Stiški igrokazi - Narativi moćne sadržajnosti

Milisav Milenković “PRSTEN ZA EVU,“ roman, izdavač “Prosveta“ 2018, Beograd...

Današnja književnost je izneverila svaki oblik klasičnog i tradicionalnog pripovedanja. Izgubio se jezik lepih misli i jezičke savršenosti. Danas se prozne knjige pišu filmskim jezikom. Kao scenario koji se prilagođava tržištu i ukusu publike. Možda to i ne bi bilo loše kada bi korisnici  nove pisane reči u svoja dela, kakve god sadržine da su, ubacili  malo više duha i misaonosti. Ovako pisanje, koje je nekad bilo zbilja privilegija odabranih, onih koje je štitio talenat i veliki pripovedački dar, danas je dostupno svakom ko ume da sastavi najobičniju prostu rečenicu.

Sadržaj knjige odavno nije preporuka. Dovoljno je na koricama knjige da stoji istaknuto “ bestseler“. Meni je dugo tebalo da upamtim ovu rogobatnu reč koja potvrđuje delo kao vrednost, iako je unutra upakovana obmana.  To je nedopustivo. I nije uvek najvažnija matematika tržišta  i profita.

Danas svi pišu. Ko god je naučio azbuku, i ne mora da je zna napamet, ne mora takođe da zna padeže, dovoljno je da barata sa vokabularom od trista reči, takav ili takva, očas posla postaje pisac i to priznat. Knjige pišu domaćice,  prodavci duhovne bižuterije i koječega, voditeljice, pevaljke odbegle iz decenijskog zatočeništva magistralnih kafana, propali glumci i glumice, fudbaleri, pa čak i političari, oni se doduše tek kada se politička karijera okonča late pera u dokolici. Tada je to manje više pranje lične biografije. Nekakva memoarska papazjanija. I svi su oni pisci. Važeća književna kritika ne reaguje. Izdavači ih tetoše. Neznanje novih skribomana, neukost i nepismenost, bezidejnost pre svega, prikrivaju markentingom i bilbordima koji bodu oči. Brane se promocijama punim glamura, obavezno propraćenim u tabloidima i televizijama. Stvara se slika procvata kulture u realnosti, to je posmrtno slovo kulturnoj misli, i parastost književnom slomivratu. Sve ovo je bilo nužno reći, jer još uvek postoje pisci koji čuvaju ili pokušavaju da sačuvaju čast pisanja i zanata koji nosi ime književnosti. Takvima pripada  i pesnik, prozni pisac i dramaturg  Mislisav Milenković.

Upuštajući se u iščitavanje ovog romana koji je upravo objavila beogradska Prosveta, naprosto se nametnulo nekoliko planova, kao u onoj Albertijevskoj perspektivi, koja zadire u dubinu viđenog, dakle i na osnovu te perspektive može se zaključiti sledeće.

Ovo je pre svega jedan realistički roman, pisan drugačije, jezikom pomalo zaboravljenim, gde se narativ pripovedanja stalno smenjuje iz jednog plana u drugi a vremenske odrednice nisu jasno odslikane,  nisu podeljene istorijskim datostima, ali su sasvim prepoznatljive. Priča seže u neka vremena  koja nisu bliska našem pamćenju a još manje iskustvima i spoznajama o tim vremenima. Ta vremena Milenković ovlaš umeće u priču, povezujući događaje i planove pripovesti koja se na kraju otkriva pred pomalo zbunjenim čitaocem na očekivan ili neočekivan način, zavisno sa koje pozicije se čitalac udeva u radnju romana. Koristeći istorijske datosti kao podlogu na koju islikava i dočarava priču, koja se stalno grana i koja se kao da je na vetru njiše, otkrivajući negde na tren a negde sasvim jasno sliku  sveta kojeg odavno nema, ili ga ipak ima, ali u nekom drugom oblikum prilagođenom vremenu u kojem  i sami živimo.

Razmišljajući na koji način bi najbolje bilo govoriti o  koncepcijskoj strukturi ovog romana a ne upustiti se u puko prepričavanje sadržaja, jer to bi ubilo slast svakog budućeg čitanja, odabran je onaj vidljiviji put, koji je i sam narator, dakle Milenković sledio kao okosnicu  sadržaja ove pripovesti. Dakle neće biti govora o istorijskim činjenicama kojima obiluje ovaj roman i istorijskim ličnostima kojih ovde zaista ima dosta i koji su tu tako bar izgleda, nekako uzgred zalutali, samo da potvrde verodostojnost narativa kojim se ova knjiga bavi. Ti likovi nisu ulepšavani ličnim simpatijama pripovedača Milenkovića, mada se one tu i tamo daju naslutiti. Ne pominjući imena tih istorijskih ličnosti koji defiluju ovom knjigom, zatamnjujemo možda suštinsku strukturu ove pripovesti, ali ona sama po sebi ima dovoljno unutrašnje svetlosti da joj ovi istorijski narativi neće umanjiti lepotu i značaj sadržajnosti. Život jeste jedna surova pozornica na kojoj se bez prestanka odvijaju svakojaka dešavanja i ona lepa i ona druga nimalo lepa. Zlo i dobro su kategorije utkane u kodu ljudskog bića i ovde u ovoj knjizi su nerazdvojive. I nema pobednika, mada se teško možemo otrgnuti utisku da je zlo žilavije i dominantnije. Sa blagim nagoveštajem sadržajnosti ovog romana, više reda radi, treba pomenuti junake ove pripovesti i samo neke toponimske odrednice koje su važne  kako za ovu knjigu, tako i za naratora.

Odmah treba reći da u ovom romanu nema fantastike, nema snoviđenja, ima snova svakako ali i oni su u domenu realnog i ostvarivog. Ovo takođe nije kriminalni ili avanturistički roman, mada u njemu ima i nerazjašnjenih smrti i ubistava i zločinaca i kazni. Ovo donekle jeste ljubavni roman ili je bolje reći roman o ljubavi, koja uvek u trenutku obznanjivanja i dešavanja biva prekinuta događajima na koje se ne može uticati. Dakle u ovom romanu nema misterije, jer kao što je rečeno, život je najveća od svih misterija.

Crno selo, u kojem je većim delom smeštena radnja ovog romana, je asocijacija na Malo ili Veliko Crniće, pa i velika Varoš je ustvari grad Požarevac. Narator već na početku romana govori o stiškim i mlavski selima, o pošastima koje su u njima vekovima harale, bilo da je reč o prirodnim nepogodama, najčešće poplavama, bilo o poharama silnika i mnogobrojnih osvajača. Dolinom reka Mlave i Orlovače svašta se slivalo. I mržnja i ljubav.  Govoreći o toj mržnji koja se kao prokletstvo udenula u svest običnog čoveka, i svi su bili podložni toj mržlji, evo i citata...“ Mrzela se rodbina između sebe, komšije su se mrzele, a sve radi toga što su verovali da je onima koje mrze bolje, da imaju više i da se bolja odela momcima i devojkama kupuju.“ Jedan puščani metak odjekuje kroz crnoselsku noć. Neko je ubijen, namerno ili iz nehata i te kobne noći hapse kulaka Josipa Podolskog kao osumnjičenog za ubistvo golobradog Skojevca. U stiškim selima pa i onim u dolinama Mlave i Orlovače, i u Crnom selu svakako, pristižu ratnici iz Balkanskih ratova, sa Solunskog fronta. Jedni srećni što su se živi vratili sa vojne a drugi, mahom oni mlađi već načeti sumnjom, jer su njihove mlade neveste ostajale godinama same, na udaru raznoraznih vojski. Iz tih sumnji rađalo se novo zlo kojem je kumovala ljubomora. Na smrt se već odavno priviklo. Samo je čežnja naizgled bila večita. Milenković u prvi plan  postavlja Stig ali odmah prenosi i širi plan svog pripovedanja na celu Srbiju i ta slika se više puta ponavlja u narativu, jer ovo je priča koja nije samo lokalnog sadržaja. Ona je deo zbilje i života u čitavoj Srbiji. Ovi jurišnici su ubijali neprijatelje da se ne bi ubijali među sobom, pa ne čudi misao koja je nekom pala na pamet da su svi ljudi isti na zemaljskoj lopti, ali samo kada ubijaju i kada vode ljubav. Ratovi su dolazili i prolazili. Muževi prispeli sa bojišta  čekali su porod, mada su sve češće zagledali boju očiju novorođene dece i tragali za znacima naslednih osobina, prepoznavanja i sličnosti. Stizale su i rasle nove generacije ratnika i onih koji će u nekom budućem ratu kao i u mnogim minuli ginuti za snove i ideale koji se nikada u potpunosti neće ostvariti. Tih dana kada ova priča začinje rađaju se Magdalena i Veronika i samo plačem su mogle da obraduju, Magdalena majku Ružicu a Veronika oca Arsenija. Priča počinje samoubistvom Doroteje, Arsenijeve žene, koju je on zvao Olivera, Veronikine majke, da bi nakon Dorotejine  smrti  Magdalenina majka Ružice brinula o oba deteta. Žena koja je prevarila muža sama sebi je kaznu izrekla. Vetrovi koji Stigom vijaju, dolaze sa Karpata, stiške košave danimna traju, prevrću i tumbaju, mešaju jad i tugu nesrećnih, usamljenih, dok se same od sebe ne istroše. Arsenije Lugovski svoju tugu utapa u piću i prikriva ćutanjem. Mladost buja i Veronika, dete rođeno iz bluda,  sazreva u lepu mladu ženu, koja će opčiniti Gavrila Lugomirskog. Spojiće ih na tren zmijski ujed  koji će Gavrilu presuditi dok bude isisavao zatrovanu krv sa butine mlade devojke, a zagrcnut otrovom koji je trebao da ispljune, samo ga je progutao. Gavrilo ili Gabrijel svoju čežlju za Veronikom poistovećuje sa  junacima iz literature koje su slične muke morile, pa je na tren i sam  Judžin Gang, lik iz romana Pogledaj dom svoj anđele, Tomasa Vulfa, ili je ojađen kao  Jozef K. Iz Kafkinog Procesa. Ili je Vuk Isaković Miloša Crnjanskog, ili pak neko iz Markesovog čudesnog Makonda. Prepliću se sudbine Lugovskih i Lugomirskih, u prezimenima sa dalekom asocijacijom na ruske predele. Ipak, Gavrilo će ubrzo shvatiti da nema poklapanja sa likovim iz literture, da  svačiji život ima drugačiju priču, pa i njegov. Ovde se u priču očekivano ili neočekivano udeva starina Avram, čije savete upija svačija mladost i čija tragika nadmašuje mnoge druge u Crnoselskom ataru.  Smrt njegove mlade žene a potom i dece u njegov svet udevaju nadnaravnu samoću i njegova priča ima na sebi teški pokrov samrtnog udesa, i mora joj se verovati. A naročito je njegovim pričama opčinjen  sin Josipa, Adam Podolski, ujedno i glavni junak ove pripovesti. Težak Josip Podolski srećno kupuje veliko imanje bogataša Jevrema, kojemu sin Lazar, u nekom budućem vremenu Adamov poslodavac, sada gastarabajetr u Švedskoj, traži od oca dakle Jevrema, da sve proda i dođe kod njega u Švedsku a ako neće, preti mu staračkim domom. Ni Adam neće ostati na imanju svog oca i on će jednom zbog nepravde, podmetačine  komunističke vlasti i ujdurme koja mu je nameštena morati da potraži spas negde daleko. Dolazak Tita u Veliku varoš poslužiće autoru da se osvrne na bezbrojne ljudske slabosti, idolopoklonstva svojstvenog ovom narodu ovde, gde je od svega dominantniji podanički mentalit, aminovanje svega što vlast radi i kaže, ma koliko vlastodršci radili na štetu sirotinje.

Ljubav između Adama Podolskog i Evgenije Vetrovski, iliti Eve dogodila se u trenu, nekako je začeta u magnovenju i pretvorila se u nešto što ni u jednom trenutku nisu želeli ni Adam ni Evgenija. Jedna čudesna noć gde će se iznedriti samo jedan strastveni poljubac, bez bilo kakvog drugog telesnog dodira, utonuće u sva buduća vremena njihove obostrane čežnje i čekanja da se ljubav konačno ostvari.  Kao i kod svih velikih ljubavi taj potpuni spoj telesnog i duhovnog nikada se neće dogoditi.  No te razloge zašto je baš tako bilo, ostavimo čitaocima da ih odgonetaju i kroz čitanje spoznaju.

Ovde ću se poslužiti kratkim citatom iz romana, koji je ujedno i objašnjenje onog  pomalo gorkog uvoda koji govori o obezvređivanju pisane reči. Ovo je samo jedan primer promišljanja naratora i dokaz da misaonost u književnosti nije umrla i da lepa reč barem kod nekih pripovedača ima najvažnije mesto u pisanju.

Govoreći o opšte mestu, a takvim mestima je u većem delu ispunjena ova knjiga, pisac kao mostom spaja naizgled nespojivo, služi se tim iskoracima iz same priče, i ti osvrti na stanja i druge događaje koji i nisu uvek u službi same priče, on povezuje vremena i planove koji tako osliklani traju u sećanju čitaoca.
Evo citata...

...Jer svaka robija ima svoje vreme trajanja, svako iskušavanje se jednom mora završiti i ti taoci sopstvenih nesreća i muka, ti sužnji jednog preteškog života moraju dahnuti dušom, odagnati to što generacije vekovima tišti i vinuti se u prostor, u predeo neznan a obećan...(kraj citata).

Dakle junaci ovog romana jesu taoci sopstvenih izbora a to će reći i nesreća  kojima su temelje sami postavljali. Da nije bilo trenutka slabosti Adama i Evgenije, jedna nesvakidašnja priča bi bila zaboravljena i nestala u atare neke mladalačke slabosti. Ovako ona Adamu i Evi ( koji jesu pomalo mitska bića jer su oterani iz raja svoje mladosti, i raja kada su snovi imali lepotu preživljenog i kada su čežnje bile dostojne svakog odricanja i žrtve, a ipak kompromisi sa životom su preuzeli primat i priča jednog života je krenula u smeru bez povratka, ka onom, što joj je jednom davalo smisao i usmerenje. Ofelijina suza na rastanku sliva se Evgenijinim obrazom...i nebo nad Stigom i opet Celom Srbijom makar za njih dvoje beše potamnelo i slutnja zlokobna doduše, uzimala je primat nad svime što se negde u budućem vremenu gnezdilo. Adam ne ume da odgovori Evgeniji, dakle Evi,  voli li on nju ili ne voli. On u tom trenu dok ona iščekuje pozitivan i željeni odgovor on kaže: Ja ne znam u čemu se sastoji to voljenje. Koliko i zašto traje i gasi se. Zašto postoji i zašto tone u ništavilo. Plaši me da ništa trajno ne postoji. Postoji samo prolaznost zbog koje se  ni on a ni ona ne mogu pouzdati  u nešto što je trajno. A to bi svakako trebala ljubav da bude.

Toponimske odrednice u ovom romanu nisu nepoznanice ni nekom ko nije sa ovih prostora, pa je priča o Bajlonijevom mlinu, koji će komunisti oduzeti bogatašu a njega proterati sa poseda i imanja i u kojem će Adam Podolski kao mladi fakultetski kadar službovati nekoliko godina, dok nekom lokalnom glavešini, partijskom sekretaru pakost ne pomuti svest i optuži Podolskog na pravdi Boga za krađu, dakle taj Bajlonijev čuven mlin i priča o njemu beše poznata od ranije i sastavljaču ovih redaka o ovom Milenkovićevom romanu. Starac Avram , kako sam pisac kaže možda jeste a možda i nije postojao. On je samo odraz savesti u Adamovom životu. I ova biblijska slika nagoveštava Adamovu tegobnu životnu borbu izvan komunističkog jarma, negde daleko, što dalje od zemlje Srbije i Stiga. Na kraju ove pripovesti kao vila pojaviće se zlatokosa devojka nabrekla kao pupoljak, iz Gospodskih dubrava je proterana ta lepota u  ovaj svet, svet Adama Podolskog i umesto Evi jedan vredni prsten dolutao iz prošlosti naći će se na ruci devojke koja se zove Nevena. U priču se nešto ranije udeva i Milenko Karadžić, jer sve su priče u ovom narativu povezane i zahtevaju pažnju i koncetraciju čitaoca, dakle taj Karadža poreklom iz Smoljinca, ali on pamti, više oseća predačku krv i donešeno nasleđe i prošlosti u novi i drugačiji svet. Tu su i njegovi sinovi Jovan i Ivan a njih bije glas da su previše vredni, pa ispada da je vrednost mana.  Toponimske odrednice kumiju i imenima junake ovih pripovsti. Lugomirski behu oni što mirišu lugove i po tim lugovima dobiše i prezime. Podolski nastadeoše od onih koji su živeli podno doline. Oni su Karadžini naslednici. Napuštajući Karadžinu kolibu, Josip Podolski napušta i dolinu zbog koje  mu prilepiše nadimak a potom i on prihvati prezime Podolski. Svejedno loza Lugomirskih se ugasi poljupcem koji je Gavrilo prislonio na vrelu butinu Veronike Lugovski ispijajući otrov zmijski iz njenog tela i zagrcnut lepotom i žudnjom taj otrov upija u sebe, od njega i umire. Kasnije Josipov sin Adam odlazi na studije koje uspešno završava, povremeno dolazi u Crno Selo, sve češće u nadi da će ponovo negde sresti ljubav svog života Evgeniju Evu Vetrovsku. Eva kako je sama rekla da voli da je tako zovu, ta prva rajska žena, uveliko se naseljavala u njegove samotničke a kasnije i samoizgnaničke vilajetne tmine a jedno pitanje bez prestanka lebdi na njegovim usnama: Evgenija zašto ne dozvoljavaš da te volim. Pitanje odlazi u noć u predele duše u tamu u vetar koji doleće sa Karpata.

Možda se pomisliti da se ovde i ovako završava  priča romana Prsten za Evu. Ali nije tako. Tek ovde zamršeno klupko ljudskih sudbina počinje da se razmotava, a razrešenja mnogih tajni odavde pa na dalje, neka bude prepušteno radoznalosti čitaoca. Nadajmo se da je i ovo dovoljno da raspiri čitalačku maštu i pobudi želju da se što pre nabavi ovaj Milenkovićev roman.

Veselin Mišnić

Ja sam o Milenkoviću  tu skoro napisao jedan veoma opširan tekst gde na drugačiji način govorim o njegovoj poetici, pa i o celokupnom stvaralaštvu. Taj tekst izlazi u sledećem broju Savremenika, a ja bih voleo da vam iz njega kažem nekoliko odlomaka koji se udevaju  u sadržajnost ove priče o romanesknom pripovedanju kolege Milisava Milenkovića.

U trajanju više od pola veka, stvaralački i književni put Milisava Milenkovića odvijao se u potpunosti i uporedo sa složenim i ne uvek jasnim i razumljivim transformacijama društva u celini, a posebno na ovim prostorima, gde su turbulentne promene političkih, ali donekle i socijalnih odnosa kreirale pesničku svest u širem kontekstu i određivale jasniju relaciju između same umetnosti sa jedne i socijalne sfere sa druge strane. Kraj bipolarne svetske politike itekako se odražavao na stanje duha svakog pojednica, a pisci kao svedoci ovih promena i svekolikog zamešateljstva u kojem i nisu imali udela a još manje uticaja, bili su primorani da se prilagođavaju novim simbiozama kojima većina i nije bila dorasla. Kada su se već zatekli u nezahvalnoj istorijskoj ulozi posmatrača, gde su trebali da budu učesnici, pa čak i kreatori novih kretanja u svetu, pisci su postajali svedoci neposredne tragike i novih podela, i ponajviše nagomilanih bolnih iskustava. Pokušavali su makar literarnim iskazom (a čim bi drugo) da se suprotstave snazi moćnika i ukažu na evidentnost anomalija koje se nisu mogle iskoreniti.

Pisanje je trebalo da bude štit i filter za dušu, a najednom je postajalo omča, koju su književnici u nemoći, sami sebi nabacivali na vrat. Nakon ovih i ovakvih oblika samožrtvovanja, nije sledio oporavak i nije se naziralo izlečenje. Samo su se umnožavali sve dublji i pogubniji vidovi otuđenja. Iza svake najave boljitka krilo se dodatno trošenje dehumanizovanih uslovljenosti življenja. Svi su se mirili sa onim što nije bio viši cilj, već veća sila.

Nošeni inercijom promena u neku ruku u tom kolu nepredvidivosti našao se i pesnik, dramski pisac i romanopisac Milisav Milenković. U takvom novostvorenom miljeu, gde se nije znalo šta novi dan nosi, Milenković je stvarao svoju vlastitu, reklo bi se složenu poetiku. Čak i površnim analitičkim osvrtom uočavaju se izdvojeni tematski planovi, u kojima je književni jezik u potpunosti srastao sa životnom empirijom, iz čijih se perspektiva može jasno sagledati vreme u kojem je pesnik stvarao i prilike u tom vremenu. Milenković iz sopstvenog ugla sagledava ulogu i značaj poetskog i proznog iskaza kroz koji iznosi vlastita zapažanja. Pritom koristi jedan osoben oblik dijaloške strukture u kojoj se lirski subjekt izmešta sa strane, kao posmatrač posmatrača i tako uspeva da vrati unutarnji impuls bez kojeg samo zapažanje datosti ne bi imalo smisla. Odričući se zacrtanog puta, kumuliranog sudbinskom odrednicom postojeće datosti, koristeći simbolički potencijal osobenog iskaza, i u ovom romanu Prstern za Evu pisac se pretvara u lirskog junaka, jasno stavljajući do znanja da su iskušenja koja se nameću očekivana, i da na tom putu tragalaštva nema zastoja i dilema koje se ne mogu prevazići.

Milisav Milenković je do sada objavio sedamnaest knjiga poezije. U bibliografiji ovog plodnog pisca udevaju se i tri knjige eseja i kritika, dve knjige priča i tri romana. Ako se tome pridoda velik broj objavljenih i izvedenih dramskih tekstova, dramatizacije romana „Proces“ i „Braća Karamazovi,“ najznačajnijih dela velikih pisaca Kafke i Dostojevskog, aktivne pozorišne predstava „Sablasni eros“, komotno možemo zaključiti da je Milisav Milenković jedan od onih najređih pisaca, koje kritika voli da svrstava u „univezaliste“ zbog uspešnog snalaženja i kretanja kroz različite književne žanrove.  Ne treba zanemariti ni ogromno životno iskustvo ovog nesvakidašnjeg stvaraoca, iskazivo kroz njegov politički i javni angažman na značajnim državnim funkcijama, a naročito u institucijama kulture. Mnogobrojne književne nagrade samo su potvrda kvaliteta poetskog i  proznog iskaza stvaraoca Milisava Milenkovića.

Ovo doista jeste proza metafore i kontrasta. Dostupna svima i otvorena prema konzumentu, ona i jeste proza zavisnosti. Optočena verističkim detaljima haosa i košmara svakodnevice, kao u oklopu, kroz intelektualano i leksičko usložnjavanje, ukazuje na egzistencijalnu teskobu jedne  brutalne groteske svakodnevlja, zasnovane na empirijskim iskustvima materijalne opipljivosti. Spoznajom prisutstva apsurda, kada govori o datostima i opštem mestu svoj kolokvijalni iskaz narator bogati  sarkazmom i ironijom, prateći utemeljene tragove tradicionalanog ironičnog diskursa  u našoj književnosti. Paradoks, nasilje, prividi lažne lepote, banalnost, erozija vrednosti, samo su elementi kojima se Milenković služi u želji da otvori neophodne teme i postavi pitanja svima koji misle da su nedodirivi. Svođenjem ironije na književno sredstvo pisac nas uvodi u njenu sveobuhvatnost i moć razobličavanja pre svega.
Koristeći se slikarskim kolažnim postupkom i stalno prisutnom ironijskom paletom realiste koji sve vidi, sve to čini samo sa jednim ciljem da njegova kritička misao sada i uvek, bude opomena obezdušenom svetu, koji ne priznaje postojanje bilo kakvih emocija, koji ni naratora nimalo nije štedeo i nije mu bio naklonjen. Treba samo malo zagrebati po životnoj biografiji ovog pisca i sve će onda biti sasvim jasno. Privrženost bilo kakvoj ideji se u konačnom sabirniku plaća nervima i životom. Srećom, i za sada, Milenković je samo trošio svoje nerve.

Govoreći o zamkama telesnog i putenosti, narator u ovoj priči o ljubavi i ljubavima, koje služe kao paravan jedne mnogo šire slike koja ukazuje na bezbroj činjenica,  mada u tim slikama nema odgovora na ona najvažnija pitanja u ljudskom životu, jer  pisac  ne želi da deli savete i daje odgovore koji zadiru u istoriju i karakterologiju samog narativa, Milenković namerno ili nehotično anticipira posredovanje asocijativnih značenja koja najavljuju potrebu intuitivne potrage za sopstvom i esencijom koja subjekt pretpostavlja. I sasvim je razumljivo što putem intelektualne analize subjekt pokušava da sprovede do kraja ovaj proces identifikacije, kada piščev glas sam po sebi nije dovoljno moćan da dosegne prag željene savršenosti.

Istraživanje arhetipskih struktura iskazivog prepušteno je samosvesnosti i jednoj kartezijanskoj meditativnosti koja u svojim valerima apostrofira jasnoću viđenog, pojamnog i preživljenog. Sve je na kraju udenuto u jedno subjektivno iskušavanje prividne nekonzistencije u kojoj se nekako sami od sebe ukidaju odnosi prostornog, arhetipskog i transcendentalnog. Ukoliko se sledi topološki pristup analize centralnih jezičkih simbola, sasvim razumljivo domen jezičkog postaje veoma značajan artefakt preosmišljavanja i preplitanja pesnikovog individualnog prostora sa miljeom svakodnevice. Milenković postaje sve više otvoreniji u svom pripovedanju, sa povećanom diskurzivnošću, što mu omogućava da bez poteškoća ukazuje na ružno i sve ružnije lice sveta o kojem piše. Tragajući sobom, postavljajući svoj lični kredibilitet i alter ego naspram događaja čiji je svedok i događanja na koja se ne može imati udela, Milenković uvek uspeva da pronađe novu perspektivu posmatranja, novo i sigurnije osmatračko mesto, ono koje je osmislilo veliko životno iskustvo, gde samo domišljatost čuva dosluh sa onim što je stvarno i rečima iskazivo.

Košmarna stvarnost nema prostorne, a ni vremenske odrednice. Svojom paletom realiste i svevidećeg posmatrača, narator, ujedno i svedok koliko je to moguće, doslikava zbilju, oštrim zamasima četki i bojila ukazuje na krhost ljudske duše i podložnost uticajima svega što je unižava. Otuda plamsaji žala za onim što je prošlo, naizgled bilo bolje, drugačije svakako i čega više neće biti. Ne može se zaobići ni prisustvo gorčine, što novo vreme ne mari za pouke i što je slepo i gluho za pogubnost koja ga je snašla i koja ga snalazi. Stalnim usmeravanjem sećanja ka onoj početnoj tački prošlosti, piscu tako dalekoj, i opet udevanjem u sadašnjost i topos nove ispovedaonice, njegova upitnost, ponajviše brižnost se preliva u oba smera i nije lako odrediti momenat na koju će stranu ovo tragalaštvo prevagnuti.

Za Milenkovića ljubav ma koliko bila telesna, nije lišena kosmičnosti koja u svemu emanira životnu energiju.
Neizbežno prisustvo Tanatosa ima zadatak da u prvi plan ističe ulogu Erosa, samo što sve to u konačnom sažimanju u potpunisti ne zadovoljava piščevu samosvest. Lično iskustvo transcendira „božansku perspektivu bivstva“. Za Milenkovića je bitnija egzistentnost u antropološkom smislu, gde Eros ima i ulogu nekoga ko preobražava, što i jeste put demitizacije, jer obogaćivanje duhovnim, etičkim pa i socijalnim smislom daje punoću bez koje niko ne može lagodno da živi, a ponajmanje čovek kakav je Milenković. Uočavamo tada kako se iz tih ekstatičnih visina, ljubav kao antipod ostvarivog i preživljenog spušta u one niže predele svesnosti, gde konačno neposredna iskustvenost u potpunosti radikalizuje životne situacije, koje su svemu što je okrznulo sopstvene nerve dalo smislenije određenje. Žena je za Milenkovića sila obuzetosti, pokretačka energija, putokaz do iskonske i večne lepote. U njegovoj prozi i poetici lako je uočiti da je samo žena oslikana sa manjim prisustvom ironijskog naboja, kojem u većem delu ovog narativa Milenković ne uspeva odoleti. Kroz ljubav se doseže potpuna unutrašnja punoća i taj aspekt je prisutan i u ovoj knjizi koja u naslovnoj formulaciji ima istaknutog adresanta. A to je Eva. Biblijska Eva.  Eva koja ostaje samo pusta želja i san jednog od vodećih junaka ove pripovesti, koji nimalo slučajno nosi ime Adam. Udevajući svoje junake potku mitskog u svet ogoljene realnosti Milenković po ko zna koji put igra dance makbre nad provalijom naše i ne samo naše realnosti.

Ipak, za ovog pripovedača istančanih čula žena nije samo simbol putenosti i neprestane muške čežnje. Ona je majka, rodilja, i nadasve ljubavnica i ljubav, otrgnuta iz prosečnosti, uokvirena i moćna kao ikona isceliteljka. Već u drugom planu ista žena je uhvaćena u vlastitoj biološkoj pojavnosti, na momente razbludna i otvorena, erotski stilizovana. Nameće se izazovnim gibanjem i magnetizmom koji pomera meridijane. Ona tako opuštena uspaljuje čakre muške maštovitosti. Istovremeno je i čekanje i čežnja i onaj večni san nedosegnute sreće. Ljubav je dakle neprolazna kategorija, ona je deo vatre koja se nikada ne gasi i ne jenjava, ma koliko telo bilo sklono izdajstvu i bio u dosluhu sa prolaznošću.

Ljubav za pripovedača je u ovom slučaju srećan zaborav na predstojeće urušavanje moćnog Erosa, koji, dok se veruje da postoji i dalje svojom snagom nadilazi gašenje strasti, jer samo se tako može telo obnavljati. Strast i jeste energija obnavljanja. Dakle, narator čvrsto veruje, da je uloga Erosa determinisana vlastitom neodređenošću, što i jeste dijalektika telesnog i početak svake demitizacije ljubavnog zanosa izdignutog do nivoa stvarnosti. Kako neko reče i kako svedoče drevni zapisi, ali i nepouzdano pamćenje, u početku bi samo žena, ( Eva ) a onda je usledila fascinacija njome, omama njenom pojavom, a tek kasnije se rodila ljubav kao nadoknada za one daleke i izgubljene rajske lepote. Potom se rodio sanjar, moćan da opiše tu lepotu i u zapisu o ženi umetne ljubav kao krunu uzvišenog emotivnog sažimanja. Nešto kasnije, duboko skrivana, u dosluhu sa tminama, najednom su neka druga i do tada nepoznata stanja uzela primat, potiskujući sve one lepe emocije koje su dušu i telo hranile. Usledili su emotivni lomovi, izdaje, ljubomora, strah, pohota, omama i sunovrati, čulno pijanstvo i nemerljivo ludilo. I sve se to navodno dešavalo u službi dubokih emocija što je čak i tako neprimerenim postupcima trebalo da ukaže ili potvrdi ljubav.