O ljubavima kojih više nema ili o Berićevim igrama privida

Miladin Berić ATLANTIDA, Besjeda, Banja Luka 2017.

     Najbolji i najplodniji bosansko-hercegovački satiričar Miladin Berić iz Republike Srpke i Banja Luke, objavio je dvadesetak knjiga satire, gde prednjači aforistika i satirična poezija. Nakon odlaska sa životne scene velikana srpske satire Rastka Zakića, kada je u pitanju satirična poezija, ostala bi velika praznina na književnoj sceni  da nema Miladina Berića  iz Banja Luke, Milka Grbovića iz Beograda i Veljka Rajkovića iz Podgorice. Njih trojica su u svakom pogledu dosegli visine koje je u satiričnoj poeziji postavio Rastko Zakić. Svako od ove trojice pregaoca ima svoj put, ličnu prepoznatljivost i vlastiti satirični poetski iskaz. Berić je pritom jedan od vodećih satiričara na prostorima Balkana a i šire, izuzetno aktivan posmatrač svega što je  anomalično, neprihvatljivo i pogubno u našem, ali i ne samo u našem, društvu i na šta treba stalno ukazivati pažnju. O Beriću kao vrsnom satiričaru nadahnuto je pisao dr Ratko Božović, sociolog kulture i najkompletniji antologičar i poznavalac aforistike na ovim prostorima. I doista, Berićev humor u aforistici i satiričnim pesmama je beskrajno vrcav, originalan i nepredvidiv. Njegovi aforizmi se pamte i prepričavaju, a satirične pesme i epigrami se uče napamet. Treba napomenuti da se Berić takođe uspešno iskazuje i kroz kratku formu satirične priče. Zastupljen je u svim značajnijim antologijama i zbornicima aforistike i dobitnik je značajnih književnih nagrada i priznanja.
      To je samo jedna strana kreativne ličnosti ovog plodnog stvaraoca. Treba naglasiti da je po osnovnoj vokaciji Miladin Berić vrstan pesnik, što i potvrđuje njegova najnovija knjiga poezije lišena svake satirične naznake, koja ne slučajno nosi ime „Atlantida“. Svojim podsticajnim obrascima, srpsko pesništvo u celini se prostire u raznim pravcima. Nema definitivnih i pouzdanih klasifikacija. Poslednje decenije  celokupnog srpskog pesništva su iznedrile veliki broj poetski profilisanih stvaralaca, po mnogo čemu zapaženih pa i neobičnih pesničkih pojava. Manje-više takozvano savremeno pesništvo je pod velikim uticajem  i pod uplivom mnogobrojnih, navodno novih pesničkih strujanja, koja na ove prostore pristižu iz takozvanih velikih književnih sredina, što bi trebalo da potvrdi i vrednuje tokove ovih književnih kretanja i upliva, da ih apriori nametne  kao vrednosne sudove, što za poetiku samu po sebe i nije dovoljno dobro i preterano značajno. Poezija je najspecifičniji od svih književnih žanrova, ona je kao živa voda koja se po potrebi premeće u razna agregatna stanja i ne trpi nikakva određenja, pravila, ustave i brane. Poezija opstaje samo onda ako ima vlastitu nepredvidivost i slobodu iskaza. Nametanje bilo čega unižava bit i suštinu poezije. Pa i modernost koja se ne može zaobići u sebi nosi niz nedostataka i manjkavosti. Ako bi ih nabrajali bio bi to poduži spisak.  Lirika i emotivni naboj kao najbitniji sadržaj poezije uopšte u njenim modernim verzijama jednostavno i ne postoji. Po mnogim književnim teoretičarima koji su najtvrdokorniji promoteri ove modernosti, takva poetika koja u svojim korenima naginje lirskim sadržajima, za njih je anahrona, prevaziđena i po njima  nezanimljiva čitaocu današnjice. Srećom i po poeziju, ali i po pesnike koji se ne odriču one misaono emotivne poetske zaostavštine i refleksivnosti, to ipak nije  tako  i nije istinito ovo i ovakvo isforsirano vrednovanje svekolikog pesničkog izražavanja. Ipak, nizom eksperimentalnih pesničkih strujanja kao da se lagano gubi i nestaje ona nepatvorena suština poetskog iskaza, začeta u vremenima kada se pesma nije odvajala od života. I kada je poezija bila najupečatljiviji tumač svega što je hranilo čovekovu svest i bogatilo njegov emotivni život. U ovim novonastalom hibridnim ostvarenjima nije lako zapaziti i izdvojiti poetsku prepoznatljivost.
     Berić kao pesnik, nije podlegao bilo kakvim uticajima sa strane, iako se modernost njegovog poetskog iskaza ne može osporavati. Ona se ogleda delimično u lomljivom i slobodnom stihu, koji je pesnik u nekim pesmama prihvatio kao jedan od načina i mogućnosti vlastitog  poetskog govora i leksičko jezičke versifikacije.
     Svestan vlastite stvaralačke askeze Miladin Berić definitivno ostaje na terenu tradicionalnog pesništva, u atarima čiste lirike. Dakle, s pravom možemo kazati da Berić pripada onoj retkoj grupi pesnika koji pišu dušom i srcem, ono što preživljavaju sopstveni nervi i u svoju poetiku udeva moćni lirski naboj začinjen misaonim uzmasima, koji slede intuiciju i  ona najčistija lična osećanja. Nije ovo poezija konstrukcije. Nema ovde nepotrebne igre rečima. Mada igre itekako mnogo ima u Berićevoj poetici. Nema skrivanja iza nedorečenosti. Nema lažnih i preuveličanih zanosa. Nema opsene i obmane, leksičke glazure, jezičkih vratolomija, kojih je prepuna takozvana moderna poezija. Berić je odabrao svoj pesnički put, prepoznatljiv i jasan u svakom slučaju i njime se kreće bez nedoumica i posrtanja. On zna da postoji čitalačka publika kojoj njegova poetika neće biti strana. I na takve čitaoce sladokusce  i računa. I nema nameru da koketira sa savremenom kritikom, ukolika takva u nas upošte i postoji. Njega spontano i iskreno  osećanje i proživljavanje sveta vodi do visokih pesničkih uzleta, što ova najnovija Berićeva knjiga svojom sadržajnošću apsolutno potvrđuje.
      Pesnik je uveren da ima svoju „Atlantidu“, ona je skrivena u njemu samom, u njoj po potrebi ponire i beži kao ka konačnom spasenju od opasnosti koje vrebaju u svetu koji se  mora deliti sa onima koji ne mare za uzvišenost duha, za kreativna nadahnuća,  plemenitost, lepotu svake vrste, kojima destrukcija i rušiteljska moć popunjavaju mentalne praznine i kojima se pesnik  suprostavlja i tim neočekivanim bekstvima u onostrano. Dakle, u mitsko. U legendu. Poezijom Miladina Berića dominiraju koliko zavičajni motivi, toliko i mitološki i istorijski (u trećem delu knjige “Ulicom dvanaest zvjezdica“) obojeni nanosi patine vekova, prohujalih krvotokom jednog umnoženog bića, dakle: teku venama tragaoca za istinom i suštastvom. I taj  razgranati krvotok uplivava u Berićev svet fantazmagorija, u njegovo vlastito okrilje mašte pa i onog što je svakako preživljeno i duboko usađeno u koren bića. Pesnički životopis Miladina Berića se može posmatrati kao mapa utisnuta na vlastitoj koži, koja pesniku u njemu služi kao putokaz da se negde, na tom putu neizvesnosti, ne zagubi i ne zaluta. Ipak, takvu zagubljenost i reklo bi se beskrajna i nepredvidiva lutanja samim sobom, pesnik priznaje:nemoguće je izbeći.
    U stalnom dodiru sa svetom, kroz svekoliku Berićevu poetiku, provejavaju depresivni prizvuk, melanholija i gorka životna iskustva. Njegove pesme su svedočanstva o vremenu, o zamagljenom prostoru jedne nestvarno moćne zbilje, koju moramo da živimo i koja urušava temelje tradicije, podriva svako nadanje da postoji smisleniji i bolji svet, ukazuje i na onu osojnu stranu ljudske prirode.
     “Atlantida“ Miladina Berića je podeljena na tri ciklusa pesama. Prvi je „Svetionik“, potom deo naslovljen kao i naziv knjige “Atlantida“ i završni ciklus imenovan “Ulicom dvanaest zvjezdica“.
       U prvom i drugom delu ove knjige, pesnikove fascinacije zadiru u one njemu najvažnije refleksije vlastitog životopisa, pomoću kojeg on obuhvata jednu široku lepezu osećajnosti u vremenima koja jesu minula, ali lepote koje su hranile pesnikovu dušu i srce nisu  nestale. Sećanja su srećom moćnija od zaborava. Dodirujući svetove univerzalnog, onako Bodlerovski rečeno, pesnik veruje da će makar kroz pesmu uspostaviti pravednije odnose sa svetom, koji nije baš naklonjen ljudima koji u prvi plan ističu svoje emotivne zanose, da će tako makar i rečima nadvladati moć prolaznosti i zaborava, da neće dozvoliti ništavilu da bude moćnije od života i pesme, koja, kako to samo pesnici vide, čuva život od pogubnog delovanja beznađa, apatije i bezvoljnosti, koja je u ovim poslednjim vremenima uzela toliko maha. Berićevi stihovi, utkani u ovu poetsku knjigu, mogu se okarakterisati kao deo neke njegove lične životne poeme gde na površinu poetskog zamaha često izranjaju fatalističke vizije u kojima je svaki tragaoc na neki način izložen patnji i predodređen za svakojake lomove, pa često i neslavan kraj. Taj mrak i ta seta koja provejava ovom poetikom kao da pesnika oslobađaju one lične teskobe, zahvaljujući kojoj su i ove pesme nastajale. Tako se čuva i normalnost i tako se pesmom prkosi  naletima svekolikih boleština a ponajviše ludila, pa makar ono bilo i kreativno, što kod pesnika i jeste. Možda bez  delovanja tog  kreativnog ludila ni pesama ne bi bilo. Stoga, ovo i jeste poetika sumornih raspoloženja, koja odražava veliki nemir čula, ali ritmika i muzikalnost Berićevih stihova se pretvara u bruj koji odagoni i razvejava one zlokobne mrakove, i poruka koja na kraju usledi donosi afirmativno značenje. Sve je u ovoj poetici sanoliko, ponajviše kada se govori o ljubavi, temi koja u čitavoj ovoj knjizi zaokuplja pesnika. Tako se on makar u pesmi sklanja od životnih nedaća, u snažnom pesničkom zanosu, u obrtu koji se ne očekuje. Pesnik se ne oslobađa neveselih senzacija sveta, a još manje potištenosti, pa i cinizma, koji u nekim pesmama iz ove knjige provejava. Ekspresivno-intuitivne slike protkane su stalnim osećajem ljubavi prema nekoj imaginarnoj ženi, koja je samo u početku pesniku bila svetionik nade i mahom veliki deo neostvarenih želja da se putenost do kraja odživi, da bi se na kraju te opsene pa i privida iz rane mladosti, pesnička slika pretočila u magličasti oblik, i sve je nestajalo u nekom nedostupnom i novom svetu u nekoj možda, ili ponajviše ličnoj „Atlantitdi“.
     Mada se za Miladina Berića komotno može reći da je doista pesnik intimne atmosfere, njegove poruke su univerzalne i prijemčive u vremenu u kojem živimo i pre svega ove apologeme su lako čitljive što svakako doprinosi popularnosti ali i potrebi za čitanjem njegovih pesama. Berić je jedan od onih  pesnika staroga kova, čija vrednost raste u trajanju i ne podleže trenutnim pomodnostima i varljivim ushićenjima. Silazeći u tamne svetove i prostore podsvesti, pesnik nam otkriva višeznačnost svog poetskog narativa, tako da ispoljavanje lirskog subjekta ni na trenutak ne umanjuje lepotu ove poetike. Poetska linija kojom se Berić kreće protkana je osebujnom maštom,  osmišljena i dočarana bojama  prirode, katkad i onim duginim, koje su uvek zbog nedostupnosti i najlepše i najtajnovitije, pa sve do jednostavnih i običnih elementa stvarnosti koje nudi svakodnevica.
     Širok je taj put kojim se u svom poetskom zamahu kreće pesnik Miladin Berić.  I nije uvek to utabana staza, nekad je to nabujala divlja reka, prepuna nemirnih vrtloga, istih onih u kojima je nestala i ona mitska „Atlantida“ ali takođe i Berićevska Atlantida u koju uranjaju i u kojoj zauvek nestaju sve one važne i nevažne, redne i uzgredne pesnikove ljubavi.
     Ljudski život nije samo jedna priča, pa ni ljubav nije jedna i jedina, već se razgranava i umnožava tokom života, ali samo ostaju tragovi onih ljubavi zbog kojih se nesanicom hranilo, patilo i čekalo. Ponajviše nedostaju baš takve bezimene ljubavi, koje su se zagubile u nedorečenom i dalekom vitlaju vanvremenskih dogodovština. Iz nekog, katkad i neobjašnjivog razloga, reklo bi se bez prestanka žalimo za tim neostvarenim i nedorečenim, a toliko željenim ljubavima i jedino što prolaznosti odoleva ostaje ta neprolazna čežnja, koja će se jednom i nekad, kao što je  kod Berića slučaj, u pesmu pretočiti.
     Sve je kod ovog pesnika u slutnji i nedoumici, otuda u prvoj pesmi u knjizi, naslovljenoj rečju neodređenog značenja „Možda“, pesnik pokušava da se iščupa iz naraslih briga i muljne ravnoteže, da bi tako oslobođen vlastite grešnosti nakon svih eona i kroz prizmu nebesa, ipak grešan otkrivao zatureni životopis ispod kore hrasta. Na kraju pesnik odgoneta upitnu tajnu koju je život postavio, da je sve u tragalaštvu nejasno  i da je sve samo „trag do traga“, taložen poput prašine na anđeoskom putu, koji razdvaja svetlost od mraka i da je sve što se događa nekakva „repriza“ minulog života, neka ponovljena stvarnost, iz koje niko, pa ni pesnik ne izvlači pouku. Ipak samo u pesmi sve je moguće i nije moguće. Možda je pesma uvod u neku drugu tajnu, koja će biti odgonetnuta kada se pomirimo sa  činjenicom da sve sem života može imati onu pomenutu „reprizu“.
     U trodelnoj pesmi „Prizma“, određenije pesmi u pesmama, pesnik moćno propoveda i kaže da će “večno da svetli u sveopštem mraku“. U knjizi, negde pri njenom kraju postoji još jedna pesma “Svijeća u Dečanima“ gde Berić uspeva da pesmu  udene u drugu pesmu, gde je jedna pesma ono namagnetisano osovinsko stanište i vreteno i vrtložno telo, a druga je kao odelo čoveka, čuva od bilo čega što bi pesmi kosturu moglo da zasmeta ili naškodi. Jedno  opisuje drugo, kao sijamski blizanci povezano u čvorove jezika koji se ne daju izdvajati i razmrsiti. Zbunjuje ovakav način kazivanja i pesničko zaodevanja, ali je i za pohvalu sasvim originalan pristup jedne nesvakidašnje  pesničke konstrukcije. U „Prizmi“ i jedna i druga i treća pesma nadograđuju sadržaj koji je kako to izgleda već u prvoj pesmi bio definisan. U ovoj pesmi romore Berićeve razroke kiše, ili nas zaslepljuje „zrikava svetlost“, njišu se kao na vetru „vlati nade i vlati beznađa“ i sve to utanja u „smiraj sveopšteg haosa“ koji će ustuknuti pred usudom kada će „iz urne“ slobodno rečeno iz zgarišta izmileti sotona, koji će se ognju i ništavilu vratiti samo ako tada pokupi i sobom povede „nultog čoveka“.
     Očekivano, pesma „Svetionik“ po kojoj je i čitav ciklus pesama dobio ime, pisana je slobodnim stihom, govori o ljubavi „ušuškanoj u pravrijeme daleko prije svih kalendara“ i na tom mestu susretanja sa sudbinom, koja uvek postavlja tragaocu zamke, ali i susretanja sa draganom koja to nikada neće u potpunosti biti, pesnik dolazi na taj sastanak „sa ružom u zubima“, verujući da  se može sve izgubiti sem „smisao za cvijeće“. No, suđeno je u smiraju jednog predugog čekanja da se senke uvek nečujno mimoiđu, kao i snovi što se ne mogu nikada sresti, dok svetionik čuva tajne brodolomnika, ali i tajne onih kojima je život sačuvao. Pesnik se miri sa istinom koja srce i dušu ne hrani, ali je i dalje prepuna bleštavila, otuda i od kada je ona devojana, lepota sanolika, što je i dalje bezimena, ko zna gde „odlepršala“ u njegovim očima gospodari seta i trag  večne svetlosti kojom i Berićev svetionik razagoni tmine, razdvaja noćne od dnevnih boja, mada  je  u snovima  gubitničkim ostalo tako malo svetlosti i plavetnila. Lava kulja iz žiže zaborava, ali okoliš ne uništava, jer njena primarna uloga je da „otopli sreću“. Pevajući o zaboravu kao nečemu što unižava snagu čula, pesnik kaže “Zaboravi se samo ono/što u nama na mahove spava/i što plovi sa druge strane/pustoši i zaborava/. Dakle, sve se jednom zaboravi pa i ono što nikada nije bilo „boljka“. Sve se u pesmama Miladina Berića odvija na realaciji između  jave ogrezle u setu i sna koji pokušava da  osmisli javu na svoj način i izvan onoga što ta java jeste. Snovi imaju pravo i na svoje vratolomije i nemoguće poduhvate. U njima se sve svodi na beskrajnu igru privida i opsena, mogućeg i nemogućeg. Bez igre nema ni ulaska u san. Snevač je samo uslužni servis i jedan odavno utemeljen „sabirni centar“ gde se sve čovekovo zbraja i taloži, ali se isto tako i urušava. I opet se pesnik okreće zaboravljenim staništima koja “plešu svoj tango“, a pesnik zastane na vetrometini i na onom što je neodređeno i „između“ i što samo „rijetki pronađu“.
     Postoji li izlaz za pesnika tragaoca i onoga ko zaluta u svojoj glavi? Pesnik  čvrsto veruje da negde postoje „vrata“ i da ih samo treba pronaći. I nije važno ulazi li neko ili izlazi na ta vrata. I dok pesnik „petrolejke rastavlja na svice“ u pesmi „Poj Sirene“ sve nestaje u prividima i izmaglicama morske pene, pa i lik žene za kojom se traga i samo tišina „koja poput kaplje kiše padne na rever“ zagoni u kružnicu iz koje kao da izlaza nema. I negde iz podsvesti, kao eho nekog dalekog i nepoznatog mora dopluta pesma sirena, koje možda od svih nestvarnih bića jedine znaju tajno boravište izgubljene Atlantide. Ali kako naći odgovor, ako si zadojen smrtnošću, odgovor na to večno pitanje svih koji tragaju za izgubljenim svetom u nama. I svakako „ako stvarnosti uopšte ima“, pitanje nije slučajno postavljeno, jer u pesmi „Tajna Večera“ pesnik uranja u tišinu staru nekoliko vekova, i veruje i ne veruje da negde postoji svet koji „može da se oplodi u težini krsta/koji budemo nosili ka Golgoti/. U pesmi „Sve je priviđenje pa i životi sami“, pesnik „krvlju boji uspomene“ dok let uči nad ponorom, da bi osokoljen novim spoznajama zaboravljajući na nagon koji ga je u neizvesnost oterao, istinu o sebi i drugima otkriva u „mutnom ogledalu (pesma „Krug“) i tamo gde se zaboravlja na početak, jer on pripada nekom drugom svetu. Gaseći žeđ „krvavom rosom“ koja se  okrepljujući sliva po „slanim rebrima“ u traganju za nemogućim i kada tama na oči legne kao na konjsko kopito potkovica, jedino što obećavajuće deluje jeste slušanje tišine u dvoje  dok pesma slavuja, te izgubljene i pomalo mitske ptice uspeva da i lišće „goni u drhtaje“ (pesma „Slavuj“). Kada je ogledalo razbijeno baksuzluku se na put ne može stati. I mada je „ponekad potrebna samo nit/ne kraj/i ne početak/ sve će okončati i dileme rešiti „pištolj i metak“, (pesma „Zalud se pucalo“.) Konačno, pesnik nakon svih mučenja i iznurivanja, nakon mnogobrojnih besanih noći i nevidljivih krvoliptanja, jedva čujne stihove pušta niz kaskade, ipak nije on, iako je imao nameru da isto to kaže, ona ga je preduhitrila i rekla “jedina dimenzija koju zna jeste ljubav“. Ali ovaj njen krik nemoći i poruku koja se nije smela prećutati, poeta nije jasno čuo. Vratio mu se taj primalni krik onostranog kao eho u neko novo i zlo vreme, samo da podseća i ranjava, da osuđuje i da propoveda bolnu otupelost čula, od koje leka nema. Najtužnije i to poeta priznaje, donosi spoznaja da se „sve na kraju svede na neke povučene trenutke“ povučene dakle iz života, jer  treba razumeti nagone koje je progutalo vreme i konačno se pomiriti sa spoznanjem da za ono što srce može da vidi, nisu oči potrebne. Tada ne preostaje ništa drugo do da se utočište traži kod tuge „koja pjeva svoj opori bluz“ (pesma “Prije no što me vjetar raznese“). Belinu papira u pesmi zamenjuje drevni  Pergament, što je naslov još jedne pesme iz ove knjige. U „tavnim“ noćima duša veze igrokaze gorkim mastilom koje se spravlja od kopriva oskoruša. Iznad svega lebdi oreol  svetlosti koji baca senke na „gluvo kolo“ jer u tom vrtlogu pomame sem „riječi“ ničeg nema u vidokrugu. Jesu li reči dovoljno iskazive i moćne da se uhvate u koštac sa prolaznošću, koja provejava i krije se u prazninama starog porodičnog ormara na kojem po običaju dunje sazrevaju do lepote koja se lovi mnogobrojnim čulima, gde opsenjivački deluje neponovljivi miris, a taj ormar koji ne znamo šta u sebi krije, da li je to u njemu baš praznina, u svojoj srži i izvan kontrole slučaja, kako pesnik veruje “munjama je zadojen“.
     Koliko god bio moćan da reči kroti i da ih udeva u pesmu, poetu će uvek pratiti isto prokletstvo da slova beže iz reči a rane davno zarasle nanovo se otvaraju. Da li je samo tada pesnik prisvojio ulogu nekoga ko sve tajne ume da odgoneta. Ili pomalo komično pokušava da imitira kralja, koji sa trona moćno govori, iako, kad malo bolje pogleda ispred sebe, nema podanika u vidokrugu, samo pogled puca u prazninu i jedino što tada jasno sagledava jeste prozirna belina papira, ili pergamenta. Uviđa prestravljen da mu obmane, igre rečima i igrokazi ništa dobro doneli nisu, da je sve nestalo i iščezlo i sem te užasne beline koja stvaraoca i na početku i na kraju vreba kao prokletstvo. I tada se pesnik miri sa spoznanjem da je sam svetom samo hodio, da su odavno minule one blagodetne dnevne čarke. Da je ostao sam i da više ničeg drugog nema. Kakav god  otklon iz sveta i od sveta pesnik nalazio, u pesmi „Poslednja Balada“ sa mrakom i kroz zatvoren prozor, možda i nesvesno, ili nenamerno, vidimo kako njemu u posetu i žena privid svrati. Kad god emotivna boljka krene tragaoca da izjeda i savladava, tada se umnožavaju žalne vrbe na jalovoj ravni, koje tugu u granama svojim od postanja prinose i tako pesmi zamah daruju. U sabirniku svih minulih vremena samo se mrakovi sa mrakovima dodiruju i jedni se preko drugih kao posečena stabla slažu. Pesnik se miri sa presudom koje vreme i prolaznost donese i njemu i svakom živom stvoru, i svemu što je začeto u nekoj zagubljenoj radosti. I ne znamo više kome svetionik u noćnim tminama i olujnim vremenima signale spasonosne šalje. Možda i ukletom pesniku koji negde na pučini svoje duboke mašte nemirne talase zbraja. U takvom stanju duboke zanesenosti, pesnik se okreće čarima neostvarivog i izazovima koje potopljena „Atlantida“ skriva. I nema odgovora gde se na tim horizontima prolaznosti duša patnika rasplinjava, u koje se more uliva i ima li za ljubav nekog sigurno pristaništa. Ili je sve, baš sve gde se dolazi, ono poslednje skladište za nagomilanu i tegobnu ljudsku tugu. Konačno, kada i tragalac i traženi, ma ko to bio, ili bila, pojme da svako nakon svih  izazova i suludih stremljenja ka nekom smislenijem pribežištu u toj oblapornoj životnoj oskudici ne nalaze odgovore za kojim se tragalo. I nemaju  baš ništa što bi zadovoljilo i prihranilo nagomilanu setu, razvejalo tmine nasleđene ko zna kada i iz kojih vremena. „Pesme „Dioklecijan“, „Prečnik“, “U svjetovima sjenki“ i tako bi mogle da se ređaju i nabrajaju i ostale naslovne formulacije ovih Berićevi promišljanja, gde pesnik zaključuje da u svetovima senki ima mnogo više istine i gde će nakon svih izazova, svih nadanja i snova zagubljenih u pramsajima sećanja, dakle „sve to će negde da se vine/kao dim kad napusti vatru/. Daje li taj dim smisao vatri, ili to čini njena toplina, sve su to pitanja koja  donekle ostaju bez odgovora. Pesnik se okreće sebi, svojoj  zlehudoj percepciji, gde  raskalašno obećavajuće mantre baca u bezdane.
     Ono što je prošlo, vratiti se neće. Zna to pesnik ovih jako dobro, zato ne mari što onoj bezdomoj vrbi umesto njega peva „bataljon ludaka“ (Pesma „Bara“).
     U pesmi „ Eskim“ pesnik i dalje traga za onom u  čijim očima je vrijedelo prespavati zimu dok je posut injem i hladnoćom okupan dremao šator koji je u njegovom srcu našao pouzdano mesto za kampovanje. I na kraju, a možda se pesnik nanovo vraća početku svog reklo bi se uzaludnog puta, jer „Atlantida“ će i dalje ostati to što je oduvek i bila, daleka i nedosežna, imenovana a bezimena, kao što je i tuga od postanja bila prepuštena sebi samoj.
     Vidimo da u pesnikovom životnom meniju nema lažne ravnoteže, ali takođe nema ni onih beskorisnih uspomena, koje troše vreme i razjedaju  snove.
     Ove pomalo izdisajne pesme su nastajale u „noćima koje nikad ne dosegnu jutra“ u „dvorcima od mulja“ pa i u onim legendarnim stihovima Velesa Perića “Kočijašu hajd na čašu“ a ta čaša, nikada nije bila strana Miladinu Beriću, kakvi god bili njeni sadržaji. Pesnik Miladin Berić shvata da je oduvek bio samo „Artist na žici“ gde je dosezao ono najintimnije dosegnuće kada se zahvaljujući ličnim čudima opstaje u trajanju i kada se ono najdublje od očiju sveta skriva u sebi, kao „slika u medaljonu“ što se od radoznalih pogleda krije. Atlantida živi i dalje u mulju uspomena, izvan svake i svačije jave i pesnik nema iluzija da će je on ili bilo ko na svom putovanju odavde do večnosti, bilo kada i bilo gde pronaći. Ipak, pravo onoga koji traži jeste da se nada i da ne odustaje na tom putu večne neizvesnosti.
     Berić u ovim pesmama prvo je sebi, a onda i drugima postavljao pitanja. I mnoga od njih namerno ostavljao bez odgovora, kao što i najlepše u ovoj njegovoj poetici ostaje u nedorečenom.
     Dakle, Berić je kao amanetno zaveštanje ponudio čitaocima jednu po svemu zrelu poetiku, lekovitu, čitljivu i po jezičkom iskazu prepoznatljivu.