“TAKO SAM TE VOLEO“

Jovanka Nikolić (zbornik objavljenih i novih priča) I.P.''Adresa'', Novi Sad, 2017. god.

Studija:
MONUMENTALNE MINIJATURE,
USPUTNA OZARENjA,
SVET MARGINE...
(i druge upitnosti u prozi Jovanke Nikolić)

Istine i obmane,
depoi bezvremenosti,
neporecivo breme slučajnosti...

Iako nam priređivač ove knjige ukazuje da se ovde radi o zborniku sačinjenom iz nevelikog opusa objavljenih knjiga Jovanke Nikolić, uz jedan sasvim novi dodatak naslovljen „Kad su otpadale šljive“ mora se kazati da jeova knjiga u ovom obliku po svemu celina za sebe i po sebi. Povezanost po strukturi i sadržajnosti, po sličnosti i načinu oblikovanja pripovedačkog subjekta, uvodi nas u jedno po svemu novo čitanje ovih priča, koje su, gle slučajnosti, ni manje ni više nastajale na raskrižju vekova. Nešto sa moćnom patinom dva veka, jednog koji je minuo i drugog koji se lagano osipa, mora biti vrednovano kao dragocenost i svedočanstvo o vremenu koje je bilo i kojeg više nema. Narator je zanavek prigrlio ovo teško breme prolaznosti, ostavljajući ljudskom rodu kao dar ove amanetne poruke, koje su nekoć spajale nespojivo i bile vezivno tkivo između stvarnog i izmaštanog, i između mogućeg i nemogućeg. Ako je smrt zaista jedina izvesnost, onda ova umna i književna ostavština Jovanke Nikolić zadire u vanvremeno i u nešto što neće biti omeđeno nestankom bilo koga ili bilo čega. Neki tragovi ostaju zauvek neizbrisivi. Ove Jovankine priče jesu taj trag u trajanju. Njen trag u večnosti.

Dakle, zbornik sabranih i posthumno objavljenih radova i proza Jovanke Nikolić, koji nosi naslovnu formulaciju „Tako sam te voleo“ čini knjigu kakva nam je bila potrebna da se zamislimo, da se suočimo sa nečim čemu ranije nismo pridavali značaj, a to za šta smo verovali da je manje važno, ispunjava sadržajnost naših prohujalih i naizgled nezanimljivih života. Jovanka je svojom prozom uspevala da ukloni one slojeve zaboravnosti svojstvene pre svega dokolici.
Temati ovih pripovesti, kao dronjci života,bili su okačeni o bezdušni čiviluk prolaznosti.

Ona je sa tog čiviluka uzimala samo ono što joj je bilo na dohvatu i što je po njenom sudu još uvek bilo za upotrebu. Nju nije brinula trošnost i istrošenost bilo čega. Nije podlegala obmanama i slikama bilo koje retuširane stvarnosti.
U ovim nesvakidašnjim monumentalnim minijaturama,u neponovljivom i jedinstvenom jezičkom i semantičkom sabirniku atipične iskazivosti, ona je svoju prozu stvaralanekako uzgredno i nenametljivo.Izvan moćnih književnih tokova, bez želje za nametanjem.Skromno, povučeno, neprimetno. Manirom vrsnog pripovedača, uspevala je sa lakoćom i uverljivošću, pomalo magijski, da na tren osvetli tamnu plohu pripovesti, kao bljesak munje što osvetli krajolik u dubokoj noći, i ta slika ostaje da traje negde duboko u podsvesti onoga ko je sagledao. Vidimo tada kako neki izgubljeni trenutak nanovo oživi, tu pred našim utuljenim vidom, bljesne neka, nečija, a možda i naša, izgubljena java, koja nanovo vrati na scenu ono što jeste bilo i čega odavno nema i što je nekim finim nitima bezbrižnosti bilo utkano u sve ono što smo jednom bili i što smo od sebe odbacili kao nebitnost, kao trenutak koji se zaboravlja, jer ta nadrealna slika podseća na naše mane i naše ponavljajuće slabosti.

Nadilazeći duhom sve ono što se nađe u fokusu, put tragaoca nikada do kraja nije definisan izvesnošću, niti je utemeljen na premisama nepogrešivosti. Naprotiv, istina kojoj se stremi i odgovori za kojima se traga, izmešteni su na nekoj imanentnoj vertikali, uzvišenju koje je moguće doseći samo u fantaziji stvaraoca. No, ako se makar na tren cilj dosegne, osvrtanje nije škodljivo, jer se u svim perspektivama konačno jasnije sagledavaju slike istine, a zablude i obmane postaju uočljivije. Tek tada imaginativno i čudesno konkretizuje pripovedačevu egzistentnost i samosvojnost.

Kao nezaobilazni dekor ovakvom proznom iskazu Jovanke Nikolić, prepoznatljivom i osobenom u svakom slučaju, kao asamblaž trajne upitanosti, ukazuje se zloslutna pojavnost ništavila. Zbunjujuća u svakom slučaju. Jovanka ne podleže ovim opsenama. Ona je svedok dešavanja unutar pojava, prati unutrašnje sukobe.Kanališe borbe koje jedinka vodi sa samom sobom. Slaže utiske u depoe bezvremenosti. Unosi u svoje beleške podatke o malim i velikim ratovima, o izgubljenim bitkama pojedinaca. Sve što ona tako pomno i revnosno beleži, nevidljivo je oku i to treba znati. Ove besmislene igre gubitništva nikada ne prestaju. Kao što ni ratovi ne prestaju.

Samoća je za naratora neporecivo breme slučajnosti. I svi oni koji misle da jesu, odavno to nisu. Ni voljeni, ni srećni, ni tragaoci. Oni su samo seniili odraz koji iza tih seni ostaje. Ili zalogaj zemlje koji je zemljom hodio.

Sopstvo stvarnosti,
mantre duhovne izdržljivosti,
sunce u kapuljači i slike na vodi...

Ništa toliko ne pleni kao priča o usamljenosti i prolaznosti. Njena junakinja traži da bude u svesti subjekta zamišljena kao sopstvena stvarnost ili kao sećanje. Ona zna da:„…usamljen čovek ne može da bude srećan, jer nema sa kim to da bude.“ Lomovi koji uslede ne ostavljaju tragove na širem planu. U Meniju,u prvoj od 15 priloženih priča koja se zove UŠĆE, jedan sveštenik u crkvi ''SvetogSeverina“ kao duhovnu mantru neprestano ponavlja ove reči: “Evo protivrazloga svim mojim anatemama“. U istoj ovoj priči bezimeni junak, koji nije nikakav junak, postavlja sebi zanimljivo pitanje:“Koji je redosled ljudske bede?“I na koji način „sopstvo pobeđuje sopstvo“. Ovaj usputni fragment iz života, slika na vodi ili odraz trenutka, uvodi nas u jedan osoben niz zapisa i zabeležaka: „Čovek je slobodan, ali ne i ono što se nalazi u njemu“, kaže tek u priču uvedena junakinja. Jovanka Nikolić voli da se igra maštom čitaoca. Uvlači ga u vešto postavljene zamke lepotom jezika i bogatstvommisaonih slika. Jedna od najlepših, ali i najduhovitijih priča- crtica iz života, podvedena je pod rednim brojem pet, koji u uvodniku poglavlja MENUnudi naslove ovihpripovesti. Ova je imenovana kao DECEMBAR. Priču je navodno napisao i zapisao prijatelj nečiji, čiji ne znamo, možda prijatelj pripovedača. Evo te kratke i prelepe zen priče. I jezički i poetski savršene.

„Posle svih svanuća, evo me opet na pragu tvoga grada.Dan putuje kroz ledenu kišu decembra i kao iscepan dečiji zmaj pada do nedohvata. Možda ću pre nego što odem stići da odmorim ruke u tvojoj kosi i da srca stisnutog i prepunog kiše prebolim ove dane. I dok vetar klizi bulevarima i po drveću se plete, ja ti govorim kao prvi put, i gubim se kao prvi put u ovoj ljubavi starijoj od mene.Zašto mi ta ljubav dolazi baš sada kada su i kiše pobegle u sebe.Možda sam ti potreban. Sluteći te nekako čudno trčim u susret svojoj zabludi i osećam, kao nikada,da će me žarka slutnja izneveriti.

Ne znam šta se one noći dogodilo sa vetrom, ali ja sam stajao ispred tvojih vrata voleći te tajno. Spavaj mi mirno. Sa pramenom sna na čelu ostavljam te, u decembru što je već pao za mnom...''
Opuštajući čitaoca umilnim glasom nekoga ko je sunce, kao i ljubav nosio u kapuljači, narator meditativni igrokaz prebacuje iz romantičarskog zanosa u drugi deo pripovesti, gde je nosilac ovih ljubavnih zanosa neki drugi čovek, emotivno unakažen, izgubljen kako u svom srcu tako i u svojoj glavi. Ovaj zgubidan petnaest godina kasnije posećuje učitelja zena, koji će ga podučavati meditaciji i spoznajama koje se ne uče uzgred i od života. I u trenutku potpune opuštenosti, kao nakon moćne anestezije koja potire svaku bol, narator u priču unosi osobeni sarkazam kao rekvizite neophodne za scensku perfekciju ove nesvakidašnje igre,koja se nastavlja mimo ograničenja bilo čime. I koja se odvija između onoga koji traži i učitelja koji sem vremena koje ionako nije samo njegov posed,nudi to obesmišljeno i potrošeno vreme kao odgovor koji to i nije. Ovaj performans, ustvari dance macabreodvijasenadimaginarnomprovalijomukojojzavršavasvestonogakoji očiglednoinijeimaosvesti.Isamosvestipogotovo. Zablude se uvek skupo plaćaju. Čitalac sve to posmatra sa strane onako zaverenički, kao posednik poverene mu tajne, navlači osmeh od uva do uva i čini jednu sliku grotesknog zanosa ogoljenom i besmislenom. Naime, posle niza godina meditacija, zen učitelj progovara, ustvari svom najupornijem učeniku postavlja sofističko pitanje koje glasi: “Ono što je gore-to je dole, ono što je levo to je desno,ono što je napred-to je nazad, šta je to?“ Revoltiran pitanjem na koje odgovor ne postoji, učenik ustaje,odvaljuje nogusa stolice i tom drvenom nogom učitelja udara iz sve snage u glavu. Ovaj se od tog moćnog udarca u trenu prosvetli, shvatajući da je „ batina iz raja izašla“. Poziva ćerku da joj saopšti ovu radosnu vest o samoprosvetlenju. Najavljuje posetu. Usput je svratio u Borovo i kupio kaljače jer je kiša uporno padala. Ovaj apsurdni završetak priče, je pritisnut ironijskom oblandom, bez koje bi sve ovde rečeno bilo suvoparno i zbunjujuće. U neku ruku ovo i jeste jedini mogući i pravi odgovor na mnogobrojne upitnosti koje narator postavlja kako sebi, tako i čitaocu. Uostalom“Čovek mora s vremena na vreme da pogreši, kako bi inače znao da nešto ispravno radi.“

Naredno poglavlje u ovoj knjizi-rebusu „Izvesni periodi u sto fragmenata“ ima sedamnaest priča. I u njima nema verujućih da neko može iluzije ostvariti,osim onih koji ih stvaraju. Usamljenicima, a takvi su svi u ovoj knjizi, nezavisno od polne pripadnosti, ne preostaje ništa drugo nego da se što neprimetnije uvuku u sopstveno biće, kao u staru iluziju i to baš onu koju su zarad sebe stvorili.Mešaju se utisci nestajanja i nastajanja.Likovi ovih priča,(ponovimo: za njih niko neće pomisliti da su junaci u bilo kom smislu, pa ni same pripovesti) su samo protagonisti ideje koja ih vodi i koju oni vode kao kuče na povocu. Taj i takav unesrećeni očajnik, bezimen kao što su bezimene sve bezvrednosti u njegovom okruženju, uporno je dremljiv i tako omamljen, boravi u letargijama usamljenosti, jer strast namenjena drugačijem ishodu unapred je osujećena od strane slučaja, ili nekoga ko je umislio da može sam da sudi i prosuđuje. Sve ostalo što se nije u priči našlo, verovatno nije bilo vredno pozornosti. Dileme su moćne kao i nedoumice. Šta god da se dogodi, očajnik veruje da će se ona pojaviti, čekao je ili ne, ćutao ili govorio, ona će mu pojasniti suštinu vlastitog bitisanja, jer je ona volela njega a ne njegovu iluziju, a njegov kraj je za nju bio srećni početak. Šta god na tom kraju bilo, on je ne očekujući odgovor, pomirljivo rekao: ''Ne misliš li da je verovanje stvar onoga u koji veruje, a ne onoga u koga se veruje?''

Posmatrač i sakupljač obmana u vlastitom životu, postaće inkasant iluzija,i to baš onih kojima je sam određivao smisao. Konačno će pomislitii reći da je lepo verovati u ono što se kaže. Jer,priznao sebi ili ne priznao, naš anti-heroj je bio i ostao sapet u metafori doživljenog, svestan da što manje očekuje, ima i manje mogućnosti da se u nekoga razočara. Ravoteža uvek postoji. Gubitak je ustvari dobitak. Laž je drugačija istina od neistine.

U deset novih pripovesti udeva se novo i prvi put objavljeno poglavlje:“Kada su otpadale šljive.“Nosioci priča u potrazi za izgubljenim identitetom i dalje lutaju, tragaju, propituju, zanovetaju, tumače, pate.Samo su oni koji nose preteško breme godina, već ostareli, svesni da nijedan trenutak iz minulog života nije lepši od sadašnjeg. I da je utopijski beg u bolje sutra najobičnija spekulacija. A svako umnožavanje sebe dobru ne vodi. Nesigurnost je bila potrebna kako bi bio siguran. I kakva je to ljubav koja ukida sposobnost verovanja u istu, ili makaru sutrašnji dan. Uostalom, onaj kojeg nema ipak je bio biće nečega a ne ničega.

Čini se da narator uvek ima rešenje i skriva keca u rukavu: ako bilo šta krene po zlu i neplanirano, pretvaranje je uvek poželjna opcija. Otuda žena iz jedne od ovih pripovesti biva prilagodljiva situaciji i trenutku gde će zarad sebe same i višeg cilja: biti sa njime manja, ne zbog njega i zato što joj nedostaje, već kako bi sačuvala iluziju o svojoj veličini.

Putevima mentalne pomerenosti,
igre privida i poraza,
ubogaljeni svet konzumenta, maskarada...

Onako Tarantinovski, umesto od „sumraka do svitanja“ junaci Jovanke Nikolić žive „Od predvečerjado praskozorja.“U svetu apsolutne izolacije. Ali, i mentalne pomerenosti. Sve je ovde vidljivo, jasno rečeno, i sve je kao prenos uživoi sve se prati sa udobne distance. Otrov života. Rijaliti u malim kapsulama. Sve je igra privida i poraza. Za svaki slučaj poraženi biva unapred upokojen, i kreće maskarada. Narator revnosno beleži ove moćne slike nemoći, kojima se hrani ubogaljena svest konzumenta.

Scenografija je i dalje ista: Tarantinovska, apsurdna, groteskna, determinisana trivijalnim ponavljanjem i likovi slične sudbine nose.Takav je gospodin Hrčak. Zar Hrčak može biti gospodin? U ovoj ulozi može. Kako je g-din Hrčak dospeo iz mirne svakodnevice u pleme Moabu? I kakvo je to pleme:ljudoždera, glupaka, ratnika? Gospodin Hrčak nam svakako neće reći kako se on baš tu našao. Jer je on „tvrdoglav, proždrljiv i nemuzikalani iznadsvega glup čovek. Dakle ovaj Hrčak je ipak čovek? I to je skoro pa dovoljno da radoznalost bude zadovoljena, ili ipak nije?Nema potrebe da se nerviramo. Ionako je adresa G. Hrčka poznata redakciji. Uostalom,zašto bi se neko plašio čoveka koji nosi cipele br. 35? Kako god: Gospodin Hrčak nije čovek ni u imenu ni u prezimenu. Mada smo pomislili da u nečemu jeste. A nije. Gospodin Hrčak je postao mrlja. Ni manje ni više. Samo mrlja.

Ironija i sarkazam su moćna oruđa u pripovedačkom iskazu Jovanke Nikolić. Sarkazam je glazura svake priče u ovoj knjizi.Apsurd je utemeljenje. Groteska, pribežište.

U mutnim časovima pripovedačke neodređenostikopita su ušla u lift(ali ne i vlasnik tih kopita). Nema ovde naravoučenija. Egzistencijalne drame nemaju završeka. Put ne postoji, sem onog koji vodi u nedođiju. Apsurd je u zagrljaju besmisla. Sve je prepušteno''volji i samovolji slučajnosti“.A čovek o kojem pripoveda Jovanka Nikolić „stanuje u svetu prilika i neprilika“(kako lepo u pogovoru ove knjige reče kritičar Damir Smiljanić). Treba li odgovore svoje začudnosti tražiti u spoljašnjem svetu, pita se jedna od infantilnih junakinja ove proze. To pitanje sebi postavlja i čitalac. Nimalo infantilno. Predstava se igra sve dok je pozornica života na istom mestu. Smeštena između korica ove moćne knjige. Kulise ove pripovesti nisu uklonjene. Koja je adresa sveta.

U poslednjem poglavlju ove knjige, naslovljenom „Priče iz starine“, ove pripovesti ne zadiru u onovremeno, ali su i dalje obojene sarkazmom. Ovo su priče za budućnost i jednom, kada ta budućnost bude prošlost, svakako će biti deo priča iz starine. Sada to još uvek nisu.

Nakon igara prevrtljivosti ostaje samo pustoš.Primitivizam se baškari u oborima moćnika.Primitivizam posedništva. U svetu filma se barata kamerama i slikom. Kod Jovanke Nikolić su reči slika.
Oni koji su posmatrači, i na margini, a takvi su nosioci ovih pripovesti, oni su uvek u tami i žive živote izvan scene pozorišnog bleštavila. Mada svako od posmatrača veruje da je posednik neke vlastite scenografije, ili da mu je udeljen makar delić nekog smislenijeg sistema vrednovanja.

Igra odabranih privida,
fenomenološki redukcionizam,
usputna ozarenja...

I nije tu kraj kakav se sluti, ili očekuje. Igrom odabranih privida, nasleđem daleke prošlosti, koje se ne može uniziti nikakvom modernošću i utuljenom javom, narator pouzdano nalazi željeno utemeljenje, sastavljeno od mnoštva izazovnih momenata, čija priroda nije uvek jasno odrediva.Takva je struktura i sadržajnost svih priča u ovom zborniku. Kako god, sopstvena izvesnost vlastitog fenomenološkog redukcionizma definitivno utiče na utemeljenje primarne strukture intimnog, jezičkog i individualnog prostora i navodi pripovedača da sebi svesno udeljuje ulogu subjekatskog glasa. Razlike neminovno nastaju između preživljenog, viđenog i govorenja, gde prostor onog minulog, ali i ovog sveta, nije stvoren deluzijom, već je sve sadržano u samom procesu sažimanja istog tog prostora i vremena. U takvom iskrivljenom ogledanju stvarnosti u povezivanju nespojivog pre svega, izvor svetlosti je samo usputno ozarenje, pomoću kojeg narator na novi način sagledava i analizira jedno prohujalo vreme. Njeno, ali i naše vreme.

Treba naglasiti da prozni pasaži Jovanke Nikolić ne zadiru u velike teme i ne priklanjaju se širokim pripovedačkim planovima. Ona se u svom proznom tkanju kloni širokih proznih planova, koji zamaraju čitaoca. Potez pera je sveden na opskurnu, a opet moćnu reč, koja nema snage da samu sebe brani,ali ni da zaćuti. Njena reč ima oči i ona javu sagledava bez imalo ulepšavanja. Njena reč je je jasna i moćna poruka. Oštra kao sečivo giljotine. U toj reči je i smisao delanja, ali i postojanja, a sve izvan tog okvira ona stavlja u nekakav vremenski torbak koji završava skrajnut i odbačen i čiji sadržaji po potrebi mogu biti izvučeni na scenu. Ili mogu osvetljavati nešto što se priklonilo tami. Jednom rečeno za nju je sasvim dovoljno i onaj nesrećni nosilac pripovesti, a ne zna se ko je taj, jer nema imena i drugih znakova prepoznavanja, ništa nema sem priče koja obznanjuje samo jedan trenutak i mali segment iz njegovog, i ne samo njegovog, života. No, u tom isečku iz stvarnosti sve bitno je smešteno i sačuvano. Junak, koji to ni po čemu nije, biva na trenutak uvučen u sadržajnost zapisa, kao neko ko je dužan da opservira poruku koja ima mnogo suptilnije i šire značenje od onog koje je naizgled u prvom planu pripovesti nametnuto. Jovanka barata sa malo reči, opservira mislima koje nemaju pretenziju da budu moćne, neponovljive i upamćene. Ona u priči lovi trenutke. Čudne, neočekivane, plutajuće, osobene, bitne. Sve se dešava brzo i u magnovenju. Zato su njene priče tako kratke. Stranica ili dve. Čitalac ne uspeva da zastane i dosegne razumljiviji prag upitnosti, jer neprestano pokušava da sustigne priču, koja se tek završila i nije se završila.I koja mu beži, migolji se, izmiče. Ni u samom kosturu priče nema njenog kraja, a nema ga ni u umu čitaoca. Uostalom, magija nikada ne bi bila to što jeste kada bi se sasvim razumela. Upitnost mora biti sačuvana od onih koji tragaju za odgovorima. Lepota je u nedorečenom. Dakle, narativ ne dozvoljava predah i kao u spojenom sudu ideja jedne pripovesti se pretače u vrutak druge priče, ili iste, koja se samo nastavlja. Taj vodeni mlaznajednom, gle čuda, dobija na obimnosti.Postaje kotrljajuća masa, koja se sunovraćuje u grotlo nove pripovesti.A onda krene bujica reči nalik kontrolisanom potopu i potom onoga ko sagledava ove promene počne da hvata panika.Najednom usledi krešendo,usporavanje i opet zastoj koji na tren obmanjuje konzumenta da se domogao izlaza iz vrtloga pripovesti, koja ovako i onako ima beksrajno kružno kretanje.

Na kraju se mirimo sa saznanjem da se ove vrtložne pričeJovanke Nikolić nikada ne završavaju. One su žive, iako sve drugo u okruženju i ne mora da bude. Pa ni ona koja im je život udahnula.

Poruka je jasna: apsurd je okosnica sveta. Njenog sveta. Sveta na margini. Izolovanog, otuđenog, besmislenog. Poslednja rečenica je temeljni oslonac Jovankine priče. Već je od savremene kritike primećeno, svaka njena priča može početi tom poslednjom rečenicom, neretko izdvojenom, isturenom na osami, onom koja stražari i opominje, ali i čuva pripovest od bilo kakvog razlivanja. Svaki iole zahtevniji čitalac će odmah uočiti: nisu ovepriče lekovite za dušu, nisu pribežište za spokojstvo. I sa tom namerom nisu ni pisane. Nema u njima slasti i sladostrašća. One su opore i gorke, a opet pitke.Nosioci su blagog mamurluka, ili pomerene svesti, one su vrtložne poput struja koje davljeniku ne omogućavaju da se oslobodi njihovog uticaja.Zanemoglost koja usledi, samo je prekrivač pod kojim se odlaže suština nečega što opstajava i traje u nedorečenom i samonaglašenom, što jeste mogućnost, izlaz, rešenje misterije, ali i nije.Pod tim pokrivačem u isto vreme obitavajunada i sećanje, uspomene i java, i život i smrt. Narativ, njemu se moramo priklanjati, u ovim pričama nema jasnu temu, on pluta između traganja i ideja, okrenut je naopačke, i tako uspeva da se kreće, posmatrajući izvrnutu sliku sveta kao stvarnu, a jedino moguću. Iako je naizgled sve zamršeno, konci sudbinske opredeljenostiprepušteni su slučaju, madaovde ništa baš i nije slučajno, jer konačno postajemo svesni da krajeve pripovesti narator u svakom trenutku čuva, ako nigde drugo, ono u posedu svoga uma.

Duševna mimikrija
apsurd i gubitništvo,
gromoglasno ćutanje reči...

Ova proza je okrenuta duševnoj i svakoj drugoj mimikriji, kameleonskom skrivanju onih koji nemajušta da kriju, a ipak to čine, jer slabosti tela i duha nisu kategorija za potkusurivanje i nisu ravnotežna tačka na klackalici prolaznosti. Na toj međi gde se prepoznaju apsurd i gubitništvo reči, ma u kakvu oblandu bile umetnute, ništa ne sakrivaju. One bivaju prepodobne sluge jadu i čemeru, one su začini gorčine i samo takve opstaju u trajanju. Lepota svake vrste pomerena je u svesti gubitnika i onih koji se bezuspešno traže, a kada se nađu (i to se može dogoditi) tek tada tragaoce hvata strah, i život se nanovo pretvara u jedno beskrajno bežanje od svega čemu se stremilo i o čemu se u dokolici sanjalo. Jovanka Nikolić na brilijantan način, sa malo reči i selektivnom redukcijom misli, mnogo toga kaže. Njene reči gromoglasno ćute, a misli se u urliknemoćnika pretvaraju. I taj urlik je nečujan, kao što je sve nečujno u samoći. I u nemaštini. To su one jedinstvene misli koje samo retki mogu da čuju.Ali, i da ih sačuvaju od zaborava, tako što ih zabeleže.Misli dovoljno mučne i dovoljno poučne, vredne umnog naprezanja čitaoca. Svedočanstvo su truda da se u tom obliku i iskazivosti nanesu na belu plohu nekog neponovljivog i setom optočenog herbarijuma umetnikove duše. Ili papira, svejedno je.
Ništa nije sladunjavo u narativu Jovanke Nikolić. Baš ništa. Ona je svedok gorčine začete na nepcu gubitnika. Onoga koji traga za sopstvom, za odgovorima koje neće naći. A kada odgovora nema na putu tragaoca ono što se gnezdi i ostaje u sferi nepojamnog,nije ništa drugo do neki novi nepouzdan trag.Katkad i putokaz koji je lažan, postavljen za lakoverne, kao mamac koji zavodi i obmanjuje onoga ko ionako luta prostranstvima vlastite izgubljenosti.

Jovanka Nikolić nalazi temu tamo gde je naizgled nema. Ona tumara mrčajama duše, ona pretura po budžacima uma,nikada mirna, jer vidi nevidljivo i otkriva neželjeno i neotkriveno. Ona preispituje gest pojedinca koji u trajanju gubi smisao. Ona je u potpunosti okrenuta malim stvarima. I uvek ljudima margine. Izgubljenim, zaboravljenim, a opet prisutnim i živim. Poimanjem iluzije beskrajnog životnog ciklusa, ona je ujedno sasvim svesna da je svako trajanje ispunjeno trenucima. I ona ustvari lovi te trenutke. Te izdisajne slikovnice malih i naizgled beznačajnih dešavanja, koja se udevaju u srž života i čine ga takvim kakav u suštini i jeste. O Jovanki Nikolić se može govoriti, možda i mora u prošlom vremenu. Ali o njenoj prozi, to je neprihvatljivo. Ona jeste sadašnjost i biće budućnost. Uvek iznova i iznova.

Lepote nisu tamo gde nas tumači lepote ubeđuju da jesu. One su  prikrivene u sitnim radostima kojesu naizgled zaturene u bižuteriji svakodnevlja, u nametnutim bezvrednostima, na periferiji zbivanja i uvek daleko od velikih događanja.

Jovanka Nikolić je pripovedač zgusnutog jezika i moćne sadržajnosti. Ona ne koketira ni sa vremenom, a ponajmanje sa subjektom pripovedanja. Ona je ujedno i zaboravljena savest, koja posle dugog ćutanja opominje i progovara. Otkriva suštastvo stvari, pojava i postupaka, koji nisu uvek prihvatljivi ni za onoga ko se kao nosilac te pripovesti u ovu priču na tren udeva. Ona nema milosti ni prema kome ko se nađe u fokusu njenog pripovedanja. Nema miljenike. Svet vidi u crno-belom okvirui ne trudi se da ga jezičkim bravurama ulepšava i tako uvek sumnjičavom konzumentu učini prijemčivim. Ona nema milost ni prema sebi, kao što ni u jednom trenutku ne tetoši i ne povlađuje junacima ovih pripovesti. Ni čitalaca nema na spisku povlašćenih. Ona ne ume da se dodvorava nametnutim ukusima. Nije to ni bio njen svet. Nikada.

Čitalac zaista veruje da su ovi bezimeni portreti pojedinaca stvarni odraz njihove pojavnosti. Sve su to ljudi doplutali u njen svet sa neke zagubljene periferije života. Ona iz ličnih tmina izvlači izgubljene duše. Jadnike i patnike hrabri da bilo čime poslednji put na tren obasjaju svoje bedne živote kojima služe. Krivice su naravno nametnute, a stid je manje više urođena pojava kod onih koji koji drže do sebe. I čiji dani nemaju radosnih trenutaka. Pa čak ni svetlosti nemaju. Postupci koji pripovesti daju smisao, odgovaraju fizionomiji margine. Shvatajući da nema potrebe nikome da se dodvorava, niti da polaže račune, ponajmanje usudu vremena, ali i budućim tumačima njenog rada i dela, ona ume da bude osiona i bahata prema likovima ove proze, a to su mahom bezimeni ljudi, gde je nevažna polna određenost, jer se akcenat stavlja na nešto sasvim drugo. Stiče se utisak da narator nadgleda subjekt koji na tren nosi priču, posmatra sa strane i beleži sve ono što toj slici daje kakav-takav smisao. Narator je uvek u senci svoje priče, ali je i svedok događanja.Čitaocu otkriva jednu nesvakidašnju prirodu, mudrost, veliko životno iskustvo, a opet i skromnost tvorca ovih apologema, ovih naizgled malih koraka kroz književnu džunglu, gde osrednjost dominira. Samo veliki i dobri pisci mogu, znaju i uspevaju da svoja moćna zapažnja prenesu kao slike koje se nezaboravom okivaju.

Taj jedinstveni pripovedački nerv je retkima udeljen i bez sumnje, posednik takvog dara je bila i Jovanka Nikolić.

Obezdušeni zev sudbine,
značenjsko stanje pojavnosti,
moralni kod...

Pred nama je jedna knjiga života, knjiga sažetaka mnogostrukih i mnogostranih nepredvidivosti i životnih drama koje čine sadržajnost onoga što čovek jeste i što možda ne bi želeo da bude. Te crtice, ti trenuci se nanose na plohu svakodnevlja postupno, ali i sa dozom opreza, kao potezi četkice na slici koja nije tematski definisana, niti je sadržajem jasno određena. Ti nanosi onostranog su nagoveštaji neke nejasne, ali slućene poruke, uvek sa ironijskom distancom i naglašenom katarzičnom prilježnošću, uvode nas u začarani svet autorke i svet njenih neponovljivih igrarija. Ona svoju hitru pripovest udeva i u naš svet, onaj koji previđamo i koji bi hteli što pre da zaboravimo. Jovanka tako postaje naša savest, neko ko sve vidi, ko ukazuje na slabosti pojedinca, anomalije sredine, pa i svekolikog sveta u celini. Ona apostrofira značenjsko stanje pojavnosti koja uzima primat u trenucima nemoći pojedinca i beznađa koje potom usledi. Pritom neumoljivo barata svojim narativnim rekvizitarijem, ne ističući u prvi plan pripovedača koji bi mogao, ali neće, da se nameće savetima i rešenjima. Subjekt pripovesti je na taj način oslobođen nepotrebne konfuzije. On je istovremeno autohton u onoj meri koliko mu udeljeni trenutak dozvoljava. Dovoljno je znati i videti suštinu koja se očima uvek ne sagledava. Koja se oseća damarima razigranih miofibrila.Ta suština do nas dospeva nekontrolisanim strujanjem vazduha u okolišu, ona se uporno prepušta omamljujućim nasrtajima neizrečenog, a opet itekako prisutnog i isto toliko moćnog, kao što je oduvek bio moćan, ali i sumoran obezdušeni zev sudbine. Svaka Jovankina beleška je njen primalni krik, istovremeno je i nasilno otrgnuta slika iz sveta koji je nestao, a opet koji se iz nekakvog ništavila i beznačajnosti nanovo rađa.

Ništa nije u ovoj sažetoj prozi slučajno. Ovi zapisi koliko god robovali jednostavnom iskazu, nude mnogo toga što jeste bitno i suštinsko, što se ne izmišlja u dokolici, već popunjava tu dokolicu događajima na koje se i ne može sasvim uticati. Život i jeste najveća od svih misterija, večna igra uzimanja i davanja, žrtvovanja od kojih koristi nema, a za Jovanku Nikolić koja nema straha od onostranog, katkad ume da izbistri ovu odavno zamućenu sliku posmatranja. Otuda je Jovanka umela da vidi dalje, da zaroni dublje, da razgoliti svaku banalnost i svaki treptaj iz života nanovo oživi. Po nekom samo njoj svojstvenom moralnom kodu, javu koju živi i koja nju živi, umela je da učini smislenijom, bližom i značajnijom.

Vanvremeno tkanje trenutaka,
egzistencijalna usamljenost,
zlatna prašina...

Svaka priča, svaki zapis Jovanke Nikolić, samo je je jedan beskrajni niz vapajnih poruka, jedan koloplet uzdaha koji govore o vanvremenom tkanju trenutaka, o strepnji, o nepravdama o sudbinskoj prevrtljivosti o anomalijama životnim koje se ne mogu izbeći i koje se udevaju u sve što čovek jeste i što bi želeo da bude. Rečenice ove izdisajne proze su kratke, odsečne, kao vojne komande, a opet moćne i jasne, prozirne i temeljne. Čini se jedine iskazive i moguće. Izgovorene i zapisane na jedan osoben način, sa ciljem da svaka misao, svaka poruka bude jasna čitaocu, ma ko on bio i sa bliskim sadržajem koji se nameće i razotkriva suštastvo stvari. Koji ukazuje da je svet jedan omeđeni prostor, beskrajno umnožavanje malih planova, naizgled nebitnih, a opet tako moćnih u sažimanju svekolikih životnih iskustava. Jovanka ume kao niko da otrgne trenutak od večnosti, postavi ga tamo gde mu je mesto i gde ima smisla, gde jedino kao takav može da postoji i da traje.

Svaka njena pripovest se priklanja apstraktnoj sadržajnosti novih slika, koje se rečima promovišu u iskaz, koji bi trebalo da ostavi traga, ali ona zna da je to jalov posao. Biološki opstanak je sveden na igru slučajnosti, a duhovno biće uvedeno u mračni tunel iz kojeg nema izlaza. Strast je potisnuta snagom hladnog sažimanja nerealnih slika. Egzistencijalna usamljenost najednom iskače u prvi plan. Iluzija moći super-čoveka se rasplinjava kao hogramska slika koja ističe autoritarnu devijaciju vremena u kojem je sve bilo moguće.U kulturnom horizontu takozvane nove savremenosti nema mogućnosti za stvaranje istorijske sekvence koja bi nadmašila subjektivni princip,dakle onaj princip koji nameće novo društvo. Brza reka koja je nosila mulj prolaznosti nije uspevala da sačuva sadržaje pritoka koje su u njeno imaginarno korito izlivale ono što je pripadalo nečemu smislenijem. Ostajao je mulj, kao posle svake poplave. I u njemu nije bilo tragova zlatne prašine. Nije bilo ničega.

Za Jovanku Nikolić pisanje je bilo igra rugalica, samo što ona nije imala volje da se često igra.
U ovoj prozi sa jasnim predznakom savremenosti,srećom nema ni trunke gnušanja nad svime što je nosilo tragove tradicionalnog, relanog i proživljenog. Svet je ionako preplavljen konceptualnom mimikrijom koja je u jednom trenutku poslužila kao rekvizit za bolje sagledavanje nove realnosti. Umnožavaju se ideološka polja simulacije. Uočljivo je iščeznuće subjekta koji svoju privatnost poverava na čuvanje objektu gde se narativ javno iznosi na trpezu onih koji jesu moreni neutoljivom glađu tragaoca. Važnija je similacija od slike koja nagoveštava simulaciju. Izvorna stvarnost je potisnuta i uklonjena sa pozornice na kojoj smo se našli.

Umnožavanjem nedorečenog, fragmetacijom i usitnjavanjem veće slike kao okvirnog polazišta, ove pripovesti najavljujudrugačiju svesnost i uporno ukazuju na represivnu hipokriziju.

Same po sebi teme nisu i ne moraju da budu dovoljno zanimljive čitaocu novog doba koji vapi za senzacionalizmom svake vrste.

Uspon potrošačke kulture i srtmoglavi pad svih ostalih vrednosti kojima se nekoć umetnost dičila, biva marginalizovan snagom ogoljenog medijskog prikaza.

Beton, staklo, urbanizacija, otuđenje kao osnovno polazište nove savremenosti, uporno i surovo disciplinovanje neposlušnih. Kontrola različitosti, i mnogo toga još, vidljivog i nevidljivog.

Čini se da u takvom vremenu otuđenja Jovanka nije htela da živi.Otišla je drugim putem, onimizvan ovozemaljskog života. Onim večnim. Usudnim. Među zvezdama.

Onima koji su je znali,a ponajvišeonima koji je nisu znali, ostavila je svoje amanetne priče.

Između života i nezaborava Jovanka se odlučila za ovo drugo.

Za nešto što je nemoćno u životu, a tako moćno u trajanju.