Putevima poetskog senzibiliteta

Miloš Šćepanović Kritički osvrt na najnoviju knjigu pesama

     Tokovi poetskog senzibiliteta su sami po sebi nepredvidivi i ne može im se odrediti ni vreme delovanja, ni trajanje u vremenu. Oni su u umetniku putokaz, ali i gradivna materija onog onostranog, nemerljivog, tananog i tajnovitog a opet tako moćnog i prisustnog, što čini suštinu stvaralačkog princima. Oni su u stvari nukleus, iz koga se rađaju svetovi nepojmljivih poniranja u samosvest i bit života. Ona božanska iskra, kojoj sve dugujemo, a ponajviše su kreativna uzdarja, koja prihranjuju umetnikova neukrotiva snoviđenja. Pesnici doduše više vremena provode u sanjarijama. Negde na sredokraći, između mogućeg i onoga na šta takve sanjarije, pa i snovi ukazuju. Iz tog sveta se teško izlazi, u nekim slučajevima i nekim prilikama, nikada. Miloš Šćepanović je jedan od tih retkih samosvojnih pesnika, koji je veoma rano iz sveta realnosti zakoračio u onaj paralelni univerzum poetskog prožimanja stvarnosne zbilje i više nikada nije poželeo a možda ni mogao, da se u potpunosti vrati nazad. Razapet između pojmovnog i realnog sa jedne strane i snohvatica i snoviđenja, da ne kažemo stalno prisutnog poetskog bunila, sa druge, ovaj uporni i neumorni tragalac za suštastvom i suštinom, za ličnim istinama i spoznajama, svoj životni i poetski kredo je gradio uporno, lagano, sa merom i bez bilo kakve nametljivosti. Ne podležući racionalnom i očekivanom, jednostavno, pesnik Šćepanović je išao putem koji je sam odabrao, pa i trasirao. Nije žurio, kretao se stopu po stopu, korak po korak, ne hajući mnogo gde će ga ova avantura odvesti. Uglavnom, nije skretao sa ove zacrtane staze poetskih izazova, iz dana u dan, iz godine u godinu, išao je uvek napred u kreativnu neizvesnost i nije odustajao, ma kakve prepreke da su se na tom putu nametale.
     Sve je u njemu moglo da nestane, ali ljubav prema pesmi i pesnik nikada. Smireno i temeljno, lovio je reč po reč, stih po stih, slagao u svoju mozaičku knjigu životnih iskustava i ličnih utisaka, u svoje samosvojne herbarijume bilja pospremao lekovite promisli, ne preterujući u obimnosti i držeći se principa nasleđene klasične utemeljenosti, bez namere da se preterano eksperimentiše jezičkim, pa ni poetskim iskazom. Pesnik se držao okvira klasične forme poetskog izraza, svestan da u poeziji, ni pre a ni posle njega, nije bilo ničega tako epohalno novog pod kapom nebeskom. Menjala su se iskustva, narativna obeležja, ono što je proizilazilo iz emotivnih proživljavanja različitih stvaralaca, bilo je koliko god lično, toliko i slično i prepoznatljivo. Miloš je uočio ove postulate koji su vodili trivijalnosti, epigonstvu, i ponajčešće usiljenom traganju za originalnošću, koja to u suštini nije bila.
   U svojoj knjizi „Kritika antitečkog uma“ poznati teoretičar književnih zbivanja tokom epoha, Harold Blom je rekao da posle Šekspira i Miltona u poetici nema više originalnosti. Koliko je bio u pravu ne znamo. Može se ova njegova pomalo jeretička misao osporavati, ali ne možemo takođe reći da nije bio u pravu. Nijeli u nas posle Njegoša besmisleno a i nemoguće bilo kakvo podražavanje njegovog tako autohtonog i prepoznatljivog poetskog iskaza. Svestan tih činjenica, pesnik Šćepanović se u svojoj poetici priklonio onoj zanatskoj i na jednostavnosti utemeljenoj strukturi kompozicionog pristupa. Pesnik se na vreme manuo zaludnosti pronalazačkog nagona, jer reči su ga u onome što je govorio i bez toga slušale.
     Konačno, treba reći da su u istu kružnicu uvek zagonili ljubav, patnja, čežnja, tragalaštvo, strepnja, stradanje, izazovi, prepreke, nadanja i snoviđenja, i tu nije bilo nekih bitnijih različitosti, ma o kom se pesniku radilo. Uostalom, varijacije iskazivog na istu temu su kao i odevni predmeti, koji se ističu po različitosti detalja i mašte kreatora a u suštini imaju samo jedan zadatak: a taj je da služe svrsi i nameni zbog koje su i stvarani. Različitost ideje nije umanjila svrsishodnost postojanja, niti je ova i ovakva različitost unizila namenu odevnog predmeta, koji je imao zadatak da bude od koristi i čuva telo od studeni. Tako je i u poetici lirskog prosedea, pesma oduvek čuvala i čistila dušu od svekolikih gadosti i zagađenja u kojima se batrgala jedna kamarila obezdušenog mnoštva, u kojem je pojedinac, prvenstveno i u ovom slučaju pesnik, negde na margini preživljavao i životario. Dakle, njegovo uniženo veličanstvo pesnik je kroz svoju lakmus prirodu kanalisao, osvežavao, pročišćavao tokove kako ličnog kretanja tako i onog što se krilo u mislima u proživljenom u nedorečenom i što nije nudilo jasne definicije, koje bi poslužile kao izgovor tumačima ove obogaljene stvarnosti.
     Poetika je pribežište, spasonosno u svakom slučaju.
     Iz te poetske određenosti pesnik Šćepanović nema želje, a ni namere da izađe, jer on veruje, čvrsto veruje, da svako ima pravo na svoje padove, posrtanja i uspone, na svoju emotivnu istinu i snagu, kojoj daje usmerenja i kojoj konačno i jedino veruje.
     Duša oseća, oko vidi, ruka beleži, a umetnikov zadatak je da proživljava svoje lične kataklizme, da pamti spasonosna pribežišta, da beleži i čuva od zaborava izgubljeno vreme, vreme ne samo njegovo, zatureno u prošlosti i daleko od zbilje, koja i sama neumitno srlja ka zaboravu. Kasnije, primat preuzmu emocije taložene godinama, preplave uspomene i sećanja i sve se pretoči u pesmu, kako bi se prkosilo zaboravu i rugalo prolaznosti.
     Kao što se iz celokupnog pesničkog opusa Miloša Šćepanovića može odnah uočiti: njega hermetizam i jezički eksperiment uopšte ne privlače. On je još u ranoj pesničkoj dobi nadrastao dileme neizvesnosti, potisnuo snagu sumnjičavosti i moć kolebanja sveo na razumnu meru. On i ne pokušava da se prikloni nikakvim pomodnostima. Nije to njegova priroda i nije to ono čemu njegova poetska duša stremi. U njegovoj poetici reč i poruka imaju svoje mesto i svoj zadatak. I svoj život i jasnu ulogu. Pesnička reč nije samo obezdušeni i ogoljeni pojam, koji treba da zbuni i izazove nedoumicu. Da traži tumača. Reč u njegovom iskazu ima ulogu presuditelja. Ona je konačna i iskaziva, sa tragom koji ostavlja utisak i ispunjava ulogu, koju joj je u stvari konačno i zanavek pesnik udelio.
     Kada se govori o poetici Miloša Šćepanovića treba istaći, da se on kreće u istim pesničkim vodama od svoje najranije pesme, pa sve do danas. Nema tu nikakvih iznenađenja. On prati svoj lični i osobeni ritam, njegov poetski krvotok ne prihvata druge puteve od onih koji mu je sudbina namenila.
     Ne sme se smetnuti sa uma da su ovog dobrovoljnog zatočenika poetske neizvesnosti, životni virovi i vrtlozi neretko znali da vuku do dna, ali je on uvek nalazio načina da ispliva iz mulja svakodnevice, da se domogne površine i zraka koji je krepio, i svetlosti koja je obasjavala i njega, ali i sve u njegovom okruženju. Umeo je spretno da raširi svoja poetska jedra i da nanovo, sa novom snagom i entuzijazmom, zaplovi u daljinu koja obećava, u neku nepoznatu, a opet i željenu neizvesnost. Ta feniksovska priroda stalnog uzdizanja i obnavljanja, prisutna je kod Šćepanovića od njegovih ranih pesničkih početaka, pa sve do ovih najnovijih poetskih darova. Od kada stvara, ovaj samosvojni pesnik se uvek izdvajao skromnošću, spontanošću i prvenstveno nenametljivošću. Umeo je ćutke da se sklajna, poput neke nečujne senke i baš zbog te svoje povučenosti, neretko i nepravedno je ostajao izolovan i na margini poetskog bitisanja. Vreme je ipak najpouzdaniji i najobjektivniji sudija. Svi oni koji su svojom nametljivošću, veštim manevrima i manipulacijama na trenutak prigrabili zrno slave, nestali su sa poetske scene i pre nego se njihov životni vek okončao. Vreme ne podnosi obmane i foliranja. Ono priznaje stamenost i postojanost, vrednuje snagu talenta i lepotu istinske zaumnosti. Odore laži i obmane na kraju same spadnu i ukažu na nakaznost nečega, što je pokušalo da nas opseni i obmane. Laži su kratkog veka i kao svaka beznačajnost služe mahom za jednokratnu upotrebu. Bezvrednosti će uvek biti to što jesu, ma kakvu odoru im neko navlačio. Istina ima samo jedno lice i ono se kad-tad obznani.
     No pesme i poetika uvek pronađu svoj put, pa će, verujmo i ove pesme i ubuduće govoriti umesto stvaraoca, i u njegovo ime se boriti i izboriti za mesto koje pripada samom pesniku.
     U ovoj knjizi, ali i u celokupnoj svojoj poetici Miloš Šćepanović se kreće prostorima zavičajnog miljea, koji je na njega ostavio večni i neizbrisiv trag, to putovanje se nastavlja kroz prošlost i seže do onoga što je u neku ruku bezimeno i što se na kraju kao supstrat proživljenog može podvesti pod pojmom čiste emocije. Ovaj pesnik svojim tihovanjem neodoljivo podseća na velikog liričara Lesa Ivanovića, koji je kao i njegovi „Ljudi senke“ svetom hodio opčinjen lepotom nečuja. Tako i Miloš Šćepanović lagano, iz potiha, kao ona mirna voda „koja breg roni“, poput slavnog prethodnika Lesa, nije po svaku cenu težio ka obimnom pesničkom opusu. Živeo je od pesme do pesme. Najčešće za pesmu koju je tek sročila njegova krhka poetska duša. Pesma mu je bila hrana, napitak za podmlađivanje, jer znano je: telo nas izdaje i propada, ali duša, pogotovo ona pesnička nikada ne stari.
     Šćepanovićeva čista emocija nije bila trenutak inspiracije, već se oblikovala u trajanju i to se vidi u njegovim ljubavnim i lirskim pesmama. I ova knjiga nam otkriva da ljubavna poetika jeste najdraža tema koja u Šćepanovićevom pesničkom sazrevanju nikada ne prolazi i ne jenjava. On ljubav živi. Dok je živi o njoj i piše. Tako je bilo u njegovoj ranoj mladosti, kad krv ključa i nagoni divljaju i teško se kontrolišu, i vidimo i sada, ništa manje, ovi zanosi ne jenjavaju u zrelim životnim i poetskim godinama.
     Ljubav je hrana koja ovog pesnika održava u životu i na površini, usmerena prema ženi, stvarnoj ili imaginarnoj, svejedno je kojoj, ali i prema onima koji su na bilo koji način zavredili njegovu emotivnu pažnju. Strasti se bez prestanka umnožavaju, ljubav postaje okosnica a potom i temelj u koji se nadziđuju svi suplementi koji je čine večnom u trajanju. Ovde i uz ovu knjigu može se primetiti da je namerno izostavljen analitičkiu osvrt na pojedine pesme, ili pesničke opuse, koje i koji besumnje zavređuju i dodatnu pažnju i temeljitije tumačenje.
     Sve je ovde u ovim pesmama povezano čvrstom strukturom poetskog zanosa i umne iskazivoti. Ukoliko je i potrebna bilo kakva analiza, treba je za sada i u ovom trenutku prepustiti čitaocu, jer sud čitaoca je dah svežine, svetlost koja obasjava pesmu a time i njenog tvorca. Čitalac je prva, ali i poslednja adresa do koje će ovi poetski darovi dosegnuti. Sve ostalo što bi kritičar rekao, bilo bi lično viđenje, u ovom trenutku svakako nepotrebno, jer, iskreni da budemo, prava poetika i istinsko pevanje u realnosti mnogo ne mare za bilo kakvo tumačenje sa strane.
     Pesma ima svoj život, kao i onaj ko je stvorio.
     Neretko, ili skoro uvek, pesma nadživi tvorca, i to je ona pesnička nagrada, bolje reći podvala, kojom se u krajnjem slučaju umetnik ruga prolaznosti i ukazuje da je nešto što je jednom zabeleženo kao poetski supstrat, ustvari večno.
     Na kraju, kako to inače biva i ovu najnoviju knjigu ljubavnih pesama Miloša Šćepanovića će ipak prosuđivati vreme, a ponajviše čitaoci koji u njoj doista budu uživali.

Veselin Mišnić
Beogra, jula 2015.