što ove prostorne odrednice ne menjaju suštinu pripovedanja, koja govori o stradanju i izazovima koji se nalaze na putu njegovih literarnih junaka. Pisac pozicionira svoje junake u razna vremena, pa čak i epohe, koje su katkad i vekovima udaljene od trenutka gde se radnja naizgled začela, ali to radi tako vešto, ubedljivo i moćno, da onaj ko se zatekne u vrtlogu ove priče, ni jednog trenutka ne sumnja u njenu istinitost i svrsishodnost. Koren svake Drašković pripovesti seže u dubinu sveta o kojem na kraju krajeva tako malo znamo, a opet ne možemo poreći da smo nekim delom svoga bića zatočenici tragova, koje je i na nama istorija ostavljala. Ako ove romaneskne zamahe makar na tren pokušamo da sagledamo kao celinu, kao jednu sadržajnost koja traje i koja u istoriskom nasleđu ima pokriće, uočićemo jedan permanentni kontinuitet u pripovedanju, jednu neizbrisivu nit koja povezuje sve priče kojima se Drašković u životu bavio. Te pripovesti su povezane na mnogo načina i na više nivoa, najčešće sadržajnim okvirima, koji su suštinu nadgradili osobenostima pojedinaca, koji sa jedne strane prate tokove istorijskih kretanja i sa one druge, koja i jeste konačni cilj ovog pripovedanja, akcenat je stavljen na zlo, koje prati svaku čovekovu stopu i koje se manifestuje na mnogo načinu. Sve se događa u surovom miljeu, koji nije osmislila priroda, već mu je pojedinac dao usmerenje. Drašković nam tako otkriva onu najmračniju ljudsku prirodu, koja izaziva nevericu, strah i strepnju kod onih koji imaju prilike da uđu u ovo zamršenio klupko ljudskih bestijalnosti. Zlo nadahnuto ko zna čime, ko zna od kada i zašto baš kod tih ljudi doseže najveću snagu svoje razorne moći, koja bez milosti zatire ljudski rod, lišena svega što je princip, i što ljudsko biće razdvaja od zverinje bezosećajnosti. Onaj ko uspeva da umakne od strašne i nerazumne, često i neobjašnjive torture zla, budi se sa moćima kojih možda i nije bio svestan, moćima sagledavanja nečega što je začeto u nerazumu i što je lišeno normalnosti. Žrtva postaje neko ko rasvetljava te tmine, iz kojih se i sama nekim čudom, jer drugog objašnjenja nema, spasla. Žrtva zna da je nagrađena drugom šansom. Da se nanovo rodila, pročišćena i samosvesna. Zahvaljujući činjenici da joj je zlo disalo za vratom, i da je glava već bila na giljotini, u novom sagledavanju nekih strašnih istina može da o njima govori bez straha, da opisuje neposivo, da tumači nerazjašnjivo.

Pisac Drašković zlo naziva njegovim pravim imenom. Ono neretko nosi lice pojedinca, koji je samo izvršitelj i dželat i koji je uvek u službi neke mnogo kompleksnije, opake i mračne ideje. Iz nekog, takođe neobjašnjivog razloga, mržnja kao srž života nekih pojedinaca je neiskorenjiva. Ma kakva istorijska previranja menjala svet i načine života, zlo se širi i uvek odnosi nevine žrve. Zlo se umnožava. Razara pojedinca, koji se zlu našao na putu, takođe uništava čitave narode. Baš to umnoženo zlo se nalazi u fokusu svake Draškovićeve priče, pa i ove u knjizi Via Romana. Drašković raskrinkava sve ono što pokušava da se prikrije i ukloni od vidljivosti, koja služi da nakaznost osvetli i prikaže je kakva je bila i kakva je zauvek ostala.

Drašković je takođe svestan da pojedinac nikada ne može biti konačna prepreka koja će stati ispred zla, ili koja će ga nadvladati. Pisac računa na poruku koju šalje armiji svojih čitalaca, da se makar udruže u tom svetom zadatku prepoznavanja zla i da tako združeni, zajedno sa naratorom budu prepreka pošasti, koja ne bira vreme i koja začudo u toj naizgled stihijnosti, ipak ima jasne ciljeve. Ovom zlu pripovedač suprostavlja svoje junake, naizgled krhke pojedince, kakvi su, recimo, siroti Božidar iz „Via Romana“ ili Veljko, alijas „Ćopavi Isus“ iz romana „Isusovi memoari.“
Priroda se tokom jedne godine četiri puta promeni, i te promene su uvek iste, ne menjaju se ni na koji drugi i nama nepoznat način. Ta nepromenjivost u prirodi je garancija trajanja i opstanka. Čovekova priroda je nešto sasvim drugo i neočekivano. Ona ne prati prirodne cikluse, ima svoja kretanja, mimo očekivanog, a možda i željenog. Ona se menja se od sumraka do svitanja. I nikada nismo sugurni koje od mnogobrojnih naših lica će nas u narednom jutru dočekati. Lice radosti, spokoja i sreće, ili ono mamurno i uvek mračno lice tuge, zlobe, ponajčešće pakosti.

Drašković ove promene kanališe, daje im usmerenje, ide tragovima koje je sudbina iscrtala, putem sa kojeg kao da povratka nema.

Uočljivo je umnožavanje večne tmine kroz sadržaje mnogobrojnih istorijskih nedoslednosti. Jesu li ti mrakovi pojeli sami sebe. Ili su u nasleđe ostavili pustoš, gde se ništa što nosi klicu života, više nikada nije moglo primiti. Ono na šta nam pisac Drašković ukazuje, jeste činjenica, da kao zreo plod opšte pošasti, u trajanju, ova razarajuća tmina nije jenjavala i gubila moć, već je i dalje i sa nesmanjenom žestinom harala nekim novim, i gle čuda, opet smutnim vremenima.
Odgovori možda nisu uvek bili dostojni pitanja, ali jesu u sebi nosili tu nasleđenu klicu patnje, začetu ko zna gde i ko zna kada. Moćnici i oni koji sebi udeljuju ulogu gospodara sveta, a time i gospodara života i smrti, menjaju samo rezidencijalna boravišta, dočim, narav apsolutističke idolatrije se nasleđuje, pretače i prenosi iz veka u vek, iz prošlih vremena u ovo naše vreme. I opet svaki tragalac hrli stranputicom do beznađa. Pa i onaj koji ovim pričama udeva smisao i koji ih zbraja i beleži.

Bez sumnje, Via Romana, čudesna knjiga Vuka Draškovića, svojim sadržajem zadire u istorijsko nasleđe, ali i u onostrano, u nemoguće a opet stvarno, blisko i prepoznatljivo. Čini nam se, zahvaljujući ubedljivosti naratora, jedino moguće i baš tako kako je od njegove ruke zapisano.

Klupko se mrsi, ali i odmotava u vremenu najmoćnijeg od svih sultana, Sulejmana Veličanstvenog, ali i njegovih naslednika, mahom umobolnih izroda. Pisac nas Andrićevski uvodi u vreme trgovine robljem. Kao očevici, prisustvujemo otimanju dece, njihovom nasilnom preobražaju u janičare, surove ratnike i najodanije sluge jedne moćne osmanlijske imperije. Pratimo kao u beskrajnom kinematografu već zrele ljude, čija je vera po rođenju bezdušno zamenjena drugom verom, koja je imala samo jednu ulogu, a ta je bila da se očuva moć apsolutističke vladavine jednog cara, ili Boga, svejedno je.

Moć zemaljsku doduše, ali kroz priču, ta moć postaje i nebeska, ona se proteže epohama, ne mareći za bilo kakva vremenska ograničenja. Pripovedač nas magijski vodi putevima koje sam iznalazi i svojom moćnom naracijom nenametljivo mapira kretanje naše fantazije. Iscrtava drumove, kojima se slivaju carske vojske po prostranstvima u kojima ni on, koji je gospodar pripovesti, ali ni mi, koji sve to iz zavetrine pratimo i sagledavamo, nikada nećemo istinski zakoračiti. Uglavom, i sami smo na neki način uvučeni u priču koja nas pridobija i omamljuje, i kojoj počinjemo da verujemo. Prisustvujemo oživljavanju jednog davno nestalog doba, koje je pisac vešto izvukao iz ko zna kojih istorijskih budžaka. Patinom vekova rominjaju prelesna priviđenja onih kojih odavno nema i koji su se zagubili u vilajetnim tminama davno nestalih vremena. Kroz ovu pripovest, ne mareći za protok vekova, pratimo sirotog Božidara, raba božjega, do njegovog feniksovskog uzdignuća i preobražaja u carskog poklisara, pa sve do nove transformacije, do poslednjeg u tom lancu potomaka, Damnjana Čavke, i opet u liku savremenog janičara, i sluge novog sultana, samoproklamovanog cara i imperatora Tita. Drašković je i u ranijim knjigama iskazivao dar da spaja nemoguće, da povezuje ono što je nedodirivo. Taj dar za povezivanje planova, spajanje naizgled nespojivog, posebno dolazi do izražaja u romanu „Via Romana“. Pisac Drašković, konkretno u ovoj knjizi osvetljava mesta i prostore koji su odavno utonuli u nevidelicu i istorijski mrak prošlosti. Skida mahovinu sa kamenih ploča predaka, otkriva jame bezdanice, u kojima su zauvek zatomljeni teskoba i strahovi onih koji su u njima završili kao žrtve, koji su živi bačeni, ili su zarad nekog cilja sami skočili u ove ambise, iz kojih i dalje, kao eho nečega vanvremenog, dopire vriska i vapaji umirućih.

Ova predvorja pakla gladno iščekuju i dželate, ali njih nema pa nema. Vešto se kriju i vešto su se skrivali. Istina je razotkrivena, ali pravda nikada neće naći zadovoljenje, ma koliko se lice zla rasvetljavalo. Onima koji su preživeli stradanja, kazna, ako je to ikada bila, neće nadomestiti ništa što bi moglo dušu lečiti.

Najveća od svih obmana je baš ona, koja je hranjena ubeđenjem da je pravda dostupna.

Takav slučaj traganja za istinom i pravednošću je evidentan u kompleksnom pripovedačkom principu knjige „Via Romana“. Siroti Božidar, jedan od junaka ove sage o stradanju i traganju za identitetom, spletom sudbinskih igara, vraća se mnogo godina kasnije u svoje rodno mesto kao silni Arslan Aga. Jedno srce u dva gospodara. Jednog koji to i nije bio, (Božidar) i drugom (Arslan Aga), koji je bio gospodar ničega i ponajmanje gopodar svom jogunastom i pustolovnom srcu. Kao težačko dete, koje gonjeno pukom radoznaloću zaluta na tom ukletom putu “Via Romana“ koji će ga odvesti u nepoznati svet i prikloniti drugoj veri, da bi se kao zreo čovek, sa ožiljcima na telu, ali i duši, jednook, vratio Jasenovu, Orlovu i Suznici, mestima koja će vekovima skrivati istinu u grobu zaraslom u trnje i mahovinu, da bi to grobno mesto, svoju tajnu razotkrilo Damjanu (Malom) sinu Veljkovom i Vidosavinom, direktnim potomcima sirotog Božidara, odnosno silnog Arslan Age. Tako se na jedan virtuelan način prepliću stvarno i moguće sa onim što je jednom, i ko zna kada bilo, i što je zametnuto u samom korenu bića, da bi se klica onovremenog pretapala Suznicom, tim mitskim izvorom, koji nam svojim brujem, doplutalim iz večnosti, dočarava vanvremenu ljubav čobanina i njegove drage, da bi se u ovim vremenima, ista takva ljubav, kudikamo i moćnija, dogodila Damjanu i Zejni, sa svom tragikom, koja je udeljena svim velikim ljubavima i koja i na taj način čini ovu ljubav večnom i besmrtnom. Kako pisac beleži, sudbina,“dvojice insana ispod iste kože, jedan rob a drugi robu gospodar, jedan nevjernik a drugi ratnik za pravu vjeru, sisali su mlijeko iste majke i jedan drugome po baksuzluku postali ljuti dušmani“. Prelamanje sukoba moćnika i prenošenje te jarosti i nadmoći na obične ljude, koji su osuđeni da trpe i preživljavaju, kakva god ih zla kob zadesila, ustoličuje večne podele između onih koji sve mogu i onih koji ništa ne mogu.

Siroti Božidar je metafora stradanja i gubitništva, sa jedne strane nemoći pred istorijskim hukom silne imperije, koja ruši carstva i narode porobljava, a sa druge otelotvoruje zlo kroz Božidarov nemušti preobražaj u šejtana, kako ga vide njegovi najbliži u zavičaju u koji se vraća kao silni Arslan Beg. Onaj koji se vratio nikada neće biti onaj koji je otišao. Iako povratnik, svim svojim bićem priželjkuje da u zavičaju bude prihvaćen sa uvažavanjem čoveka koji je uspeo u životu, i ko se izborio za lično dostojanstvo. Ta unutrašnja borba je ostavila tragove, a na njemu svakako jeste i one vidljive( gubitak oka i bezbrojni ožiljci iz mnogobrojnih bitaka) uz one duševne, nevidljive, večne tragove, zbog kojih se i vratio svojim korenima. Došao je u bivši zavičaj donoseći veru nekog drugog sveta, ali kao neko ko ugrožava čistotu verske pripadnosti, prepoznat je kao pretnja, kao produžena ruka zla, koja se zlokobno nadvija po ko zna koji put nad zavičajem u kojem čak ni za ovog uljeza nema više ništa vredno, sem sećanja o životu kojeg u tom delu sveta skoro i da nema. Arslanova dvostrukost je ugrađena u temelje njegovog pamćenja, ali time nije lišena prezira i mržnje baš onih čije je krvi krv i koju je rođenjem dobio u nasleđe.

U dodiru kultura nema ništa što može da promeni odnose u jednoj sredini koja se ne miri sa bilo čime što je prisilom nametnuto. Nametanje nove vere snagom moći, takva reč, pa bila ona i Božja, ne dopire do svesti težaka i onih za koje je klanjanje Alahu najveće od svih poniženja. Nova vera nasilnika zadire u neko nedostupno iskustvo onostranosti, ona nosi u sebi sva negativna svojstva ovoga sveta, moralno nečistog pojedinca, kakav jeste i kakav im se čini Arslan Beg, koji shvata da ne može, ili ne sme da otkriva svoj pravi identitet. Ne pred onima koji su ga u svojim sećanjima odavno sahranili, mada žal i prazninu koju je nestankom ostavio u neko davno vreme, ništa u srcima njegover majke i rođenog brata ne može popuniti. Arslan shvata da bi njegovo razotkrivanje za njegove najbliže bilo bolnije od činjenice da je zauvek nestao i da ga nema. Uostalom, njegovo surovo lice, unakaženo u bitkama koje je vodio diljem sveta, nije lice nekoga koji je bio bezgrešan, i koje se pamtilo i čuvalo u sećanju. U iskustvu ratnika prebiva neka naizgled neobajšnjiva višeznačnost, on je samo u svojim najintimnijim sanjarijama otelotvorenje bivše čistote, dok njegova nova java demantuje sve što bi on sam želeo da bude i vuče ga u ambise i tamna istorijska iskustva, jer samo zao čovek u trajanju ostavlja traga iza sebe.

Plesan jedne epohe u kojoj se razgrađivala čestitost, ne ostavlja vidljivije tragove iza sebe, do pohara i smrti. Grobovi nisu svedoci napretka, nisu znaci pregnuća i života. Arslan Beg se pita gde je nestala svetost sopstva, ona koju je imao i dobio po rođenju, u kakvom odsjaju nečega što je davno sanjano biva zatureno ono davno sećanje, u kom obliku iskustva on sam može potražiti taj sudbinski, zapreteni trag sećanja na bivšu i jedinu sreću, koju mladost nije mogla da prepozna i da joj podari smisao. Svakako da je u sećanjima ovog čoveka, izgubljenog u tminama vlastite duše, uočljivo ono teško odredivo prisustvo stida, što je svoju čistotu mladalaške lepote zamenila nakaznost proistekla nametanjem svega što on nije želeo da bude, a baš je postao paradigma zla, za koje u tom delu sveta nije bilo leka, niti načina da mu se stane na put. Arslanov lični stid je pripadao egzistencijalnom apelu pojedinca, čiji negativni odjek prepoznajemo u razobličenosti i razapinjanju nervoznih i neobjašnjivih impulsa, strahova pre svega, koji se u ovom nesrećnom čoveku rasprostiru od nihilizma do imoralizma, da bi u ontološkoj sferi njegove načete aure tinjao odjek nekog i ko zna čijeg iskustva. Taj odjek je kao glas, ili avaz, upućen da muti svaku željenu i iščekivanu radost. Ovaj nemušti glas, doplutao kao eho onostranosti, istovremeno je i apel, ponajviše vapaj upućen čovekovoj bestemeljenosti. U prvi plan isplivava moralna problematika koja će Arslana učiniti na kraju i bratoubicom. Ovakva psihološka podloga svesti pridošlice kojeg niko ne želi, dobija karakterističan umetnički izraz u nagloj smeni planova jedne radnje, koja se kao u spojenim sudovim pretače kroz vremena i prostore, ponajviše povezuje sudbine svih likova koji su postali srž ove kompleksne pripovesti. Kako god narator video junake kojima je udahnuo neki novi život, njihovi postupci nisu lišeni religijskog i etičkog utemeljenja. Osećanje apsurda menja mitska i božanska utočišta pretvarajući se u grotesku. Drašković iznosi na videlo prirodu pojedinca, on je ne ulepšava zarad bilo kakve ideje ili opšteg utiska. Ona je takva kakva jeste. Ni lepa ni ružna. Svakako da su neminovni preobražaji sveta, koji mogu da zrače začudnošću, otuda su neretko junaci u romanu „Viao Romana“ izbačeni iz ravnoteže, i čini nam se kao da pripadaju svetu onostranog. Ove hotimične dvosmislenosti obeležavaju izuzetnost duhovnog prosedea u dosluhu sa junakovom istrajnošću da se do onih ključnih odgovora konačno dođe. Dakle narator svojim metafizičkim registrom u višestrukosti pripovedne pesrspektive sugeriše kako apsurdnost osećanja života i svega što iz života proizilazi, tamo gde pulsira gorčina nepredividivosti, baš na tim mestima prebiva tajanstveni impuls postojanja, koji se ne gasi šta god se u životu bilo kojeg pojedinca dešavalo. Eho palanačkog života određuje pripovedne tonalitete koji se razgranavaju u dramsko narativnom modusu gde su posebno uočljiva stilska obeležja deskripcije. Promene tačaka gledišta se odvijaju po principu ličnih iskustava. Takođe su uočljivi momenti visokog pripovednog registra, kako kod nosioca ovih priča, tako i kod svih onih koji su perjanice palančakog duha, gde se u trenu pojedinac spaja sa masom, trivijalizujući doživljaj pojedinca. Dok je Damjan Čavka zaokupljen pokušajem da se dosegne suština egzistencijalne ravnoteže, sukobi pojedinaca se pojavljuju na stalnom poprištu odmeravanja njihovih moći, bile one nasleđene, ili nasilno prigrabljene. Niskomimetska svojstva pojedinaca ukazuju na strah od onoga što nije izrecivo, što se sluti i što će jednom svakako doći.

Sila moćnika ne bi ništa značila onima koji je poseduju, da nema sa druge strane onih koji će je osetiti na vlastitoj koži, koji će patiti, trpeti i ispaštati. Junaci ove tegobne priče odlaze i vraćaju se tim putem nepredivosti. Tim zlim putem, nazvanim „Via Romana“ koji je utemeljio Herceg Stjepan, kao krak dubrovačkog puta, oduvek se odlazilo u nepoznato. Vraćali su se retki, sa drugim verovanjima, donoseći novo zlo, iako su nekad davno i sami u svet od sličnog zla bežali. Direktni potomak Radula, hajduka kojeg su zvali i Crni Đorđe, i njegove majke Đurđine, koja je u očaju i pre skoka u ambis, sebi namenila zloslutno, skoro ukleto prezime Čavka, dakle, četiri veka kasnije, Damjan Čavka ne postavlja uzalud sebi pitanje, „Pa zašto sam hajvan i pre Stambola i posle Stambola?“ I doista u Damjanovom životu će se potvrditi davno izrečena misao vremešnog komšije Suljage, koji će radoznalom mladiću odgovoriti na pitanje šta je najbrže. Ne mareći za teorije nauke i tvrdnju da od svetlosti nema ništa brže, reći će Suljaga jednu veliku istinu da na „dunjaluku nema ničeg bržeg od baksuzluka.“ Mladost ne razume ovakve proročke odgovore, pa nameće sledeće pitanje „Šta je onda najteže? A Suljaga kao da ima spreman odgovor na svako pitanje, pa i ona nerazumna, koja mladost postavlja, pomirljivo, ali opet proročki kaže: „Ne mere sinko, biti ništa teže nego kad ćeraš pamet da se vraća baksuzluku i belaju, kad te baksuzluk udari, učini to mučki, pa i ne shvatiš odmah šta je bilo, ali kad belaj prođe, a ti mu se vrćeš, onda je to najteže, teže je sinko pamtiti nego nastradati...“ setno zaključuje starina i doista, kada bi se pamtile greške, ne bi se umnožavale i javljale u novim i pogubnijim oblicima.

Nauk ove skaske bio bi: promišljanje i oprez mogu preduprediti sve pogrešne izbore, pa čak i one koji od nas i ne zavise.
U ovom kompleksnom romanu mitsko nasleđe je jednim delom utkano u bratsko klanje i pogibiju mlađeg i boljeg. Biblijska priča o bratskoj zavisti i sukobu Kaina i Avelja, nadgrađuje se naglašenom epskom tragikom Predraga i Nenada, da bi se u romanu „ Via Romana“ pretočila u sudbinski ekvivalent utemeljene tragičnosti Sirotog Božidara, zagubljenog u vilajetnim tminama moćne osmanske imperije, preobraženog u Arslan Agu i njegovog mlađeg brata Radula, koji se odmeće u hajduke i vodi svoje lične ratove protiv mrskog neprijatelja. Taj princip nepredvidivosti je pretočen na nivo nacionalnog i opšteg, reklo bi se neprolaznog žaljenja za onima koje je Suljagin „baksuzluk i belaj“ uzeo pod svoje. Božidarova i Radulova majka Durđina skačući u ambis, svoju vaseljensku tugu odnosi u smrt pre spoznaje većeg bola i većeg očaja, koji bi je zadesio da je poživela do pogibije Radula, kojeg rođeni brat Božidar, alijas Arslan Beg, na prevaru Kainovski ubija. Za razliku od majke u narodnoj pesmi, koja je svedok besmislenog sukoba dva zagubljena brata, koji se završava tragedijom, posle koje ostaje samo pesma i večno tugovanje, Đurđina u prevremenoj smrti nalazi rešenje koje najmanje očekujemo. Smrt potire i čini besmislenim sve što se čoveku u životu dešava. Svesnim korišćenjem mitskog nasleđa, pisac nas uvodi u tokove savremenije i nama bliže priče, jer bratski sukobi na ovim prostorima nikada ne jenjavaju.

Visoka politička retorika modernih vremena, nerazumljiva običnim smrtnicima, prvenstveno dovodi do raskola i cepanja porodice, gde se nameće pitanje: da li je brat izdajnik, ako drugačije misli.

Okrutnost onih koje krv povezuje, pa i tradicija, vera i mnogo toga još, može da zbuni čitaoca, ali ne zbunjuje naratora, koji ove tragove sledi od vremena Sulejmana Veličanstvenog, i njegovih direktnih naslednika, krvoločnih sultana, umno obolelelih padišaha, od kojih se i dalje zemlja trese, do najnovijih vremena i pojave nekih drugih sultana, koji zahtevaju podaničku servilnost i svaku drugu lojalnost i ne prezaju ni od čega da do željenog cilja dođu. Tito, sultan novog doba, je u ovom romanu paradigma i otelotvorenje zla i dvojnik onih umobolnih sultana, koje istorija pamti po okrutnosti i zlodelima, samo što je manipulativna i obmanjivačka priroda novog i samoproklamovanog sultana neuporedivo moćnija. Svaka nakana ovog zlotvora sa maskom dobrote na licu, upakovana je i uvijena u celofan, da se odmah ne primeti njen sadržaj.

Sa upečatljivom snagom promišljanja pisca intelektualca, i sagledavanja istorijskih činjenica, koje su skrivane, izvrtane i prikazivane očima pobednika, treba istaći da je Draškovićev roman „Via Romana“ po narativnoj strukturi višeslojan, obogaćen sadržinskim značenjima, zidan kao Vavilonksa kula, iz više prstenastih nivoa. Ta dvojaka izvrnuta stvarnost, sazdana je u sučeljavanju dveju slika: prve, koja je zatomljena u davno minulim vremenima i ove koju svi živimo, ili koje se sećamo. Te slike nečega što jesmo i što su bili naši preci, dodiruju se i prepliću čitavom sadržinskom strukturom ovog osebujnog romana. Ipak, lako je uočiti da vremena koja se objektivno nisu mogla sučeliti, niti dodirnuti, bez prestanka struje kroz krvotoke junaka ovih pripovesti. Ona se bez poteškoća prelivaju iz jednog stanja u drugo, povezujući različite narode, vere i pojedince.

Via Romana je kružni put za sve one koji su njime bilo kada i u bilo kojem vremenu hodili.

Ta putovanja su završavala u tački sa koje se kretalo u neizvesnost.