Песма, тако се веровало, могла је делимично да буде филтер за унакажена душевна стања, мада ова утопистичка визија поета ентузијаста у реалном свету није могла заживети. За креаторе новог поретка и нових подела улога уметности сваке врсте, а нарочито значај оних који су се бавили писањем и поетиком, била је апсолутно маргинализована, сведена на безначајност и успутно дешавање.
Појачавајући слику негативног тока ствари, могло би се рећи да песник успоставља омеђен простор. Подмеће говорно лице као непосредног тумача драме која се сагледава двојако. Дакле и кроз своје, али и туђе очи. Преваљује се тако дуго растојање од полазне тематске равни, на којој се поетска расправа преводи у сферу морфолошко-књижевног текста, где су артистичке играрије домишљања ограничене речима. Ове поруке имају симболичко-семантичку подлогу. У новим склоповима, те речи одевене рухом неког новог смисла, имају улогу филтера савести али су коначно постале моћно средство за тумачење људске судбине.
Пред нама је нова поетска књига Биљане Хукић. У овим њеним најновијим песмама одмах уочавамо стално присуство урбаног, мада се негде из позадине назиру макар као наговештаји трагови руралног као далеке, скоро заборављене, слике завичаја (рецимо песма Џанарика), које по потреби могу бити сачуване и измештене изван главних дешавања. Негде тамо и свуда где се песникиња кретала. Ти њени мотиви се скривају на оним местима где је само њен радознали и неукротиви дух доспевао.
Вредност има само оно што је видљиво, а емоције на несрећу људског рода никада нису за себе избориле жељену видљивост. Морале су да се ослањају на речи и описе, а то су одувек били непоуздани сведоци. Коначно, долази тренутак када и песникиња узима удела у овој игри непредвидивости. Она притом свесно претаче властиту поетичност у игру идеја и језика, поетске домишљатости, личног познавања датости.
Игром одабраних привида, наслеђем далеке прошлости, које се не може унизити никаквом модерношћу и утуљеном јавом, песникиња изналази жељено самоутемељење, састављено од мноштва изазовних момената, чија природа није увек јасно одредива. Како год било, извесност властитог феноменолошког редукционизма дефинитивно утиче на утемељење примарне структуре интимног, језичког и индивидуалног простора и наводи песникињу да себи свесно удељује улогу субјекатског гласа. Разлике неминовно настају између преживљеног, виђеног и говорног, где простор оног минулог, али и овог света, није створен делузијом, већ је све садржано у самом процесу сажимања простора и времена. У таквом искривљеном огледању стварности у повезивању неспојивог пре свега, извор светлости је само успутно озарење, помоћу којег песникиња на нов начин сагледава и анализира минуло време.
У самом наративу поетског изазова Биљане Хукић, уочава се апсолутна проживљеност свега чиме се она у својим песмама бави.
Са једне стране видимо како рефлексивна поетика подилази искуственом тренутку, где је доминантна улога онога ко трага за суштином и суштаством битка. Поезија Биљане Хукић је сва у служби одушевљавања и величања љубави и заноса који из љубави проистичу. Она и не покушава да се приклони неким новијим и другачијим дисонантним тоновима у певању. Нема намеру да направи отклон и искорак у нека друга поетска кретања која се само назиру у наговештајима. У самом наративу поетског изазова, уочава се недостатак свих других садржаја сем оних који се тичу љубави. У њеној поетици нема великих тема. Њено певање је позиционирало субјекат певања у ширу и прихватљивију друштвену слику, која је сачувана у њеним малим искорацима ка оностраном. Оностраном које је сакривено у неком сутра које долази. Она се суочава са двојницом коју носи у себи. Песникиња каже да је једна од њих две, а обе су заточене у истом телу, саздана од росе јутарње, од венца пољског цвећа, од лепоте. Она друга је погурена старица, презрела, сагорела у патњи, чије присуство она прва, ближа песникињи, не жели у својој близини. Страх од пролазности и старења није у песништву нова тема. Између ове две неспојиве жене уденут је знак једнакости и он подло вага њихову збиљу. Иста им је само душа (песма: Жена у жени). У следећем песничком промишљању видимо песникињу као успавану срну, она је тамо негде заточена лепотом пејсажа и горја, тамо где земља грли небо. У песми Жена на престолу, песникиња краде снове, дозива луталице да у њен свет наврате, ипак престо је тамо где њен драги обитава, и само у том додиру недосањане лепоте она заузима место на трону за који верује да јој припада. Оно што је занимљиво у овој поетици је коришћене изломљеног стиха, нема рима, речи у песми се надовезују и граде колоплет појмова који откривају поруке које поетеса у трену надахнућа вољеном човеку шаље. Она, чини се, пева с љубављу и о љубави према човеку, мушкарцу, који није негде изван њеног света, који није неостварена чежња. Он је ту у њеном видокругу, али песникиња ипак настоји да своја најдубља осећања по ко зна који пут исказује речима које су изабранику њеног срца намењене.
Постоји и она друга љубав, родитељска. Кудикамо моћнија, што се види у песми Ти овде спаваш, препуној тананих емотивних промишљања, ова песма, као и следећа која је у књизи, прати и носи наслов И ја сам умирала, и још многе у овој песничкој књизи Биљане Хукић, посвећене су трагично страдалом сину. У овим песмама исконске боли и сете песникиња је само утварна сен некада моћне жене, која своје боли прималним криком слика, док ветрови неумитно носе живот.
Ова песничка збирка насловне формулације Дубине одсликава најдубља стања духа песникиње. Нису то дубине ума, већ оне емотивне и душевне дубине. То су и оне најличније дубине из којих црпимо снагу за нове узлете и нова надахнућа. У овој књизи постоји и једна песма која се зове Пут за рај. Вечно питање које мучи нашу поетесу гласи: Пут за рај где је. Наслов ове песме би комотно могао бити и наслов ове књиге. Рајским путем се само једном ишло. И то путовање се отиснуло у легенду.
Тамо где стих не може да досегне до потпуније исказивости емотивног набоја Биљана прибегава кратким прозним формама, које се не могу подвести под појмом песме у прози. Јер то и нису. Па ипак ти колоквијални пасажи нечега што се не може уденути у стих и у песму не ремете структуру и садржајност ове поетике из простог разлога што некако делују као темељни углови на које се својим садржајем ова поетика ослања. Треба обратити пажњу и на песму Вечност у којој љубав дише и где се на рубу разума замећу оне ванвремене играрије путености и телесности. Но, није свака порука у овим песмама афирмативна, отрежњујућа и најбитнија, јер у песми Моја Улица, песникиња опет са сетом у гласу каже: „Нисмо више исти, негде смо себе изгубили“. Можда је то и највећи и задесни губитак који нам се може догодити. Када губимо сами себе. Песма Нови дан би се могла звати и „Плес са кишом“, по стиху из ове песме. Чак би се и ова књига могла тако звати, што је још један задатак, а можда и дилема која се у вези наслова ове књиге пред песникињу Биљаном Хукић поставља. Слика плеса на киши из оног чувеног филма, чини се није ни приближно моћна као ова коју нам намеће песникиња Хукић, јер заиста је много убедљивија слика где плесач кишу бира као партнера у плесу. У овом случају песникиња баш то ради. Плеше са кишом. У овој књизи, ма коју насловну формулацију коначно понела, песникиња на једном месту каже да она и није песник, већ само убоги шаптач туге.
Шта год да буде Док јесен лута, остају приче. У ову каденцу властите исказивости песникиња овом песмом чији наслов користимо, указује да све што јесмо и што смо били пролази, све сем прича којима смо нашу јаву испуњавали.
Са каквим год ситуацијама се суочавали, човек као носиоц спознаје бива скрајнут у страну, а лирски субјект више није пишчев алте-его и у пољу видљивог. У први план искаче опсена као моћно поље тактилности. И овде видимо да поезија Биљане Хукић не робује приповедачком наративу, иако, као што је речено, тих наговештаја ту и тамо има, већ је емотивним сажимањем упливала у неке поетске структуре, где је сада много доминантнији њен лични поетски микро наратив.
Но, ово њено тек оформљено поетско језгро има и ону осојну страну исказивости, јер видимо како на моменте у први план искачу бескрајне варијације на тему љубави, а то уме да буде каткад и заморно читаоцу који можда и сам трага и за неким властитим одговорима.
Ако се макар и површно упустимо у аналитички приказ кретања и многобројних трагања у поетици данашњице, како би се нашли нови песнички излази, треба рећи да је ова непрестана потреба у трагалаштву за новим поетским исказима узимала данак, јер резултата који би све претходно засенили није било. Очекивано, такве оригиналности и резултата нема ни у овој поетици.
Критичко поетски потенцијал бива превазиђен као део естетске праксе, сам себе обесмишљава и чини саму поетику ирелевантном. Савремено песништво и даље иде линијом мањег отпора, постаје све мање видљиво у значењском смислу. Као нова фрагметарност губи на убојитости иза које се у минулим периодима заклањало. Песништво невољно прихвата постојећа стања које систем вредновања именује. Стих је пука таутологија и у већини случајева изражава нарцизам појединца. Лирски субјект се приклања ишчезавању и конзумацији илузија које долазе са развојем целулоидне траке. Реч се своди на описно стање и увод у нешто што ће се, надајмо се, развијати ка неким новим могућностима. Савремени песнички језик је у том смислу апсолутно закржљао, немоћан да прати било који технолошки напредак. Период видљивог се поткрепљује тактилним и густативним, чулност намеће сталну потребу за спектаклом и сензацијом. Нове песничке генерације се смењују исувише брзо, да би се најосновиније промене уочиле и класификовале. Временски ток песме не успева да се удене у карусел спектакла. Ово окаснело дегустирање бајатог јела није тек пука произвољност наметнута игром случаја, јер са једне стране прекретнице су тако очигледне, али скретничари и даље остају у сенци. А то су свакако сами песници.
Данас видимо како се поезија приклања апстрактној садржајности. То није случај у поетици Биљане Хукић. Она трага и она себе проналази кроз њене личне изазове трагалаштва. Какав ће бити њен добитак и ћар на том путу поетске неизвесности сада није лако рећи. За Биљану треба да буде најважније то што се нашла на том неизвесном песничком путу и што се њено кретање примећује. Ако је неко у покрету увек ће стићи до жељеног циља. Овако или онако. Слике из живота, које се речима промовишу у исказ требало би да оставе трага. Али некад то зна да буде и јалов посао. Треба поћи од премисе да је биолошки опстанак човека сведен на игру случајности, а духовно биће уведено у мрачни тунел из којег као да нема излаза. Песникиња Хукић припада оној врсти сањара где њена страст према животу није потиснута снагом хладног сажимања реалних слика из непосредног окружења, где наједном у први план искаче егзистенцијална усамљеност и више ни једна реч, па ни она песничка нема улогу спасиоца и нема моћ просветљења. У свет који песникињу окружује умеће се тотални релативизам и она се приклања демијургу божанског сновиђења који уједно треба да буде и пречишћивач савести и дубински филтер загађеног животног миљеа. Ауторитарну девијацију наметнуту од насилничког утицаја појединца са неограниченим моћима, замењује релативизам свакодневља, и уместо поменутог тоталитаризма, примат узима песничка слобода да се макар донекле искаже оно што је у најдубљим емоцијама зачето и што је на најсуровији начин преживљено.
Смрт оних које волимо чини бесмисленим све што човек у животу ствара. Такви губици нису мимоишли Биљану и то се у њеној поетици итекако види. Она трага за спасом и чини јој се да само песма одагони црне мисли. Чисти душу и срце од нагомиланих мракова. Дакле, кључ спасења је у песми и Биљана у тај обзор спасења верује сваким дамаром свога бића. У неким моментима недоумица, илузија моћи спасења се расплињава као холограмска слика, која у први план истиче девијацију времена у којем је све било могуће. Биљана се у својим песмама не мири са тиме да је све готово и да човеку остају једино успомене. Она верује у сутра које долази. Она чека и има право на наду. Она није просјак љубави, ма колико леда и студени било са оне друге мрачне стране живота. Врисак срца ове песникиње се далеко чује. Она се буди ношена крилима ветра. Стихове исписује њено срце, а не и она. Једном задојена капима љубави, она је враголаста искра која свакој напасти одолева. Њено срце је спремиште за лепоту, за срећу и љубав. Она верује да је рођена тамо где се и звезде рађају. Воли длановима, када све друго закаже. Кад год устреба и када се у њој мракови и весници мртвих душа узјогуне, она се осмехом од сваке напасти брани и огрће се стихом, као што то и чини у песми Мртве душе. Треба мрву од свега сачувати. И ништа што је људско не сме се ногом газити. Она је и она девојчица из древне баје која мрве просипа путем за онога који ће је тако лакше пронаћи. Трага у себи за Богом спектакла. У хоризонту нове савремености нема могућности за стварање наметнуте секвенце која би надмашила субјективни принцип који намеће ново друштво и она је чини се тога свесна. Грч безнађа има невидљиве прсте, тај грч није само онај који дави, он не пушта и не оставља на миру усплахирену песничку душу. Босе ноге су у стању да камње мрве. Назиру се и ослухују шумову тишина, успаванке рођене из пољубаца. Срећа ионако нечујно куца на врата пролазности, али и на врата песника удомитеља стихова. Џанарике и њен хлад носе трагове болне прошлости. Ипак, љубав је моћнија од свега, она има крила и дарује их нашој песникињи. Љубав је њена животна преокупација, њена инспирација и њено прибежиште. У песми Зора, брза река је односила муљ пролазности и није успевала да сачува садржаје притока који су се у њено имагинарно корито уливали.
За песникињу Биљану Хукић постоји само једна прича у којој обитавају само њих двоје. Она и изабраник срца њена. Треба рећи да ово песништво није доречено. Није завршено. Оно је у фази буђења. Оно се још увек не може уденути у модерне токове песништва. Оно је само по себи истраживачко. Не припада авангарди и боље је што је тако, јер познато је колико авангардно нема милости за лирско поетско рухо. Сведоци смо да се лирски субјект у савременој поетици исмејава и од модерниста се баца као потпала на ломачу, где гори сваки вид раније поетске исказивости. Гнушање над свиме што је носило трагове традиционалног, реалног, проживљеног прекривано је концептуалном мимикријом која је авангардистима послужила као реквизитариј за боље сагледавање нове реалности којој су они давали усмерење. Уметничка игра проценитеља и оних који вреднују и даље не успева да уређује и води сопствену егзистенцију у правцу где је успињање услов. Субјект постаје тумач стварности и ова игра не показује пут ка избављењу и ослобађању од стега наметнутих од стране ових помодних креатура које су лагано силазиле са јавне песничке сцене, немоћни да прате или макар узму удела у ономе што је исконска поетика нудила као решење. Појединца, ма ко то био, није лако ослободити од зависности. Пристајање на опсесивно које додељује значење свему што је наметнуто зарад вишег поетског циља претвара се у обесмишљено идеолошко поље симулације. Процес нестајања не наговештава у потпуности и ишчезнуће субјекта који своју приватност поверава на чување објекту, где се поетски наратив јавно износи на трпезу оних који јесу морени неутољивом глађу трагаоца.
Важнија је симилација од слике која наговештава симулацију. Можда је најболније од свега што је изворна стварност и оно што је истинито и преживљено потиснуто и уклоњено са позорнице на којој смо се нашли.
Узгред треба рећи да уметност покушава да се идентификује са свакодневицом. Кад не би било тако, у чему би онда била сврха стваралачког чина.
Муњевита дешавања чији смо заточеници без изузетка, погубно су деловала на свест конзумента.
Ове појаве доводе до дубљег отуђења. Данас смо на жалост неми сведоци да романтика у свим облицима бива уклоњена из свих токова уметности, као принцип застарелости, декаденције, неукуса. Тако је и у песништву. Биљана се са тиме не мири и упорно истрајава на властитом песничком путу неизвесности. Где ће је тај пут одвести то крије оно будуће и, за сада, далеко време. На песникињи је да не одустаје и да истрајава на овом тешком и изазовном, али лепом путу на који је живот нанео.
Веселин Мишнић, књижевник
У Београду, маја 2018 год.
Malo je pesnika koji su pomerali granice jezičkog iskaza a Bjelanović svakako pripada tom nizu retkih i odabranih. Poput Vaska Pope, Bećkovića i Pavića, koji su u svom delu progovorili na drugačiji i osoben način i koji su zahvaljujući ličnom pečatu dali poetici i književnosti nove zamahe, novi jezik i prepoznatljivost, tako je i Bjelanović progovorio jezikom specifične leksike, jezikom pomalo zaboravljenim i skrajnutim, vezanim za jedno podneblje, delimično i za lokalitet njegove zavičajne Velike, jezikom koji nije on osmislio i nije njegov tvorac, ali ga je nanovo oživeo, dao mu zamah i krila, versifikacionu, leksičku i semantičku lepotu i osebujnost, novi smisao i svakako mu je kroz svoje pesme udahnuo novi život.
Bjelanović se drznuo da se prikloni onostranom i da kroz poetski iskaz oživljava jezik koji je lagano nestajao iz sveta svakodnevice i sa onima koji su tom jeziku služili ili bili njegovi konzumenti. Dakle, govoreći jezikom zavičaja, ne samo u „ Veličkoj odnici“ već i u svojim prethodnim poetskim knjigama, jezik je bio i ostao štit i čuvar tradicije jednog podneblja i naroda u njemu. Jezik kojim se i danas u izvesnoj meri govori u Velici, mestu u podnebesju Čakora, koje je specifičnom geografski graničnom odrednicom, kroz svekoliku istoriju minulih vremena, izdvojeno i osuđeno da prkosi silnicima i osvajačima, da se suprostavlja moćnim vojskama i zulumima, koje su ove činile, kroz sva minula vremena. No, podnebesje i prostorna odrednica ne bi imale ulogu i značaj da u tom izmeđenom svetu nisu živeli ljudi posebnog kova, ratnici i domoljubi, čuvari tradicije, ljudi slobodarskog duha, što ne reći i specifične zaumnosti, uvek spremni za žrtvu više i zarad cilja koji se nazirao u dolazećim vremenima. Ti naizgled mali lokalni junaci su u tim prelomnim trenucima donosili dalekosežne i herojske odluke, stradali i ginuli na braniku domovine, ma kolika ona bila, ne mareći za vlastite živote i preko noći i zauvek ulazili u legendu.
No, od kada je sveta i veka, sem što uzima živote, smrt se hrani zaboravom. Žrtvovanje, ma koliko i kakvo bilo, takođe tone u mrčaje zaborava. U vremenu zemni prah i plesan prikrije i zatamni svako sećanje. Osećajući na vlastitoj koži taj nalet vanvremenog, pesnik Bjelanović kroz svoju specifičnu poetiku ponovo oživljava ono što odavno nema života. Ali takođe i sve ono što ne sme nikako da bude zaboravljeno.
U te večne borbe Davida i Golijata, tako svojstvene narodu Crne Gore, delimično opisane u „Čojstvu i junaštvu“ Marka Miljanova, te i takve, naizgled uzaludne borbe, našle su pribežište u poetici Radenka Bjelanovića. Svestan da je reč najmoćnija u trajanju, da odjek zapisa ne jenjava i da nosi trag koji se ne može izbrisati, pesnik Bjelanović u ovo Gordijevsko čvorište suštastva samog života upliće niti koje sem pesnika niko drugi ne ume i ne može razmrsiti. Te naizgled paučinaste niti imaju moć dostojnu trajanja, moć koja svoje utočište nalazi u zaklonu od večnosti, jer, živa pesnička reč je moćna kao voda koja menja agregatno stanje, ali nikada ne nestaje.
Ono što se jednom u pesmi nađe postaje večno i toga je Bjelanović itekako svestan, i zato on uprono gradi ova mala gnezda u kojima se rađaju neki novi uzmasi, bolje reći životi mimo života, ili u neku ruku ponovna rođenja onih koji su davno umrli.
Pesnik ne preuzima ulogu Tvorca, jer niti to može, niti ima pravo da se igra nečim što nije u domenu ljudskog poimanja, ali ipak ima moći koje mu Tvorac obilato daruje, moći da uklanja prašinu zaborava sa svega što zaslužuje odoru večnog sećanja. Dakle, istina je da smrt briše život, ali isto tako ona herojska smrt u sećanjima i uspomenama gubi svoju opaku ulogu, jer život uvek nađe izlaz, pa i onda kada se čini da tog izlaza nigde nema. Pesnik je u ovom slučaju glasonoša i nosioc dobrih vesti, on je ona nevidljiva i produžena ruka slučaja, koja se udeva u temelje svekolikih i moćnih sećanja. Pesnik čupa reči iz svoje duše i svog srca, reči nemušte i naizgled zaboravljene i sve to što je nastalo iz krvoliptanja udeva u temelje pesme, jer samo tako se može prkositi zaboravu. Tako je od prve do poslednje pesme U Veličkoj odnici, i ne samo u ovoj vrednoj knjizi, već i u ranije objavljenim knjigama ovog autentičnog pesnika. I doista ako se imalo uđe u misteriozni svet Bjelanovićevog kazivanja, sa lakoćom se uočava tematska i jezička povezanost svih njegovih prethodnih knjiga, ovaj pesnik ispisuje stranice jedne večne priče, koja govori o stradanjima i nezaboravu, o nadanjima i verovanju, o snoviđenjima i poharama, o uzletima i fenisovskim uzdignućima iznad svakog zla, ma kolike ljudske žrtve bile prinošene, kako bi se sačuvalo ono malo života, koji je reklo bi se o niti visio i čudom, kako drugačije, opstajao u Velici a i diljem Crne Gore. Pesnik je svoja kazivanja smestio u tom naizgled pitomom i nevelikom mestu gorštaka, omeđenom nebesima, prekrivenom krvavim tragovima koje su za sobom ostavljali silnici, od onih osmanlijskih dilavera, koji su sekli glave, slažući iza sebe na gomile obezglavljena ljudska tela, do najnovijih vremena u kojima ni jedno zlo nije mimoišlo Veliku i Veličane. O tome govori istorija i ta svedočanstva se ne mogu izbrisati iz istorijskih čitanki, ali ni iz sećanja, ne samo Veličana. Zauvek će da traju i da se pamte te priče o herojstvu pojedinaca, o masovnim grobnicama, o teskobi i nemoći, o junaštvu, o nemanju straha od smrti, koja u tom mestu kao da nikada nije dolazila prirodnim putem i kada se životni ciklusi završavaju. Smrt je iz samo njoj znanih razloga “itala“ da zapuhne Veličku nejač, da osakati mladost, da unizi dostojanstvo življenja, da zatre.
O tim vremenima kojih srećom više nema, i koja se ne mogu, ali i ne smeju zaboraviti, prvi i jedini, Bjelanović je pevao i progovorio u knjigama: Crnom vodom, Sjutra dolazi Periša, Ćilan, Maglenik, Velika. Ova poslednja knjiga, dakle Velička odnica, iz ovog osobenog niza poetskih i književnih bisera Radenka Bjelanovića je višestruko nagrađivana. Opčinjen bogatsvom i osobenošću Bjelanovićevog jezika, prateći i iščitavajući književni opus ovog plodnog stvaraoca, pisac ovih redove nikako ne uspeva da se oslobodi utiska da čita jednu te istu knjigu, koja se nastavlja kroz celokupnu Bjelanovićevu poetiku. U pogovorima i kritičkim opservacijama na ovu najnoviju pesničku zbirku Radenka Bjelanovića, nailazimo na tekstove eminentnih književnih znalaca, akademika Ignjatovića, koji se nadahnuto i prilježno bavio analitičkim osvrtom na pojedinačne pesme ove zbirke, pa preko kratkog i sažetog teksta doktora Jovana Strikovića, koji ovu knjigu preporučuje kao osobeno i autentično delo Radenka Bjelanovića, do studioznog i moćnog teksta književnog kritičara i pisca Vidaka Maslovarića, koji daje jednu sveobuhvatnu analizu dela koje je pred nama, i koji govori o svemu što je prethodilo ovoj pesničkoj zbirci. Bjelanović je davno otkrio svoj pesnički put, njime ga vodi odnica, taj put prepun imaginarnog kretanja uvek zagoni u kružnicu i čini se da nema kraja.
Treba reći da je pesnik Bjelanović bio naprosto predodređen da progovori ovim jezikom Veličke sredine, jezikom ukorenjenim u njegovo biće, odakle je u svet otišao sa nasleđem iskaza, kao bremenom, koje nikada ne uspeva da u potpunosti skine sa svojih leđa.
Jedini način da olakša i sebi i svojoj duši, Bjelanović je pronašao u jezik svoga kraja, u pesmama kojima je kao draguljima ukrašavao svoje svekoliko poetsko kazivanje.
Samo čovek uspeva da metne uzde vremenu i da opravda njegovo postojanje u životu uopšte.
Knjiga pesama „Velička Odnica“ može da služi autoru na čast i za ponos što je iza sebe ostavio delo velike i autentične književne vrednosti, ali takođe i kraju iz kojeg je Bjelanović u svet zakoračio, dakle Velici i Veličanima, jer svaka od pesama iz ove knjige jeste spomenik kako vremenu kojeg odavno nema, tako i ljudima tog kraja, bez kojih to vreme ne bi ni bilo vredno pomena i upamćeno. Bjelanović je bio i ostao pesnik posebnog jezičkog bogatsva i osobenog iskaza. Svakim stihom u ovim pesma to se potvrđuje.
Postoje knjiga koje se zaboravljaju i koje se pamte. Ova Bjelanovićeva pesnička knjiga, dakle Velička odnica je pisana za sadašnjost, ali takođe i za budućnost. I zato je kao i njen tvorac „osuđena“ na nezaborav i trajanje.
Veselin Mišnić, književnik
Beograd, 2017 god.
Ratko Božović je ugledni intelektualac, kulturolog, omiljeni profesor mnogobrojnih generacija studenata, pisac mnoštva knjiga i čovek sa bezbroj usputnih zanimanja. Ovo je jedam mali, lični i skromni osvrt na jedno nezaboravno druženje sa Ratkom Božovićem, koje srećom i dalje traje. Iz svega toga što Ratko jeste, izrodilo se naše trajno prijateljstvo.
Pisati o bilo kome sa pozicije prijatelja nije nimalo lako, niti je zahvalno. Tada postajemo svesni da će golemi deo tog mogućeg zapisa, zbog bojazni da može biti progrešno tumačen, biti pohranjen u nedorečenosti, jer kada se govori o nekome sa emotivnim nabojem, priča ume da se otrgne kontroli i preobrati se u nešto što nije primereno koliko samoj priči, toliko i onome kome je ta priča namenjena, ili pre svega onome o kome se govori.
Šta god bilo rečeno u ovom zapisu, ovo će ipak biti jedna nedovršena pripovest, jer sve priče koje se tiču ličnosti i dela Ratka Božovića nemaju kraja, što je u neku ruku i logično, ako govorimo o čoveku sa bezbroj zanimanja a opet i o nekome ko ne menja vlastitu prirodu zarad bilo čega, jer svi koji su se makar na tren sreli sa Ratkom Božoviće, pamte jedno lice vedrine, prijemčivostii, karakterističnog osmeha, pa čak kada je njegovo lice zaodenuto plaštom ozbiljnosti, ono nam deluje blago, umirujuće i sasvim blisko.
Nemerljiv je njegov svekoliki udeo, uticaj i značaj za opštu kulturu.
Mora se reći da je profesor Ratko Božović nesvakidašnji intelektualc i filozof, čovek neodoljivog šarma, beskrajne i neponovljive duhovne lepršavosti, njegova lepeza znanja i interesovanja je u mnogim oblastima koliko neistražena, toliko po značaju i značenju jedinstvena i nasamerljiva. Ni njegov protret ukoliko bi bio izveden slikarskim tehnikama, ne može biti potpun, jer bi i na njemu uvek ostati nešto nedorečeno i neiskazano u onoj meri, koja bi odgovarala pravoj suštini i sadržajnosti nosioca tog nesvakidašnjeg lika.
Od prvog, pa do dana današnjeg, put kojim se Ratko Božović kreće je jedno neponovljivo i ujedno i blistavo hodočašće.
Komotno i bez preterivanja može se kazati, koliko je on birao vlastite kreativne puteve, toliko su ti putevi birali njega. I pored svih nepredvidivosti koje se nižu na putu svakog tragaoca, danas, mi koji smo njegovi iskreni poštovaci i prijatelji, ponosno možemo reći da nema ni jedne mrlje u njegovoj radnoj i životnoj biografiji. Jednostavno rečeno: Ratko Božović je bio i ostao posebnost. Intelektualac koji je imao moć da vaspitava i prepoznaje kvalitet i talenat kod drugih ljudi, ali, umeo je da uoči i da nasluti ono što je naizgled bilo daleko i nevidljivo, što se kao opaka izvesnost „iza brda valja“. Umeo je da upozori na opasnosti koje vrebaju ne samo u svakodnevici. Zakulisne radnje i beskrajne igre moćnika nisu mogle da budu nepimećene od njegove strane i nikada nisu ostajale bez reakcije, ma koliko takvi njegovi nastupi bili neprijatni i bolni za vlastodršce. Od komunističkih vremena do ovih poslednjih, navodno demokratskih, ništa se nije menjalo. I Ratko je prvo uočavao pogubnost i obmanjivačku retoriku onih koji su se smenjivali na vlasti, kao na magaretu koje svi rabe i jašu. To baksuzno magare je bio i ostao narod, koji je naivno verovao u nemušte priče oligarha na vlasti. Postajalo je sve gore i gore. Otuđena vlast je gubeći razum, gubila i kontakt sa narodom. Svaki dolazeći režim se pretvarao u vladavinu autokrata, i samovolju vlastodržaca. Ratko nije ostajao po strani. Prvi se javljao kao kritičar i neko ko je prepoznavao ove podle igre moćnika. Samo što istina uvek ima i prisojno, ali i ono drugo osojno lice. Godi pravdoljublju, ali one druge unižava i tada se javljaju neretko neprimerene reakcije. Na nesreću loši ljudi imaju dugo pamćenje. I kada neko kaže istinu o njima, tek tada njihova pakost i zloba izađu na videlo. Takve Ratko nikada nije štedeo i nije pred njima kao mnogi zabijao glavu u pesak. Ratko se čitavog svog života borio i bori protiv poltronstva i mediokritetstva svake vrste.
Njegova misao i reč je uvek oštra i utermeljena na činjenicama koje se nisu mogle osporiti.
Kod Ratka se u svim kriznim vremenima dolazilo po savet i tako je i danas. Drugo je pitanje koliko je jedan glas bio moćan da doprinese boljitku i razotkrivanju mnogobrojnih društvenih anomaličnosti, pa makar taj glas pripadao duhovnoj gromadi kakav je Ratko Božović.
Mnogi časni i umni ljudi nisu prepoznavali zamke koje su samo zbog njih unapred bile pripremljene i osmišljene i kada bi takvi pojednici postajali svesni svojih zabluda, obično je bilo kasno i splavarenje dnom života i mimo njihove volje se nastavljalo. Za razliku od njih, Ratko je kao vizionar uočavao sa lakoćom ove opasnosti, smišljane za ljude nalik njemu i svoju mudrost i kreativni zamah usmeravao je na drugu stranu. Onu koja je mogla ljudima da bude od koristi i pomoći.
Umetnost svake vrste za Ratka je bila spasonosno pribežište. Filter za dušu, koji je uklanjao sve prljavštine i gadosti koje su onako uzgred i njemu bile podmetane.
Bezbrojne generacije studeneta sa najvećim uvažavanjem govore i pamte briljantna predavanja profesora Ratka Božovića. Sećam se priča da su studenti sa drugih fakulteta odlazili da prisustvuju Ratkovim predavanjima. Na mnogobrojnim književnim tribinama, gde je on govorio, nije bilo dovoljno slobodnih mesta za posetioce i slušaoce. Ratko je u svemu bio nov, drugačiji i neponovljiv. Nema u Beogradu a ni diljem Balkana ni jednog značajnijeg intelektualca, koji nije makar jednom posetio neko Ratkovo predavanje, ili samo zbog njega došao na tribinu, gde je on po običaju nadahnuto govorio. U tom nizu Ratkovih bisernih trenutaka, sažeto je hiljade i hiljade književnih večeri, bezbroj promocija novih knjiga, mnoštvo otvorenih slikarskih izložbi. Nizali su se neponovljivi kritički osvrti na sve vidove kulture, njegove kolumne u novinama i časopisima koje se pamte.
Sve je to ugrađeno u stvaralački i kreativni portret Ratka Božovića.
Prvi je na ovim prostorima govorio o značaju igre i ne samo u odrastanju, prvi je ukazao i mnoge knjige ispisao, koje su se bavile slobodnim vremenom. Nema književnog žanra kojim se Ratko Božović na temeljan i kritičko-naučan način nije bavio. Od romanesknog pripovedanja znamenitih pisaca, pa onda putevima poetike i poetskog iskaza, uzdignućima dramskog teksta i dramaturgije, filozofije i psihoanalitike. Sve je ulazilo u opseg njegovih interesovanja. Ne smemo zaboraviti ni nemerljiv doprinos u tumačenju savremene satire i aforistike u Srbiji prvernstveno, ali i u zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije. Niko temeljnije, umnije i stručnije se nije bavio ovim književnim žanrom, dakle aforistikom, što svedoče mnogobrojne knjige Ratka Božovića. Ako je srpski aforizam najbolji na svetu, a jeste, onda on i zaslužuje najboljeg tumača, a to svakako jeste Ratko Božović. Ipak nije sve u našem životu prekriveno tminama i mrakovima.
Srećom postoji i ona vedrija strana naše svakodnevice.
E baš o toj vrsti angažovanosi Ratka Božovića bih želeo nešto da kažem. Nema istinitije priče od one koju su preživeli vlastiti nervi. Moje poznavanje Ratka Božovića ima onu ljudsku i najiskreniju nit osobenog, koja se kao najveća dragocenost čuva u ličnim sećanjima. Kao njegov bliski prijatelj, bio sam svedok mnogih za Ratka značajnih dešavanja u njegovom životu. Imao sam veliku sreću da kao golobradi mladić, odmah po dolasku na studije u Beogradu, upoznam Ratka Božovića. Nikada neću zaboraviti taj naš prvi susret, a verujem da neće ni Ratko. Naime, kako sam silno želeo da upoznam Ratka, a sa radoznalošču koja se uobličila dok sam još kao cetinjski gimnazijalac došao do jedne njegove knjige i malo potom i video Ratka kako umno i uživo govori u nekoj televizijskoj emisiji, zarekao sam se da tog čoveka moram da upoznam. Naruku mi je išlo to što sam poznavao jednju Ratkovu rođaku iz Beograda, koja je leta provodila na Cetinju. Obećala je da će upriličiti susret sa Ratkom čim budem došao u prestoni grad. I doista je tako bilo. Ohrabrila me je rečima da nema crnogorca koji je došao na studije u Beograd, i koji je imao naklonost ka nauci i umentnosti prvenstveno, a da Ratko nije pomogao. Danas i sa ove vremenske distance, uveren sam da niko drugi sem Ratka, ne bi pri tom prvom susretu ozbiljno prihvatio nekog mladog i nakaradno odevenog čoveka. A baš takav sam ja banuo u prvoj poseti kod Ratka. Naime jedna moja poznanica iz Nemačke mi je donela na dar čizme sa belim krznom, beljim od snega, kao od polarnog medveda. Takva obuća je možda priličila Eskimima, ili na severnom polu. Dan je bio bljuzgav i kišovit, što je išlo u prilog tome da niko normalan po takvom danu bez snega, ne obuva takve čizme i pritom po prvi put ide u posetu jednom od nekolicine vodećih intelektualaca u Beogradu. Kasnije mi je Ratko priznao da se možda prvi put našao u čudu, misleći da mu je banuo u posetu neki tipični crnogorski psihijatrijski slučaj, neko izgubljen u vremenu i prostoru i da nije bilo njegove rođake, koja je i sama verujem bila zbunjena mojim načinom odevanja, ko zna kako bi se taj susret završio. Začudo, priča je tekla nekim sasvim drugim tokom i ja sam te večeri ostao sa Ratkom u njegovom stanu i u razgovoru skoro do zore. Nikada više te odvratne čizme nisam obuo, nekoliko dana kasnije sam ih bacio u smeće. No, možda su i te bele snežne čizme ukazale i na moj ekscentrizam i ne samo u odevanju i Ratko me prihvatio kao posebnost netipičnu sredini iz koje sam dolazio, toplo i ljudski, onako kako je samo on to umeo. Kao veliki poznavalac ljudske psihe Ratko se držao one krilatice da se „suština očima ne sagledava.“Od tog momenta pa sve do danas naše prijateljstvo je raslo. Nisam napisao niti jednu knjigu, ( broj mojih objajvlenih knjiga je dosegao tridesetak naslova u raznim književnim žanrovima) a da nije skoro svaka od tih knjiga prošla strogu Ratkovu cenzuru. Tek nakon njegove konačne ocene bio sam siguran da buduću knjigu mogu prepustiti i sudu čitalaca.
Kao mladom pisacu, i u vremenima kada početak nekog krerativnog delovanja u ma kojoj oblasti a naročito u književnosti, nije garancija da će se taj put uspešno nastavljati i da će se i u budućem vremenu potvrditi kao bitnost, Ratko je bio onaj zamajac koji mi je bio neophodan da se oslobodim sumnjičavosti u vlastitu vrednost, sumnjičavosti svojstvene svakom početniku. No, talenat sam po sebi ne znači ništa, ako nema blagovremenog usmerenja i ako nema neko umniji od nas, da nam ukaže na nedostatke i da nas uputi i ukaže na smernice budućeg kretanja.
Moj duhovni učitelj je bio Ratko Božović.
Kasnije sam uviđao da je takvih poput mene bilo mnogo.
Osvrnuo bih se kratko na nekoliko anegdotarnih momenata iz tih bezbrojnih susretanja i druženja. Za nas mlade pesnike i pisce koji smo dolazili u Beograd, dom Ratka Božovića u Dalmatinskoj ulici, br 58, bio je pribežište, stecište i duhovna oaza. Kod njega smo bili uvek dočenaki raširenih ruku, prijateljski i od srca, a ta ljudska toplina nas je hranila kao napentes, ona božja trava mudrosti, i mi smo iz njegovog doma odlazili mirni, spokojni i srećni, jer svaka nova priča, a bilo ih je bezbroj, u pozadini je imala edukativno, ali i mnoga druga značenja. Ratkov brat Duško nas je dočekivao na vratima nevelikog stana u kojem je živeo sa Ratkom, sa osmehom koji se ne zaboravlja i tokom tih noćnih poseta dolazili su gosti, zvani i nezvani, i prostor bi se popunjavao čudnim i naizgled nespojivim energijama. Zahvaljujući Ratku i tim druženjima u njegovom domu sam upoznao divne i časne ljude, velikoumne zanesenjake raznih osobenosti i neočekivanih zanimanja.
Pomenuo bih samo nekolicinu, koji su u narednim godinama postajali i moji prijatelji. Jedan od onih koji se zauvek pamte, bio je genijalni profesor i uvaženi teoretičar književnosti, pisac nezaboravnih „Sinteza“ Bato Josimovć, kojeg je svuda pratila njegova plemenita supruga Mira. Bato je bi Ratkov blizak prijatelj, čovek briljantnog uma i nemerljivog znanja, filozof, književnik, slikar i pesnik u duši, đak a kasnije i profesor Sorbone, veliki poznavalac i poštovalac Žaka Kasua i celokupne francuske književnsti, čovek beskrajno zanimljiv, koji je imao uvek novu i drugačiju priču. Bio je slabog zdravlja. Nije se dugo lečio i umro je u bolnici Kliničkog centra. Izdahnuo je sa mojom knjigom na grudima, romanom prvencem,“Bolest Vajara Gabrijela“ i nedovršenim tonskim zapisom, koji je na magnetofonskoj traci ostavio govoreći o toj knjizi, što je bio i njegov poslednji zapis o nekom književnom delu. Smrt je bila brža. Ta moja duhovna povezanost sa onostranim svetom u koji se Bata preselio nikada me nije napustila.
Doktor Jovan Striković je u tim vremenim bio svakodnevni posetilac Ratkovog doma. Tu je i sam začinjao ideje njegovih budući poznatih knjiga Smijeh Igumana Stefana, i Apsurd i samoubistvo. Tu su baš u tom druženju došli do izražaja prvi Strikovićevi pesnički pokušaji i poetski uzmasi.
Mladi i genijalni kritičar iz Leskovca, Jovica Stojanović bio je za sve nas, pa i za Ratka duhovno otkrovenje i posebna atrakcija. Sećam se kada je jednom televizijskom novinaru koji je od Ratka tražio da mu preporuči nekog, ko bi govorio, mislim da se radilo o ljubavi i seksualnosti, Ratko je odmah predložio da gost te emisije bude Jovica Stojanović i da boljeg poznavaoca te teme od Jovice nema. Začuđen nivinar je Ratka pitao dali je to Jovičina struka, a Ratko je na njemu svojstven duhovit način odgovorio: Jovica je enciklopedija, a enciklopedijsko znanje nije znanje struke, dakle, Jovica je čovek koji sve zna. I doista Jovica je kao gost u toj emisiji briljirao.
Kod Ratka sam upoznao i Vesnu Mališić, prelepu i prepametnu mladu ženu, novinarku Duge, čija će karijera vrsnog novinara stalno napredovati, koja će ne dugo potom postati Ratkova supruga i njegov životni saputnik. Bio sam kum na njihovom venčanju i tako me sa Ratkom vezivalo duplo kumstvo, jer me je on ranije krstio u manastiru u Rakovici. Kod Ratka sam upoznao još jednog novinara Duge Miška Kalezića, koji je nedugo potom kao i Dušan, Ratkov rođeni brat, nenadno preminuo. Kod Ratka sam takođe upoznao i Dušana Kosovića, Ratkovog ujaka, psihoterapeta svetskog glasa, koji je objavio i niz knjiga iz struke i koji je imao svoju ordinaciju u Njujorku. Zahvaljući Kosoviću, Ratko je među prvim beograđanima dobio bežični telefon a nešto kasnije i kompjuter.
Veliki srpski pesnik Aca Sekulić i njegov brat vrsni novinar i urednik u to vreme značajnog lista „Mladost“ Zoran Sekulić, obojica su bili Ratkovi prijatelji. Zoran je bio beskrajno duhovit čovek. Kako sam se ja u to vreme rane mladosti prilično uspešno bavio karateom, sportom pristiglim sa dalekog istoka, Zoran je u svojim novinama u kojim sam i ja objavljiva prve pesme i pripovetke, napisao omaž o tome kako sam se ja prvi put kod njega u redakciji pojavio u kimonu, pritom sam tekst doneo umotan u crni pojas i bacio ga ispred njega na sto sa rečima:“ Hoćeš li ti meni objaviti ovo, ili možda nećeš? Naravno odmah sam dao Mišnićev tekst u štampu, pisao je Zoran. I ja i Ratko smo se smejali do suza ovoj Zoranovoj duhovitoj improvizaiji.
Svakako moram pomenuti i velikog barda svekolikog jugoslovenskog glumišta, Petra Banićevića, Ratkovog bliskog prijatelja. Ovaj veliki glumac je bio sjajan recitator poezije. Vajar Mijo Mijušković, zvani „Dobri Mijo“ kad god je iz Nikšiča dolazio u Beograd, znalo se: odsedao je kod Ratka. Tu sam kao u svojoj kući, govorio je. U Ratkovom domu sam se i sreo sa prvim Mijovim skulpturama i čovek koji je ne bez razloga umesto imena nosio nadimak „Dobri“ i mene je opčinio svojm neposrednošću i neospornim vajarskim darom. Pomenuti roman“Bolest vajara Gabrijela“ nosio je posvetu vajaru Miju Mijuškoviću. Jedne prilike Mijo se pobolio, morao je na hitnu operaciju žuči. Nešto se pri operaciji iskomplikovalo i Mijo je kako bi rekli njegovi Nikšićani, umalo pretekao. Nekoliko dana pre operacije, ne znajući za Mijove zdravstvene probleme, poslao sam mu u Nikšić poštom knjigu koju sam zbog specifične teme baš njemu posvetio. Naime tom mom junaku Gabrijelu, vajaru, ( koji je kao i Mijo klesao svoje figure iz kamena,) u jednom trenutku život se izokrenuo na tumbe, jer sve što se negde u svetu događalo njegovim figurama, dešavalo se i njemu. Ako bi se neka njegova skulptura polomila i njegove kosti bi se lomile i pucale kao da su od stakla, Gabrijel bi završio u bolnici i činilo se makar u samoj pripovesti, da kraja njegovim stradanjima nema. Tako je bilo u romanu. Odmah nakon opertacije Mijo je iz bolnice pozvao telefonom Ratka i doslovno mu reka: Slušaj Rale, onaj tvoj prijatelj Veselin što je meni knjigu posvetio je pravi veštac. Iskreno sam zabrinut šta će mi se dogoditi. I ja se pretvaram u kamen, izvadili su mi iz žučne kese punu čašu kamenja, nego nisam pročitao do kraja ovu knjigu koja je meni posvećena, a znam da ti jesi, pa sada brinem hoće li onaj Gabrijel preživeti, ili će ga kamenje dotući. I doista je Mijo verovao da su moje reči iz romana bile proročke i opasne po njegovo zdravlje i njegov život. Ratko je reagovao na sebi svojstven način. Okuražio je prijatelja rečima da je roman samo fikcija, junak romana izlazi iz bolnice zdrav i čio, i da nema razloga za brigu. Svakao je Ratko znao da Gabrijel u mojem romanu nije preživeo. Odmah me je nazvao i kroz smeh mi saopštio kakve je posledice umalo izazvala moja knjiga. Sreća je da Mijo pre operacije nije knjigu pročitao do kraja, kazao je Ratko. Sličnioh anegdota je bilo zaista mnogo i Ratko je voleo da sa prijateljima sve okrene na šalu. Sećam se jedne duhovite zgode koju je jedne prilike Ratko pričao o zajedničkom putovanju u Francusku i boravku u Parizu, gradu svetlosti. Na to putovanje su krenuli skupa Ratko, Mirko Kovač i Mijo Dobri. Šetajući Pigalom, puni svakojakih utisaka, najednom su Ratko i Mirko primetili da nema Mija. Vratili su se da ga potraže i ugledali ga kako razgovara sa jednom damom lakog morala. Bili su iznenađeni jer je Mijo slovio kao puritanac i kada su mu prišli ne bez čuđenja su otkrili da je dama noći bila sa ovih prostora. Zaustavila je Mija koristeći jezik zavičaja. I kada je Mijo shvatio čime se ona bavi u belom svetu, krenuo je da je ubeđuje da napusti ovu nedoličnu i nemoralnu profesiju. Imaš li ti braće nesrećnice, pitao je Mijo, a kada je ova potvrdila da ima, Mijo je rekao da nije u redu što svoju braću i roditelje sramoti i bruka, da će joj on lično dati novac da se vrati u ondašnju Jugoslaviju, da se okrene životu koji nije nemoralan. Mijo je eto u svojoj dobroti pokušavao da jednu prostituku privoli da se odrekne večnog zanata zarad moralnih principa koje je negde usput ta mlada žena pogubila.
Kod Ratka sam upoznao mladu i avangardnu pijanistkinju Kseniju Zečević, i naravno čudesnu balerinu Jelenu Šantić. Od Jelene sam dobio karte za Pedrginta u kojem je ona igrala glavnu rolu. Bila je to prva baletska predstava koju sam u životu odgledao.
Danas kada ove zapise ( o ljudima koje sam upoznao zahvaljujući tome što su prvenstveno bili Ratkovi prijatelji,) unosim u ovaj brevijar linih sećanja, i koji su me ponajviše i zbog Ratka prihvatali, sa velikim žalom i prazninom u srcu moram da se pomirim sa činjenicom da među živima nema neverovatnog Bate Josimovića, nema ni Ace ni brata mu Zorana Sekulića, nema Miška Kalezića, Dušana Kosovića, nema Ratkovog rođenog brata Duška, nema ni Petra Banićeviča, Petra Kralja, Dragomira Brajkovića, nema ni Ksenije Zečević, ni Jelene Šantić. Nema ni Danila Kiša, ni Mirka Kovača, ni genijalnog filmskog režisera Živka Nikolića, nema ni neponovljivo duhovitog dramskog pisca Veljka Radovića, nema ni maga kritičke reči, velikog gospodina i Ratkovog, ali i mojeg prijatelja Čedomira Mirkovića.
Ostao je Ratko, i nas još nekolicina, da ih pamtimo u čuvamo u najdubljim sećanjima i prelepim uspomenama.
Dok ovo pišem i pominjem ljude koji večnošću plove, sve mi se više čini kao ni da mene nema, sem u ovim zapisima, koji su spona sa vremenima koja su nestala i sa onima bez kojih bi ta vremena bila obesmišljena i pusta. Ako se dar i talenat od Boga dobijaju, možda se i sa pravom pitamo ko nam onda meri i određuje dane i godine življenja?
Sve su to pitanja koja u nemoći postavljamo sudbini i na koja nema odgovora.
Točak života se jednom zavrti nošen i pokrenut igrom slučaja, a kada se će se zaustaviti to niko ne može znati.
U tim ranim godinama mog pesničkog i književnog sazrevanja pisao sam drugu po redu knjigu pesama. Zvala se „Oboljeli kameleon.“ Ratku se posebno dopao naziv knjige, jer je govorio o kameleonu koji se ne prilagođava, a ja sam bio taj „oboljeli“ kameleon kao što je i Ratko bio čitavog života. Samo kameleoni koji se prilagođavaju sredini u kojoj žive, bili su zdravi i nisu bili izloženi opasnostima. Sećam se da sam u toj drugoj knjizi poezije uspeo da se oslobodim od epskih zanosa donešenih iz zavičaja i ta modernost mog novog poetskog iskaza naišla je na razumevane i prihvatanje velikog pesnika Miroslava Mike Antića, koji za tu knjigu napisao jedan po svemu nesvakidašnji i nadahnuti predgovor. Ipak ta knjiga, pisana u nekom maniru sažimanja, pomalo nalik haiku poeziji, zahtevala je moj poseban pesnički angažman i tada je Ratko, kao budući recenzent ove knjige, uzeo stvari u svoje ruke i pod kontrolu. Temeljit u svemu čime se bavio, Ratko je bio i strog kritičar i njegovom očtroumom zapažanju ništa nije moglo da promakne. Greške se mogu odstraniti samo u rukopisu, kada knjiga ugleda svetlost dana, onda ispravki nema, govorio mi je. Noćima smo iščitavali svaku pesmu iz ove moje knjige. Svaku reč analizirali i tek kada bi pesma kao celina prošla kroz gusto sito Ratkove analize, kretali smo dalje. Sećam se da sam u jednoj pesmi koja se zvala“Trag“ imao reč“duboko“. U kontekstu samog poetsklog iskaza ta je reč zasmetala Ratku i rekao mi je da ona mora biti zamenjena. „Ako je nešto duboko kako mogu da za taj opis nađem bolju reč, kazao sam pomalo tvdoglavo, ali Ratko je ostao pri svome. Ili zameni tu reč, ili ova pesma ne ide u knjigu. Dva dana sam mozgao i uspeo da pronađem leksiču zamenu i Ratko ni tada nije bio zadovoljan. Ova pesma ima u sebi nešto, našao si rešenje, ali ovde nije kraj. Uzeo je jedna stih koji je otprilike glasio: Vetar jer odnosio tragove koji su na pesku ostajali. Ratko je izbacio nepotrebne reči i ostavio stih: Trag na pesku i vetar... ostalo se podrazumevam zar ne, rekao je profesor zadovoljno. Ova mala zgoda samo delimično osvetljava Ratkovu predanost jeziku, njegovom beprekornom poznavanju suštine teorije književnosti, i pre svega Ratkovom urođenom daru zapažanja bitnosti.
Jedne prilike me je Ratko upoznao sa piscem i njegovim prijateljem Mirkom Kovačom. Kao veliki poštovalac dotadašnjeg Kovačevog književnog dela, nekako sam vremenom postajao i deo „inventara“ u Kovačevom domu. Uživao sam u njegovim pričama, divio se slikama njegove supruge i sjajne slikarke Slobodanke Matić. Često je tema naših razgovora bio Ratko Božović. Jednom sam Mirka zamolio da mi ispriča od kada seže njihovo poznanstvo i prijateljstvo. Tada sam saznao da je Mirko po dolasku u Beograd bio na nekoj vrsti vetrometine, buntovne prirode, nije se brzo i lako uklapao u novu životnu a potom i radnu sredinu. Rekao mi je tada da je presudnu ulogu u njegovom životu odigrao baš Ratko Božović. Jedne čitave godine bili su cimeri u Rankeovoj ulici, objasnio mi je. Pod budnim Ratkovim okom, tada je napisao jednu priču. Ujedno to je i bila njegova prva objavljena priča. Ratko je pozvao Bucu Mirkovića, njegovog prijatelja i urednika u „ Mladosti“ i preporučio Mirka Kovača kao jednog mladog i izuzetno talentovanog pisca. Mirkoviću se svidela Kovačeva priča i objavio je ne sluteći da otvara velika vrata jedne buduće značajne književne veličine. Tada mi je Mirko još rekao da je imao veliku sreću da ga je odmah po dolasku u Beograd prihvatio Ratko Božovič, da mu je kao piscu i mladom čoveku, u to vreme je Mirko po sopstvenom priznanju bio pod velikim uticajem Foknera, Ratko mu ukazao na puteve kojima u svom književnom radu treba da se kreće. Svaki Ratkov savet, a bilo ih je bezbroj, bio mi je zlata vredan i toliko dragocen, a značaj tih saveta tek sam shvatio u narednim godinama mog stvaralaštva. Bio sam pomalo zbunjen a Mirko je taj razgovor zapečatio rečenicom. Mene je kao pisca stvorio Ratko Božović. Valjda ću i ja jednom moći tako nešto da kažem i za sebe, rekao sam pomalo stidljivo što nepromišljeno i brzopleto o sebi govorim kao o piscu.
Moja prva prozna knjiga“ Legende o ludilu“ na koricama je nosila imena recenzenata Ratka Božovića i Mirka Kovača. Svakako sam imao i blagoslov Danila Kiša, Ratkovog i Mirkovog prijatelja, koji me je prihvatio kao rod rođeni, prvenstveno zahvaljujući ovoj dvojici, a donekle i obostranoj povezanosti sa Cetinjem, naime i Danilova i moja majka su bile Cetinjanke iz plemena Cuca.
Tu skoro sam došao u posed najnovijeg romana Mirka Kovača. Njegov avanturizam u turbulentnim vremenima bliske prošlosto i na njemu je ostavo tragove stresnog života, što je za posledicu imalo urušavanje zdravlja i njegovu preranu smrt. Nakon napuštanja Beograda početkom devedestih godina prošlog veka, ( kako to sada samo deluje daleko,) Mirka više nikada nisam ni čuo, ni video. Pratio sam tragove njegovih knjiga, koje su bile drugačije po srukturi, leksici, jezičkom iskazu i naročito po sadržajnosti. Negde u meni je i dalje tinjala ona davna bliskost koju sam jednom gajio prema velikom piscu, ali njegovo novo književno delo me nije dodirivalo. U tom poslednjoj Mirkovoj knjizi objavljenoj nekoiliko meseci pre njegove smrti, trećina romana je posvećena Ratku Božoviću i njihovom davnom drugovanju. Mirko je u ovoj knjizi, ostavljajući poslednje književne tragove za večnost, govorio pomalo i pokajnički i o jednom velikom i davnom prijateljstvu. Ratko je uvek za Mirka imao reči hvale i razumevanja, kakve god da je izbore pravio u životu.
Ratko je takođe imao posebno blizak odnos sa Danilom Kišom. Svakako da je Ratkova povezanost sa Kišem bila utemeljena na jednom višem i po samog Kiša značajnijem nivou intelektualne bliskosti, koju nameću neke bitne sudbinske odrednice. Jednom mi je Ratko ispričao detalje zanimljive priče vezane za ovo njhovo poznanstvo, druženje i prijateljevanje. Nekoliko godina dok je Danilo studirao svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, svakog dana su se viđali u Narodnoj biblioteci, tada smeštenoj preko puta Kalemegdana, pričao mi je Ratko. Nisam poznavao nijednog revnosnijeg čitaoca. Njegov mesto u ovoj biblioteci bilo je pretrpano sa knjigama, enciklopedijama i rečnicima. Prekidi čitanja bili su vrlo kratki i dešavali su se u pušionici, ili ispred bibloteke. Kada bi u tim pauzama započeli razgovor, Kiš je uvek bio u dosetkama, sa humorom i osmehom, i tada je bio originalan i zagonetan. I pored toga što je živio u raznim sredinama, meni se činilo da je bar u to vreme na njemu bio najuočljiviji cetinjski uticaj. Nije bilo teško zapaziti da su u njemu pulsirala dva bitna svojstva: vita activa i vita creativa. To je bilo vidljivo, eto, i od njegovih studentskih dana. Sklonost muzici i rafiniranom hedonizmu, u dugim noćnima bili su prisutni u njegovom najgospostvenijem boemstvu.
Posle završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu, nastavljajući priču o sećanju na Danila Kiša, Ratko je kratko radio u Klasičnoj gimnaziji u Beogradu, a zatim se zaposlio u Komisiju za kulturne veze sa inostranstvom. Neposredni rukovodilac mu je bila Filimona Mihajlova, žena Vlajka Begovića, a Ratkov najbliži saradnik bila je Judita Kraus. Ratkova poslovna obaveza je bila da u komisiji prati prosvetne, naučne i univerzitetske veze sa inostranstvom. Jedno vreme je bio zadužen za lektorate srpskohrvatskog jezika na inostranim univerzitetima. Sa naših fakulteta obično su na takva mesta predlagali asistente, koji nisu bili previše opterećeni u lektorskom radu, pa su mogli da porade na dovršavanju svojih doktorskih disertacija i na svom stručnom usavršavanju. Ratko je spadao u one u Komisiji koji su smatrali da bi na lektorate, pored stručnjaka sa univerziteta, trebalo slati i naše talentovane stvaraoce. Tako su se na francuskim univerzitetima našli Zoran Mišić i Danilo Kiš.
Po nekom pravilniku i već usvojenoj praksi, za lektorsko postavljenje bilo je neophodno da je ličnost koja se predlaže za lektora završila srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Ratko je Kišu sugerisao da se prijavi za mesto lektora i pored toga što nije imao formalne uslove. Već tada su se pojavljivali Kišovi tekstovi u „Vidicima“ i „Delu“. Pojavio se i njegov u javnosti zapaženi roman „Mansarda“. U Komisiji se razgovaralo sa budućim lektorima. Za to su bili zaduženi Judita Kraus i Ratko, koji je o svojoj ideji obavestio koleginicu Kraus i zamolio je da svesno previde činjenicu da Kiš nije završio odgovarajuću grupu, ali da ga i pored toga odaberu za lektora za srpskohrvatski jezik u Francuskoj. Tako je Kiš zahvaljujući Ratku i gospođi Kraus postavljen za lektora u Strazburu 1962. godine. Kasnije se pokazalo da je to bila prava odluka. I kad više Ratko nije bio u Komisiji za kulturne veze sa inostranstvom, rekli su mu da je Kiš bio jedan od najuspešnijih lektora. To se moglo i očekivati, jer studenti slavistike nisu imali za lektora konvencionalnog nastavnika, već svestranu literarnu ličnost i u najboljem smislu intelektualca, koji je studente fascinirao i svojom erudicijom, šarmom i svojom kreativnošću.
Kada se pojavila knjiga“Sukob na književnoj ljevici“ od 1928-1952. Stanka Lasića u izdanju „Libera“ iz Zagreba 1970. godine, u Beogradu su se vodile žučne rasprave kao nikad tih godina. Slobodni umovi smatrali da je to bilo prekretničko i kultno delo u osporavanju nasleđenog ideološkog i partijskog dogmatizma u tretiranju književnosti. Bili su veliki otpori u prihvatanju ovog otrežnjujućeg dela. Treba reći da je bila fascinantna kritička pozicija kojom je Kiš branio Lasićevo delo u Domu omladine u Beogradu i svuda gde je bio u prilici da to učini. On je veoma argumentovano i lucidno branio slobodu književnog stvaralaštva i poricao dogmatsko nasleđe. Bio je to, pored ostalog, i gest iskrene i nepokolebljive intelektualne i ljudske solidarnosti. Tada sam shvatio, kaže Ratko, da je Kiš intelektualac koji nije bio spreman da izusti ni jednu jedinu reč u koju duboko ne veruje. Bio je slobodan, hrabar i moralan čovek. Prijatelj ljudi od vrednosti i poštenja.
Kad je ovo Lasićevo delo Ratko uvrstio u obaveznu literaturu za predmet Sociologija kulture i kulturne politike, jedan Ratkov kolega, koji je tada bio član Gradskog komiteta, sugerisao mu je da izbaci Lasićevo delo iz nastavnog programa. Ratku nije padalo na pamet da to učini.
I ovo Ratkovo sećanje na dane kada je svojim ličnim angažmanom utirao neke životne puteve slavnih pisaca, kakvi će postati i Kovač i Kiš, otkrivaju Ratkovo vizionarsvo i prepoznavanje genijalnosti kod ljudi koji će svojim delom trajno obeležiti epohu u kojoj su živeli i stvarali.
I doista, niko nije bolje od Ratka prepoznavao talente. Bilo da je reč o književnosti, slikarstvu, muzici, pozorišnoj i filmskoj umetnosti. Ratkova procena je imala neoborivi vrednosni sud. Ona je bila pouzdan putokaz ka uspehu. I to nije bila tajna. Oštrom oku Ratka Božovića ništa nije promicalo. Ratko se nije bavio samo hvalama, on se nije libio da ukaže na fatalno veličanje i uzlet prostote, koja je u najnovijom vremenima dosegla kulminacija i koja se kao korov uselila u sve pore društva. Počev od porodice pa sve do ustanova i sistema obrazovanja, sunovrat osnovnih ljudskih vrednosti se nije zaustavljao. Ratko je u svojim knjigama koje su se bavile i ovom tematikom pokušavao i pokušava da ukaže na mnogobrojne nakaznosti sistema, na nedoslednosti, neznanje, primitivizam, nebrigu i mnogo toga još. Otuda su se umnožene rialiti papazjanije i idiotarije našle u opsegu kritičke misli profesora Božoviča.
Doduše, kao profesor na faklultetu, nije mogao da bira studente, i u tom moru naizgled bistroumnih ljudi, bilo je i onih koji su se kasnije svojom destruktivnom prirodom u našim realnim životima zapatili kao korov. Niko nema jasnu predstavu šta buduće vreme donosi a još manje se može uticati na duhovne i ljudske sunovrate pojedinaca, koji su u većini slučajeva kao mladi ljudi obećavali nešto sasvim drugo. Srozavanje na veliku žalost ne zavisi od onoga ko je u nekom periodu života nekome bio učitelj i predavač. Moć znanja i spoznanja je veoma krhka. Izbori u životu se prave po vlastitom nahođenju a tada je uloga onoga ko je vaspitavao apsolutno zanemarljiva.
Kao što je na početku ovog zapisa već rečeno, ko god da je pripoveda, priča o Ratku Božoviću nema kraja, ona traje i sve više dobija na obimnosti, značenju i značaju. Možda bi priča bila moćnija ako bi narator imao snage ili želje da zaćuti.
Veselin Mišnić, književnik,
jula 2017 god, Beograd.
Treba reći da je Gordana Vlahović napisala roman nevelikog obima, što može da bude i zamka za sve one koji kvalitet neke knjige povezuju sa što većim brojem strana, ali i svojevrsna kazna za one koji prepušteni dokonosti, ne budu pročitali ovu knjigu.
Dakle, obimom ovo delo Gordane Vlahović podseća na Geteove „Jade mladog Vertera,“ ili novije romane naše književnosti, recimo „Usta puna zemlje“ Branimira Šćepanovića, ili Kišovu „Mansardu.“
Klodin, preosetljiva heroina ove pripovesti, junakinja svoga doba, ne može da izbegne okove primitivizma i pakosti koje nameće drušvena sredina i malograđanska svest. Bežeći iz Beograda u Pariz, ona se samo više približava ponoru od kojeg se može spasiti samo ako bivšem životu u potpunosti okrene leđa, što ona zahvaljujući razumevanju i pomoći oca i čini. Vrnjačka Banja (izbor njenog oca, a ne njen) sa svojim prirodnim lepotama je zamena za Beograd i Pariz, ujedno i novo pribežište za njenu napaćenu dušu. I ona se poput poput mladog Vertera okreće prirodi, utanjajući u novootkrivene lepote krajolika, gde ljudi dođu kao usputni dekor, ili bolje reći uzgredna nepogoda, od koje se po potrebi nije teško skloniti.
Ovo jeste roman tananih duševnih raspoloženja, pre svega, jedna setna ispovest najintimnijih duševnih patnji. Patnje junakinje romana „Razodevanja“ na neki način sažimaju probleme vremena u kojem je radnja smeštena, odslikavajući širu sliku sveta koji je hrlio ka nekim novim stranputicama i pogubnijim udesima. Različiti ljudi reaguju na različite načine, ali sve njih pokreće ista sila, a ta nosi ime života. Otuda, posmatrano u širem kontekstu, može se reći da je i ovaj roman na neki način dokument, koji govori o društvenim prilikama jedne epohe.
U pogovoru ove knjige Draško Ređep upozorava i kaže da je ovo: jedna od onih povesti, koje stanu u bezdan našeg kratkog pamćenja, nije dopušteno zaboraviti je...
Roman „Razodevanje“ ili po rečima autora “Banjska priča koja bi se mogla zvati i ljubavna“, po sadržajnosti u neku ruku to i jeste. Priča o ljubavi. Međutim, nije to očekivano sladunjava ljubavna priča sa srećnim krajem. Ono, da bi se dogodila ljubav, mora joj prethoditi mnogo toga, a prvenstveno, već kada je do „varničenja“ došlo, kao spona prethodi zaljubljivanje. Nekako tim redosledom se odvija i ova banjska priča, smeštena u jedinom mestu u Srbiji, za koje se i onda, a donekle i sada, može reći da ima sve odlike prelepog turističkog krajolika, stvorenog prvenstveno za užitak svake vrste, pa i onaj koji se hrani novim i nezaboravnim ljubavima. Ono Banja i jeste nastala na izvorima zdrave i lekovite vode, u ambijentu koji je i Gospodu zapao za oko, pa mu je nesebično darivao lepotu.
Za poznavaoce dela Gordane Vlahović ovo je očekivano dobar roman, a za one koji je manje poznaju svakako predstavlja jedno prijatno književno osveženje. „Razodevanje“ je dobra knjiga, čitljiva, pitka, zanosna poput junakinje u njoj, i svakako, ili sasvim, dovoljno banjski lekovita. Lekovita za dušu čitaoca. Pogodna za mentalno okrepljenje, za poneti svuda i za čitanje skoro na svakom mestu, gde se prilika za takvu vrstu osame uoči i nađe. A osamu u današnjem svetu nije teško naći, tako da onaj ko se lati čitanja ove knjige, namah biva uvučen i priču moćne sadržajnosti, lepog govora, koja pleni i opčinjava. Vešto, a opet nenametljivo ukomponovanom dozom intrigantnosti i tajanstva, misterije pogotovo, ponajviše slutnji, koje prate junake ove pripovesti, magijom veštog pripovedača, što Gordana Vlahović svakako i jeste, junaci ulaze u zbilju čitaoca kao posebnost, kojoj se veruje, a sama priča nenametljivo uvlači u sebe, bez pretenzije da zbunjuje ili negativnim nabojima iritira konzumenta.
Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, odmah nakon Velikog rata, koji je skoro prepolovio živalj u Srbiji, Vrnjačka Banja je na neki način, sem oporavilišta bila i stecište ostataka staležno moćnije Srbije, dakle ljudi koji mogli priuštiti boravak u Banji. Oni bogatiji su gradili vile i kuće u kojima se makar privremeno boravilo, gde su se skupljali viđeniji ljudi, ili bi se te vile izdavale gostima sa strane, kojih je u to vreme bio pozamašan broj. Ruske izbeglice, ljudi visokog i srednjeg staleža, begunci od komunizma i represije koja je usledila posle krvavog oktobra, plemstvo sa tragovima bivšeg sjaja i zavežljajima punim porodičnog nakita, zlata i bogatstva, što je bilo dovoljno da su mogli iznajmiti, ili čak i kupovati stanove po Beogradu i kuće i manjim sredinama, a Vrnjačka Banja je u to vreme bila idealno mesto i lečilište kako za telo, tako i za ranjenu izbegličku dušu. Starosedeoci, a sa njima i pridošlice, brzo su se uklapali u umrtvljeni milje palanačkog svakodnevlja. Svi bez izuzetka i preko noći su prihvatali novi način života, asimilujući se u nepoznatu im sredinu, koja je bez uzbuđenja i preterane radoznalosti prihvatala strance, mahom kao nove goste, pa i one misteriozne posetioce i došljake lišene biografske pozadine. Uostalom, Banja je učila da živi i da se razvija sa njima i uz njih. Posete srpskih ratnih generala, mnogih značajnih ljudi ondašnje vlasti, slavnih umetnika, naročito povremeni dolasci kralja Aleksandra sa dvorskom svitom, medijska pažnja pridavana ovim posetama, učinile su Banju poželjnim mestom za svaku vrstu odmora, a za mnoge izbeglice, povratnike i ine, trajnim mestom življenja.
U takvom rajskom mestu i tom vremenu, takoreći omamljivom intermecu između dva najveća svetska rata, smeštena je radnja romana „Razodevanje“ Gordane Vlahović. Ovaj simbolikom zadojen naslov knjige, asocijativno je vezan za poznatu sliku postimpresioniste Anri de Tuluz-Lotreka, na kojoj je ovaj pojavno neugledni, a delom značajni, originalni i veliki francuski slikar, prikazuje razodevanje jedne od plesačica Mulen Ruža, tajanstvene i misteriozne žene, kakva je za onovremeni Banjski svet bila madame Klodin, junakinja ovog romana.
Pojava lepe žene, gospodstvenih manira, a opet same i bez ikakve pratnje, pritom i bez priče koja bi bila makar onaj uzgredni tumač njenog neočekivanog prisustva u Banji, na trenutak će uzbuditi učmale duhove ove sredine. Klodin, koja će se po dolasku u Banju tim imenom predstavljati, bila je nešto što ipak iskače izvan okvira prosečnih dešavanja. Njena pojava je bila melem za oči, i mnogim muškarcima je nesvakidašnja lepota ove usamljene mlade žene bogatila potajne snove, dok su opet i žene na sebi svojstven način prihvatale ovu tajnama ogrnutu lepoticu. Sledili su komentari, pomalo filovani indignacijom, a mnogo više sujetom, jer lepota žene najveću zavist izaziva kod njenog pola, što je u suštini i za banjski svet bilo sasvim primereno ponašanje. Znalo se da je došla iz Pariza, jer je ubrzo po dolasku davala časove francuskog jezika, mahom devojkama i deci imućnijih roditelja, pa će uz svoje ime umesto prezimena dobiti i nadimak „francuskinja“. Elem, ta mlada žena, netipična u svakom pogledu, začudo ne beše nimalo sklona bilo kojoj vrsti avanturizma i samoisticanja, odmah po dolasku, na duži period zakupljuje jednu Banjsku vilu, kasnije saznajemo da je taj zakup osmislio, i cenu platio njen otac, beogradski ugledni profesor, koji svoju grešnu ćerku za vreme njenog banjskog života nikada neće posetiti. U takvom ambijentu uparložene realnosti i života koji naizgled nije podlegao stresnim situacijama, lagano počinje „razodevanje“ svake vrste. Svakako da uz ovu priču o Klodin, ide i lokalni bonvivan Mihajlo, mladić lepih manira i prijatnog izgleda, profesor klavira, nepriznati sin lokalnog bogataša, koji željan osvete sa zakašnjenjem dolazi u Banju, jer onoga kome je želeo pakost da nanese, među živima više nema. Useljava se u nasleđenu kuću i započinje opušteni banjski život, gde se poput Klodin izdražava od svog znanja i umeća. U takvom ambijentu, i sredini gde nema nepoznatih, očekivano dolazi do susreta ovo dvoje usamljenih ljudi. Sve ostalo nakon tog susreta je u neku ruku stvar inercije, prepoznavanje sličnosti, govor tela, znaci koji vode istom cilju.
Strast, igra, tajanstvo, to je matrica u koju je smeštena ova priča. Razodevanjem i otkrivanjem nimalo lepe istine finalizuje se ova banjska ljubavna pripovest. Kraj svakako nije onakakav kakav bi poštovalac ljubavih romana očekivao, a takvim fantastama je pripadala i Klodin, koja i sama beše opčinjena životnom biografijom Aurore Dupin, alijas Žorž Sandove, žene sa muškim imenom i prvom evropskom feministkinjom, njenim romanima i besmrtnim ljubavima sa piscima, Žil Sandom, Prosper Merimeom, Alfredom de Miseom, kompozitorom Šopenom. Slušajući sa terase svog doma klavirsko muziciranje komšije Mihaila, kao da je njena podsvest upijala Šopenovu Sonatu u B molu, nastalu u vreme ljubavi ovog bolešljivog umetnika sa Sandovom, kao i nezaboravne note posmrtnog marša, kompozicije takođe nastale u domu Sandove.
Iza svake misterije i nedorečenosti krije se stvarni život koji zna odgovore i rešenja za kojima se traga. Tako i priča u „Razodevanju“ svake vrste, otkriva tajnu lepe i misteriozne Klodin, žene koja svojom skromnošću i prvenstveno nečinjenjem, pali maštu dokonog banjskog sveta, jer oduvek tako biva, ono najlepše u ljudima krije se u nedorečenom. A tajne, ukoliko ih ima (a u ovom slučaju ih itekako ima) ne bi bile to što jesu, da nemaju nadgradnju čije temelje podupiru i svojim sadržajima doziđuju.
Obuhvatajući opšti duh epohe radnja romana je smeštena u periodu nakon jednog tek završenog rata i drugog koji se sluti. Priča odslikava ondašnju građansku Srbiju, koja sa priličnim zakašnjenjem, iscrpljena minulim ratovanjem, osiromašena i unazađena, desetkovana u svakom pogledu, pokušava da se na svaki način približi kulturnim tekovinama Evrope. U ovom slučaju, kao prvo pribežište zaljubljive i naivne Katarine, beše privlačna magija Pariza. Ipak nisu svi izbori dobri, tako će i naša junakinja u tom gradu svetlosti plaćati veliku cenu svojim zanosima i naivnosti. No, i to je samo jedna kockica u mozaiku ove nesvakidašnje priče. Zalazeći u tradicionalnom maniru u istorijske, sociološke, lingvističke i druge sfere, kroz ovu pripovest izgubljenog pojedinca pratimo i poziciju srpskog naroda na novom istorijskom raskršću, gde se neminovno prepliće ono što je nasleđeno (a toga i nema mnogo) i nešto sasvim novo. A to novo dolazi izvana, iz sveta koji ostaje zatvoren i nedosežan, i to naizgled novo se događa isuviše brzo, u nekom magnovenju, udenuto između stvarnog i mogućeg sa jedne strane, i sa one manje prisojne, ali i dalje vidljive, trezni zanesenjake i sanjare suočavanjem sa istinama koje ne idu u prilog željama pojedinaca. Ulaskom u koncept ovih isforsiranih novatorija i kalamburnih dešavanja, (čiji ishodi se ne mogu jasno predvideti) istorijske ličnosti daju ovoj pripovesti autentičnost, a nosiocima glavnih uloga nude neophodnu glazuru, potrebnu za čitalačko prihvatanje. Ipak, ne može se reći da ovaj isforsirani sjaj svojim problescima ne osvetljava ustaljeni i prilično nezanimljiv palanački život.
Ponirući u različite slojeve života svojih junaka, Gordana Vlahović vešto, a opet nenametljivo kombinuje imaginaciju i istorijsku frangmetarnost. Sledeći vlastito logičko načelo prema kojem su autoopservativne eksplikacije u tesnom odnosu sa istorijskim trenutkom, Gordana Vlahović odmereno reaguje na ova i ovakva istorijska zbivanja. Sa široko izražajnom lepezom ličnih poimanja i tumačenja, koja proizilaze iz njenog osobenog i iskustvenog zdenca mudrosti i nesvakidašnje i moćne maštovitosti, ona gradi vlastitu tvrđavu u koju izmešta svoje nesvakidašnje junake.
Kreativno vezivanje za istorijske činjenice i reinterpretacijom minulog vremena, pomalo se oslanja na Andrićevu misao „da ne postoji prošlo, već samo večito novo, koje se oblikuje iz emenata prošlog“, tako i Gordana Vlahović svoju priču obogaćuje i nadograđuje elementima prošlog, dajući joj univerzalni smisao trajanja i u novim vremenima. I nekako je i logično što u prvi plan isplivavaju tragovi teških zadesa ljudi koji su begunci ili od sredine gde im nije bilo opstanka (ruska emigracija) ili od samih sebe i svoje ružne prošlosti, koja se po svaku cenu želi zaboraviti (Klodin-Katarina). U Banjskoj sredini, u toj oazi novootkrivenog mira i spokoja, novom pribežištu, taj eho bivših lepota i davno minulih srećnih trenutaka provejava kroz setne pripovesti po salonima onovremenih imućnih ljudi, kroz nametljivo iskazivanje nečega što u neku ruku odavno ne postoji.
Sjaj novonastalih obmana gubi polituru i samo je privid o koji se kao o čiviluk kače sećanjima i pričom istrošene uspomene. Takvi prividi sjaja, bogatstva i moći samo na tren zasene i zbune, ali u pozadini svega tinja surovo otrežnjenje od ovih veštački utemeljenih zanosa, koji samo na tren uspevaju da opčine običnog čoveka i slučajnog namernika, ali kada sve mine i novi dan osvane, ove igre privida, sem praznine u grudima, ne ostavljaju nikakvog drugog traga.
Posebno treba istaći izuzetno bogat jezik Gordane Vlahović, koji je utkan u potku ovog romana. Ova knjiga vrvi od upitnosti, ali i nudi odgovore, obogaćena umetnutim iščuđavanjima, uz osoben iskaz, sa neočekivanim rečeničkim obrtima, koji strukturu ove pripovesti uvode u onovremenu leksiku i skoro zaboravljeni način pripovedanja. Takav vid razmišljanja piscu ove knjige pribavlja toliko željenu prepoznatljivost. Osluškujući vlastiti stvaralački puls, Gordana Vlahović doseže neophodnu strukturnu razigranosti i sasvim lagodno u pripovesti realizuje vlastitu poetičku kosmogoniju.
Junake ovih pripovesti povezanih zamršenim klupkom dešavanja, vodi jasna staza koju osvetljava pripovedačeva moćna svetiljka, gde će u konačnom sabirniku ovo gordijevsko čvorište biti presečeno. Međutim, unutrašnje imaginarne projekcije pružaju iluziju potpunosti, i u njoj se umnožava registar glasova, ispunjen tajanstvom, koje nije moguće svrstati u jedinstvenu matricu prepoznatljivosti.
Narator svoje junake, a i nas, uporno podseća da je život stalno traganje za istinom, ma kakva ona bila. Odgovore na takva i slična pitanja najčešće daje slučaj. Ipak, preterano revnosna radoznalost ume da ubije lepotu doživljaja, da unizi najmoćnije i najčistije emocije, što će se dogoditi Mihajlu, kada se istina pred njime razodene. Ove se priče, kao pritoke reke, slivaju u jedan moćni tok, prepun života, živosti, čežnji, strasti, čekanja, prevara i emotivnih izdaja, osuda, snova svake vrste, stida, nadanja, sumnji, strahova, kako onih nasleđenih, tako i od onih koji se negde u dolazećem vremenu gnezde i neobjašnjivim signalima najavljuju. Ove priče su zatočenici obmana, istina i privida, i sve to izvire iz zavičajnog miljea naratora. Jasno se proteže autobiografskim slojevima koji ukazuju na etičke, moralne i običajne norme, kako pojednica tako i vremena koje je sve to iznedrilo. Dakle, osobenosti jednog doba koje autor ovih zapisa fakat ne pamti, ali ih zna po kazivanju drugih.
Uvođenje istorijskih ličnosti u radnju romana, obilje banjskih toponima i nadasve onovremeni način pripovedanja, sve to u celini zavređuje posebnu pažnju u svakoj temeljnijoj analizi ovog romana. I doista, ova knjiga je i neka vrsta oporuke namenjene koliko istoriografiji Banje, toliko i vremenu koje nije uludo utrošeno, i koje se nije utopilo u bezglasje prolaznosti i nestalo bez traga u neizbežnim spremištima zaborava. Otuda, komotno možemo reći da je ova pripovest odraz samotnog sazvučja ljudi koji silom prilika, ili slučajnosti, kako god, ukrštaju svoje životne puteve i tim dodirom kanališu moćne energije. Događaji koji slede su nadgrađeni primesama setne egzistencijalne slojevitosti banjskog podneblja, koje nije tipično za ondašnju Srbiju. Dakle samo naizgled uobičajenim tokovima u toj slojevitoj gami učaurene lepote, teče život junaka ove pripovesti.
Narator iz zavetrine same pripovesti vodi konce ove nesvakidašnje i zanimljive priče, učvršćuje romanesknu strukturu čvrstim povezivanjem objekta i subjekta. Taj glas rastrešenog subjekta emituje usamljeničke promisli autoopservacije koja podstiče želju za tragalaštvom, a sve to u sredini u kojoj se nova stvarnost obznanjuje i događa. Kod Klodin, junakinje romana, podstrekuje i želju i potrebu, da se ono lično i najintimnije, jednom preživljeno, zarad mira izbriše iz svakog pamćenja. Pa i onog vlastitog. Od istine se ipak ne može pobeći i taj zades neprestano prati kao tamni oblak junake ove pripovesti.
U odnosu na poredak stvari i dešavanja u svetu kojeg odavno nema, događaji podležu unutarnjim zakonima, čiji se tragovi skoro vek kasnije naziru u retkim i nepotpunim hronikama palanačkih zapisa. Činjenica je da ovi tragovi opstaju u onom što i jeste nevidljivo, mada je i dalje na neki način prisutno kao posebnost. U neku ruku ova pripost se doživljava i kao opredmećenje određene filozofske perspektive i životne koncepcije, nametnute prvenstveno istorijskim trenutkom. Kako svako kretanje i svaki put ima svoj završetak, katkad najmanje očekivan, tako se i ova priča o ljubavi i teskobi, o usamljenosti i tragalaštvu, o nadanjima i nevericama, na osoben način i pomalo neočekivano završava.
Ovaj iznenađujući kraj pripovedanja o sudbinama naših banjskih junaka govori o tome da ničiji život nije bajka i da je lepota u trenucima, a nikako u trajanju.
Beograd, oktobra 2017. god.
Veselin Mišnić
Konačno postaju svesni da su i sami učesnici igara prevrtljivosti, straha i nemoći. U tom životu i njihovom i tuđem, sve su mimo njih neki drugi ljudi osmislili, pa se čini da oni sami žive nečije tuđe živote, a ne svoje, te prema tome niti umeju, niti imaju snagu da se otrgnu magnetnoj snazi prolaznosti, koja nema milosti ni prema kome i koja kao neuklonjivi korov sve obuzima, sve na šta naiđe, i neizbrisive tragove ostavlja na svakoga ko se u to kolo pomame uhvati. A obično se svi hvataju, jer zamka nije postavljena samo za pojedinca koji se prepustio radoznalosti da mu prolaznost bude vodilja u životu. Niko nije pošteđen, sem naizgled onih koji sve konce drže u svojim rikama. A takvi su uvek sklonjeni negde u zavetrinu. Svakako da junaci ove pripovesti pripadaju mnoštvu u kojem su samo marionete koje bezglavo tumaraju svetom izazova, uvereni da nečemu doprinose, a suština je pozna spoznaja da se od kada znaju za sebe radilo isključivo u korist vlastite štete. I da se ove male i velike Don Kihotovske borbe u njihovim životima nikada ne završavaju. Ne barem onako kako se to želi i kako bi imalo nekog značaja i smisla. Kako od kasne pameti pomoći nema, junaci ove pripovesti se suočavaju sa tim okasnelim spoznajama ovih bolnih istina. Postoje promašenosti i loši izbori posle kojih skoro i da nema oporavka. Reka života je negde svojim tokom neizvesnosti izgubila svoju bistrinu i zanose lepote, koje su opčinjavale i kojima se podavalo i verovalo. Sada ona onako stihijski, prepuna otpada i đubreta, nosi sve pred sobom, i samo čudo na površini ove životne kloake održava ljude koji se više ničemu ne nadaju.
Otuda, nimalo ne čudi što ovaj roman počinje rečenicama koje glase: “Krila duše tanane krhka su kao krila leptira. Previše svetlosti zaseni njihovu lepotu pa ne mogu da se prikažu u svojoj moći. Previše tame zatomi njihove iskričave niti pa ne mogu da zasvetle u svom punom sjaju.“ Potom se u esejističkom maniru vrsnog poznavaoca duševnih stanja ređaju pitanja vaskolikog života, koja bezbroj puta u mnogim prilikama i sami sebi postavljamo. Možda se u ranoj mladosti takva pitalja samo naslućuju, dok njihovo uobličavanje traje dugi niz godina, i tek onda kad se predoseti kraj, ili kako bi pesnik Radomir Andrić to rekao, kada se uveliko nazire i ukazuje taj usudni breg, sa kojeg vidimo svoju prošlost, možda i poslednji put sagledavamo neke detalje iz minulog života, ali povratka nazad nema. Ni u ono što je bilo za zaborav, a još manje u ono što se odevalo ruhom lepote.
Vapajno se ređaju pitanja bez pravih odgovora. Može li duša stvarno da umine i nestane u času gašenja života? Ima li za nju negde tamo dovoljno slobodnog mesta da se konačno skrasi i odmori, jer duša je ta koja trpi? Telo podnosi udarce, krvari, zbraja ožiljke koje surovost života ostavlja. Ima li duša neki svoj drugi život? Ima li za nju leka? Pita se autorka ove knjige, pitaju se i junaci ovog romana, ponajviše Milan Dimitrijević, filozof i pisac, starina od devedest i dve godine. Dakle u životu ovog vremešnog Zemunca nema još mnogo prilika za neko smislenije promišljanje, još manje ga ima za bilo kakve poduhvate, jer sve su borbe odavno završene, nadanja su prepuštena seti i osvrtanju na bivše male pramsaje preživljenog, koji se eto čudom nekim nisu sasvim udenuli u neumitno klupko dementnog zaborava.
Tu dolazimo do one Epikurove maksime koja glasi: „Dok postojimo mi, smrti nema, a kada smrt dođe tada više nema nas“ Isto to kaže naš junak, samo malo drugačije: kad prođe sve, sve je ništa, Kad nema ničega, sve je svejedno...Ipak, najveći izazov koji se nameće pred ovim ostarelim i umnim profesorom, jeste da do poslednjeg trenutka življena, koliko-toliko sačuva bistru pamet, da se na sve načine odupre silini zaboravljanja, pogotovo onih delova iz života koji su tom dugom življenju i davali smisao. Naš junak je apsolutno svestan da život i nije san, ukoliko nemamo o kome ili o čemu da sanjamo. I o čemu može da sanja neko ko je bez poroda, čije su dve najveće ljubavi u životu mrtve. Jedna otišla sa ovoga sveta nešto više od decenije ranije, njegova plemenita i voljena supruga Jelka, ili kako je volela da je zovu Jelena. I ona druga, nestvarna i daleka, najveća i prva, nikada ne zaboravljena ljubav iz najranije mladosti Mila Jovanović, devojka koje nema i koje kao da nikada nije ni bilo. Nestala u bombardovanju Beograda šestog aprile, kobne čedrdeset i prve godine i početkom najvećeg od svih zemaljskih ratova. Zato Milan i kaže odlučno da ne želi da mu uspomene budu jedini smisao života. Svakako da on to ne želi, ali uspomene su moćnije od zdravorazumskog promišljanja i nemoguće ih je potisnuti u neke pregrade zaborava, pa im se po potrebi vraćati. Otuda, ovaj čovek, posednik beskrajne samoće, pisac bez objavljenih dela, vreme tokom dana provodi sedeći na klupi Dunavskog priobalja, na zemunskom keju, prepušten rastrzanim mislima i staračkim sanjarijama, prividima koji jesu i nisu bili deo života. Snovi i sanjarije se nastavljaju u Svetosavskoj ulici gde je dom njegove potpune i prave samoće. U tom sabirnom centru njegovih naljičnijih uspomena, obznanjuju se novi prividi stvarnosti ili domaštavanje zbilje. Jer ti snovi su uporniji kada noć dođe, a budnost nastavlja da razjeda svest i muti slike sećanja, koje kaskadno naviru, stižući i potirući jedna drugu. Otuda, našeg junaka ne zbunjuju predskazanja budućih mudrosti i gluposti, ta kako naša romansijerka kaže zaostala “ zrna dobrih i loših namera“. To tkanje tananih niti ovih mutnih sanjarija u budnom stanju, svima je manje više znano. Umnožavaju se razgovori sa mrtvima, prvenstveno sa pokojnom ženom, pa ipak gospodin Dimirtijević ove privide kojim daje smisao i usmerenja, koristi kao lekovitu terapiju, i to svakodnevno, mada je i tada apsolutno svestan da i takvo uzgredno maštanje ničemu dobrom ne vodi. Misli kakve god moćne bile svet ne menjaju, samo dela pomeraju granice do kojih mašta stiže, a njegovo vreme za delanje je odavno prošlo. Umesto njega sada žuri vreme. Zato on samoironično i sebu u bradu kaže, da mu pamet i pametovanje više nisu potrebni, jer ono čega nemamo, to i ne možemo izgubiti. Ne barem u njegovom slučaju, gde je svako pametovanje prepuno prikraćenosti zbog evidentnih nedostatka realnih mogućnosti. I nameće se pitanje svih pitanja: šta preostaje ostarelom čoveku, koji već stoji ispred smrti, ili pravi poslednje korake na izlaznoj kapiji života. Dakle, lični utisci, male igre obmana, daju smisao novim načinima preživljavanja, i profesor Milan Dimitrijević počinje da veruje da je kao i ostali stari ljudi prevario vreme. A dokaz da je u tome uspeo, ili uspeva leži u činjenici da je i dalje još uvek živ, što diše i što pamti i što se svega seća. Takođe, ova borba sa utvarnim slikama iz prošlosti nije izgubljena dokle god je naš junak svestan da prolaznost nije izgubila bitku sa trajanjem i da vreme mimo života počinje da teče nepojamnom rekom večnosti. Gde ima lepšeg kraja od beskraja, teši se naš junak, svestan takođe da postoji i da ga ima, sve dok slike iz uspomena burgijaju njegovim umornim umom i ne iščezavaju iz sećanja. Svestan da niko nije umakao “ čvrstoj čizmi vremena“ i da ni on neće u tome uspeti, on se onako usporeno okreće vlastitoj prošlosti i zbraja preostale mrvice sada već usitnjenog života. Jer te mrvice ga hrane i makar to još kratko trajalo, brane njegovo telo i dušu od samrtnog udesa. Svako mora da se nosi sa vlastitim sunovratom, i ova upitnost ne zbunjuje u sećanjima zagubljenom profesora Dimitrijevića.
I šta onda sa ostarelim čovekom, ima li on bilo kakvog izbora kada se nađe na toj „ usamljeničkoj strmini“. Može li on tu na samom kraju, svoj preostali život učiniti životom? I ko meže uopše čuti „vapaj usamljene duše“.
Pitanje koje sebi ne postavlja Milan Dimitrijević bi možda glasilo: ima li neko bilo kakvog razloga da za nečim žali, ako je pregurao tolike godine, kao što je on eto skoro jedan vek proživeo, i ako je to vreme, ili njegov veći deo, bilo ispunjeno harmoničnim porodičnim životom.
Starost je neminovnost i ne može se izbeći, kao ni smrt.
Glas čistog razuma i nepomućene svesti u romanu Put do zvezda, je svakako glas naratora, onoga ko upliće, mrsi i raspreda konce ove životne priče, a delimično tu ulogu grabe za sebi i ostali junaci ove priopovesti, svedoci jednog vremena, ili bolje reći prolaznosti koja čak i one koji u svom torbaku nose još uvek tragove mladosti, ne dovodi u sumnju, jer njihova uloga je neka vrsta filtera i prečišćivača zamućenih slika, koje kao prestravljene ptice iz neke pećine, uplašene ko zna čime, izleću u etar i traže spas od nečega što ih u suštini i ne progoni. Naša autorka ne uspeva uvek da se u potpunosti posveti priči koja joj neda mira, i neretko iskoči iz okvira iste, ukazujući čitaocu na trenutak sadašnji, na ovovremenost, i činjenicu da u svakom dobu postoje neki mračni svetovi iznad nas, i u njima obezdušeni pojedinci, koji zarad nekih svojih bolesnih igrarija, animalnih i niskih pobuda, ne biraju sredstva i načine kako da unize sve što je humano, ljudsko i u atare ludila i beznađa privedu svakog iole normalnog čoveka. Ti ljudi ( koji su ljudi samo obličjem) posednici su moći, ali su i poremećenog uma i njih hrani samo pakost, oni su paradigma svakom postojećem zlu. Pomalo proročki, više onako iz očaja i za sebe, naša autorka poručuje da za ove zlotvore, za njihove uprljane duše nema „spasa ni na ovom , ni na onom svetu.“ Odmah potom, i sama u dilemi kako tumačiti ono što se razumom ne može prihvatiti, ispomaže se mišlju Isidore Sekulić da vreme ne prolazi toliko koliko čovek prolazi. I da ni zlotvori neće izbeći makar onu kosmičku pravdu, jer i njima će jednom poklisari smrti zakucati na vrata. I onda dolazimo do poruke koju nam preko reči starca Zosime upućuje Branka Gajović, da svagda umesto silom treba pobeđivati ljubavlju. No ova lepa želja u realnom svetu nije sasvim ostvariva, toga je svestan narator, a toga su svesni i junaci ove pripovesti.
Vidimo da u ovom romanu o prolaznosti, životna priča Milana Dimitrijevića ima svoje uspone i padove, svoju prisojnu ali i onu osojnu stranu, kao što u većini slučajeva svačija životna priča ima. Rođen skoro na sredokraći između jednog tek završenog rata i drugog koji samo što nije počeo, određenije 1923 godine u Zemunu, koji je na neki način žila kucavica svih romana Branke Gajović, Milan od trenutka kada je udahnuo vazduh i zakoračio u život, nije uspevao da se oslobodi stalnog prisustva smrti i umiranja, nestanka onih koje je mogao voleti, koje je morao voleti i koje je konačno voleo najviše na svetu. Taj kobni lanac smrtnih udesa započeo je mnogo pre njegovog rođenja, ali teret smrti i gubitaka se nekako nasleđuje kroz priču i sećanja koja ostaju i nakon gašenja nečijeg života. Tragična smrt roditelja njegove majke Pavla i Katice Jeftić u fruškogorskim vinogradim od udara groma i za vreme berbe, biće i u kasnijim godinam mračna tema u nekim razgovorima u domu Dimitrijevića. Deda Milivoje sa očeve strane umire 1930 godine ka ratni vojni invalid i ta smrt je nekako bila i očekivana.
Milan se nikada neće osloboditi nasleđenog tereta krivice, jer je njegova majka Evica umrla na porođaju u 23 godini života i 23 minuta nakon njegova rođenja. Sa nekim ko ti je život podario i ko je trebao da ti bude neko najbliži na svetu deliti samo 23 minuta zajedničkog života je strašno sudbinsko breme. Jedan novi život je istog trena plaćen drugim uzetim životom. Sudbina nije imala milosti prema njegovoj majci, niti je nešto ranije poštedela njene mlade roditelje, i takvu kosmičku „pravdu“ , Milan nije mogao razumeti. Baba Pelagija će zameniti u detinjstvu njegovu nesrećnu majku, ali će se i ona preseliti u večnost 1935. Otac Aleksandar će se sasvim okrenuti ka svojim poslovima, ne mareći mnogo za psihička stanja i nedoumice svoga sina. U tom vremenu bolnog sazrevanja ovakva spoznaja krivice će mlađanog i nezrelog Milana goniti da često razmišlja i o samoubistvu. Tako on 24 marta 1941 godi luta zemunskim kejom, i na svoj osamnaesti rođendan, pod teretom krivice se premišlja da skokom u mutni Dunav i okonča svoj život. Ipak prevladava želja da baš tog dana poseti majčin grob, i tamo na groblju sreće Milu Jovanović, sada već devojku i na tom mestu nepojmljive simbolike, gde se u večnom dodiru životi i smrti, započinje koliko nestvarna toliko i kratka ljubav dvoje tako mladih i smrtima bližnjih obeleženih ljudi. Milu je kao dvanaestogodišnjak prvi put sreo kada se sa ocem pojavila na sahrani njegove bake Pelagije. Sudbina je upriličila novi susret, šest godina kasnije i opet na groblju, četrdeset dana posle smrti njenog oca, poznatog zemunskog apotekara Petra. Mila se tih dana vratila u Beograd iz Šapca, gde je pohađala učiteljsku školu.
Dah smrti ume da zbliži ljude zadojene talogom nesreće, i ljubav će buknuti nestvarno moćnim plamenom, koji će za samo deset dana sasvim izgoreti i srce i dušu Milanovu i ta ljubav se nikada neće ostvariti u potpunom telesnom dodiru mlade žene i nezrelog muškarca. Čini se da je već tada Milan slutio da apsolutna sreća ne postoji i te slutlje, zlokobne i nepoželjne su se u trenu obistinile. Ljubav začeta u njegovom mladom srcu, tamo će i umirati u vremenima kada Mile više nigde neće na ovom svetu biti. Mila će poći u stari grad kod rodbine, neće se pojaviti na ugovoreni sastanak 4 aprila, ni petog je neće biti, a onda će dan kasnije bombe razoriti Beograd i ona se nikada više neće pojaviti, sem u snovima i maštanjima Milana, koji je sa tog trona prve i večne ljubavi nikada u životu neće ukloniti.
Ipak život ume patnike i da nagradi i 1963 godinu, kada Milan puni četrdeset godina i već je ugledni profesor, sreće Jelku Keler, ženu koja je opet o njemu maštala još iz doba kada su bili đaci iste škole, a onda je sudbina barem za neko vreme mešala karte onako kako se to moglo predvideti. I konačno, uslediće prosvetlenje i Milan će ubrzo shvatiti da je Jelka njegova prava ljubav za sva vremena. Ni životna priča Jelke Keler nije bila lišena trauma i velikih izazova. Ova lepotica i prepametna žena, odmah nakon rata udaje se za Despota Uskokovića, profesora i lingvistu na glasu i ostaje narednih petnaest godina u braku, gde je na početku bilo srasti, ali kako će vreme pokazati nikada i ljubavi. Sledi vrtoglavi uspeh ove prodorne žene, postaje redovni profesor na filološkom fakultetu u Beogradu, i tada se Jelka trezni i shvata promašenost vlastitog životnog izbora. Bez većih trzavica razvodi se od Despota. Potom sreće Milana, koji je ubrzo prosi i ženi i od tog trenutka njihov zajednički harmonični život teče sve do njene smrti, a ona će umreti u 82 godini života. Dakle Jelka Keler, zemunska lepotica, san svih muškaraca koji su je makar jednom videli, učena, prodorna, obrazovana, umesto politikom bavila se naukom. Jelenin otac Ivan Keler, predratni industrijalca nemačkog porekla, koji za vreme rata nije išao linijom manjeg otpora i nije pristajao na nepočinstva, odlazi za Nemačku da reši dilemu otkuda toliko zlo u njegovom narodu i naravno ne stiže ni do Zagreba, biva na putu ubijen, a svoju mladu ćerku i suprugu Savku ostavlja same i da se snalaze kako znaju. Ovaj njegov suludi izlet u nepoznato, određenije u smrt, ostaviće trajne mentalne posledice na Jelkinu majku, koja će završiti u duševnoj bolnici i umreti kada Jelka napuni 21 godinu života.
Nakon druge udaje, u srećnom braku sa Milanom, Jelka će znati da postoji neka imaginarna Mila, koja će uvek u fantaziji njenog novog muža imati prednost, ali ne i u njegovom srcu, jer ona je ipak bila ta sa kojom je delio i strast i putenost i lepotu telesnog dodira. Ipak, Milan će u jednom trenutku kazati da je zahvaljujući Jelki ponovo i kroz nju progledao u stvaran svet. Nemaju dece, i njih dvoje su u potpunosti posvećeni jedno drugom.
Jelkina smrt za Milana nikada neće biti konačni oprost, jer će on u svojoj intimi, i kada ostane sam, nastavljati beskrajne razgovore sa nepostojećom Jelkom, razgovore o svemu i svačemu, čitaće joj pesme koje joj je za života pisao, pričati sa utvarnim likom svoje supruge, ili bolje reći polemisati o koječemu. I na tom repertoaru mnogobrojnih i lekovitih razgovora naći će se kao tema i Borhes i neke evidentne nedoumice, ili neslaganja intelektualca Milana u odnosu poimanja samog principa stvaralaštva ovog pisca postmoderne, koji je menjao tradicionalne tokove književnog stvaralaštva. I što se Milanu nije dopadalo. Jednom je na nekoj književnoj tribini, i sam u poznim godinama, izjavio da se on lično ne slaže sa Borhesovim mišljenjem da je umetnik veliki mitograf koji stvara vlastiti univerzum na osnovu postojećih mitova. I još je Milan tada dodao da on lično više voli esejističko poetske romane pune snažne verbalne energije. Zaključio je ovo svoje izlaganje rečima da je on vezan za tradicionalnu retoriku i rečeničku tradiciju, ali i ne za fantastičnu koncepciju književnosti. Kako moderna književnost ne prihvata žanrovska ograničenja, Milan Dimitrijević kao pisac i mislilac starog kova naprosto je žudeo baš za uspostavljanjem žanrovskih ograničenja.
Čitajući ovaj roman, da se zaključiti da i Branka Gajović u svom pripovedačkom narativu obilato koristi esejističko poetičku versifikacuju, kao matricu u kojoj sažima sadržaje svoje pripovesti.
Zaplet ovog romana dobija konačnu vizuru pojavljivanjem mlade žene Milke Vujić, koja će pored klupe na kojoj je Milan uvek sam sedeo, pronaći njegov izgubljeni novčanik i na osnovu dokumenta koje će u njemu naći, posetiće starinu u njegovom domu.
I tada će je starac osloviti imenom Mila, začuđen što je morao da čeka 74 godine da se ona konačno pojavi.
Ovaj nastup starca očigledno izgubljenog u vremenu, zbuniće mladu ženu, ali će je po odlasku naterati na stalno razmišnjanje o njemu kao o nekome ko zna odgovore, jer i sama počinje da oseća veliko breme napuštenosti, samoće i nedorečenosti u vlastitom životu. Prvo spoznavanje prolaznosti kod mladog čoveka neretko izaziva nelagodu, ponajviše strah. Milka je razapeta između mrzovolje tek penzionisanog oca Stojana, sa kojim živi u istom stanu, njihove dosadne i pričljive komšinice Bise, a iznad svega postaje svesna lične teskobe i promašenosti u vlastitom životu. Uviđa da uveliko plaća cenu zbog pogrešnih izbora kada su u pitanju muškarci, pa i žrtvovanju za ljude iz njene okoline, koji to ni po čemu ne zavređuju. Makar na kratko prihvata ovu igru privida, poistovećujući sa Milom, tom apstraktnom mladom ženom iz Milanove daleke prošlosti, a sve u želji da nađe odgovore na pitanja koja je toliko muče.
Milan joj pred samu smrt poklanja svezak pesama koje nikada za života nije objavio, delimično se te pesme nalaze i u ovom romanu, i kasnije ih posthumno Milka uz pomoć oca bivšeg novinara, objavljuje kao starčevo amanetno zaveštanje a pod imenom Put do zvezda, što je ujedno i naslovna formulacija ovog romana Brankr Gajović.
Branka Gajović je intelektualka i to se itekako oseća u ovom romanu. Njeno prisustvo naratora je skoro neprimetno, što ide u korist srukture i sadžajnost romanesknog pripovedanja, ali naša Branka teško uspeva da se oslobodi svoje profesorske prirode, očigledne ljubavi prema Zemunu i tada na momente, zarad neke lične angažovanosti, ulazi u priču o samom Zemunu, priklanja se toponimskim odrednicama i značenjima imena ulica, delova grada, dakle priklanja se narativu koju možda i nije toliko bitan za sami roman. Već je pomenuto da je u ovom romanu u nekim njegovim delovima takođe uočljiv esejistički pristup iskaza, što ako se izvuče iz konteksta priče vodilje, zaista godi čitaocu sklonom intelektualnom naprezanju. Ipak, bitnost ovog romana nije u ovim očekivanim, ili neočekivanim iskoracima u esejističko poetski pristup, što se može prihvatiti i kao specifikum Brankinog iskaza, važnija je univerzalna matrica sadržajnosti ove knjige, usmerena prvenstveno na prolaznost, određenije: starost i starenje ljudi, koji zbog životne dobi neumitno završavaju ili u staračkom domu, ili negde na margini života kojem su toliko toga dali.
Veselin Mišnić
]]>Pesnik Milko Grbović, koji ne skriva da je njegovo poetsko srce uvek “na leru” čitaoca, ma ko to bio, tera da se stalno vraća nekim njegovim pesmama, a to je najpouzdaniji znak kvaliteta pesama i samog pesništva.
Ironijska obojenost je potka njegove pesničke zaumnosti i nju ni u kom slučaju ne sme čitalac da zanemari. Jer, ta sonorna gorčina, gorko-slatki poetski nadevi, onako Njegoševski izmešani, ispijaju se u u slast. Milko nije pesnik doskočice, mada tako na prvi pogled izgleda. On jednostavno obožava da se, kao što to dete čini klikerima, igra rečima, da ih pretura i premeće, i da ih slaže u neverovatne nizove, koji dobijaju uvek novi, drugačiji i po svemu neočekivaniji smisao.
Taj Grbovićev dar ga čini osobenim u srpskom pesništvu, a u srpskoj satiri pogotovo. Kada je satirična pesma u pitanju stavlja ga, po mojem skromnom sudu, na sam vrh. Uz umornog veterana Rastka Zakića, i Milkovog savremenika iz Republike Srpske, pesnika i aforističara Miladina Berića, naravno.
Ostali mogu samo da uče od ove trojice, a naročito od Milka.
Poezija Milka Grbivića jeste predodređena za lagodno čitanje, ali nije svima laka za razumevanje. Naizgled surovo jasna, ogoljena na momente do banalnosti, ona naoko vodviljskim iskazom zamajava čitaoca. Ova opsena kratko traje, dok se na kraju poenta svekolikog poetskog nadahnuća otkriva kao reminiscencija nečega što nam je pri prvom čitanju izmaklo pažnji. Najednom sagledavamo onu ubojitost jezičke igrarije, dostojne velikih majstora pesništva, čije smo stihove prepisivali i naizust učili, jer su oni govorili sve ono što smo i sami hteli nekome i nekada da kažemo.
Tako i ove Grbovićeve domišljate jezičke bravure, ogrnute kao pokrovom crnim, jednom neobuzdanom i razigranom ironijskom težinom, ostavljaju gorak ukus nakon čitanja i još veću nedoumicu kada se vratimo ponovo ovim stihovima i strofama, (a stalno im se vraćamo) čije nam poruke kao eho nečega bezimenog, a opet vanvremenog, odzvanjaju u unutarnjem sluhu.
Nema Milkove pesme koja u prvom trenutku neće izazvati osmeh pomešan sa čuđenjem. Nekad i grohotan smeh nije dovoljan da dočara naše intimno mentalno zadovoljenje, jer, poetika prema Grboviću je poligon za rugalište, gde se naočigled promatrača izvode ogledne vežbe, koje treba da nas zbune, ali i okuraže. Pesniku koji sve vidi, nikakve podvale ne promiču i ne ostaju izvan njegove potpune kontrole. On nenametljivo a opet jasno i pomalo surovo, ukazuje na mnogostruke i mnogoznačne ljudske slabosti. Na mentalno i duhovno posrtanje, na prostotu. Pesnik se ruga otvoreno svakom obliku primitivizma.
Grbović svoju pesmu odeva ruhom neponovljive ritmike i melodioznosti, tako, dok čitamo, osećamo reči kako kao bistar potok žubore kroz našu zbilju i utiru put nečemu što nije uvek novo korito, ali jeste putokaz za bujicu, koja će mnogostruke ljudske gadluke i gadosti odneti u bestragiju.
Prema tome ovi poetski darovi Milka Grbovića mogu da posluže kao lakmus za dušu, za savest, da budu prečišćivači mnogostruke mentalne i svakojake druge zagađenosti, koja jeste delo ljudskog nemara i primitivizma. Ipak, ono spasonosno usmerenje daje sama pesma porukom, koju nam pesnik kao testament u amanet ostavlja. Ona takođe jasno ukazuje na neverovatnu domišljatost i dovitljivost pesnika, koji sve to sa strane, kobajagi uzgred i neutralno posmatra, rekonstruiše, beleži, kako bi opomenuo da se preterano ne opustimo i zaigramo u bestijalnosti, koja se od kad je sveta i veka hrani prazninom, prostotom i glupošću.
Poetika Milka Grbovića nas čuva od nas samih, tako što naše slabosti nemilosrdno raskrinkava, onako narodski rečeno “ni po babu ni po stričevima”, skida svakojake maske koje kriju prevrtljivu prirodu, ukazujući na neke smislenije puteve, ne uvek one koje su za nas neki drugi utabali. Pesnik nam jasno stavlja do znanja da je pravi izazov u tragalaštvu, koje je izvan trenutka sadašnjeg, i koje je daleko od iluzije ostvarenosti koju donosi vlast, moć i novac.
Kada je “Srce na leru” momenat kočenja i zaustavljanja kao da i ne postoji, prepušteni smo slučaju i neizvesnosti, uz neznatan utrošak energije, odnosno tog “pogonskog goriva”. To svesno varanje sebe, ta mala podvala, može skupo da nas košta. Na onim krivinama, gde se sa druma neminovno izleće i propada u ambis, uspevamo onako letimično, više u magnovenju, da sagledamo sve ono što nam promiče sa strane i što možemo kasnije da slažemo u neke prijemčivije slike. Naravno ukoliko se iz ove avanture izvučemo živi i bez posledica.
Ono što se dešava u magnovenju uvek u sebi nosi tajanstvo i opasnost.
Možda u sebi skriva onu najbitniju poruku, od koje nam baš sve zavisi. E ta magnovenja pesnik Grbović bolje uočava, jasnije ih sagledava i kasnije slaže u vlastite okvire celovitosti, gde mi ostali, zaslepljeni i zabludeli, možemo povremeno da zavirimo i tako naknadno i sa strane otkrivamo odgovore koji su nam izmicali.
Vožnja na leru, makar se srce kretalo izvan tela, nošeno emocijom, strastima, zanosom i koječime, uvek nosi opasnost i nikada ne možemo pouzdano znati hoće li se i može li se to naizgled imaginarno putovanje srećno završiti.
Ako čovek na tom putu zaobiđe zamke stradalništva, to ne znači da ga neko nepoznato i novo ludilo neće odvesti do stranputice, na kojoj se ubrzanje umnožava, i onome ko se na toj vrletnoj strmini nađe, opet se čini, kao da spasa nema.
Poetika Milka Grbovića izbegava zamke koje život postavlja, ona ima specifičan, uvek edukativan zadatak i pesnik se tih premisa drži od početka do kraja bilo kojeg svog jezičkog i poetskog iskaza.
On nas pesmom opominje, upozorava, ukazuje na greške i zablude, na sve ono do čega bi i sami morali doći, i čega bi se morali osloboditi, ali iz nekog razloga to skoro nikada ne činimo. Čoveku današnjice je svojstveno da se kreće putem jednoličja i jednostavnosti, nošen inercijom a ne željom, navikom a ne potrebom.
Ove pesme se naprosto obrušavaju na našu stvarnost, raskrinkavaju sve ono što je anomalično u nama, podlo i pokvareno, hranjeno pakošću i prostotom odeveno, sve što unižava pristojnost i dostojanstvo svake vrste baca u prašinu. Milkova poetika nosi prosvetljenje, ona je prefinjeni čistač suštine zagađene nemarom i nebrigom. Grbović je pre svega čuvar naše savesti. On stameno stoji pred adskim tminama jedne poodavno posrnule i izgubljene čistote i koliko je to pesniku moguće, pokušava da nas zaustavi na tim vratima, koja vode u propast svega u šta se verovalo. Kako god, tumačiti poetiku koja sama sebe tumači je krajnje nezahvalno, i nepotrebno.
Treba i to naglasiti: da se u ovom kratkom osvrtu na poetiku Milka Grbovića, uz njegovu novu knjigu pesama ”Sa srcem na leru”, namerno nije ulazilo u analizu pojedinih pesama, jer to zadovoljstvo treba prepustiti budućem čitaocu. Ili pak nekom drugom, ko bude hteo da se bavi kritičkim osvrtom i analizom književnog jezika unutar samog poetskog iskaza. Nekako se nameće zaključak: da će se pesnik Milko Grbović i ubuduće svetom I životom kretati sa srcem na leru.
Veselin Lari Mišnić, književnik.
U Beogradu , decembra 2013 god.
Okretanje prirodi oblik je bega iz grada, iz civilizacije, način da se nanovo uspostavi narušeno jedinstvo pesnika i sveta. Ovaj oblik suprotstavljanja bio je tradicionalan: pesnik se okreće ličnim emocijama, ispovedajući se, otkriva trenutke svoje intime. To i jeste poezija subjektivnog misaonog lirizma koji je prožet stalno prisutnim doživljajem prolaznosti.
Pevajući o tim prirodnim fenomenima, a život je najveći od svih fenomena koje znamo ili ih slutimo, Žebeljan podiže monumentalni spomenik svemu što čini lepotu i smisao života samog, a po njemu priroda je kruna lepote vaskolikog živog sveta.
Godinu dana kasnije, Žebeljan objavljuje svoju treću po redu i poetski najzreliju knjigu „Drži me neizdž“. Sama naslovna formulacija knjige ukazuje da je pesnik itekako svestan brzog vremenskog protoka i naprosto ima potrebu da govori o onome o čemu je tolike godine ćutao. Njega ne drži mesto na kojem se nalazi, i ova dosetka uzeta iz narodnog folklora za naslov knjige, ukazuje da je pesnik spreman da se i dalje suočava sa nepoznanica i izazovima života i da nema nameru da ustukne pred bilo čime. Neizdrž ga tera da govori i kada bi možda trebalo malo zaćutati i odahnuti. Svestan da najlepše leži u nedorečenom u ovim pesmama Žebeljan ostavlja jednu vrstu zapitanosti i nedorečenosti uz nagoveštaj da se odgovori kriju negde u pesmama, koje kao vrelo naviru, ili u onim pesmama, koje će se tek pojaviti. „Na početku“, tako je dakle naslovljena pesma na početku ove knjige, pesnik se obraća svom lirskom subjektu, ili svima nama, rečima: „ Naumio sam da pretražim sve svoje kutke, da poberem pregršt lepih uspomena“ u tom tumaranju po vremenu koje mu je udelio usud, pesnik bez bojazni ide ka kraju, gde vreme vodi na povodac, kao što se vodi neka pripitovljena marva, ili omiljeni pas. Treba probrati iz tog mnoštva iskustava one lepote koje su vredne pamćenja i koje se mogu i drugima poklanjati kao dar i kao čarolija života i življenja.
Upuštanje u pojedinačnu analitiku Žebenjanovih pesama zahtevalo bi mnogo vremena i mnogo truda. Kako je ovde reč o izboru najboljih pesama ovog stvaraoca, čini se da ako ne sve, ono većina pesama iz knjige „Drži me neizdrž“ mora da nađe mestu u ovom izboru.
Konačno, u novim pesama, a to se sreće i u ranijim pesničkim zbirkama Petra Žebeljana, aporije kao pesnički izbor u formiranju stiha, ovde uzimaju primat i posebno značenje. Ove upitne nabrajalice, anafore, daju značaj suštastvu pesme, čine nejasnu poruku jasnom i svima vidljivom, što je verujemo i bila pesnikova namera. U pesmi „Groznioca“ pesnikova upitnost je i upitnost svakog čoveka...“ / Koje stradanje/ koje grešne misli/ koje pogubno posrnuće/ koje bežanje od istine/ koje bolesti neprebolne/, pesnik postavlja ključna egzistencijalna i životna pitanja, surova i ogoljena doduše, ali pitanja koja ne smeju i ne ostaju bez odgovora. Otuda na kraju pesme sledi pitanje koje je u prenosnom značenju i odgovor na sva prethodno postavljena pitanja, a ima ih mnogo, pesnik kaže/ Čemu se nadaš/ kada te je zaposela groznica u očima/. Od te groznice koja može biti uzrok svemu što razara, treba se čuvati, treba se od nje distancirati, jer ono što sledi, ako se toj groznici predajemo, može biti kobno i pogubno. U pesmi “Poruke“, pesnik uzima ulogu mudraca savetodavca, jer govori sa pozicije nekoga ko je to o čemu peva preživeo, pa je ako ništa drugo, njegova pozicija takva da može da uputi na oprez i opomene buduće konzumente svega i svačega. Utopizam vodi samo propasti, nema potrebe juriti “vlastitu senku, ili rep,“ / Odustani od nade / da ćeš jednom pronaći/ detelinu sa četiri lista/ pa dalje.../Odustani od sna/ u kome si pobednik/ u bitkama koje si izgubio/ Smiri se i gledaj/ da ne trošiš uludo/ to malo snage što je preostalo/. Pesnik je svestan da „jarost“ ne donosi ništa dobro i zato od nje treba na vreme uteći. / Kada sam u jarosti/ stigao do predvorja ludila/ pojavile su se sive mrlje/ na sve što sam gledao/, pesnik je / sam sebi zlotvor/ koji pokušava da svoje telo i svoju dušu iščupa iz čeljusti košmara kojem služi, ili u kojem je zapao. Nije lako doplivati do obala spasa ako se na tom putu neizvesnosti tragalac u pesniku prepušta snazi pogubnog posrtanja. Utopljenika samo jedna misao održava u životu, da jedino što treba da radi i na čemu mora da istrajava jeste da glavu drži iznad vode. /Smrt je svuda oko nas/ Naši progonitelji biće daleko/ Odustaće i otići će/ znaj da si izabranik/ reči su pesnikovog alter ega, ili pak izgubljenog oca, kojeg možda još uvek nosi kao večni teret na svojim plećima. I opet anafore, pesma „Spas“ ).../ pokaži drugu stranu svog meseca/ Pokaži šta si u sebe zakopao/ zamke u koje si upadao/ kuću u kojoj ćeš se zaključati/ Pokaži zbog koje ljubavi uspravno ideš/ Pokaži prijatelje kojih je sve manje/ Pokaži knjigu koju ne smeš da pročitaš/ slutnje od kojih boluješ/ Pokaži ašov koji si dobro naoštrio./ Sve ove poruke a ima ih mnošvo, dolaze iz onog vlastitog i osobenog torbaka koji krije tajne života i Žebeljan povremeno vadi ove biserne misli, koje u pesmama amanetno ostavlja u nasleđe vremenu i ljudima. Vremenu koje dolazi i ljudima kojima će ovi saveti jednom biti zlata vredni, dragocenost bez koje se neće moći ići dalje, pa možda ni živeti. Pesnik svoje upitnosti seje svuda oko sebe pa i u svom poetskom vrtu i na vlastitom perleskom paorskom imanju, u svojim voćnim baštama i vinogradima, među kajsijama i šljivicima, jabukama i kruškama, koje kada rode, a rađaju često i preko mere, ovo Žebeljanovo voće, niklo iz samena duše, ima slast one božanske trave napentes, jer su to plodovi kojima sam pesnik daruje život, slast i određuje smisao. Ti plodovi nisu hrana telu ali i jesu onoliko koliko su i duhu neophodni.
Slika groblja ( pesma „ Susret“) je nekako nezamisliva bez vetra koji fijuče, a pesnik verujući da onostrano nije nemoguće, da svet zagrobni ima svoju logiku i postoji, pa se pita, o čemu misle oni kojih nema i koji su odavno zemlja, prah i pepeo, hrana crva i gamadi, zatočenici tame, dakle o čemu oni u svom svetu nedodirive astralnosti razgovaraju, zaplaču li ponekad i kao nekad, možda zapevaju, ko bi to znao, teše jedni druge svesni nemoći i večnog nepomaka, možda se ispovedaju, kaže pesnik, jer nema moćnije ispovedaonice koja ima više tajni od grobnih mesta. Te duše ujedinjene uzburkaju vetrove koji bez prestanka grobljima huje i zloslutno fijuču, izazivaju trajnu nelagodu, studen i drhtavicu kod onih koji su sa zebnjom došli, da nekoga isprate na večni put nepokretnosti. Pesnik se ne miri sa spoznajom da ima više onih dole, nego ovih gore, i čini mu se kao da čuje nekakve otajne pozivajuće glasove, kao da je samoća istrošila sve priče podzemnog sveta, pa je potrebna nova samrtna svežina da ovu dosadu razagna. U ovim novim pesmam uočavamo stalno prisustvo urbanog, mada se negde iz pozadine naziru makar kao nagoveštaji, tragovi ruralnog, kao daleke, skoro zaboravljene slike zavičaja, koje po potrebi mogu biti sačuvane i izmeštene izvan glavnih dešavanja, negde tamo i svuda gde je pesnik hodio, pa čak se skrivaju i na onim mestima gde je samo pesnikov radoznali i neukrotivi duh dospevao.
Svakako da je bilo neophodno ovo hronološko osvrtanje na prethodne Žebeljanove poetske knjige, mali upliv u sadržajnost nekih njegovih pesama, jer ova najnovija knjiga, naslovljena „Lov srećnih trernutaka“ čini sabirnik najboljih Žebeljanovih pesama iz pomenutih knjiga, da bi pesnik konačnu glazuru ovoj poetici dao sa jednim poglavljem sasvim novih i do sada neobjavljivanih pesama, koje su ovde većim delom bile deo konkretnije analize.
Ipak o Žebeljanovoj poetici se može govoriti na mnogo načina pa je izlaganje koje sledi samo još jedan vid tumačenja njegove pesničke prirode.
Dakle, poetski svet Petra Žebeljana nije izmaštani svet. Ništa u njemu se ne skriva u onostranom i nedorečenom. Njegova poetika nije odvojiva od života. Ni u jednom segmentu njegovog pevanja nema očekivane otuđenosti, svojstvene mnoštvu drugih pesnika. Kao što je rečeno, a nije naodmet to i ponoviti, ovu novu Žebenjanovu knjigu, naslovljenu“ Lov savršenih trenutaka“ čine nove i izbor pesama iz ranije objavljenih knjiga ovog autora. Spajanjem starih pesama koje su već doživele čitalačku proveru i procenu, pa i kritičarsku svakako i koje su nosioci ove pesničke zbirke, Žebeljan udeva sasvim novi ciklus pesama, time zadovoljava čitaoce koji već poznaju njegov raniji pesniočki opus a za one koji se iz ko zna kojih razloga nisu ranije sreli sa njegovom poeziojom, tu je izbor i onih po njemu ponajboljih pesma, svakako tvorcu važnih.
Ovaj sasvim zreli pesnik jednom prefinjenom nenametljivošću (kako u životu tako i u poetici) ukazuje na svet koji u ovom vremenu ne zapada za oko savremenom čoveku i kojem se ko zna zašto ne pridaje značaj i značenje koje Žebeljan uočava i na koje ukazuje. Zarad istine o nama samima, on peva o stvarima i pojavam iz okruženja, osvetljava momente, lovi trenutke bez kojih život i ne bi bio to što u stvari jeste. Nema ničeg pretencioznog, ničeg nametljivog u njegovoj jednostavnoj a opet osobenoj poetici. On je poput onih velikih umetnika koji vide nevidljivo i koji nam prvi ukazuju na bitnosti, zakone prirode i samog života, na lepote nemarom skrajnute u stranu i ko zna čime još, na radosti zapretene u dalekim i davnim uspomenama, i na ishodišta koja jesu izlaz i nude rešenja. Konačno i na odgovore za kojima traga i pesnik ali i onaj koji to i nije. Jer život nije slika nečega što se samo u okruženju pesnika i samom pesniku dešava. Svestan toga Žebeljan ne poseže za velikim temama, njegovu pažnju okupiraju male stvari bez kojih opet života ne bi bilo. Njegova pesma uvek ima poruku. I nikada nije igra reči ili domišljanja koje bi se moralo tumačiti. Poruka je jasna kao svetlost sunca, nema u njoj upitnosti koja zbunjuje. Ona je tu da opomene, da ukaže na slabosti koje čoveka od postanja prate, i koje se zbog toga sklanjaju u stranu i zanemaruju. Lepota ove poetike je i u tome što je ona namenjena svima, nisu za nju potrebni oni učeni tumači poetskog iskaza, da bi se razumela poruka koju nam pesnik daruje.
Nimalo anahronom, a opet pomalo starinskom melodijom, uvek setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se opet opire padanju u banalnost i sentimentalnost, Žebeljan je iskazao nemir pesnika u modernom dobu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz samosvesti o prolaznosti i osećanju vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu koji nema miljenike.
Tradicionalno polazište ove poezije postepeno se menja pod uplivom vladajuće modernističke struje ali i u individualnim istraživanjima, svojstvenom nastojanju svakog pesnika da otkrije neko svoje privilegovano područje, gde će najviše biti kod svoje kuće. Otuda nimalo ne čudi što je Žebeljanovo poetsko ali i životno pribežište smešteno u Perlezu. Svi drugi iskoraci su kratkotrajni izazovi koji se možda i ne mogu prevideti, ali pesnik se kako u poetici, tako i u životu uporno vraća zavičajnom miljeu. Istorijska tradicija, folklor, nacionalni i opšti mitovi – to su stara pesnička vrela što nisu presušila. Svakako da ne presušuju ni arterski bunari ljudske nepredvidivosti u kojima utočište nalazi i nepojamna dubina ljudske duše. Ipak, ne možemo reći da je Žebeljan pesnik naracije, on jednostavno lovi trenutke i u njima pronalazi one tragove nezaborava, večne tragove koje ne ostavljaju uvek ljudi i događaji, već mnogo toga zavisi od nepredvidivosti slučaja.
Ovaj pesnik mirnih životnih tokova progovara izbrušenim oporim jezikom, aritmičkim stihom i izrazom u kojem su sve naglašeniji racionalni elementi, tu i tamo u prvi plan isplivaju prozaizmi i narativni kratki postupci.
U pesmama Petra Žebeljana se implicitno uspostavljaju dva vremenska toka: prošlost i sadašnjost. U prošlosti je smeštena istina i ono što je duboko proživljeno, a sadašnjost je prepuštena seti. Sa stanovišta sadašnjosti, kako bi se reklo „mirne glave“ pesnik govri o prolaznosti i onim vremenima i pojavama kojih odavno nema a koje su bile deo njegovog minulog života. U njegovoj svekolikoj poetici iskustveno neretko nadrasta opažajno. On pritom svesno pretače vlastitu poetičnost u igru ideja i jezika, poetske domišljatosti, ličnog poznavanja datosti.
Poput Miodraga Pavlovića, Žebeljan u minulom traži korene savremenosti, samo što on za razliku od slavnog prethodnika koji to čini, sam ne zalazi u daleku prošlost. Istovremeno u njegove pesme prodiru predmeti savremene potrošačke civilizacije.
Igrom odabranih privida, nasleđem prošlosti, koje se ne može uniziti nikakvom modernošću i utuljenom javom, pesnik iznalazi željeno pribežište, sastavljeno od mnoštva izazovnih momenata, čija priroda nije uvek jasno odrediva.
Kako god, sopstvena izvesnost vlastitog fenomenološkog redukcionizma definitivno utiče na utemeljenje primarne strukture intimnog, jezičkog i individualnog prostora i navodi pesnika da sebi svesno udeljuje ulogu subjekatskog glasa.
Razlike neminovno nastaju između preživljenog, viđenog i govorenja, gde prostor onog minulog, ali i ovog sveta, nije stvoren deluzijom, već je sve sadržano u samom procesu sažimanja tog istog prostora i vremena. U takvom iskrivljenom ogledanju stvarnosti u povezivanju nespojivog pre svega, izvor svetlosti je samo usputno ozarenje, pomoću kojeg pesnik na novi način sagledava i analizira svoje, ali i ono daleko mitološko vreme. Čovek kao nosioc spoznaje biva skrajnut u stranu a lirski subjekt više nije piščev šanac i u polju vidljivog u prvi plan iskače spektakl kao moćno polje taktilnosti. Poezije najednom ne robuje utopijskom narativu, već je sažimanjem uplivala u neke nove poetske strukture, gde je sada dominantniji mikro narativ. No ovo tek ustoličeno poetsko jezgro ima i onu osojnu stranu iskazivosti, jer u prvi plan iskače potreba za beskrajnom igrom različitosti.
Sudbina sveta u Žebeljanovoj poetici data je u napetosti između dva suprotna pola, seoskog ili palanačkog, sa jedne, i modernog velegrada, sa druge strane, od kojih je prvi simbol izgubljene vedrine i spokojstva, a drugi – rastrojstva i dehumanizacije savremenog sveta. U Žebeljanovim pesmama uočljive su inovacije u leksici i sintaksi, umetnosti reči, što podseća na veštinu rezbara. Njegov poetski jezik je kontemplativan, diskursivan, retoričan, s stalnim prizvukom blage nostalgije.
Pojačavajući sliku negativnog toka stvari, moglo bi se reći da pesnik uspostavlja novi prostor, podmećući govorno lice kao neposrednog tumača drame koja se sagledava dvojako: dakle i kroz svoje, ali i tuđe oči, prevaljujući dugo rastojanje od polazne tematske ravni, na kojoj se poetska rasprava prevodi u sferu morfološko-književnog teksta, gde su artističke igrarije domišljanja ograničene rečima, koje imaju simboličko-semantičku podlogu, gde opet, u novim sklopovima, te reči odevene ruhom nekog novog smisla, imaju i ulogu filtera savesti, ali su napokon i moćno sredstvo za tumačenje ljudske sudbine.
Nadilazeći duhom sve ono što se nađe u pesnikovom fokusu, put tragaoca nikada do kraja nije definisan izvesnošću, niti je utemeljen na premisama nepogrešivosti. Naprotiv, istina kojoj se stremi i odgovori za kojima se traga, izmešteni su na nekoj imanentnoj verikali, uzvišenju koje je dosezivo samo u fantaziji stvaraoca. No ako se makar na tren cilj dosegne, osvrtanje nije škodljivo, jer se u svim perspektivama konačno jasnije sagledavaju slike istine a zablude i obmane postaju uočljivije. Tek tada imaginativno i čudesno konkretizuje pesničku egzistentnost i samosvojnost.
Vrednost ima samo ono što je vidljivo a emocije na nesreću ljudskog roda nikada nisu za sebe izborile potrebnu vidljivost. Morale su da se oslanjaju na reči i opise, a to su oduvek bili nepouzdani svedoci. Pesma, tako se verovalo, mogla je delimično da bude filter za unakažena duševna stanja, mada ova utopistička vizija poeta entuzijasta u realnom svetu nije mogla zaživeti. Srećom nije zaživela ni u Žebeljanovom poetskom svetu.
Veselin Mišnić, književnik,
Beograd, februara 2018 god.
Moram da kažem da mi je ovo večerašnje otvaranje izložbe 11 godišnje devojčice Marije Jovanović najdraže od svih na kojima sam govorio.
Kad to kažem, zaista sam krajnje iskren i nimalo to nije kurtoazna izjava.
Dakle godinama sam imao uvid u svako kretanje na našoj likovnoj sceni, i sam sam lično prvi pisao i ukazao na nekoliko slikarskih talenata, na moju radost mnoga moja predviđanja su se obistinila i ti ljudi su danas poznata slikarska imena. Pomenuo bih Dragana Ilića, Di Voga, Antovića, Macanovića.
I moram da kažem da do sada u tako ranoj fazi likovnog stvaralaštva, pa ni u mnogo zrelijem uzrastu, nikada nisam sreo talentovanije dete od Marije Jovanoć.
Njene prve radove video sam kada je imala devet, pa deset i evo sada sa jedanajest godina.
Iskremo mislim da će Marija Jovanović ako istraje, biti naša buduća velika slikarka. Veliko slikarsko ime.
Za sada iza nje stoji njen neosporni talenat, i što je najvažnija, iako je takoreći dete, velika želja da slika i da uči slikarski zanat.
Dakle, kao što rekoh, sada je veoma važno da ona nastavi sa slikanjem bez presije i bilo kakvih nametanja mimo njene volje. Realnost govori da će se i njene želje produbljivati a njen talent razvijati u dobrom pravcu. Uz stručnu brigu svojih nastavnika likovnog vaspitanja, pedagoda slikarstva u slikarskoj radionici gde usavršava svoj talenat, uz svesrdnu pomoć i razumevanje roditelja, naravno i pomoć sredine u kojoj odrasta, Mariju na likovnoj sceni definitivno čeka svetla budućnost.
Takođe bih ukazao na nesvakidašnji talenat Marije Jovaović.
Verovatno je dar za slikanjem nasledila od porodice, naročito od oca Dušana, koji je takođe bio posednik ovog talenta, ali ga je životni put odveo u neke vode daleko od umetnosti. Danas mu je jedina veza sa umetnošću to što poznaje neke ljude iz te profesije i naravno njegova ćerka, koja je kao što vidimo odmah i ovom izložbom zablistala, nagoveštavajući da je to samo prvi korak u osvajanju slikarske slave.
Njen dar su odmah uočili i prepoznali i njeni učitelji i nastavnici likovnog vaspitanja i dali joj neophodno usmerenje, potkrepili joj ljubav prema slikarstvu, jer, deca njene dobi danas vreme provode za kompjuterom u igricama, i daleko su od promisli na bilo koju umetnost, pogotovo ne za slikarsku, koja zahteva strpljenje, disciplinu, rad, predanost, i pre svega talenat.
Marija ima neverovatan, rekao bih urođen osećaj za boju. Ume da osmisli kompoziciju koja već sada koloritno zbunjuje, jer ona ume svoju detinju maštu da kontroliše i da joj daje bojom i motivski novi smisao.
Naravno treba ukazati na to da je ovo tek njen početak, prvi korak u osvajanju nečega što se zove umetnost.
Slikarske tehnike i metologiju slikarstva Marija Jovanović tek počinje da otkriva i na tom putu do punijeg sazrevanja treba još dosta vremena da prođe.
U ovim njenim godinama, tražiti tematsku i motivsku opredeljenost potpuno je besmisleno. Takođe nije uputno govoriti o stilskoj prepoznatljivosti, jer za to je isuviše rano i verujmo da će vremenom i do toga doći.
Mnogi će pomisliti da su ove njene slike samo igra talentovanog deteta, ali nije baš tako.
Moj prijatelj, akademski slikar Željko Đurović, profesor, koji predaje na likovnoj akademiji studentima, kada je upoznao Mariju i video neke njene radove, čudu nije mogao da se načudi i tu je Marija od njega dobila kompliment za pamćenje.
Đurović je reka da ona sada slika toliko zrelo, čak bolje od nekih njegovih studena i da, on ni sa 18 godina nije imao tako dobre radove.
Iskreno se nadam da će Maroja Jovanović istrajati na putu umetnosti i slikarstva. Treba joj već sada reći da to nije lak put . I sami znamo i svedoci smo da su se na tom putu mnogi talenti ugasili.
Na kraju niko ne može znati koliko će se i u kom pravcu će se njen svet i njen život tokom sazrevanja menjati.
Ostaje nada i verovanje da će ona i pored svih drugih životnih izazova sačuvati ljubav prema slikarstvu, da će je želja za slikanjem ispunjavati tokom života i biti stalna njena potreba.
Gledajući Marijine radove od sedme godine, pa sve do danas, vidimo jedan stalni napredak, jedno pomeranje napred, ka nečemu, što će se verujem tek u budućem vremenu pokazati kao prava vrednost.
Ostalo prepustimo vremenu i Mariji, koja makar na svojim slikama raste brže od svojih godina.
Veselin Mišnić, književnik
Beograd, 15 aprila 2013 god
Ova obimom nevelika knjiga, što možda u prvom trenutku upada u oči, u sebi okuplja dovoljan broj kvalitetnih pesama koji jednu ideju čine celovitom i potpunom, a u ovom slučaju i zaokruženom. U stihovima koji govore o strastima i ljubavi, o snovima i željama koje se kao erupcija izlivaju na javi tvoraca ove knjige, svaki budući čitalac može naći i neki njemu blizak i drag deo koji govori i o onome što je lično preživljeno.
Sledeći unutarnju ritmiku kazivanja, koja se dopunjuje onim što preživljavaju sopstveni nervi, ova dva autentična pesnika su se našla i pronašla na istom zadatku. Oboje zapeti kao strune na nekom nadnaravnom instrumentu večnosti, koji jeste dostupan svima, ali samo retki mogu, umeju i znaju da na tom instrumentu otkriju pravi ton, koji se vešto pretače u moćnu intonaciju ritmike, sazvučja, harmonije, nezaboravnih ličnih refleksija. Sve se u ovoj poetici prepliće kao bruj dva potoka, koji se sjedinjuju u jedan mirniji tok reke matice. Tako se samo čini da su i ove pesme dvoje autora zasebne, a opet iščitavanjem uviđamo da to i nisu, jer se ulivaju jedna u drugu i kada navrše poetski sud prelivanje se nastavlja, ali u novu pesmu i tako sve do kraja pevanja. Nakon svega ostaje samo slutnja i nagoveštaj nečega što će se u nekom budućem vremenu opet pesmi vratiti.
Postoje tajne koje samo umetnici mogu da reše i da na njih nađu prave odgovore.
Žan Kasu je s pravom je delio moderne pesnike na vokaliste-crtače i konsonantiste-koloriste. Postoje i oni treći, to su polifoničari koji sjedinjuju i jedne i druge. Dakle, kako bi davno preminuli teoretičar književnosti Radoslav Josimović rekao “pesnici sinteza“. U te spadaju Slavica Jovanović i Golub Jašović.
Oni pomeraju granice pesništva u prostornom i vremenskom značenju. Oni poput Remboa, izmišljaju nove svetove i nove alhemične reči. Iz tih skokova nepredvidivosti rađa se i ova izdisajna poezija. A kada već pominjemo reč kao polazište pri svakom stvaralačkom činu, Valeri duhovito kaže da nam prvu reč daje gospod Bog, a za sve ostalo moramo sami da se mučimo. Takva reč, iskovana i kaljena u umu stvaraoca, u sebi nema ničeg papirnatog, ničeg obezdušenog, već predstavlja dubinski izliv jednog duhovnog krvoliptanja, gde je čista emocija iznad svega. A moramo reći i to da je i ovoj pesničkoj zbirci prethodio slučaj. Slučaj je prvi čin nalaženja, on daje početnu reč oko koje se potom upliće telo pesme, i to su ovde pesnikinja i pesnik prepoznali. Sve što potom usledi je igra tragalaštva, igra zanosa i otkrivanje riznice emotivnog bogatstva. Ova dva pesnika na osoben i ličan način tragaju za onom večnom božanskom travom, nepentes-travom besmrtnosti. Ipak, svesni da je smrtnik ma koliko tragao neće naći, okreću se konačno sebi i čistoti emocija, spajajući egzaltiranu maštu sa sažetom preciznošću poetskog iskaza i tako postižu izvanredne efekte sadejstva poetske senzibilnosti i zvuka. Ovo je poetika sažimanja, ali i ukazivanja na onu ličnu lepotu doživljaja koja se retko i retkima događa i ostvaruje. Verujući u snagu čula i svega što iz toga proizilazi, pesnici ruku pod ruku kreću u avanturu koja se plete u jedno neveliko poetsko klupko prepuno čulnosti. Nema u ovom poetskom iskazu ni traga od nadmetanja, jer ovo nije poetika koja se gradi na različitostima, već ona nastaje kao plod nečega što je duboko preživljeno, istinito i stvarno. Poetski iskaz je samo odora koja treba da bude neka vrsta ukrasa nečemu što se nazire u pozadini i što samo njeni tvorci znaju. Nečemu ličnom, samosvojnom u svakom pogledu. Jedina razlika je u načinu poetskog iskaza iste teme i istih sadržaja, što uostalom govori i o različitosti bez koje ne bi bilo ni lepote življenja, niti bilo kakve druge lepote.
Sa jedne strane pesnik Golub Jašović stvara spoj između lirike i uzvišene tragike. Između lepote preživljenog, ali i senke moguće opasnosti, bola, pa i groteske i u tom sudaru fantazmagoričkih slika i tihih plamsaja preživljenog, pesnik pronalazi i razloge svoga postojanja, gde se njegov stoički optimizam ispoljava kao prkos izazovima svakodnevice, budući da urbana sredina teško može da inspiriše pesnika, on se okreće svojim ličnim putokazima koji vode ka jednom danteovskom sfairosu. U svakom slučaju, pesnik uvek piše i svoj lični testament, sa nadom da on nikada neće biti konačan. Pesnik Jašović primećuje “zagledan u lepršave talase Dunavskih bistrika“ kako senke njegove dragane, koja u pesmama u ovoj knjizi jeste bezimena, zaslepljuju sjajem, šireći eho reči koje nosi sudbina i koje u refrenu ponavljaju da se konačno na obzorju ili u životu pojavila „ kraljica pesnikovih rima“ i u tom istom vrtlogu snova „nebeska mlada“ daruje nešto što se više sluti nego što se sagledava, a to je „nešto kao osmeh“. Pesnik Jašović, čvrsto hoda zemaljskim putevima i njemu samo misao može da se otrgne i sune u visine. Ipak, on je predan slušanju jecaja košave (pesma „Kad nam je pogled goreo“) u nedrima nedodira gde su skrivene tajne svih užitaka. I dok se „razvigor igra razviručjem“, ponoć vaskrsava kao pouzdano pribežište onog ko je tragao, ali i onoga ko je nađen. Dok pesnikova mati uspavljuje glad svoje dece izmišljajući za njih neka „bolja jutra“, pesnik sit ovih uspomena nadrasta ružnu javu. Zvezda pobegla iz okrilja svog nebeskog jata blista iznad pesnikovog uzglavlja, ustvari ona najavljuje ono buduće vreme u kojem će njegovu dolazeću javu osvetliti i obasjati lepotom neiskazivog. Ta zvezda, koja nije padalica, osvetliće lepotu one bezimene žene što će konačno dati smisao svekolikom pesnikovom životu. Nešto kasnije, kada se sve vremenske nepogode primire, u zajedničkoj pesmi „Kod Krsta“ ovo dvoje izabranih koje je pesma spojila, spotičući se o mesečinu slušaju nadnaravni šapat ustalasanih atoma, gde posle svega ostaju samo koraci praznične tišine. Tragajući za bivakom i pribežištem pesnik luta vremenima prošlim i sadašnjim, pa je kad ustreba i velmoža sa dvorovima od magle i mesečine, gde njegovu Gospu dovode na gozbu, na Gračaničku večeru, gde čitavu procesiju prati svita dvorjana u odorama bleštavila i sjaja, a izabranici pesnikovog srca piće i okrepu prinose pesnik i car Lazar. Čitavu ovu sliku sa negodovanjem prate zbunjene velmože iz Dečana, koji ne razumeju sasvim ovu telesnu slabost i ljubavnu odiseju svoga podanika. Za pesnika je ova utvarna pojava žene čiju zadužbinu pesmama zida nedodirivi san iz kojeg ne uspeva da se probudi. Otuda, on moli starca Avakuma da njegovu dragu pomene na molebanu, jer nje svuda ima gde njega nema. Ima je među mudracima, isposnicima, inocima. Otuda je Jašović svojevrsni Prometej koji iz sebe mora da isijava stalno nove vatre da bi njegove pesme živele na javnoj sceni, i da bi poruke koje šalje kroz vreme, dospele onoj kojoj su i namenjene.
Dakle pesnik nam kroz pesmu ukazuje i na činjenicu da je poetika sažimanje željenog i doživljenog, pesma je jezgro svega, i ma kolikog opsega bila, ona je istovremeno i beskonačnost, jer kako Novalis reče: poezija je sažetak svih umetnosti. Tako nam se čini da su i u ovoj knjizi sažimanja pesnici pisali i sanjali o obećanoj zemlji Arkadiji, gde ljudi svoje srce na rukama nose, i gde nema posedništva i podele na tvoje i moje. Tako su i ove pesme nedeljive, potekle iz istog emotivnog naboja, samo što su se rukavci poetskog iskaza razgranavali onako kako je to moralo da bude.
Moćni glas ove poetske rapsodije, glas pesnikinje Slavice Jovanović zbunjuje zaumnošću i čitaoca, ali i onoga kome se u pesmama obraća kao izvoru svetlosti za njene oči. Sledeći tok onog unutrašnjeg govora, reči koje izdisajnom lepotom iskazuju ono što se u najdubljoj intimi pesnikinje događa. Pesme Slavice Jovanović zrače lirskom svežinom i skladom kroz ponavljanje unutarnjeg monologa. Pesnikinja je vođena treptajima onostranog gde asocijativnim povezivanjem planova iskazuje jedno univerzalno načelo, neretko sa etičkom konotacijom. Dvoumeći se između suprotnosti gde se sve dešava u vrtlogu stvarnog i mogućeg, pesnikinja doseže najveće dubine emotivnog iskaza, otuda su njene poruke univerzalne i lako čitljive. Zato se Slavica Jovanović i svrstava u red pesnika koje je Rembo nazivao kradljivcima vatre, koji bez straha silaze u tamne regije podsvesti da tamo otkriju lepotu za kojom se od postanja traga. Pesnikinja ne uspeva sasvim da se oslobodi potištenosti, otuda su njeni stihovi prebogati ekspresivnim i intuitivnim slikama, koje bi trebale da budu zavesa na pozornici iza koje se ljubav odigrava. Ta ljubav o kojoj peskinja peva nije sputana, ona je slobodna i moćna, pomalo čedna, jer se i rodila nenadano iz čistote neokaljanog srca.
Slavica Jovanović je zreli pesnik modernog izraza, ona Bodlerovski rečeno, život i pojave u njemu osvetljava svojim duhom. I ona je ta koja pesmom nadograđuje savršenstvo prirode, čini ga prijemčivijim i lepšim za sve one koji postaju sudionici ove njene poetske magije. Kafka jeste svetom hodio i nosio kavez za pticu ili čoveka, ili kako je govorio, kavez je bio taj koji je išao u potragu za pticom. Ipak, naša pesnikinja ne primećuje taj Kafkin kavez, ona prati njegov osmeh koji će prepoznati na licu onoga kome je pesmom u pohode došla. Pesmom i svojom čulnošću, svojim telom i svojim duhom. Zagrljaj usledi kao nagrada koja se događa i ostvaruje na „prečici od mesečine“ jer ništa drugo ne bi ni imalo smisla. U Slavičinom svetu postoji kuća za vetrove, njoj je temelje i sve ostalo postavila pesnikinja. Ta kuća je i dom za onoga ko joj dolazi u snove, a potom i javu na mnogo načina ulepšava. Među vestalkama taj stranac umesto žene sreće belu vilu, koja okrepljena šakom pšenice, leti pod oblake noseći grumen zemlje iz Pećke patrijaršije, a onda se pesnik, kako to u bajkovitom svetu i priliči u sokola pretvorio. Ipak, svako putovanje negde završava, pa i ovo po nebesima, i pesnikinja sa svojim princom ostavlja izmaštane uzlete i vraća se ovozemaljskim blagodetima i izazovima. Konačno, dodir sa vulkanskim kamenjem daje i vulkansku snagu i sve se utišava u sobi sa astraganom. Dodir onoga ko ljubav daruje donosi sunčevu svetlost i tmine razagoni. I kako to biva, u pesničkim obzorjima, ipak tinja strepnja da ova sanolika zbilja neće potrajati.
Na kraju, treba reći da krećući se linijama magnetnih polja Slavica Jovanović svoj moćni poetski magnetizam prenosi i na konzumente ove poetike i ovih pesama.
U Beogradu, oktobra 2017.
Veselin Mišnić, književnik
Oni su zapravo zauvek i od najranijih dana smešteni u paklu, ličnom paklu, i jedino u tom bezizlazu, oni traže svoju jedinstvenu priliku izbavljenja. Na nesreću, vrata koja će se jedino otvoriti, nikuda ih neće odvesti sem u nedođiju, ili u novo trajnije ništavilo.
On, Ona, Ono, ( tako autor oslovljava i imenuje junake ove pripovesti ) nalaze se u tom začaranom krugu bezilaza, gde je „O“ izdvojeno kao omča, kao simbol kruga i svake druge teskobe i zatvorenosti. „O“ je istovremeno i praznina u koju je udenuta naša obesmišljena zbilja. U tome krugu ništavnosti obitava naša zaludnost, nemoć, zagubljenost, otuđenost, promašenost, tu se takođe izoštrava virtuelna slika naše nepostojeće realnosti u kojoj životarimo kao seni i duhovi nečega što nikada nismo bili i što ne možemo ni biti. Takvim zabludama se priklanjaju junaci ove knjige, u tu varku nažalost veruju i čitaoci, jer čitalac nije izdvojen i zaštićen od pogubnog delovanja novih pravila vaskolikog savremenog sveta, novih pricipa bitisanja, koji su snagom profita i odabirom moćnika lišeni svake duhovne emanacije. U tome krugu, ( Lazićevom paklenom prebivalištu prosečnosti, bezidejnosti i beznađa,) kao bastioni zaludnosti na površinu isplivavaju svakojake gadosti kojima nas taj urbani i moderni svet obasipa, kao darovima koji se ne odbijaju, iako donose sveopštu eoroziju i propast.
Ovim prikazom navodnog izobilja, pre ostalih, dominira slika rasturene porodice. U ovim krugovima ni snaga mladosti i lepote ne igraju ama baš nikakvu ulogu. Iluzije moralnih principa, kodeska ljudskih dobota, poštenja, humnosti i stamenosti, netragom su nestale. Ostala je ružna i teskobna zbilja u kojoj ubrzano trošimo obesmišljene i prazne živote, bilo da smo na samim počecima životnih ciklusa, bilo da smo zakoračili u neko zrelije doba.
Poruka ovog oporog romana nije jednostrana i jednoslojna. Velikom snagom naracije, pripovedač ukazuje na pogubnost prostote kojoj smo se poodavno priklonili. Tu cenu tehnokratske svesti i odrođenja od bilo kakvog prihvatanja duhovnosti, plaćamo svi i bez izuzetka. To je uostalom evidentirana katastrofa i neumoljiva erozija mentalnog sklopa savremenog čoveka. ( Savremenog samo po trenutku življenja i ni po čemu drugom.)
Lazić je kroz ovu knjigu našao načina da nam pokaže naša prava lica i odurna lica naše stvarnosti, lica koja nisu ničim a ponajmanje lepom pričom ulepšana, i to što sagledavamo čitajući ovu jedinstvenu knjigu, možda makar na tren može da zaustavi inertivno srljanje ka jednom sveopštem galimatijasu, jednoj propasti koja ima samo jedan put. Poslednji. Put koji i pre smrti vodi u nešto što je gore i od same smrti a to je besmisao takvog puta i ništavilo kao konačna odrednica.
Lazić je ovaj roman namerno i sa razlogom posvetio svim uzrastima i ljudima svih dobi, jer ovo zaista jeste univerzalna i na našu nesreću i istinita priča naše realnosti.
Veselin Mišnić , književnik
Beograd, marta 2012.
Moramo zastati. Osvrnuti se oko sebe.
Jer trenuci žive u nestajanju.
Njih u trajanju nema. Zarobljeni su u sećanju koje bledi i u koje se ne možemo uvek pouzdati. Slika je tu da nas podseti da postoje trenuci koji traju. Da nisu baš svi deo mrtvih priča i zaborava. Da ljudska devijantnost ume katkad i da zaprepasti nekom nepoznatom unutrašnjom lepotom. Ružno najedno nije samo ružno. O lepoti ružnog u umetnosti se mnogo pisalo i govorilo. O lepoti ružnog u slikarskoj umetnosti najlepše stranice je ispisao Umberto Eko. Sigurno bi u ove njegove stroge izbore ušle i mnoge Macanovićeve slike. Ali to je ostavljeno opet za vremena u kojima ovih sadašnjih aktera neće biti. Ostaće slike da sećaju na nas kakvi jesmo u stvari bili i da nas ni takvih, niti bilo kako drugačijih nema više. Macanović nije slikar mračnih ploha u širokig zamaha. On mukotrpno i strpljivo svoju slikarsku priču temelji na minucioznom radu, perfekciji svojstvenoj velikim umetnicim zaboravljene renesanse, strpljenju i traganju za savršenstvom same tehničke izvedbe, gde je zanat doveden do prepoznatljivog savršenstva svojstvenog retkim izabranicima same umetnosti. Možda je Macanović izabrao slikarstvo kao svoj jedini poziv, ali pre će biti da je slikarstvo njega odabralo. Umetnost definitivno pravi svoje izbore i prepoznaje one koji će u njenu slavu stvarati.
Macanović je miljenik slikarske umetnosti. On slika predano i sa upornošću koja zapanjuje, hirurškom preciznošću, sa majstorstvom koje se stiče, ali i koje se po rođenju nosi kao dar uzvišenosti, otuda je njegov uhvaćeni trenutak uvek opširna i puna priča i nikada samo jedna i nikada do kraja ispričana. Macanovićeve slike su zagonetne i zagonetke, pitalice koje traže odgovor, i baš taj odgovor umetnik i nudi i sakriva istovremeno, a na nama je da uronimo u ovaj svet fantazmagorija, tragajući i za svojim bitkom i vlastitom suštinom. Macanovićeve slike, kao i sve slike velikih majstora kičice, zahtevaju da se pred njima odstoji, u muku i sa pažnjom, kao kada zastanemo pred spomenikom ili pred pejzažom koji nikada pre nismo ugledali. Ove slike zahtevaju da se usredsredimo i na celinu i na detalje, da istražujemo, da otkrivamo i odgonetamo skrivene poruke, možda baš nama i samo tada i na takav način upućene. Tako, susret posmatrača i Macanovićeve slike postaje vrlo intiman čin koji otkriva na kraju onu iskonsku lepotu bliskosti i prisvajanja. Ništa tu nije slučajno. Ništa nepotrebno i suvišno.
Oni koji Macanovića poznaju kao tihog, mirnog i nadasve povučenog i skromnog čoveka, koji kako bi pesnik Leso Ivanović rekao „ nečujno i tiho nogom stupaju kao da gaze po pamuku“ svakako će zbuniti eruptivna energija dadena kako u ideji tako i u izvedbi i ostvarenju te ideje samim slikarskim postupkom.
Macanović je definitivno slikar večnih trenutaka.
Slikar lepote, one naoko uspavane, koja se ne ogleda u estetskom savršenstvu, već baš sasvim suprotno, lepote apsurda, kao što je već rečeno, lepote ružnjikavog i nesavršenog. Ništa na ovim Macanovićevim slikama ne podleže skladu, proporciji i harmoničnoj predstavi naše stvarnosti, a opet niti jednog trenutka nećemo pomisliti da ta stvarnost, viđena umetnikovim očima, nije baš takva i da kao takva ne postoji. Možda to i nije stvarnost našeg života, možda nije ni umetnikovog života, ali nečijeg svakako jeste. Kakve god poruke da nam umetnik upućuje one su na neki način jasne, jer hteli to sebi da priznamo ili ne, one zadiru u našu zbilju. Komunikacija koju Macanović nekako nenametljivo i sa lakoćom uspostavlja kroz svoje slike sa publikom je neosporna. Njegove slike se pamte i vole. One imaju moć magneta. Njihova suština nudi opojnost i zamamnost. Ona pleni i oplemenjuje. Ona razgaljuje dušu i ima svojstva lekovitosti one legendarne biljke nepentes. Macanovićeve slike ne zamaraju oko posmatrača, one šire zenice koje upijaju darove što nam ih umetnik nesebično isporučuje. One nas svojom magijom teraju da ih negde u podsvesti materijalizujemo i da ih nanovo i nanovo sagledavamo, uvek na drugačiji način. One zahtevaju da im se vraćamo
Kao čovek mediterana i sunca, Macanović ne beži od znanog mu ambijenta. On ne slika motive sveta koj mu je stran i koji ne poznaje, koji ga i ne dodiruje. Macanoviću je dovoljna barka, more, čovek, dan i zrak svetlosti i sve ostalo će potom sa lakoćom naći mesto u Macanovićevoj slikarskoj priči i njegovoj slici.
Treba reći da su humor, ironija i sarkazam nezaobilazan psihološki aspekt u Macanovićevom slikarskom opusu. Oni dođu kao začin jelu. Oni su jednostavno nadgradnja i lepa lazura u poimanju ideje i značenja koja nam se nude. Kao fenomenalan crtač, koji je u mladosti vežbao oko i ruku verno preslikavajući Direrove grafičke i crtačke motive, uz to još bolji karikaturista, Macanović kroz svoje slikarske vizije uvek pomalo iskarikira likove koje slika, izokrene predstavu stvarnosti, kao da je sagledavamo u nekom pomalo iskrivljenom ogledalu, tek toliko da se ova igra primeti i da se iz svega viđenog izvuče neka pouka. Pritom su Macanovićevi likovi omaži jedne dublje psihološke priče. Ovi likovi na osoben način govore o sebi ali i o drugima. Oni su postavljeni tako da budu posmatrani ali i da nas posmatraju, katkad podsmešljivo i sa pritajenom ironijom. Macanović je zreo slikar sa čistom dečijom dušom, sa rečima neiskazivim i poetskim zanosom, sa osobenim nadahnućem, večni zatočenik sveta koji izgrađuje iz dana u dan , nanovo i nanovo. Prepoznatljiv, osoben, poštovan kako od esnafa tako i od publike i svih koji na bilo koji način svoje duhovne trezore bogate njegovim delom.
Poput slikarskih prethodnika, Lubarde, Milunovića, Dada Đurića, Macanović je svoju slikarsku priču započeo na drevnom Cetinju a potom kao i njegovi slavni uzori stasavao u Beogradu, sazrevao u zavičajnom Tivtu, dok su njegove slike umesto njega lutale svetom i svetskim metropolama.
Skorašnja izložba u Atrijumu biblioteke grada Beograda, na radost mnogobrojnih posetilaca i poštovalaca Macanovićevog dela, mesec dana je ulepšavala prostor namenjen samo slikarima. Macanović nas je nanovo osvetlio i prosvetlio svojim novim slikama. Veza između ovog nesvakidašnjeg umetnika, njegovog dela i publike je svakako moćnija od svih lepih reči koje su usputno pomagalo jedne po svemu kompleksnije stvarnosti. Macanović kao slikar sadašnjosti a verujemo i budućnosti, ušao je u svet naše svakidašnjice a to je bio i cilj i zadatak koji je umetnik ko zna kada sebi postavio.
Kako god bilo, ljudi su prolazni, samo je umetnost koja živi uz te ljude večna.
Veselin Lari Mišnić
Juli,avgust.2011 Beograd
Ovaj roman je svakako osoben i originalan po temi, ili temama kojima se bavi. I nije bilo piscu lako da u jedno po strukturi misaono delo udene prepoznatljivu priču naše svakodnevice.
Snežana Ćosić je u tome zaista uspela. Narator, dakle pripovedač se bavi anomaličnom prirodom pojedinca, sklonom bludu, razvratu i podlostima svake vrste. Recimo, neetičkom principu lekara, koji je zarad profita u stanju da u svojoj praksi uradi grozne stvari. Ukloni takoreći već živ fetus iz neke nesrećne i naivne osamaestogodišnje devojke. Pritom lekar ne ulazi u lične moralne dileme i ne mari kakve posledice po tu mladu i unesrećenu ženu ostaju posle ovog nehumanog i bezdušnog čina. Važan je novac i dobit koja se deli sa beskrupuloznim saučesnicima u zlodelu. Sveštenik koji oprašta grehe školskom drugu u predsmrtnom času, (blud svekra i snahe) iako se to kosi sa dogmom, moralom, religijskom etikom, svime što vera propoveda.
(Mateja, Jovan, Marko i Luka su glavni junaci ove pripovesti, korumpirani , manipulativni i pokvareni ljudi). Imena dovoljno asocijativno govore o svecima, ali i o prevrtljivosti koja obuzima urbanog čoveka, kome svetinje ništa ne znače. Za te nemoralne ljude vera je očigledno nekakva apokrifna tvorevina izmišljena u dokolici, i ko zna u kojim vremenima. Korumpirani advokat (kao i svi ostali) zarad profita baca pod noge sve ljudske principe, primorava ženu unakaženu u porodičnom nasilju da potpiše papire koji krivice oslobađaju njenom supruga mučitelja, pritom moćnog čoveka, i tako redom. Svuda i kod svakog zlonamernika zakržljala savest kljuca iz podsvesti. Kakve god dileme da se jave na kraju je zlodelo učinjeno. Savesti nema, niti ona može biti prepreka. Kad sve mine, kod tih ljudi-neljudi, ni duša nije prljavštine pošteđena. Niti je više spona sa čistotom, i ona je ogrezla u kal i mulj svakodnevlja.
U urbanom svetu, upozorava spisateljica, ne postoje svetinje, a navodni principi su samo ogolele floskule, pogodne za povremenu javnu upotrebu. Svi junaci, njih četvorica glavnih, a po imenima mogu biti četiri apostola, ili po potrebi i onome što čine drugima oko sebe i četiri jahača apokalipse, što u sutšini i jesu, svi oni dakle idu ka istom cilju. A taj je : smrt na putu. Udesna, nepojmljiva, oslobađajuća, valjda.
Sumnja da đavo svakome od njih čuči na ramenu, ( možda i svakome od nas, gricka školjku uha, uvek željan da čuje i da spozna naše slabost svake vrste.) Vide ga negde u pozadini, i kada su u pokretu i kada stoje, i kada obmanjuju i kada su naizgled savim dobri. Vide to nepojmljivo i nakazno lice, koje je možda i njihovo lice, koje tako izobličeno ne prepoznaju. Ne treba se tu mnogo kolebati. Đavo, jer ko bi drugi, sve te gadosti potkrepljuje, i jeste i nije začetnik ljudske zlobe, vide ga u osvrtanju, u ličnom strahu, tu u blizini, u retrovizoru automobila, u lika ljubaznog prodavca na benzijskoj pumpi. Svuda i uvek negde u bliskoj pozadini, samo što taj nečastvi ne spusti ruku odanosti i poverenja na njihovo od krivice povijeno rame. Taj gest đavolje dobre volje, vražje pameti, udvoričkog prijateljstva, odavno ovakve ljude ne zabrinjava, jer oni su ga prećutno prihvatili kao saputnika. Zahvaljujući njegovoj podmukoj prirodi lakše su se orodili sa zlim delima koja čine.
Nema dileme: u koritu pragreha izniklo je đavolje seme. I sam đavo u ovoj knjizi, u većem njenom delu nije uočljiva pojavnost, već je jedno astralno stanje unakaženog duha svakog pojedinca.
Za naratora nema dileme: Đavo je čovek ogrezao u grehu. Grehu svake vrste, ponajviše onom skrivenom u koristoljublju, i nadasve: Đavo je stanar u tom naizgled moćnom i uspešnom čoveku. On je njegova pokretačka sila, istina i njegova sumorna realnost. Čovek-grešnik veruje da Đavo a nje on koji to uistinu radi, povlači one najgore i najpodmuklije poteze.
Sklanjajući se iz urbanog sveta, sa terena gadosti, od obaveza, ličnih prevara i obmana, svaki od ovih leterarnih, a što ne reći i realnih junaka, ide nekom svom imaginarnom cilju, gde namernika očekuje zadovoljstvo i telesni užitak, a sve se događa u poslednjem decembarskom danu. Ipak nisu svi putevi oni kojima mislimo da se krećemo i ne dovode svi do željenog cilja, pa ni junaci ove pripovesti ne kontrolišu ni vreme a ni vlastito putovanje. Finalno usmerenje određuje neka viša sila, putnicima nepoznata, a tako moćna. Da bi se računi podmirili, svima je kao amanetno zaveštanje zacrtano da se u toj noći, tik pred novu godinu, nađu u toj sablasnoj kafani na sred druma, ili pored druma, kako god, u nedođiji svakako, poslednjem pribežištu za putnike čije se ovozemaljsko životno putovanje uveliko završilo.
I onda se otkriva jedna bizarna pozorišna atmosfera u kafani, može biti ludnici, a pre će biti čistilištu. Izdvaja se osmišljen mizanscen, gde ini moraju zastati, kako bi razvrstavanje bilo konačno sprovedeno. Grešni i oni za koje više leka nema, idu pokorno tamo gde ih vodi zlo koje su činili, u večnu tamu, gde svetla iskra opraštanja ne postoji. Očigledno svi ogrezli u nekom grehu, koji poput ove četvorice poznanika i prijatelja iz različitih vremena, (ratnih ili poratnih) iščekuju nešto bezimeno, što će ih pokrenuti iz mrtvaje večnosti i sprati naslage prljavštine sa njihovih jadnih duša. Hleb i so, kao hrana pročišćena ovde nisu od koristi, niti mogu utoliti iskonsku glad. A ta je glad u spoznaji istine a ne u praznim stomacima. Svako od njih ponaosob vaga količnu neiskrenosti sabrata i druga, upoređuje sa vlastitom pokvarenošću zlo koje je onaj drugi činio.
Kafana u nedođiji, nosi ime Vranja Stena. Ona je mngo više od obične kafane, ali to posetioci u njoj ne znaju. Ona je za njih samo je usputna stanica, sklonište od kijameta i nevremena a u stvari ona je omeđen prostor i posledlja šansa da se neko čudo konačno i njima dogodi. A čuda se pripisuju samo Bogu, smrtnicima ona ne priliče i ne pristaju. U tom prostoru, muziku koju svi iščekuju kao nagoveštaj zabave, ne prizvode ni instrumenti, a ni svirači. Zvukove proizvode heruvimi noći i bezimene sablasti. Ta željena muzika se rađa iz vanvremene tišine, dopire iza zavese koja skriva posetioce od onoga što ih čeka vani, ili ih deli od trenutka sudbinskog određenja, od kojeg svima ponaosob mnogo toga zavisi. Cilj kojem su se uputili (sasvim realni Kopaonik) nije daleko, tu pred nosem, ali kroz večnost se ne putuje kretanjem koje se meri vremenom. U tom kafanskom prostoru su svi oni zalutali i pobegli od svojih nedela. Zastali izvan vremena, da se okrepe, predahnu i nastave putovanje. I nisu oni, pomenuta četvorica bezdušnika, jedini gosti ove kafane. Tu su partizani i četnici, seljaci i građani, obesmišljeni intelektualac. I svi su oni zajedno gibajući vanvremeni dekor u jednom prostornom okviru i kipućem vrtlogu prošlog, sadašnjeg i budućeg.
Greh ih je smestio u ovaj vanvremeni tor bestijalnosti. I gresi koji su svi činili. Svi bez izuzetka.
Konačno sve dileme i nedoumice rešavaju i odgovore daju poslednji gosti koji se sa zebnjom čekaju, dakle mlađani Gavrilo ( čitaj anđeo), prispeo iz samostana, čista duša, i njegov rođeni brat Armen (đavo), ovoga puta stvaran, gnojnih ruku kojem nokti stalno opadaju a novi izniču, došao iz nekog drugog sveta. Njihova priča uobličava ovu fantazmagoričnu skasku, iako ovo nije roman fantastike, a možda i jeste.
Kako god Snežana Ćosić je našla obrazac da pomiri nepomirljivo, da razmrsli zapleteno, ( ono što je sama uplela) uz jasnu poruku da očigledno živimo u svetu u kojem normalnosti nema.
Zarad razumevanja ove pripovesti, bilo je neizbežno da se malo dublje zaviri u sadržajnost romana, i ljudima sklonim ezoteriji ukaže da je (iako u borbi sa životnim nemoralom i mrakovima duše,) u konačnoj oporuci ovaj roman nije oda zlu i beščašću. Na kraju, ovo štivo ima afirmativnu poruku, koja ne oslobađa grešne od greha, ali greh raskrinkava, čini ga vidljivim svima.
I na kraju nema upitnosti, jer ovaj roman Snežane Ćosić nije bez razloga naslovljen kao „ Balkan Stanica“. Jeste da se radnja događ tu u okruženju, u prepoznatljivom miljeu, ali poruke koje se šalju sežu mnogo dalje, izvan ovih balkanskih vilajetnih tmina. Zlo nadire u najezdama iz svih delova ovog našeg i jedinog sveta. I to i jeste opomena i još jedna od vrednosti ovog romana.
Veselin Mišnić
30 mart 2018, Beograd
Dijapazon pjesnikovog interesovanja je veoma širok: zgusnutog jezika, s neospornim estetskim kvalitetima, najčešće se izražava jezgrovitim i univerzalnim (pokatkad i metafizičkim) šiframa. Muzikalnošću i toplinom stiha plijeni čitaoca, a iracionalnim simbolima povezuje različite svjetove. Svaka njegova pjesma predstavlja sopstveno znamenje dubokih nemira natopljenih vizijama ljepote, sjete i snova. Knjiga je sadržinski tako sastavljena da je svaka četvrta pjesma u njoj napisana u vezanom stihu sa specičičnim i originalnim načinom oblikovanja i interpretacije, dok je čitava zbirka tako koncipirana da je simetrično raspoređena u odnosu na centralni, središnji dio knjige. Od ovoga su izuzete samo uvodna (Cetinjski dani) i završna pjesma (Zagrablje) koje su stoga odštampane kurzivnim slovima.
Kao eklatantan primjer zgusnutog, toplog i lirski sročenog i muzikom nadahnutog stiha služi pjesma Vladičina bašta, koja ima tri strofe i predsavlja pravu kantilenu. Ispjevana je u specifilnom stihu, kojim se autor služi i u ostalim rimovanim pjesmama. Idilična i veoma plastična slika Vladičine bašte, koju poeta posmatra i doživljava tokom jedne lagane majske šetnje, iskazana je na sljedeći način: Zeleno veče prekrilo grane/ preblagi suton melemno vene/ polegle zvijezde/ klijaju ruže/ ljubav se utkala u oči snene. // Zelena sjenka ispreda niti/ korak zanosno i tajno gazi/ presahli zvuci/ zaspale ptice/ čežnje se plode na tihoj stazi. // Zelena stabla nebesa šire/ rodna se trava vidikom žari/ Manastir ćuti/ Biljarda spava/ ljepotom noći pogled krstari. Simetrično ovoj pjesme, u odnosu na ,,centralnu“ osu (sredinu) knjige, nalazi se pjesma Cetinjske kiše koja ima četiri strofe, ispisane (ispjevane) u istom rimovanom obliku, ali dijametralno suprotna po raspoloženju i vokaciji tako da u potpunosti dočarava sumornu sliku nadaleko čuvenih cetinjskih kiša. Ovdje prenosimo samo prvu strofu te sumornočću i turobnošću ispunjene pjesme: Uporno kapaju napukli dani/ nebo skriveno pod čelom diše/ bezbojno grizu/ potajno dobuju/ u modrim žilama cetinjske kiše...
Kao drugi dio ove knjige poezije nalazi se sonetni vijenac Buda Cetinjskig pod naslovom Drumom hodočašća .Ovu najtežu formu pjesničkog izraza autor je na maestralan način savladao i dao nam izvanredno djelo koje ima sve najbolje odlike ovog književog žanra. Vijenac ima (uobičajenih) čertnaest soneta, od kojih svaki naredni započinje zadnjim stihom prethodnog, tako da samostalno izdvojeni i povezani obrazuju Magistrale koje su date u akrostihu. Pored njih, na početku se nalazi i Prolog, uvodni (šesnaesti) sonet, koji je takođe napisan u akrostihu. U njemu se ističe da je i ovo pjesničko ostvarenje posvećeno rodnom gradu što se jasno vidi iz završnih stihova tog soneta: Ako sam ga nebu nesvjesno ulio/ Cetinjskom životu vjerno je ostalo. Treba posebno naglasiti da je sonetni vijenac Drumom hodoašća dobio glavnu nagradu na anonimnom konkursu bjelopljskog časoposa Odzivi (1995. g.).
Inače, Budo Cetinjski je član Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Crne Gore i Saveza novinara Srbije i Crne Gore, a bio je i predsjednik Knjževne opštine Cetinje.
Veselin Mišnić
]]>Sve je u njemu moglo da nestane, ali ljubav prema pesmi i pesnik nikada. Smireno i temeljno, lovio je reč po reč, stih po stih, slagao u svoju mozaičku knjigu životnih iskustava i ličnih utisaka, u svoje samosvojne herbarijume bilja pospremao lekovite promisli, ne preterujući u obimnosti i držeći se principa nasleđene klasične utemeljenosti, bez namere da se preterano eksperimentiše jezičkim, pa ni poetskim iskazom. Pesnik se držao okvira klasične forme poetskog izraza, svestan da u poeziji, ni pre a ni posle njega, nije bilo ničega tako epohalno novog pod kapom nebeskom. Menjala su se iskustva, narativna obeležja, ono što je proizilazilo iz emotivnih proživljavanja različitih stvaralaca, bilo je koliko god lično, toliko i slično i prepoznatljivo. Miloš je uočio ove postulate koji su vodili trivijalnosti, epigonstvu, i ponajčešće usiljenom traganju za originalnošću, koja to u suštini nije bila.
U svojoj knjizi „Kritika antitečkog uma“ poznati teoretičar književnih zbivanja tokom epoha, Harold Blom je rekao da posle Šekspira i Miltona u poetici nema više originalnosti. Koliko je bio u pravu ne znamo. Može se ova njegova pomalo jeretička misao osporavati, ali ne možemo takođe reći da nije bio u pravu. Nijeli u nas posle Njegoša besmisleno a i nemoguće bilo kakvo podražavanje njegovog tako autohtonog i prepoznatljivog poetskog iskaza. Svestan tih činjenica, pesnik Šćepanović se u svojoj poetici priklonio onoj zanatskoj i na jednostavnosti utemeljenoj strukturi kompozicionog pristupa. Pesnik se na vreme manuo zaludnosti pronalazačkog nagona, jer reči su ga u onome što je govorio i bez toga slušale.
Konačno, treba reći da su u istu kružnicu uvek zagonili ljubav, patnja, čežnja, tragalaštvo, strepnja, stradanje, izazovi, prepreke, nadanja i snoviđenja, i tu nije bilo nekih bitnijih različitosti, ma o kom se pesniku radilo. Uostalom, varijacije iskazivog na istu temu su kao i odevni predmeti, koji se ističu po različitosti detalja i mašte kreatora a u suštini imaju samo jedan zadatak: a taj je da služe svrsi i nameni zbog koje su i stvarani. Različitost ideje nije umanjila svrsishodnost postojanja, niti je ova i ovakva različitost unizila namenu odevnog predmeta, koji je imao zadatak da bude od koristi i čuva telo od studeni. Tako je i u poetici lirskog prosedea, pesma oduvek čuvala i čistila dušu od svekolikih gadosti i zagađenja u kojima se batrgala jedna kamarila obezdušenog mnoštva, u kojem je pojedinac, prvenstveno i u ovom slučaju pesnik, negde na margini preživljavao i životario. Dakle, njegovo uniženo veličanstvo pesnik je kroz svoju lakmus prirodu kanalisao, osvežavao, pročišćavao tokove kako ličnog kretanja tako i onog što se krilo u mislima u proživljenom u nedorečenom i što nije nudilo jasne definicije, koje bi poslužile kao izgovor tumačima ove obogaljene stvarnosti.
Poetika je pribežište, spasonosno u svakom slučaju.
Iz te poetske određenosti pesnik Šćepanović nema želje, a ni namere da izađe, jer on veruje, čvrsto veruje, da svako ima pravo na svoje padove, posrtanja i uspone, na svoju emotivnu istinu i snagu, kojoj daje usmerenja i kojoj konačno i jedino veruje.
Duša oseća, oko vidi, ruka beleži, a umetnikov zadatak je da proživljava svoje lične kataklizme, da pamti spasonosna pribežišta, da beleži i čuva od zaborava izgubljeno vreme, vreme ne samo njegovo, zatureno u prošlosti i daleko od zbilje, koja i sama neumitno srlja ka zaboravu. Kasnije, primat preuzmu emocije taložene godinama, preplave uspomene i sećanja i sve se pretoči u pesmu, kako bi se prkosilo zaboravu i rugalo prolaznosti.
Kao što se iz celokupnog pesničkog opusa Miloša Šćepanovića može odnah uočiti: njega hermetizam i jezički eksperiment uopšte ne privlače. On je još u ranoj pesničkoj dobi nadrastao dileme neizvesnosti, potisnuo snagu sumnjičavosti i moć kolebanja sveo na razumnu meru. On i ne pokušava da se prikloni nikakvim pomodnostima. Nije to njegova priroda i nije to ono čemu njegova poetska duša stremi. U njegovoj poetici reč i poruka imaju svoje mesto i svoj zadatak. I svoj život i jasnu ulogu. Pesnička reč nije samo obezdušeni i ogoljeni pojam, koji treba da zbuni i izazove nedoumicu. Da traži tumača. Reč u njegovom iskazu ima ulogu presuditelja. Ona je konačna i iskaziva, sa tragom koji ostavlja utisak i ispunjava ulogu, koju joj je u stvari konačno i zanavek pesnik udelio.
Kada se govori o poetici Miloša Šćepanovića treba istaći, da se on kreće u istim pesničkim vodama od svoje najranije pesme, pa sve do danas. Nema tu nikakvih iznenađenja. On prati svoj lični i osobeni ritam, njegov poetski krvotok ne prihvata druge puteve od onih koji mu je sudbina namenila.
Ne sme se smetnuti sa uma da su ovog dobrovoljnog zatočenika poetske neizvesnosti, životni virovi i vrtlozi neretko znali da vuku do dna, ali je on uvek nalazio načina da ispliva iz mulja svakodnevice, da se domogne površine i zraka koji je krepio, i svetlosti koja je obasjavala i njega, ali i sve u njegovom okruženju. Umeo je spretno da raširi svoja poetska jedra i da nanovo, sa novom snagom i entuzijazmom, zaplovi u daljinu koja obećava, u neku nepoznatu, a opet i željenu neizvesnost. Ta feniksovska priroda stalnog uzdizanja i obnavljanja, prisutna je kod Šćepanovića od njegovih ranih pesničkih početaka, pa sve do ovih najnovijih poetskih darova. Od kada stvara, ovaj samosvojni pesnik se uvek izdvajao skromnošću, spontanošću i prvenstveno nenametljivošću. Umeo je ćutke da se sklajna, poput neke nečujne senke i baš zbog te svoje povučenosti, neretko i nepravedno je ostajao izolovan i na margini poetskog bitisanja. Vreme je ipak najpouzdaniji i najobjektivniji sudija. Svi oni koji su svojom nametljivošću, veštim manevrima i manipulacijama na trenutak prigrabili zrno slave, nestali su sa poetske scene i pre nego se njihov životni vek okončao. Vreme ne podnosi obmane i foliranja. Ono priznaje stamenost i postojanost, vrednuje snagu talenta i lepotu istinske zaumnosti. Odore laži i obmane na kraju same spadnu i ukažu na nakaznost nečega, što je pokušalo da nas opseni i obmane. Laži su kratkog veka i kao svaka beznačajnost služe mahom za jednokratnu upotrebu. Bezvrednosti će uvek biti to što jesu, ma kakvu odoru im neko navlačio. Istina ima samo jedno lice i ono se kad-tad obznani.
No pesme i poetika uvek pronađu svoj put, pa će, verujmo i ove pesme i ubuduće govoriti umesto stvaraoca, i u njegovo ime se boriti i izboriti za mesto koje pripada samom pesniku.
U ovoj knjizi, ali i u celokupnoj svojoj poetici Miloš Šćepanović se kreće prostorima zavičajnog miljea, koji je na njega ostavio večni i neizbrisiv trag, to putovanje se nastavlja kroz prošlost i seže do onoga što je u neku ruku bezimeno i što se na kraju kao supstrat proživljenog može podvesti pod pojmom čiste emocije. Ovaj pesnik svojim tihovanjem neodoljivo podseća na velikog liričara Lesa Ivanovića, koji je kao i njegovi „Ljudi senke“ svetom hodio opčinjen lepotom nečuja. Tako i Miloš Šćepanović lagano, iz potiha, kao ona mirna voda „koja breg roni“, poput slavnog prethodnika Lesa, nije po svaku cenu težio ka obimnom pesničkom opusu. Živeo je od pesme do pesme. Najčešće za pesmu koju je tek sročila njegova krhka poetska duša. Pesma mu je bila hrana, napitak za podmlađivanje, jer znano je: telo nas izdaje i propada, ali duša, pogotovo ona pesnička nikada ne stari.
Šćepanovićeva čista emocija nije bila trenutak inspiracije, već se oblikovala u trajanju i to se vidi u njegovim ljubavnim i lirskim pesmama. I ova knjiga nam otkriva da ljubavna poetika jeste najdraža tema koja u Šćepanovićevom pesničkom sazrevanju nikada ne prolazi i ne jenjava. On ljubav živi. Dok je živi o njoj i piše. Tako je bilo u njegovoj ranoj mladosti, kad krv ključa i nagoni divljaju i teško se kontrolišu, i vidimo i sada, ništa manje, ovi zanosi ne jenjavaju u zrelim životnim i poetskim godinama.
Ljubav je hrana koja ovog pesnika održava u životu i na površini, usmerena prema ženi, stvarnoj ili imaginarnoj, svejedno je kojoj, ali i prema onima koji su na bilo koji način zavredili njegovu emotivnu pažnju. Strasti se bez prestanka umnožavaju, ljubav postaje okosnica a potom i temelj u koji se nadziđuju svi suplementi koji je čine večnom u trajanju. Ovde i uz ovu knjigu može se primetiti da je namerno izostavljen analitičkiu osvrt na pojedine pesme, ili pesničke opuse, koje i koji besumnje zavređuju i dodatnu pažnju i temeljitije tumačenje.
Sve je ovde u ovim pesmama povezano čvrstom strukturom poetskog zanosa i umne iskazivoti. Ukoliko je i potrebna bilo kakva analiza, treba je za sada i u ovom trenutku prepustiti čitaocu, jer sud čitaoca je dah svežine, svetlost koja obasjava pesmu a time i njenog tvorca. Čitalac je prva, ali i poslednja adresa do koje će ovi poetski darovi dosegnuti. Sve ostalo što bi kritičar rekao, bilo bi lično viđenje, u ovom trenutku svakako nepotrebno, jer, iskreni da budemo, prava poetika i istinsko pevanje u realnosti mnogo ne mare za bilo kakvo tumačenje sa strane.
Pesma ima svoj život, kao i onaj ko je stvorio.
Neretko, ili skoro uvek, pesma nadživi tvorca, i to je ona pesnička nagrada, bolje reći podvala, kojom se u krajnjem slučaju umetnik ruga prolaznosti i ukazuje da je nešto što je jednom zabeleženo kao poetski supstrat, ustvari večno.
Na kraju, kako to inače biva i ovu najnoviju knjigu ljubavnih pesama Miloša Šćepanovića će ipak prosuđivati vreme, a ponajviše čitaoci koji u njoj doista budu uživali.
Veselin Mišnić
Beogra, jula 2015.
Vrlo temeljan i sadržajan pogovor ovoj knjizi Rodoljuba Ćorića dao je književni kritičar i pjesnik Borislav Jovanović. I doista, „Priručnik samoće“ treba posmatrati kao umjetnikovu potrebu za otkrivanjem vlastitog identiteta, tumačenjima snoviđenja i viđenja irealnog i realnog, potrebi fantaste da se uhvati u koštac sa onostranim i slućenim, sa stvarnim, mogućim, preživljenim, ali i onim što leži u nedorečenom, što se naslućuje i što je dio nečega što će doći, šta god to bilo. Narator nema straha od neizvjesnosti, mada o njoj uporno govori, dajući joj razna imena. Nekad je naziva nadom, slutnjom, srećom, ponajčešče ljubavlju, dobrotom, ali katkad i smrću, koja se ne da previdjeti. Nezaobilazna je surovost realnog svijeta sa kojom se pisac ove knjige stalno suočava. On se trudi i pronalazi izlaze tamo gdje ih nazgled nema i gdje se ti izlazi samo naslućuju. U tom suočavanju sa istinama koje nijesu uvijek željene i lijepe, on ipak više žali za vremenima koja su prošla, koja su makar u pričama i zapisima bila ljepša, temeljnija, časnija, u kojima opet njega nije bilo. Dakle, vraća se onim vremenima, zbilja dalekim, u kojima se na neki pomalo astralan način udijeva i obitava njegov duh, izdvojen od putenosti, jer samo snovi ne mare za granice i ograničenja i jedino mašta potkrijepljena bujnom snagom fantazije može da zaviri u svaki kutak bića. Takođe mašta zalazi i u ono što je neodređeno, onostrano, daleko, drugačije, što je bilo a opet ostaje na neki način neistraženo i nepoznato, jer nije lično doživljeno. Ovo putovanje u svjetove nedođije, kako pisac filmskim jezikom reče Avatarske, nije nimalo ugodno, jer kako se odvija samo u fantaziji i njegova ishodišta se ne mogu predvidjeti. Bilo da pripada nekim davno minulim vremenima, ili nečemu što je trenutna datost, po potrebi, pisac umije i uspijeva da se otisne i u neko buduće, dolazeće vrijeme. Ovaj njegov lični vremeplov osmišljen je tako da ne ograničava nikakva kretanja, ukazuje na to da kada se nešto želi iz duše, onda je sve moguće, i da su svi ciljevi kojima se iskreno stremi dosežni i ostvarivi. Tako plutajući između svjetova realnog i izmaštanog, u svojoj pjesničkoj dolini, (za Ćorića druga ne postoji) u tom kutku lične i jedinstvene samoće, oslobođen stega koje nameće društvo u kojem se obitava, samovoljno izolovan, pisac traga za odgovorima na ona pitanja kojima se urbani svijet napaja i hrani i koji se u konačnom sažimanju u tom svijetu ne nalaze. Odgovori na takva pitanja su zatureni u vremenu i prostoru i do njih se ne dolazi brzo i na lagodan način. Pisac zna da nema istinske spoznaje bez samoodricanja i krvoliptanja. Pa makar ono bilo metaforičko. Neophodno je „okrenuti ćurak naopako“ i zaputiti se u „pjesnikovu dolinu“ tamo gde je i začeta vlastita klica postojanja i ostavljen trag da odolijeva svakom vremenu i svim promjenama. Njegovi izlazi nisu ćorsokaci, jer od sljepila, bolje reći zaslijepljenosti bilo koje vrste, čuva ga čista, neokaljana emocija, i sve ono u šta se vjeruje, što se u genomu bića nosi, biva onostrano, a moćno, jer je nasledno i pouzdano.
Ovaj pomalo idealistički naboj u jezičkom i semantičkom iskazu naratora, čitaocu daje usmjerenja i on se tako kreće od priče do priče, od zapisa do zapisa, koji se u konačnom zbiru pretaču u rijeku koja nikada ne presušuje, u cjelinu, kojoj se kako Jovanović reče „vjeruje“.
Zavičajni toponimi u kojima ovi zapisi ne oskudijevaju, su odrednice umjetnikovog bitisanja i pripadnosti jednoj nesvakidašnjoj sredini, bliski koliko njemu, toliko njegovim sugrađanima. Doduše ovi zapisi se provlače kroz svekoliku priču o sazrijevanju, o neizbježnim sukobima i nerazumijevanju sredine prema onima koji su zadojeni vizionarstvom i koji su sanjalački zagledani u neko bolje sjutra koje dolazi. Govore o potrebi moćnika kojima nije stalo do napretka i koji ne vide dalje od nosa, koji su zagledani samo u sebe i vlastitu duhovnu prazninu, da rijetke ljude koji se izdvajaju osobenošću i kvalitetom unizi i marginalizuje, da umanji njihov značaj i da ih na svaki način i svim sredstvima izoluje. U neku ruku, ova knjiga nosi poruku tim ljudima, ili neljudima. Svejedno je kako ih zvali, pogriješiti nećemo. Ona je možda donekle i piščev okasnjeli obračun sa njima, pomalo testamentarni zapis upućen praznoglavcima i bezdušnicima. Ukoliko ovi zlonamjernici nekim čudom, ili iz puke radoznalosti budu čitali ove redove i poruke njima upućene, koje ukazuju na svaki oblik amoralnosti, koliko god se trudili da pojme, suštinu ove sadržajnosti razumjeti neće. Ovi zapisi, svjesno i namjerno udjenuti u srž života, govore jezikom trajanja i istorijskih činjenica. Govore o stradanjima i idealizmu kojem se strijemilo. O krvnim i ljudskim vezama govore, vezama koje je vrijeme ispralo i koje su neki novi tumači ovih datosti izbrisali iz udžbenika nove realnosti, jer prošlost, pogotovo ako je slavna, kakva i jeste prošlost Mojkovca, zna da opominje i ukazuje na slabosti onih koji o takvoj prošlosti i istorijskom nasljeđu mogu samo da sanjaju. Ćorić ne uljepšava ničiju istinu, ponajmanje svoju. Njegovi „zapisi ispod kože“ nemaju naslovnu formulaciju i nijesu adresirani konkretno ni na koga, a opet svima će jednom kao zavjetna poruka, ili pismo sudbine zakucati na vrata. Jer, beskompromisno ukazuju na dekadenciju i duhovnu zaostalost nekih novih poklisara, koji zarad ličnih interesa znaju da unize jedinu istinu i herojstvo prekriju vlastitom ispraznošću i neznanjem, pa i nametanjem prisilnog zaborava, kao da svega što je vrijedno pamćenja, po njima i njihovom sudu, nikada nije bilo. Ćorić razvejava tu prašinu podlosti, ukazuje da su neke vrijednosti neprolazne i da ima još ljudi u tim sredinama koji se ne mogu potkupiti bilo kakvim interesima i obećanjima. Ćorić i sam pripada tom soju časnih ljudi, on čvrsto vjeruje u ideale kojima su vjerovali njegovi preci. Ne priklanja se političkim i drugim suludim igrarijama moćnika i stvari naziva pravim imenom. Ćorić ne želi nikome da povlađuje, njegovi putokazi su utemeljeni na činjenicama i istini i to je njemu dovoljno. On je sanjar bez premca, što potvrđuje i ovom knjigom, koji se ne miri sa prekrajanjem bilo koje istine, ma kakva ona da je.
Pisac ne negira postojeće stanje, svjestan je težine trenutka u kojem se neke druge i drugačije istine udijevaju u njegovu javu i prihvataju kao jedine, ali ono iskonsko u njemu, tragalačko prije svega, i ljudsko, ne dozvoljava da se zaboravljaju trenuci koji su bili dio neke minule ljepote i sreće. I dok su bombe padale nad zavičajem svih dobrih ljudi na Balkanu, dok se krojila neka nova stvarnost, dok su se zemlje voljom moćnika cijepale kao trule krpe, u nekom svijetu malih lokalnih mimikrija, opstajala je nada i vjera u neko ljepše i bolje sjutra. „Odisej“ nije samo Gornje-Mojkovački kafić, on je paradigma tihog otpora, metafora prkosa sili, otklon koji se utemeljuje u svijesti onih koji sem razuma, dobrote i ljubavi, drugog oružja u svom posjedu nemaju. Takvi na nesreću uvijek bivaju poraženi silinom koja kao pomama dolazi sa strane, nametnuta voljom jačeg. Toj sprezi pokvarenosti i moći ti ljudi puni energije i nade nijesu dorasli, ali ipak ti prkosi, okupljanja istomišljenika, bolje reći fantasta i sanjara, kakav je i sam pisac ove memoarske zaostavštine, barem u ovim zapisima neće biti zaboravljeni.
Pisac svjesno lovi trenutke, on se ne zadržava na velikim plohama moćnih istorijskih igrarija i dešavanja izvan dodira i kontrole malog i običnog čovjeka. Drugi besprizorno skidaju kajmak. Fantastama kojima pripada Ćorič ostaje za utjehu nada i goli život. Pisac ove knjige je itekako svjestan da svako ima neki svoj kutak samoće, mjesto gdje se razračunava sa ličnim demonima i suočava sa istinom, gdje liječi rane zadobijene u vječnoj borbi preživljavanja, borbi opsatanka. U tom brlogu koji je osmišljen za tihovanje, katkad i tihu patnju, izgnani stavlja na svježe uboje meleme spravljene u zavičajnim ljekarnama, svjestan da te pouzdane znakove stradanja ništa neće ukoniti. Ono, postoje i one nevidljive rane, koje ne reaguju na meleme i izlječenje, to su žive rane sjećanja, nanesene ko zna kada i od koga, na obodima nekad čiste duše, i koje se nose do sudnjega dana. Kao vrsni slikar, koji na čisto bijelom platnu, brzim zamasima boje stvara iluziju trajanja, tako i Ćorić sažetošću, kratkom formom moćne izražajnosti govori o tome da i „kratka riječ dugim mislima daje povoda.“ Pisac uporno ukazuje na anomalične pojave sredine u kojoj živi, ali u širem kontekstu on se osvrće na zamke koje dolaze sa strane i koje se ne mogu kontrolisati. Pisca analitičara boli ono što se ne može prećutati i što se golim okom vidi. Boli ga tiho gašenje života tamo gdje bi on trebalo da buja i da se hrani novim sokovima trajanja. Kao da se mladost, taj vječni plamen života, lagano gasi u gradu naslonjenom na obalu i bistre tokove rijeke Tare, u podnožju vječno mlade Bjelasice i vremešne Sinjajevine, planina koje ovu brdsko planinsku varoš od davnina čuvaju od jakih vjetrova prolaznosti. One tako moćno ušuškavaju ovaj mali grad i njegove žitelje uče spokojstvu, čuvaju ga od nestajanja, od pohara koje i u ovim vremenima na razne načine pristižu sa strane. „Pjesnikova dolina“ ima u sebi ono mitsko značenje, ona je kolijevka u kojoj se nakon rođenja tijelo djetinje ugrijalo, iz koje se otisnulo u svijet, da bi se, kad god zatreba i kad je neophodno, zarad duševnog mira i nekog ličnog suočavanja sa samim sobom, toj dolini koja je stvarna, uvijek vraćalo kao spasenju i posljednjem pribježištu. Načeto tijelo boleštinama savremenog svijeta vapi za mirom i spokojem. Uprljano bolnim istinama i pogrešnim izborima, pjesnikova dolina je tada spasonosno utočište. Kad god se izgubi vjera u ljude, prijateljstvo i ljubav, vraćalo se toj kolijevci i u njenom toplom okrilju, tragalo za sažimanjem i prikupljanjem neke nove moćnije energije, koja će dati snagu bjeguncu i tragaocu da spremnije dočekaju nove izazove.
Za pisca ovih esejističkih zapisa, da nema tog zavičajnog okrilja, kao da ni života ne bi bilo.
Ćorić se u svojoj prozi ne bavi velikim temama. Ne zadire u nepoznata prostranstva. U nešto što nijesu preživjeli sopstveni nervi. Takve teme zahtijevaju mnogo više vremena i prostora, da bi se njima neko podrobnije bavio. One su ostavština za prošlost. On se bavi sadašnjim trenutkom, onaj minuli ne zaboralja, ali ga ne apostrofira kao bitnost, on govori o malim ljudima i njihovim sudbinama, slabostima pojedinaca, koji nijesu odoljeli pritiscima novih vremena, ne priklanja se pomodnostima i uticajima koji pristižu sa strane i koji ne donose ništa dobro.
Konačno i stalno, pisac se bavi sobom, samoironijskom određenošću, svojom samoćom iz koje crpi inspiraciju za svoje umne uzlete, ali istovremeno traga za odgovorima na pitanja koja su ga i natjerala na osamu. On zna da bez izolovanosti i samoće nema ni stvaralaštva. ’’Priručnik samoće’’ nije knjiga lakog sadržaja, ona zahtijeva čitaoca koji umije da promišlja. Ova knjiga je ipak samo priručnik, čije izvorno značenje ove riječi ukazuje na nešto što je naizgled uzgredno sažimanje djelova jednog kompleksnijeg mozaika naše stvarnosti. Priručnik, kakav god bio, po svrsi postojanja treba samo da uvede u neku opsežniju priču, on je putokaz za one koji su se našli u nepoznatoj sredini, usmjerava tragaoca da cilju lakše dođe. Da nije tako, ova knjiga bi umjesto Priručnika bila ’’Knjiga samoće’’, što će možda u nekom drugom vremenu i postati.
Ovako, ostaje to što jeste i to što joj je Ćorić namijenio da bude.’’Priručnik samoće’’. Knjiga pisana za samotnjake, kojima i sam Ćorić pripada. Ova knjiga ima svoje uzlete, a, kao i u svakoj drugoj knjizi, mogu se pronaći i mane. Srećom uzleti su moćniji, jer se zasnivaju na onome što je autor preživjeo. Bez uljepšavanja, pretjerane epike i patetizma, priča, ili pripovijest je svedena na pravu mjeru nekoga ko iskazuje drugačije stanje duha i ko lovi trenutke otrgnute iz vječnosti i udjenute u istu tu vječnost.
Konačno, iskreno i neskriveno emotivno proživljavanje je okosnica sadržajnosti ove knjige.
Treba reći da su se ljepotom knjige i njenim likovnim iskazom na svojstven način bavili umjetnici Darko Drljević i Dejan Stanić. Veliki tiraž knjige ukazuje na ambicije izdavača i samog autora.
Isticanjem pomenutih kvaliteta ove knjige, treba naglasiti da će ona zasigurno pronaći svoje čitaoce i svoje poštovaoce i ne samo u sredini gdje je i nastala.
Veselin Mišnić, književnik
Beograd, avgusta 2016 godine
Slavko Potpara je slikar tihovanja, mimikrije, zatvorenosti. U njegovoj pojavnosti nema samoisticanja, nema afektiranja bilo koje vrste, nema egocentrizma i samoljublja. On živi u vlastitom univerzumu, sam je svoja zvezda sa ličnim sjajem i ozarenjima. Njegova zatvorenost, a što ne reći i otuđenost prema svemu što ga okružuje, odrazila se i na njegovo stvaralaštvo. Slavko nije birao puteve kojima će se kretati, već su ti putevi njega pronalazili. On je na njima bi smerni hodočasnik, koji se kretao prema neizvesnom cilju, ne mareći na izazove sa strane, koji svakog tragaoca vuku u nepoznato. Mladalačka opčinjenost super automobillima, već je na počecima studiranja nagovestila buduća dizajnerska usmerenja ovog kreativmog stvaraoca. Ove vrhunske dizajnerske vizuelizacije u vremenu ranih početaka nisu dali željene rezultate. Nesreća za Slavka je bila u tome što je živeo na Balkanu i u vremenu apokaliptičnih dešavanja, kada ideje nisu imale prodornost i prohodnost u svet, jer naprosto, taj svet je postavio zidove i barijere za sve ljude sa ovih prostora, pa i za umetnost i bilo kakvu kreativnost. Slavko je bez ikakvih kompjuterskih pomagala stvarao svet magijske privlačnosti, svet ultramodernog dizajna. U fokusu njegovog interesovanja centralno mesto je zauzeo automobil. Slavko je oblikovao i dizajnirao super automobile. Baš one koji će se naći na drumovima nekoliko decenija kasnije. I koji nažalost neće biti delo njegove dizajnerske kreativnosti. Njegove dizajnerske ideje su bile daleko ispred vremena u kojem ih je stvarao. Tek nekoliko decenija kasnije, primenom novih kompjuterskih mogućnosti, dosegao se onaj nivo koji je Slavko mnogo ranije u svojim crtačkim vizijama ostvarivao. Nažalost, u vreme nastajanja ovih dizajnerskih radova nije bilo razumevanja. Tada se nije gledalo tako daleko u budućnost. Ostale su sačuvane umetnikove skice iz tog vremena, koje potvrđuju Slavkovo vizionarstvo, ali one nisu na vreme prepoznate kao budućnost i u praksi nisu doživele primenu.
Nekad se dešava, ako vizionar ide ispred vremena, da njegove ideje prati nerazumevanje sredine u kojoj stvara, pa i šire. Dali je bilo i jednog Leonardovog savremenika koji je razumeo njegovu genijalnost i fantaziju. Trebalo je da prođu vekovi pa da se njegove sanjarije realizuju i primene u praksi.
Kada se konačno neka vrata otvore i nove mogućnosti ukažu, taj vizionar je već zamoren onim što je u njemu gorelo i tinjalo godinama i više nema snage da se upušta u nove borbe i nove izazove. Tako je i dizajnerska priča ovog nesvakidašnjeg umetnika imala neočekivan i neželjen epilog. Slavkovi pionirski dizajnerski radovi danas mogu da posluže kao dokaz da umetnost opstaje i da je u svemu: u ideji, u izvedbi, u fantaziji, u snovima. Porpara nije dakle dosanjao svoj dizajnerski san. I pored toga, na neki samo njemu svojstven način, on taj san i danas živi.
Logično je bilo da se Slavko Potpara nakon dizajnerskog razočarenja predano i potpuno okrenuo slikarstvu. Imao je u zaleđu mladost, volju i želju da istraje i da se dokaže kao slikar.
Nekoliko godina nakon cetinjskih studija živeo je u Beogradu, slikao po narudžbi pojedinaca i galerista, i tako preživljavao. I tu je bio primoran da svoju kreativnost sputava, jer je morao da zadovoljava neke tuđe potrebe i da prati ideje koje nisu bile njegove. Bilo da je reč o crtežu, pastelu, ili nekoj drugoj slikarskoj tehnici, mahom portretima savršene preciznosti, u tim „ranima radovima,“ koji su zbunjivali naručioce i posmatrače, zbog perfekcije, Slavko je srećom ostajao dosledan svom talentu, i jednoj zanatskoj prefinjenosti drevnih renesansnih majstora.
Povremeno je iskakao iz nametnutih klišea i slikao za svoju dušu, ali to su bile retke slike i još ređi trenuci.
Ta retka dela se munjevito završavala na trpezi kolekcionara i tragovi jedne čiste umetnosti su bledeli u opštem metežu mnogobrojnih slikarskih stilova. Takozvana modernost i konceptualna priča nije imala sluha za umetnike koji su preferirali crtež kao polazište, i negovali u svom radu savršenu tehniku nekog slikarskog postupka. U takav i taj svet „modernosti“ Slavko Potpara se nije mogao uklopiti. I nije ni pokušavao. Kojekve skalamerije mogu zbuniti posmatrača, ali one ne ostavljaju traga u umetnost i tonu u zaborav čim se postavka ukloni.
Umetnost za koju je živeo i sa kojom je živeo Slavko Potpara, bazirala se na crtačkoj i slikarskoh savršenosti i onome što je opstalo kao vrednost u trajanju.
Slučaj, sudbina, religijsko nadahnuće, možda ponajviše egzistencijalna borba opstanka, naveli su Slavka Potparu da se okrene slikanju pravoslavnih tema i motiva. U početku Slavko se u potpunosti prepustio dugotrajnom i iscrpljujućem radu u slikanju ikona. Dovodeći ikonopisačku tehniku slikanja do savršenstva, logično je bilo da je Slavko iskoračio iz ovog začaranog kruga minimalističke opsesivnosti. Usledile su godine rada na oslikavanju najpoznatijih pravoslavnih crkava, manastira i svetinja.
Na tom putu se i danas Slavko nalazi i pronalazi.
Sve to govori o jednoj nesvakidašnjoj skromnosti, jer ova večna dela ostaju bez potpisa onoga ko ih je stvarao. Za utehu, ni Bibliju nije pisao pojedinac, pa prema tome mnogobrojne freske su dela mnoštva anonimnih, darovitih i predanih ljudi. Predanih ideji, religiji i veri.
Kod retkih poznavalaca slikarskog stvaralaštva Slavka Potpare, ostao je žal što je ovaj umetnik na neki način zakazao i ostao nedorečen. Konkretno u slikarstvu je mogao doseći neslućene visine. .. Ostao je žal za neostvarenim umetničkim dometima, koje je Slavko Potpara po svom božanskom daru i talentu zaslužio. Ipak, ostaje nada da će ovaj umetnik smoći snage da napravi i taj četvrti korak. Da će se vratiti sebi bivšem. Prvi iskorak u umetnost je bio dizajnerski, drugi, slikarski, trećim je zakoračio u ikonopisačko i freskno slikarstvo. Dakle, bilo bi doista lepo da se ponovo vrati onom drugom koraku, tamo gde obitava čisto slikarstvo. Jer u tom prostoru gde je mogao najviše da pruži, tu se Slavko Potpara najkraće zadržavao. Kao što je primećeno: ostao je nedorečen.
Vreme pogodno i unapred određeno za pravu umetnost skoro i ne postoji. Slavko Potpara je srećom još uvek u godinama kada se njegovo kreativno sazrevanje jeste definisalo i uobličilo, ali je i dalje daleko od kraja. Za njegova traganja, otkrivanja i realizaciju nove slikarske umetnosti, i dalje su mogućnosti ostvarive i velike. No sve je kao i uvek do sada u rukama“Gospodina slučaja.“ Treba verovati de će taj „bezimeni gospodin“ imati i strpljenja i razumevanja za Slavkove minule izlete izvan klasičnog slikarstva. I da će mu se nova šansa ukazati.
Šansa da upotpuni, doradi i konačno završi vlastitu slikarsku priču.
Veselin Mišnić, književnik
Beograd, maja meseca, 2016 god.
Čitajući ovu Čurovićevu ostavštinu, i sami odlutamo i zaboravljena vremena lirike, u vremena kada je emocija nosila težinu večnosti i lepotu trajanja, kada su pesme bile lekovite i kada se pesmama istinski verovalo.
U današnjem vremenu otuđenosti, mimikrije, idolatrije, tehnokratije, primitivizma, minornog i prizemnog senzacionalizma, svaka emocija iskaziva kroz pesmu dočekuje se sa porugom, oprezom i nevericom, jer pevati u vremenu kukanja nije mudro ni uputno.
Srećom postoje retki ljudi koji emociju i doživljaj, čistotu iskonske lepote, mogu i umeju rečima odenuti i kroz govor zaboravljene poetike svetu na dar ostaviti.
Toj grupaciji, ili grupici lirskih zaluđenika svakako pripada i pesnik Mišo Čurović.
Postoji li neki poseban svet o kojem peva Kičavski?
Poznajemo li mi takav svet?
Živimo li u njemu?
Pesnik na ova pitanja sam daje odgovor, da njegov „svet gotovo i ne postoji“.
Ipak, negde u snohvatici, negde u zabitima duše, u provalijama i ambisima uspomena, u nevidelici sećanja, ko zna gde se sve ne skriva otajni svet pesnika koji je makar u pesmi zauzdao i zaustavio vreme i njegov protok; ili se samo pesmom vratio u ne tako blisku prošlost, možda prošlost pesnikovih predaka, onih koji su klicu života kao jedino bogodarje prenosili kroz vremena; da bi tu klicu u trajanju neko i nekada prepoznao kao svoju bit i svoju nasleđenu kob; i rečima pesme i kroz pesmu kazivao kao priču o neprolaznosti nekih, u ovim vremenima zaboravljenih lepota; priču koja se kao amanet prenosi s kolena na koleno, s generacije na generaciju onih bezimenih i odavno nestalih hordi nomada i lutalica, ponekad raspikuća, ali uvek ljudi sa čistom boemskom dušom i neponovljivom naivnošću bezgrešnika.
„Strasti ne zamiru, nit sećanja blede“ ukazuje pesnik na put koji uvek odvodi u nepoznato, u željeno, jer lepota je samo dok željeno ne izgubi čistotu nevinosti, i onog časa kada se snovi ostvaruju, najuzvišenija od svih lepota, pesma, u duši pesnika i sa dušom njegovom umire.
Zato pesnik Čurović u svojim boemskim vapajima, u svojim neponovljivim emotivnim krvoliptanjima, (jer kako drugačije tumačiti ove poetske darove,) doziva onostrano i onovremeno, i ono što nam uvek za dlaku umakne, nestane kao osvežavajući dašak vetra, ili miris nekog neuzbranog cveta, miris koji se pašnjacima prostire i nestaje sa mirisima letine i pokošenih livada, mirisima neobranih vinograda, koji će i sami biti udenuti u nepomirljivu opojnost vina, pića kojim su se nekoć i bogovi gostili. Otuda, nimalo slučajno rekama vina teku stihovi Miša Čurovića i njegove boemske bratije, ako ne uvek po peru, ono po vinu svakako.
U poetici Miša Čurovića sve se utapa u vlastitu reku prolaznosti. Svet koji pesnik oživljava, zaboravljeni svet trenutaka i nesvakidašnjih lepota, u kojima dominira misteriozni nagoveštaj neke neuhvatljive tajne, tajne i lepote koju samo žena može da nosi, prononosi i skriva. Taj svet bezimenih čuda uvek se iznova i iznova obnavlja; svet pesnikove uobrazilje, magičan i tajnovit, čist kao svetlost sunca, jer se iz srca njegovog tvorca izrodio.
Pesnik nam jasno stavlja do znanja da se “lepota osvaja” i da ono što “ želiš moraš kriti “.
Može li poeta “ da usmeri snove”, ako to običan smrtnik ne može.
Može li poeta da “ čuje šapat koji ne postoji”? Onim nepatvorenim sluhom untrašnjeg doživljaja?
Dakle, pita se pesnik sa strepnjom, može li ”suza da bude more”?
“Može li se ljubiti bez dodira?“.
“Može li se muzika čuti i kada ne svira? “ Odgovor, kao što to obično i biva, uvek leži u nedorečenom, u nečemu što se nosi na vrhu usana i taman da se kaže, jer samo pesnik može, ako poželi u trenu ” da sruši stoleća”.
“ Sakrij nešto” je jedna od onih pesama koje nose i poruku i pouku.
Zarad vina nemoj u svatove
Zarad ništa nemoj tugovati
Ni za minut ne vraćaj satove
Zarad sela nemoj ni orati.
Ako nemaš nemoj ni da daješ…
Ovakav koloplet različitosti, smešten u trilogijski zbornik, većim delom upotpunjuju boemske pesme, moglo bi se reći i pesme o vinu. Tu su svakako i nezaobilazne ljubavne pesme. I na kraju, pomalo neočekivan iskorak iz okvira lirike, mada i dalje u rimovanom stihu, kroz sarkazam, ironijski napev, satirični iskaz. U ovom poglavlju pesnik Čurović ukazuje na anomaličnost sveta koji nas okružuje, i dobrano ispunjava ispraznošću. U ovim pesmama, Kičavski kao kroz lupu odslikava male i velike zablude kojima se klanjamo, ruga se svekolikoj otupelosti i životu lišenom emocija; ruga se svetu politike i belosvetskih moćnika; ruga se takođe i nakaradnom jeziku svakodnevice, da bi u jednom trenutku, pomalo surovo i sasvim neočekivano svoju satiričnu misao razgolitio do prostote i banalnosti kakva i jeste naša svakodnevica.
Erotsko se nadovezuje na pornografiju naše svakodnevice, na lažni moral i izveštačenu finoću, poput zaboravljenog “ Crven Bana” pesnik progovara jezikom naroda, ne mareći za izbor reči koje iskazuju skaredno i koje se u takvim prilikama odevaju prostotom.
Treba i to reći, u poetici , tačnije u pesmama ovog pesnika ne treba tražiti savršenu rimu i ustaljeni poetski obrazac. Kao život, koji takođe nije sazdan od savršenstva, već buja u haosu nepredvidivosti i različitosti, tako i poetski darovi ovog pesnika uvek u sebi nose ili kriju neku novu i kompleksniju priču. Biće i onih odrođenih od lirike, koji će kazati da poetika ne trpi priču i da priča pesmu ubija. Ovde i u ovim pesmama priča je samo okvir za pesmu i ništa više.
Ono što preživljavaju nervi ovog pesnika samotnika, tera čitaoca da veruje rečima kojima pesnik budućeg čitaoca opija kao vinom, istim onim vinom kojim se i poeta opijao.
Čurović ne koketira sa trendovima i ukusima, ne priklanja se pomodnostima i ne pokušava da se iskazuje jezikom ogolelih simbola i ataraksičkih fraza, kojima obiluje nemoćno savremeno pesništvo. Ni jednog trenutka ne razmišlja o tome da zadovolji bilo čije kritičarske apetite. Poezija Miša Čurovića jeste njegova lična glad i njegova hrana, drugih dilema za ovog pesnika boema, nema. Reklo bi se da je ova poezija namenska i namenjena ljudima poput njega.
Kako god bilo, čitalac, ma ko to bio, samo je sabrat, saputnik i sapatnik, sa kojim pesnik nesebično deli svoju intimu i svoju čistu emociju, što će reći njegovu pesničku, ličnu i jedinu pravu imovinu.
Veselin Mišnić, književnik…
U Beogradu, decembra 2012 god.
Vrlo temeljan i sadržajan pogovor ovoj knjizi Rodoljuba Ćorića dao je književni kritičar i pjesnik Borislav Jovanović. I doista, „Priručnik samoće“ treba posmatrati kao umjetnikovu potrebu za otkrivanjem vlastitog identiteta, tumačenjima snoviđenja i viđenja irealnog i realnog, potrebi fantaste da se uhvati u koštac sa onostranim i slućenim, sa stvarnim, mogućim, preživljenim, ali i onim što leži u nedorečenom, što se naslućuje i što je dio nečega što će doći, šta god to bilo. Narator nema straha od neizvjesnosti, mada o njoj uporno govori, dajući joj razna imena. Nekad je naziva nadom, slutnjom, srećom, ponajčešče ljubavlju, dobrotom, ali katkad i smrću, koja se ne da previdjeti. Nezaobilazna je surovost realnog svijeta sa kojom se pisac ove knjige stalno suočava. On se trudi i pronalazi izlaze tamo gdje ih nazgled nema i gdje se ti izlazi samo naslućuju. U tom suočavanju sa istinama koje nijesu uvijek željene i lijepe, on ipak više žali za vremenima koja su prošla, koja su makar u pričama i zapisima bila ljepša, temeljnija, časnija, u kojima opet njega nije bilo. Dakle, vraća se onim vremenima, zbilja dalekim, u kojima se na neki pomalo astralan način udijeva i obitava njegov duh, izdvojen od putenosti, jer samo snovi ne mare za granice i ograničenja i jedino mašta potkrijepljena bujnom snagom fantazije može da zaviri u svaki kutak bića. Takođe mašta zalazi i u ono što je neodređeno, onostrano, daleko, drugačije, što je bilo a opet ostaje na neki način neistraženo i nepoznato, jer nije lično doživljeno. Ovo putovanje u svjetove nedođije, kako pisac filmskim jezikom reče Avatarske, nije nimalo ugodno, jer kako se odvija samo u fantaziji i njegova ishodišta se ne mogu predvidjeti. Bilo da pripada nekim davno minulim vremenima, ili nečemu što je trenutna datost, po potrebi, pisac umije i uspijeva da se otisne i u neko buduće, dolazeće vrijeme. Ovaj njegov lični vremeplov osmišljen je tako da ne ograničava nikakva kretanja, ukazuje na to da kada se nešto želi iz duše, onda je sve moguće, i da su svi ciljevi kojima se iskreno stremi dosežni i ostvarivi. Tako plutajući između svjetova realnog i izmaštanog, u svojoj pjesničkoj dolini, (za Ćorića druga ne postoji) u tom kutku lične i jedinstvene samoće, oslobođen stega koje nameće društvo u kojem se obitava, samovoljno izolovan, pisac traga za odgovorima na ona pitanja kojima se urbani svijet napaja i hrani i koji se u konačnom sažimanju u tom svijetu ne nalaze. Odgovori na takva pitanja su zatureni u vremenu i prostoru i do njih se ne dolazi brzo i na lagodan način. Pisac zna da nema istinske spoznaje bez samoodricanja i krvoliptanja. Pa makar ono bilo metaforičko. Neophodno je „okrenuti ćurak naopako“ i zaputiti se u „pjesnikovu dolinu“ tamo gde je i začeta vlastita klica postojanja i ostavljen trag da odolijeva svakom vremenu i svim promjenama. Njegovi izlazi nisu ćorsokaci, jer od sljepila, bolje reći zaslijepljenosti bilo koje vrste, čuva ga čista, neokaljana emocija, i sve ono u šta se vjeruje, što se u genomu bića nosi, biva onostrano, a moćno, jer je nasledno i pouzdano.
Ovaj pomalo idealistički naboj u jezičkom i semantičkom iskazu naratora, čitaocu daje usmjerenja i on se tako kreće od priče do priče, od zapisa do zapisa, koji se u konačnom zbiru pretaču u rijeku koja nikada ne presušuje, u cjelinu, kojoj se kako Jovanović reče „vjeruje“.
Zavičajni toponimi u kojima ovi zapisi ne oskudijevaju, su odrednice umjetnikovog bitisanja i pripadnosti jednoj nesvakidašnjoj sredini, bliski koliko njemu, toliko njegovim sugrađanima. Doduše ovi zapisi se provlače kroz svekoliku priču o sazrijevanju, o neizbježnim sukobima i nerazumijevanju sredine prema onima koji su zadojeni vizionarstvom i koji su sanjalački zagledani u neko bolje sjutra koje dolazi. Govore o potrebi moćnika kojima nije stalo do napretka i koji ne vide dalje od nosa, koji su zagledani samo u sebe i vlastitu duhovnu prazninu, da rijetke ljude koji se izdvajaju osobenošću i kvalitetom unizi i marginalizuje, da umanji njihov značaj i da ih na svaki način i svim sredstvima izoluje. U neku ruku, ova knjiga nosi poruku tim ljudima, ili neljudima. Svejedno je kako ih zvali, pogriješiti nećemo. Ona je možda donekle i piščev okasnjeli obračun sa njima, pomalo testamentarni zapis upućen praznoglavcima i bezdušnicima. Ukoliko ovi zlonamjernici nekim čudom, ili iz puke radoznalosti budu čitali ove redove i poruke njima upućene, koje ukazuju na svaki oblik amoralnosti, koliko god se trudili da pojme, suštinu ove sadržajnosti razumjeti neće. Ovi zapisi, svjesno i namjerno udjenuti u srž života, govore jezikom trajanja i istorijskih činjenica. Govore o stradanjima i idealizmu kojem se strijemilo. O krvnim i ljudskim vezama govore, vezama koje je vrijeme ispralo i koje su neki novi tumači ovih datosti izbrisali iz udžbenika nove realnosti, jer prošlost, pogotovo ako je slavna, kakva i jeste prošlost Mojkovca, zna da opominje i ukazuje na slabosti onih koji o takvoj prošlosti i istorijskom nasljeđu mogu samo da sanjaju. Ćorić ne uljepšava ničiju istinu, ponajmanje svoju. Njegovi „zapisi ispod kože“ nemaju naslovnu formulaciju i nijesu adresirani konkretno ni na koga, a opet svima će jednom kao zavjetna poruka, ili pismo sudbine zakucati na vrata. Jer, beskompromisno ukazuju na dekadenciju i duhovnu zaostalost nekih novih poklisara, koji zarad ličnih interesa znaju da unize jedinu istinu i herojstvo prekriju vlastitom ispraznošću i neznanjem, pa i nametanjem prisilnog zaborava, kao da svega što je vrijedno pamćenja, po njima i njihovom sudu, nikada nije bilo. Ćorić razvejava tu prašinu podlosti, ukazuje da su neke vrijednosti neprolazne i da ima još ljudi u tim sredinama koji se ne mogu potkupiti bilo kakvim interesima i obećanjima. Ćorić i sam pripada tom soju časnih ljudi, on čvrsto vjeruje u ideale kojima su vjerovali njegovi preci. Ne priklanja se političkim i drugim suludim igrarijama moćnika i stvari naziva pravim imenom. Ćorić ne želi nikome da povlađuje, njegovi putokazi su utemeljeni na činjenicama i istini i to je njemu dovoljno. On je sanjar bez premca, što potvrđuje i ovom knjigom, koji se ne miri sa prekrajanjem bilo koje istine, ma kakva ona da je.
Pisac ne negira postojeće stanje, svjestan je težine trenutka u kojem se neke druge i drugačije istine udijevaju u njegovu javu i prihvataju kao jedine, ali ono iskonsko u njemu, tragalačko prije svega, i ljudsko, ne dozvoljava da se zaboravljaju trenuci koji su bili dio neke minule ljepote i sreće. I dok su bombe padale nad zavičajem svih dobrih ljudi na Balkanu, dok se krojila neka nova stvarnost, dok su se zemlje voljom moćnika cijepale kao trule krpe, u nekom svijetu malih lokalnih mimikrija, opstajala je nada i vjera u neko ljepše i bolje sjutra. „Odisej“ nije samo Gornje-Mojkovački kafić, on je paradigma tihog otpora, metafora prkosa sili, otklon koji se utemeljuje u svijesti onih koji sem razuma, dobrote i ljubavi, drugog oružja u svom posjedu nemaju. Takvi na nesreću uvijek bivaju poraženi silinom koja kao pomama dolazi sa strane, nametnuta voljom jačeg. Toj sprezi pokvarenosti i moći ti ljudi puni energije i nade nijesu dorasli, ali ipak ti prkosi, okupljanja istomišljenika, bolje reći fantasta i sanjara, kakav je i sam pisac ove memoarske zaostavštine, barem u ovim zapisima neće biti zaboravljeni.
Pisac svjesno lovi trenutke, on se ne zadržava na velikim plohama moćnih istorijskih igrarija i dešavanja izvan dodira i kontrole malog i običnog čovjeka. Drugi besprizorno skidaju kajmak. Fantastama kojima pripada Ćorič ostaje za utjehu nada i goli život. Pisac ove knjige je itekako svjestan da svako ima neki svoj kutak samoće, mjesto gdje se razračunava sa ličnim demonima i suočava sa istinom, gdje liječi rane zadobijene u vječnoj borbi preživljavanja, borbi opsatanka. U tom brlogu koji je osmišljen za tihovanje, katkad i tihu patnju, izgnani stavlja na svježe uboje meleme spravljene u zavičajnim ljekarnama, svjestan da te pouzdane znakove stradanja ništa neće ukoniti. Ono, postoje i one nevidljive rane, koje ne reaguju na meleme i izlječenje, to su žive rane sjećanja, nanesene ko zna kada i od koga, na obodima nekad čiste duše, i koje se nose do sudnjega dana. Kao vrsni slikar, koji na čisto bijelom platnu, brzim zamasima boje stvara iluziju trajanja, tako i Ćorić sažetošću, kratkom formom moćne izražajnosti govori o tome da i „kratka riječ dugim mislima daje povoda.“ Pisac uporno ukazuje na anomalične pojave sredine u kojoj živi, ali u širem kontekstu on se osvrće na zamke koje dolaze sa strane i koje se ne mogu kontrolisati. Pisca analitičara boli ono što se ne može prećutati i što se golim okom vidi. Boli ga tiho gašenje života tamo gdje bi on trebalo da buja i da se hrani novim sokovima trajanja. Kao da se mladost, taj vječni plamen života, lagano gasi u gradu naslonjenom na obalu i bistre tokove rijeke Tare, u podnožju vječno mlade Bjelasice i vremešne Sinjajevine, planina koje ovu brdsko planinsku varoš od davnina čuvaju od jakih vjetrova prolaznosti. One tako moćno ušuškavaju ovaj mali grad i njegove žitelje uče spokojstvu, čuvaju ga od nestajanja, od pohara koje i u ovim vremenima na razne načine pristižu sa strane. „Pjesnikova dolina“ ima u sebi ono mitsko značenje, ona je kolijevka u kojoj se nakon rođenja tijelo djetinje ugrijalo, iz koje se otisnulo u svijet, da bi se, kad god zatreba i kad je neophodno, zarad duševnog mira i nekog ličnog suočavanja sa samim sobom, toj dolini koja je stvarna, uvijek vraćalo kao spasenju i posljednjem pribježištu. Načeto tijelo boleštinama savremenog svijeta vapi za mirom i spokojem. Uprljano bolnim istinama i pogrešnim izborima, pjesnikova dolina je tada spasonosno utočište. Kad god se izgubi vjera u ljude, prijateljstvo i ljubav, vraćalo se toj kolijevci i u njenom toplom okrilju, tragalo za sažimanjem i prikupljanjem neke nove moćnije energije, koja će dati snagu bjeguncu i tragaocu da spremnije dočekaju nove izazove.
Za pisca ovih esejističkih zapisa, da nema tog zavičajnog okrilja, kao da ni života ne bi bilo.
Ćorić se u svojoj prozi ne bavi velikim temama. Ne zadire u nepoznata prostranstva. U nešto što nijesu preživjeli sopstveni nervi. Takve teme zahtijevaju mnogo više vremena i prostora, da bi se njima neko podrobnije bavio. One su ostavština za prošlost. On se bavi sadašnjim trenutkom, onaj minuli ne zaboralja, ali ga ne apostrofira kao bitnost, on govori o malim ljudima i njihovim sudbinama, slabostima pojedinaca, koji nijesu odoljeli pritiscima novih vremena, ne priklanja se pomodnostima i uticajima koji pristižu sa strane i koji ne donose ništa dobro.
Konačno i stalno, pisac se bavi sobom, samoironijskom određenošću, svojom samoćom iz koje crpi inspiraciju za svoje umne uzlete, ali istovremeno traga za odgovorima na pitanja koja su ga i natjerala na osamu. On zna da bez izolovanosti i samoće nema ni stvaralaštva. ’’Priručnik samoće’’ nije knjiga lakog sadržaja, ona zahtijeva čitaoca koji umije da promišlja. Ova knjiga je ipak samo priručnik, čije izvorno značenje ove riječi ukazuje na nešto što je naizgled uzgredno sažimanje djelova jednog kompleksnijeg mozaika naše stvarnosti. Priručnik, kakav god bio, po svrsi postojanja treba samo da uvede u neku opsežniju priču, on je putokaz za one koji su se našli u nepoznatoj sredini, usmjerava tragaoca da cilju lakše dođe. Da nije tako, ova knjiga bi umjesto Priručnika bila ’’Knjiga samoće’’, što će možda u nekom drugom vremenu i postati.
Ovako, ostaje to što jeste i to što joj je Ćorić namijenio da bude.’’Priručnik samoće’’. Knjiga pisana za samotnjake, kojima i sam Ćorić pripada. Ova knjiga ima svoje uzlete, a, kao i u svakoj drugoj knjizi, mogu se pronaći i mane. Srećom uzleti su moćniji, jer se zasnivaju na onome što je autor preživjeo. Bez uljepšavanja, pretjerane epike i patetizma, priča, ili pripovijest je svedena na pravu mjeru nekoga ko iskazuje drugačije stanje duha i ko lovi trenutke otrgnute iz vječnosti i udjenute u istu tu vječnost.
Konačno, iskreno i neskriveno emotivno proživljavanje je okosnica sadržajnosti ove knjige.
Treba reći da su se ljepotom knjige i njenim likovnim iskazom na svojstven način bavili umjetnici Darko Drljević i Dejan Stanić. Veliki tiraž knjige ukazuje na ambicije izdavača i samog autora.
Isticanjem pomenutih kvaliteta ove knjige, treba naglasiti da će ona zasigurno pronaći svoje čitaoce i svoje poštovaoce i ne samo u sredini gdje je i nastala.
Veselin Mišnić, književnik
Beograd, avgusta 2016 godine
Čitajući po treći put Simićevu ranu zbirku aforizama, naslovljenu kao „Siminom ulicom“ ( takva ulica naravno i postoji u Beogradu, mada nije dobila ime po Simiću aforističaru) objavljenoj u prepoznatljivoj aforističarskoj ediciji “Nove Satire” u kojoj na koricama ostalih aforističarskih knjiga vidimo i tablu sa imenom ulice koje je u stvari aforističarevo ime. Elem, i ova originalna dosetka zaživela je u biblioteci čiji je Simić i urednik. Neko će možda postaviti pitanje, otkud Simić u biblioteci koju sam uređuje.Evo i odgovora.Simić je jednostavno svoju eksperimentalnu zamisao sproveo na sebi, ne dovodeći nikoga drugog u “opasnost“.
Onoga momenta kada je shvatio da je ovaj „hokus pokus“ uspeo, otvorio je vrata i drugim aforističarima i tako je jedno tek začeto klupko počelo da je namotava.
Ako se zna da u zemlji Srbiji aforizam vodi teške bitke da u mnogobrojnim književnim žanrovima zauzme mesto koje mu svakako pripada, ako se zna takođe, da je svako objavljivanje neke nove aforističarske knjige podvig, i da ne postoji među jačim izdavačkim kućama ni jedna koja u svom planu i programu neguje aforizam, ili makar malo otvara vrata aforizmu, onda je za pohvalu svaki pokušaj gde neki manji izdavač pokušava da se izbori za aforističare i njihove knjige. Ovo još više zbunjuje ako znamo da aforizam iz dana u dan ima sve više poštovalaca i čitalaca.
Među ove korifeje izdavače, svakako spadaju za sada male i skromne, srećom još uvek aktivne izdavačke kuće poput „ Alme“ iz Beograda i „Agore“ iz Zrenjanina u kojoj Simić uređuje i objavljuje pomenute aforističarske knjige.
Setimo se da se pre nekoliko godina ugasio još jedan vredan izdavač koji je objavljivao isključivo knjige aforizama, a ta kuća se zvala „ Gutenbergova Galaksija“.
Izdavači,poput „ Srpske reči“ iz Beograda, tu i tamo , i koliko to mogućnosti dozvoljavaju, objave poneku knjigu aforizama i tu je kraj priči o kućama koje makar i sporadično objavljuju aforizam.
Sva ostala izdanja retkih aforističarskih knjiga, zbornika i almanaha, plod su domišljatosti i dovijanja samih aforističara, i ista zavise od pomoći dobrih ljudi i onih kojima je aforizam u srcu, pa se i dalje radujemo što u privatnim radionicama i štamparijama, tu i tamo,osvane poneka nova aforističarska književna tvorevina.
Sagledavajući ovu realnu sliku u kojoj je negde na periferiji aforizam našao i nalazi kakvo takvo utočište, Simić se sa izdavačem “Agorom” odvažio da pokrene ediciju „Nove srpske satire“, i da posrćući pod teretom nemaštine, na tom putu i on i izdavač istrajavaju do dana današnjeg. Svakako, što bi veliki Njegoš rekao „ iz grmena velikoga, lafu izać trudno nije“, da se radi o moćnijim i većim izdavačima sve bi bilo lakše i podnošljivije.
Neko će reći da nije uputno pisati o knjizi koja je poodavno objavljena i o kojoj je u medijima bilo reči, međutim ovde se govori o aforističaru Simiću a donekle i onome što ga dodiruje i određuje a nije samo u pitanju uzgred pomenuta knjiga. Verujemo da nije na odmet kroz podsećanje na nešto što je ostavilo traga i bilo vredno i dobro, usmeriti pažnju u ovom slučaju na sadašnji i budući Simićev rad i njegovu stalnu prisutnost u srpskom aforizmu.
Svakako da se nameće pitanje: Šta je to što Simića izdvaja iz plejade takođe vrsnih aforističara? Naravno, odgovor nije težak i očekivano je jasan i sam po sebi nametljiv.
Postoje one prefinjene jezičke niti, kojima se kreće izbrušena i jasna Simićeva misao, koja ga stoga čini osobenim i kako već rekosmo prepoznatljivim aforističarem. Nema u ovom zaključku nimalo preterivanja. To je istina. A za istinu nisu potrebna neka određenija tumačenja i objašnjenja.
Dakle, Simić je aforističar koji ne voli dugu priču. Naprotiv. Njegov aforizam je sažet do savršenstva, kao bljesak munje u tami, koji osvetljava utabanu a opet i vrletnu životnu stazu, ali samo na tren, što i priliči bljesku. I ta slika neizvesnog puta, koji nam se ukazuje i kojim i sami moramo ići, gde god nas on vodio, ostaje kao neizbrisiva putokazna tvorevina u našoj svesti, zapečaćena i sačuvana u onom unutrašnjem vidu, slika – misao, dakle,upamćena zauvek. To je istovremeno i slika ovekovečenog trenutka, utonula u vilajetne tmine samog života a opet jasna kao dan. To je slika vodilja koja razagoni tmine naše zbilje i senke u našoj duši. Istina je da ove tmine, često oku nevidljive, pritiskaju i guše, i teško se mogu ukloniti.
Simiću su u tom slučaju poznati i oboljenje i lek koji treba primeniti.
Otuda i tvrdnja da je Simićev aforizam lekovit, hirurški precizan, oštar, bodljikav kao trnovita kruna, kojom je i sam Gospod krunisan od zločinaca i zlobnika, kruna koja skriva plemenitu i nepojamnu božju pamet.Ovi Simićevi rezovi, otkrivaju mesta gde se bolest zapatila, uzela maha, ali, još uvek ne preti potpunim uništenjem preostalom zdravom tkivu.
Volšebnom magijom uma i dovitljivošću znalca, Simić ovu tek razotkrivenu zabludu uklanja tako što je obasjava rendgenskim zracima svoje dosetljivosti, i tu na naše oči, uvek iznova i iznova čini da lakše sagledavamo propast nečega što nam je pretilo i bilo prikriveno negde u nama a da te opasnosti nismo ni bili svesni.
Tako Simić, nenametljivo a moćno, postaje i lekar naše duše. Vidar iscelitelj, sa moćima kojima se veruje.
O Simiću treba reći da je takođe i aforističar prefinjenih manira i osebujnog duha, sugestivan kako i njegova profesija nalaže. Njegov aforizam je i smišljen sa porukom da opomene i upozori, da bude opor a lekovit, pitak i da kao gorki liker prija i osvežava, jer u Simiću, priznao to on ili ne, krije se i vreba psihijatar, na čijem kanabetu ćemo kad tad završiti.
Simić je svestan, itekako svestan,da smo svi mi bez izuzetaka,ako ne sadašnji, ono svakako njegovi budući pacijenti.
I ako nekim slučajem ne želimo da budemo, ili se pravimo nevešti i verujemo da još nismo stasali za Simićev tretman i „ negu“, bićemo zasigurno njegovi “pacijenti” u vremenima koja dolaze.
A sva ta vremena, i ono prošlo i ovo sadašnje i buduće su Simićeva vremena.Vremena koja će se poput oblutka strmeknuti ponajpre „Siminom ulicom“,pa dokle se u toj premetačini ne zaustave.A tamo kada se i naše survavanje okonča, čekaće nas neka Simićeva dosetka i mudrost, neka lekovita reč, upakovana u njegovu i njemu svojstvenu aforističarsku formu, specijalno za nas i baš nama namenjena. I ne samo nama.
Uostalom, vreme je presuditelj i prosuditelj svakog ljudskog uzdignuća, što reče Selimović: “ vreme je mudrije od svakog čoveka “ i ono će i o Simićevim uzletima davati i dati konačnu reč.
Veselin Lari Mišnić
Berograd, jula 2011 .