Prebirajući po neuhvatljivom

Srba Ignjatovic „Prolazna Kuća„ pripovetke, Izdavač: Beoštampa, Beograd, 2011.

Prolazna  kuća je svako mesto prolaznosti, kao što je i prolaznost  naša kako zavičajna, tako i večna kuća. „Prolazna kuća“  Srbe Ignjatovića je kao čardak iz one bajkovite priče, ni na nebu ni na zemlji, kuća nevidljiva a opet nezaobilazna, građena u nama samima, jedinstvena, negde na sredokraći između nigde i ničega. Kuća od uspomena i sećanja, od materijala koji snove razgrađuje kako bi iste u temelje ovog nestvarnog zdanja udevao. Ova kuća na sred druma, i na sred uma,  građena od bezimenih neimara, od reči, koje se hrane životom, onim minulim, sadašnjima pa i budućim. Pokretna kuća, živa kuća, što bi se reklo, sa krvotokom i damarima, sa nadanjima i strahovim onih koji se u njoj na tren zadržavaju. „Prolazna kuća „ nije obična kuća od čvrstih i poznatih materijala. To je kuća sa dušom, ona je jedinstvena i neponovljiva, dograđivana kroz vreme, nikad  do temelja urušena utrina, ona nije stanište ni dom, kroz nju se samo prolazi ka cilju ma gde on bio. Ona je negde tamo na raskrižju važnih večnih puteva gde  ljudi i vetrovi hranjeni moćima trajanja i   krvotokom vremena, u istom leglu započinju večnu odiseju tragalaštva. Ova  „ kuća“ nema stalnih stanara i nema domaćina, ona je svačija i ničija, ona se nalazi  svugde gde se pamte one važne i nevažne stvari, gde se  rađaju  velike i male priče.  Male priče  uspevaju da duže traju u sećanju  onih koji su ih onako u mimohodu i nehajem prihvatali kao samobitnost. Kroz  „ Prolaznu kuću“ Srbe ignjatovića tumaraju i živi i seni onih koji su  jednom živeli,  nju posećuju samo oni koji ne mare za osvojeno mesto, za zavičajnu setu i pripadnost. Sve je u njoj dadeno u trenutku otgnutom od zaborava, trenutku koji se domogao večnog pamćenja. U vremenu koje jeste prohujalo bezimeno i moćno, sa tragovima koji prkose prolaznosti onih koji su  protutnjali kroz  kuću na kojoj nema ni vrata ni prozora, samo prolazi i hodnici koji dovode i odvode iz poznatog u nepoznato. To je istovremeno i kuća ličnih i piscu ove knjige važnih uspomena.

Jezik ove pripovesti je redak, sažet, jasan i pitak. Osvežavajući u vremenu kada se rečima ne pridaje neka  važnost i značaj. Manirom Andrićevske  staloženosti, zaumnosti i jednostavnosti u pripovedanju, Srba Ignjatović ustvari i ne pripoveda, on kazuje i ukazuje, on ne nosi priču, već priča nosi njega, večnu priču koja se umnožava i nadrasta i pripovedača i samu sebe. Priča je zaštićena darom  umetnika očevica i čoveka koji sagledava nevidljivo i tumači nepojamno, oseća dublje i preživljava iskrenije, čoveka koji zapaža pticu ali duže pamti njen nevidljivi let. Ove samo naoko prekratke priče, isečci iz života sa neizbrisivim tragovima, utemeljenim na nezaboravu, samo su deo jednog mozaika, jednog bogatog života, obogaćenog pre svega duhovnim zgodama koje se lako ne zaboravljaju. Ovakav način pripovedanja , sažet do perfekcije, mami osmeh čitaoca, ali ga istovremeno i tera da zastane i da se setno osvrne na  neko od svojih putovanja, da se priseti i svojih prolazaka kroz „ Prolaznu kuću“ koja nije samo Ignjatovićeva ostavština, već je vlasništvo svih koji su zeru večne mudrosti prepoznali, nasledili, i prosledili nekim budućim tragaocima  i namernicima.

To je  svakako i osnovna poruka ove  značajne knjige koja u sažimanju iskustvenog i preživljenog nudi blagodeti nečega što traje i što istinska umetnost nudi i ostavlja u amanet  za vremena koja dolaze.

„Prebirajući po neuhvatljivom“ Srba Ignjatović govori iz sećanja koje ne sme i ne može utonuti u virove zaborava, govori o onim poslednjim i retkim tragovima koji se nehotice ostavljaju i urezuju kao stopnik u tek  očvrsnulu lavu, da  govore jezikom večnosti o trenutku  u kojem je građena neurušiva  kuća prolaznosti. Pisac nam lepo kaže da u „ Prolaznoj kući „  „Sabesednika nema“ ostaje samo eho reči i govora koji se  u trenu  iznedrio. Utvaran glas naratora plete neraskidivu mrežu u kojoj će biti ulovljeni svi oni budući i drugačiji posetioci  ove prolazne a opet monumentalne kuće.

„Mrcvarenjem tankih žičanih niti,“ u zapisu „Velika nestašica spajalica“ pisac samo još ubojitije dočarava onaj ironijski prefinjeni prosede gde se obesmišljena realnost preslikava u našu zbilju. Trenutak prošli je podređen sadašnjem a ovaj se pretače u nečiji budući. Tako ova knjiga i njena pripovest žive  i u prošlom  i u sadašnjem trenutku a živeće i u budućem. Ukazujući na one tragove koji postoje a nevidljivi su i nečitljivi, mada moćniji od sličaja koji ih je izrodio Ignjatović obmanuo vreme i  protok kojem je čovek dao meru, narugao se prolaznosti. Treba verovati naznakama koje nam je pisac ove knjige ostavio u amanet, da  njegov bivak  i pribežiše  možemo prepoznavati svuda i na svakom mestu i njega nalaziti  samo  u toj jedinstvenoj, ponajviše njegovoj „Prolaznoj kući“.

Sigurno je da prolaznost života nikada neće naći stamenije utočište od ove Ignjatovićeve prolazne kuće. 

U njoj se poput pisca, makar nakratko i čitaoci mogu skrivati, dok  se neka  lična pripovest ne uzjoguni i krene putevima nezaborava.  Ova knjiga se može tumačiti na mnogo načina i isto tako i čitati, jer nema u njoj zapisa i priče  koja se neće preobratiti i nešto novo  i zbunjujuće. To i jeste  suština  svih  umetničkih tragalačkih nastojanja da se iz zaborava zakorači u pamćenje. Ignjatović  je uspeo da male stvari učini velikim, da izmeša karte davno minulih vremena sa  vremenima  čiji smo sudionici i sami bili, i da sve to na jedan  osvežavajući način  iznese na videlo i prepusti  sudu  čitalaca i svih kojima će pamćenje biti bitnije od zaborava.

Veselin Mišnić,
Beograd, septembra 2011.