Molitvenik za usnule duše

Prikaz za Čurovićevu trilogiju…

Ovaj skromni zapis o poetici  i pesništvu Miša Čurovića nije  bez razloga naslovljen  jednim od ponajboljih njegovih stihova, jer, zaista, celokupno pesništvo ovog savremenog, možda i poslednjeg, i svakako nesvakidašnjeg barda boemštine, može se  smestiti u taj  neponovljivi “ Molitvenik za usnule duše”. Taj nesvakidašnji brevijar onovremenog i neiskazivog.

    Čitajući ovu Čurovićevu ostavštinu, i sami  odlutamo i zaboravljena vremena lirike, u vremena kada je emocija nosila težinu večnosti i lepotu  trajanja, kada su pesme bile lekovite i kada se  pesmama istinski verovalo.

     U današnjem vremenu otuđenosti, mimikrije, idolatrije,  tehnokratije, primitivizma, minornog i prizemnog senzacionalizma, svaka emocija iskaziva  kroz  pesmu  dočekuje se  sa porugom, oprezom i nevericom, jer pevati u vremenu  kukanja  nije mudro ni uputno.

     Srećom postoje retki ljudi koji emociju i doživljaj,  čistotu iskonske lepote, mogu i umeju  rečima odenuti i kroz  govor zaboravljene poetike  svetu na dar  ostaviti.

    Toj grupaciji, ili grupici lirskih zaluđenika svakako  pripada i  pesnik Mišo Čurović.  

     Postoji li neki poseban svet  o kojem peva  Kičavski?

     Poznajemo li mi takav svet?

     Živimo li u njemu?

     Pesnik na ova pitanja sam daje odgovor,  da njegov  „svet gotovo i ne postoji“.

    Ipak, negde  u snohvatici, negde u zabitima duše, u provalijama i ambisima uspomena,  u nevidelici sećanja, ko zna gde se sve ne skriva  otajni svet pesnika koji je makar u pesmi zauzdao i zaustavio vreme i njegov protok;  ili se samo pesmom vratio  u ne tako blisku prošlost, možda prošlost pesnikovih predaka,  onih koji su klicu života  kao  jedino bogodarje  prenosili kroz vremena; da bi tu klicu u trajanju neko i nekada  prepoznao kao svoju bit  i svoju nasleđenu kob;  i rečima  pesme  i kroz pesmu kazivao  kao priču  o neprolaznosti nekih, u ovim vremenima zaboravljenih lepota; priču koja se kao amanet prenosi s kolena na koleno, s generacije na generaciju onih bezimenih i odavno nestalih hordi nomada i lutalica,  ponekad raspikuća, ali uvek  ljudi sa čistom boemskom dušom i neponovljivom naivnošću bezgrešnika.

      „Strasti ne zamiru, nit sećanja blede“ ukazuje pesnik na put koji uvek odvodi u nepoznato,  u željeno, jer lepota  je  samo dok željeno ne izgubi čistotu nevinosti, i onog časa kada se snovi ostvaruju, najuzvišenija od svih lepota, pesma,  u duši pesnika i sa dušom njegovom umire.

      Zato pesnik Čurović u svojim boemskim vapajima, u svojim  neponovljivim emotivnim krvoliptanjima, (jer kako drugačije tumačiti ove  poetske darove,) doziva onostrano i onovremeno, i ono što nam uvek za dlaku  umakne, nestane kao  osvežavajući dašak vetra, ili miris nekog neuzbranog cveta, miris koji se pašnjacima prostire i nestaje sa mirisima  letine i pokošenih livada, mirisima  neobranih vinograda, koji će  i sami biti udenuti  u nepomirljivu opojnost  vina, pića  kojim su se nekoć i bogovi gostili. Otuda, nimalo slučajno rekama vina teku  stihovi  Miša Čurovića i njegove boemske bratije, ako ne  uvek po peru, ono po vinu svakako.

      U  poetici Miša Čurovića sve se utapa  u vlastitu reku prolaznosti. Svet koji pesnik oživljava, zaboravljeni svet trenutaka i  nesvakidašnjih lepota, u kojima dominira  misteriozni nagoveštaj neke  neuhvatljive tajne,  tajne i lepote koju samo  žena može da nosi,  prononosi i skriva. Taj svet bezimenih čuda uvek se iznova i iznova obnavlja;  svet pesnikove uobrazilje, magičan i tajnovit, čist kao svetlost sunca,   jer se iz srca njegovog tvorca izrodio.

     Pesnik nam jasno stavlja do znanja da se “lepota osvaja” i da ono što “ želiš moraš kriti “.

     Može li  poeta “ da usmeri snove”, ako to običan smrtnik ne može.

     Može li poeta da “ čuje šapat koji ne postoji”? Onim nepatvorenim sluhom  untrašnjeg doživljaja?

     Dakle, pita se pesnik sa strepnjom, može li ”suza da bude more”?

     “Može li se ljubiti bez dodira?“.

      “Može li se muzika  čuti i kada ne svira? “ Odgovor, kao  što to obično i biva, uvek leži u  nedorečenom, u nečemu što se nosi  na vrhu usana i taman da se kaže, jer samo pesnik može, ako poželi u trenu ” da sruši stoleća”.

      “ Sakrij nešto” je jedna od  onih pesama  koje nose i poruku i pouku.   

    Zarad vina nemoj u svatove

    Zarad ništa nemoj tugovati

    Ni za minut ne vraćaj satove

    Zarad sela nemoj ni orati.

    Ako nemaš nemoj ni da daješ…

   Ovakav koloplet  različitosti, smešten  u trilogijski zbornik, većim delom upotpunjuju boemske pesme, moglo bi se reći i pesme  o vinu. Tu su svakako i nezaobilazne ljubavne  pesme. I na kraju, pomalo neočekivan iskorak iz  okvira lirike, mada i dalje u rimovanom stihu, kroz sarkazam, ironijski  napev,   satirični iskaz. U ovom poglavlju pesnik Čurović ukazuje na  anomaličnost sveta koji nas okružuje, i dobrano ispunjava ispraznošću. U ovim pesmama, Kičavski kao kroz lupu  odslikava male i velike zablude kojima se klanjamo, ruga se svekolikoj otupelosti i životu lišenom  emocija; ruga se svetu  politike i  belosvetskih moćnika; ruga se takođe i nakaradnom jeziku svakodnevice, da bi u jednom trenutku, pomalo surovo i sasvim neočekivano svoju satiričnu misao razgolitio do  prostote i banalnosti kakva i jeste naša svakodnevica. 

      Erotsko se nadovezuje na pornografiju naše svakodnevice, na  lažni moral  i izveštačenu finoću, poput zaboravljenog  “ Crven Bana” pesnik progovara jezikom naroda, ne mareći  za izbor reči  koje  iskazuju skaredno  i koje se u takvim prilikama odevaju prostotom.

     Treba i to reći, u poetici , tačnije u pesmama  ovog pesnika ne treba tražiti savršenu rimu i ustaljeni poetski obrazac.  Kao život, koji takođe nije sazdan od savršenstva, već buja u haosu nepredvidivosti i različitosti, tako i poetski darovi ovog pesnika uvek u sebi nose ili kriju neku novu i kompleksniju  priču. Biće i onih  odrođenih od  lirike, koji će kazati da poetika  ne trpi  priču i da priča pesmu ubija. Ovde i u ovim pesmama priča je samo okvir za pesmu i ništa više.

     Ono što preživljavaju nervi  ovog pesnika samotnika, tera čitaoca da veruje rečima kojima pesnik  budućeg čitaoca opija kao vinom,  istim onim  vinom kojim se i poeta opijao.

    Čurović ne koketira sa trendovima i  ukusima,  ne priklanja se pomodnostima i ne pokušava da se iskazuje  jezikom ogolelih simbola i ataraksičkih fraza, kojima obiluje nemoćno savremeno pesništvo. Ni jednog trenutka ne razmišlja o tome da zadovolji bilo čije kritičarske apetite. Poezija Miša Čurovića jeste njegova lična glad i njegova hrana, drugih dilema za ovog pesnika boema, nema. Reklo bi se da je ova poezija namenska i namenjena ljudima poput njega.

      Kako god bilo, čitalac, ma ko to bio, samo je sabrat, saputnik i sapatnik, sa kojim pesnik nesebično deli svoju intimu i svoju čistu emociju, što će reći njegovu pesničku, ličnu i jedinu pravu imovinu.  

Veselin Mišnić, književnik…
U Beogradu, decembra 2012 god.